Alhemičar

Alchemist

Alhemičar – Paulo Koeljo

 

Nekako s jeseni, kada dođe Sajam knjiga (mada sve više liči na sajam, a manje na knjige), kao i svake godine, naš dragi Paulo Koeljo nam spremi neku novu knjigu. U svojoj najnovijoj knjizi se dohvatio Mata Hari. Međutim, njegova prethodna knjiga („Rukopis otkriven u Akri“) me je ostavila između neutralnosti i blage razočaranosti. I kao što kaže naša poslovica kaže, „koga zmija ujede, taj i u hladan jogurt duva“, nešto se nisam odmah zaleteo sa kupovinom (što mi i nije neka mudrost, jer znam da ću se zaleteti kasnije). I zato meni pade na pamet da, posle 15 godina, ponovo pročitam legendarnog „Alhemičara“.

Kada sam je, kao dečkić, prvi put pročitao, mislio sam da je to prilično zanimljiva knjiga, sa sve „Ako nešto želiš, čitav Univerzum se uroti da to ostvariš“. Međutim, već tada sam osetio da postoji nešto… neobično u vezi ove knjige. Nisam mogao da definišem šta je to, ali je nešto postojalo. Znam, reći ćete nešto poput „pa naravno, ova knjiga šalje snažne poruke vezane za sreću u životu“ ili slično. Slažem se sa tim, ali to nije ono na šta sam mislio.

Petnaest godina kasnije, drugo čitanje. Ono mi je dalo spoznaju šta je bilo to nešto „neobično“. Dalo mi je odgovor i prosvetlilo me. Spoznao sam suštinu života i Univerzuma. Obukao sam se kao Mahatma Gandi i krenuo (bos) da širim poruku svetu. Naravno da se ništa od ovoga nije desilo, inače bih vam ovaj tekst pisao iz ustanove „Laza Lazarević“, a ne iz jednog prilično interesantnog kafića (o tome drugom prilikom, obećavam).

Ono što je bilo neobično kada sam prvi put čitao „Alhemičara“, sada je počelo da daje naznake šta je to bilo. Ali, da se prvo okrenemo samoj knjizi.

Mladić se zvao (sada svi horski) Santjago. Naš mladi junak je oduvek osećao da se „odgovor“ nalazi u hodočašću. Zato je postao pastir krenuo da luta duž Španije. Na njegovim putovanjima mu društvo prave njegove ovčice (što me uvek podseti na “čoban tera ovčice“), buteljka vina i, pošto nema Facebook, knjiga.

Dobro, sada ću biti malo ozbiljniji i iskrenije ću pristupiti knjizi.

Santjago se, posle godinu dana, vraća u jedan grad da ponovo proda vunu (i uzme još veću i deblju knjigu i obnovi zalihe vina). Međutim, još bitnije od vune, jeste da se u tom gradu nalazi i zgodna ćerka jednog trgovca (Santjago je, ipak, pastir, a ne monah zavetovan na čednost), koju je upoznao pre godinu dana, progovorio sa njom par rečenica i malčice se zaljubio, pa se sada nada da će ga se ona setiti. Naravno, s obzirom na vremenski period  u koji je priča smeštena, ovo se da pripisati njegovoj naivnoj romantičnoj prirodi, inače bi u 21. veku verovatno bio smatran za manijaka ^^ .

Međutim, Santjagov život je počeo da ide neočekivanim tokom kada je otišao do jedne starice da mu protumači san koji ga je opsedao već neko vreme, a koji se ticao skrivenog blaga podno egipatskih piramida. Ali, starica nije bila tipična ciganka šarlatan, s obzirom da mu nije tražila pare unapred za svoje usluge, već pošto Santjago pronađe blago iz svojih snova. Dan postaje još čudniji kada, malo kasnije, Santjago sretne starca koji mu se predstavlja kao kralj Salema, koji će ga, u zamenu za deseti deo stada, naučiti kako da stigne do skrivenog blaga. Naravno, Santjago je dovoljno bistar momak da pomisli kako je cela porodica Cigana spremna da ga opelješi… dok slučajno na starčevim grudima nije bljesnulo nešto, što definitivno nije bila bižuterija kupljena na buvljoj pijaci, što je ubedilo mladića da je možda neka viša sila krenula da dela.

I zbog čega se ukrcao na brod za Afriku.

Ovde ću da zastanem i da ukažem na jedan detalj koji me je naterao da se zamislim (a koji ću podeliti sa vama, jer ću da pretpostavim da je većina vas pročitala knjigu). U pitanju je mladićeva frustriranost time što je upoznao starca – kralja Salema. Iako se to vidi iz samo dva kratka pasusa, tu se otkriva snažna poruka za ljude, a to je kako postanemo frustrirani kada je naša zona komfora i sigurnosti „ugrožena“. Starac je, sa najboljom namerom, pružio mladiću priliku da se usudi da promeni svoj život. Koliko puta se nama desilo da nam neko/nešto pruži priliku da nam promeni ili transformiše život, pod uslovom da skupimo hrabrost za taj korak. Englezi imaju jako lep i moćan izraz za to – „leap of faith“ iliti, grubo prevedeno, „skok vere“.

Santjago se usudio na taj skok.

Ono što čini „Alhemičar“ tako posebnim, jeste univerzalna poruka da Univerzum za svakoga od nas ima nešto spremljeno, i da ono što nam se trenutno dešava u životu nije konačna namera Univerzuma, kao i da iz svega toga treba da izvučemo ono dobro. Santjago je odličan primer za to! Ubrzo po dolasku u Afriku, biva opljačkan. Sam, bez prebijenog dinara u nepoznatom svetu. Taman kada je rešio da, poput svakog junaka, zaplače na sred trga, uspeo je da shvati da je, u stvari, izazov za njega tek počeo. Naravno, imao je želju da stigne do blaga i piramida. Ali, ono što je on, zapravo, zaista želeo, jeste da upozna nove svetove! I zato je rešio da pokuša da uradi nešto drugačije, jer se već obreo u novom svetu. To mu je omogućilo da sretne Prodavca Kristala i počne da radi u njegovoj prodavnici, skupljajući pare da ponovo stane na noge i možda ponovo kupi ovce, još više zaradi i onda se vrati kao uspešan čovek u Španiju.

Santjago se trudio da unese male inovacije u prodavnicu, koje bi Prodavac sa oklevanjem prihvatao, mada bi kasnije drastično uvećavale njegovo bogatstvo. A kroz njegove razgovore sa Santjagom, shvatio sam da je Prodavac Kristala metafora za mnoge ljude oko nas (možda i za neke od nas) koji su toliko navikli na svoj stil života, da ne žele promene ili da ostvare neke svoje želje, iz straha da se ne razočaraju, ili da će možda po ostvarenju svog cilja, njihov život izgubiti smisao. I, kao „rešenje“, biraju da sanjare o svom cilju i razmišljaju „šta bi bilo kad bi bilo“, umesto da se usude da ga ostvare. Ne znam za vas, ali ja sam se baš bio zamislio nad ovim.

U međuvremenu, naš Santjago se obogatio i rešio da se sa svojom vrećom para vrati put Španije, poput gastarbajtera-povratnika… da ga jedan sitan detalj nije podsetio na njegovu Ličnu Legendu, koja ga je i dalje strpljivo čekala, i koja se nalazila podno piramida. I Santjago se ponovo usudio i krenuo preko pustinje. Opet je bio spreman da rizikuje svoju zonu komfora i sigurnost da bi pratio i otkrio svoju Ličnu Legendu. I šta mu je to donelo? Opasnosti, strahove, dileme, bliske susrete sa smrću. Ali, znate li šta je otkrio? Pravu, savršenu ljubav, oličenu u devojci – „ženi pustinje“ – koja zna da svog ratnika treba da pusti da izvrši svoju misiju da bi joj se on, srećan i ispunjen, vratio.

I znate koga je sreo na tom svom putu? Pa naslovnog junaka knjige! Velikog Alhemičara, koji je poveo mladića put Piramida, usput ga učeći nekim bitnim životnim stvarima, među kojima je i značaj slušanja svog srca. Ali, pravog slušanja svog srca. Ono koje se manifestuje onom osećaju kada prosto znamo da nešto jeste takvo kako je, bez upliva misli ili naših želja. Jer tamo gde je naše srce, tamo je i naše blago – jako lepa misao.

Scena kada je mladić trebao da se pretvori u vetar da bi sebe spasio sigurne smrti mi se posebno dopala, jer je ona bila pokazatelj prave vere. Vere u sebe i višu silu, da će obe stati na našu stranu u pravom trenutku.

Sam kraj  (možete i sami da pretpostavite kakav) krije i jednu interesantnu poruku vezanu za to kako se dešava da tragamo za blagom koje se često nalazi ispred našeg nosa.

A sada, šta je ono što je toliko uticalo na mene da ponovo pročitam ovu knjiigu. Teško je to opisati, mislim da će mi se odgovori na to polako vremenom otkrivati tokom života. Ali, možda bih mogao da probam da ih bar malo sumiram.

Mi zaista ne možemo znati šta Život za nas ima u planu. Često mislimo da nam je sudbina da provedemo dosadan život, koji je pun patnji i neuspeha. I zbog toga se povlačimo pred izazovima, želeći da probamo bar malo da se zaštitimo. Da bismo živeli prazan život, da bismo oklevali pred izazovima, tražili nekakvu kvazi-sigurnost u proseku. Da li nam je zato data prilika da se rodimo? Hej bre! Pa da li smo mi svesni verovatnoće da budemo na ovom svetu?

Skroz sam zaboravio na statistički podatak koji me je uzdrmao kada sam ga ponovo pročitao.

Da bi ste osvojili sedmicu na Lotou, šanse su jedan prema 15 miliona…za to vam treba baš sreća zar ne?

Ali, šansa da se rodite je jedan prema 400 TRILIONA! Ma kakav faktor sreće! Pa vi ste, bre, IZABRANI! „Chosen One“, „The One“, „The Legend“… da li smo mi svesni ove činjenice?

Ne znam šta bi to bila Lična Legenda. Možda je to nešto mistično što nam Univerzum ili otkrije ili ne, mimo naše volje. Ali, možda je Lična Legenda i nešto što možemo sami otkrijemo, kada iskreno pogledamo u sebe i najiskrenije se zapitamo: „Šta ja zaista želim od ovog života i kako ću to ostvariti?“

 

Danas nemam pitanje za vas. Ali, vi možete postaviti sebi jedno pitanje.

 

Da li ja živim svoju Ličnu Legendu?

…a ako je odgovor ne, onda postavite i podpitanje.

Šta ja zaista želim od ovog života i kako ću to ostvariti?

Tags:
Category:

Leave a Reply

Your email address will not be published.

1 × 4 =

Facebook
Google+
http://www.kafaiknjiga.com/knjige/alhemicar">
LinkedIn
Twitter
Follow by Email
RSS