Category Archives: Filozofski

O čemu govorim kada govorim o trčanju

 

     „O čemu govorim kada govorim o trčanju“ – Haruki Murakami

 

Znate, ja zaista obožavam Harukija Murakamija. Ali, zaista.

Volim njegov stil pisanja, kako treba „pregurati“ prvih 20-ak strana svake njegove knjige, kako su njegovi junaci tako nesavršeni, kako svaka knjiga pokušava da se, na svoj način, dotakne smisla života, bez obzira da li je u pitanju imaginaran svet („Okorela zemlja čuda i Kraj Sveta“), svet koji obitava između realnog i nerealnog („1Q84“) i normalan, dosadan, moderan svet („Norveška šuma“).

Međutim, veliki broj ljudi se (verujem) zapita: „A gde se Haruki Murakami krije u svojim romanima?“ Taj neobični čovek, koji ne otkriva puno informacija o sebi. Da li možda utka delove sebe u neke likove i događaje iz svojih knjiga, ili je on samo objektivni, pasivni, nemi „posmatrač“ dogodoviština svojih junaka.

I onda se pojavi „O čemu govorim kada govorim o trčanju“ (u daljem tekstu: OČGKGOT…ma jok, neću da koristim ovu skraćenicu 🙂 ).

Haruki Murkami učestvuje na trkama više od četvrt veka. Počeo je sa trčanjem u svojim tridesetim. Zanimljiva odluka. Bolje reći, lepa (i zdrava) odluka i za njega i za njegove čitaoce. Jer nam je to trčanje upravo omogućilo da malo bolje upoznamo osobu koja se „krije“ iza imena (i prezimena) Haruki Murakami.

Knjiga, koja bi se najlakše mogla opisati kao kombinacija memoara i intimnih beleški, obuhvata period od leta 2005. do jeseni 2006. godine (sa malim „izletom“ u 1996. godinu), kada je učestvovao na nekoliko trka/maratona/triatlona.

Čekaj, hoćeš da kažeš da je ovo knjiga o trčanju?

Ne, ovo je knjiga o Harukiju Murakamiju.

Knjiga o običnom, stvarnom čoveku.

 

O čemu govorim kada govorim o trčanju

 

Teško je reći šta bi bila radnja ovog romana…možda je najpribližniji odgovor – „unutrašnje stanje“ Harukija Murakamija?

Ovde nam se pruža prilika da upoznamo našeg pisca u nekom novom (prvom? pravom?) svetlu.

Da pročitamo njegove misli i razmišljanja koja mu prolaze kroz glavu i srce, kako tokom (ne)zvaničnih trka, tako i tokom njegovih džoging/trkačkih seansi. O okolini kojom trči, ljudima i životinjama koje sreće, njegovoj prošlosti i sadašnjosti… šta ga je podstaklo da otvori bar, a onda da ga zatvori da bi postao pisac…kako mu se telo oseća dok trči… bol, upale, zadovoljstva, blamaže…

Sve u svemu, (pseudo)memoari o trčanju, pisanju, telu, patnji i disciplini.

Moram da spomenem da se u ovoj knjizi kriju i neke duboke, inspirativne misli, poput…

„Trčanje je za mene bila korisna vežba i istovremeno važna metafora. Trčeći iz dana u dan, i sabirajući trke, pomalo sam dizao visinu praga kritetrijuma svog uspeha i, dosegnuvši ga, uzdizao sam i sebe. Bar sam to želeo i na tome sam svakodnevno radio.Naravno, ja nisam neki trkač. Pre sam na nivou prosečng – iili bolje reći osrednjeg – trkača. Mada, to uopšte nije važno. Važnije je da li sam uspeo da bar malo prevaziđem onog sebe od juče. Ako u trci na duge staze postoji neko koga treba da pobedite, to ste sami vi kakvi ste bili pre.“

…ili…

„Ja sam ja a ne neko drugi, i to je moje značajno preimućstvo. Rane na duši su uobičajena cena koju čovek mora da plati za svoju autonomiju pred svetom.“

…ili…

„Pošto i mišići, kao i životinje, žele da žive što opuštenije, ako im ne stavljate teret, samo će im laknuti i izbrisaće ga iz pamćenja. A da biste jednom izbrisanu informaciju ponovo uneli u pamćenje, morate ponovo proći istim putem od početka. Predah je, razume se, neophodan, ali u ovom presudnom trenutku pred trku moramo im pokazati ko je ovde gazda.“

…ili…

„Na sreću, ove dve sposobnosti (koncentracija i istrajnost), za razliku od talenta, mogu da se steknu i ojačaju treningom. Ako redovno trenirate da fokusirate svest u jednu tačku, koncentracija i istrajnost se prirodno stiču. To liči na postupak dresiranja mišića koje sam ranije opisao. Neprestano šaljite svom telesnom sistemu informaciju da je za vas kao biće neophodno da radite s punom koncentracijom pišući svakog dana bez izuzetka, i ono će dobro memorisati. Onda postepeno podižite granicu. Pomerajte je krišom, lagano i neprimetno.“

Duboke i mudre, a opet jednostavne misli, zar ne? 🙂

 

O čemu govorim kada govorim o trčanju Haruki Murakami

 

Ovaj Haruki Murakami je stariji (i ne baš pričljivi) komšija iz vašeg kraja, sa svim svojim vrlinama, manama i ritualima. Ali, kada biste probali da uđete u neki kraći razgovor sa njim, otkrili biste da je (možda i previše i preterano) skroman, povučen, stidljiv, možda čak i prilično nesiguran čovek, koji nema preterano visoko mišljenje o sebi. Zapitali biste se : „Da ovaj možda malo „ne glumi“ sa tom svojom skromnošću? Zar hoćeš da poverujem da je ovaj bogati i uspešan pisac, koji za pojasom ima bestselere, večiti kandidat za Nobelovu nagradu za književnost, zaista tako skroman kao što se predstavlja u svojoj knjizi?“

Osim ako nije majstor obmane (onda mu svaka čast na tome, stvarno je majstor), stičem utisak da je ovo pravi, istinski Murakami. Običan čovek, koga ćete sresti na ulici, kako vodi sasvim običan život.

Ako ste ljubitelj sporta (prvenstveno trčanja), interesuje vas kako je to biti pisac, ili ste jednostavno fan Haruki Murakamija (ili sve troje), mislim da ćete uživati u ovoj knjizi.

A to je dovoljna preporuka za knjigu „O čemu govorim kada govorim o trčanju“, zar ne? 🙂

A možda se i naterate sa otresete prašinu sa svojih patika i krenete sa trčanjem? 🙂

 

A vama, dragi čitaoci, kakve vama misli prolaze kroz glavu dok trčite (ili šetate) ? 🙂

 

Book price (bookstores in Serbia): Vulkan | Delfi | Makart | Dereta | Knjizara.com

 

Tags:

Zen priče i izreke

 

Zen priče i izreke

                 Zen priče i izreke

 

Zen… jedan od onih pojmova za koje smo svi čuli, neki ljudi imaju ideju šta bi to moglo da predstavlja, i niko ne zna šta je to u stvari.

Postoje mnogobrojne definicije i viđenja toga šta je zen. Meni je ideja zena i zen budizma privukla pažnju zbog samuraja, koji su zen doživljavali i kao filozofiju i kao praktičnu primenu, bilo da je to meditacija, mačevanje ili ceremonija čaja.

Mada je teško proniknuti u suštinu zena, delić naznake toga šta bi mogao biti zen, pronalazimo u anegdotama i koanima (i u smislu dijaloga i kratkih kazivanja, kao i u smislu problema-zagonetki koje bi se postavljali učenicima zena).

Zbirka priča „Zen priče i izreke“, koju nam je priredio Dragan Milenković, sastoji se od nekih stotinak kratkih priča, izreka učitelja zena, kao i objašnjenja pojma koan. Sve ovo je stalo u knjigu manjeg formata na oko 120 strana.

Priče su dosta kratke (prosečno zauzimaju po stranicu knjige) i, bar su meni, bile dosta zanimljive i simpatične. Kod nekih sam shvatio poruku koju šalju, kod nekih ne… pretpostavljam da još nisam dostigao prosvetljenje 😀 . Ali, ovde definitivno postoje priče nad kojima ćete se zamisliti. Meni su se posebno dopale „Prepuna šolja“, „Poslušnost“, „Rasprava za prenoćište“, „Svetlo može da se ugasi“, „Umetnik škrtica“, „Veliki talasi“, „U zemlji snova“, „Ubijanje budizma“, „U rukama sudbine“, „Posetnica“, „Moje srce gori kao vatra“ i „Nositi devojku“.

Ono što morate shvatiti je da ovde nisu sve priče u duhu nekakve duboke, teške filozofije. Na primer, priče koje sam malopre nabrojao, više su anegdote, mnoge od njih dosta duhovite, gde vidite primere mudrosti, snalažljivosti, kao i davanja pametnih, ali duhovitih odgovora.

Da budem iskren, izreke raznih učitelja zena na mene nisu ostavile neki poseban utisak. Možda je do mene i do toga što nisam uspeo da vidim neku dublju poentu, ali ne mogu da se otmem utisku da bismo bolje razumeli te izreke da smo znali pozadinu događaja/razgovora koji su doveli do nastanka ovih izreka. Ovako više stičem utisak da jedino sami tvorci ovih izreka znaju njihovo pravo značenje. Možda su upravo zato oni dostigli prosvetljenje, a mi ne! 😀

Sve u svemu, iako je tema zen, ovo uopšte nisu priče teške za čitanje. Videćete i sami koliko su simpatične i opuštajuće.

 

Ja vam ne mogu reći šta je zen, jer moja potraga i dalje traje. Ali, da li vi, dragi čitaoci, imate neku naznaku šta bi mogao da bude vaš zen? 🙂

 

Tags:

Dopler – Kriza srednjeg doba ili kriza savremenog društva?

 

Doppler - Erlend Loe Dopler

             Dopler – Erlend Lu

 

Da vidimo… sredovečnan ste Norvežanin, oženjen i situirani otac dvoje dece (sa trećim detetom na putu), koji je skoro sahranio oca, a zatim otišao u šumu da vozi biciklo? Pali ste sa bicikla i to isto biciklo vas je tresnulo po čelu?

U ovakvoj situaciji možete da uradite samo jedno, zar ne?

A to je da napustite svoj stari život i nastanite se u šumi na periferiji grada.

To je uradio naš prijatelj Dopler, junak istoimenog romana norveškog pisca Erlenda Lua.

Odmah na početku romana, zatičemo Doplera kako živi svoj život pustinjaka u sred zime u Norveškoj (pustinjak u sred zime, heheprim.podsvesti). Upravo je ubio majku losa zbog hrane, mladunče losa nazvao Bongo i faktički ga “usvojio” i sada njih dvojica žive u šatoru. Dopler se Bongu obraća kao detetu i stalno se trudi da mu objasni neke principe iz života i neka svoja razmišljanja.

Da li ovo u stvari kratki roman o osobu koja je doživela nervni slom?

Pa… i ne.

Mada na prvi pogled deluje kao da bi ovo trebalo da bude nekakav mračan roman, u pitanju je, u stvari, prilično vedra satira. Kroz Doplerova razmišljanja dok provodi vreme u tišini šume, dijaloge sa Bongom (bolje reći, monologe), Erlend Lu u stvari dočarava život modernog čoveka, i kako taj isti život proždire tog istog čoveka, ne dajući mu vremena da, čak ni u dobrovoljnom izgnanstvu, pokušava da ponovo pronađe smisao življenja. Iako živi u šumi na periferiji grada koji retko kada posećuje (bolje reći, više se noću šunja da uzme šta mu treba iz određenih kuća), Dopler ne može da izbegne interakciju sa ljudima (bilo da su u pitanju članovi porodice, osoba koja pravi maketu ratnog bojišta da bi odala poštovanje svom ocu, lopov ili konzervativac), i to ga još više izluđuje. Kao neki paradoks. Imamo ljude željne kontakta sa drugim ljudima, koji na kraju budu usamljeni, a sa druge strane imamo Doplera, koga ljudi pronalaze čak i u šumi, a čak neki od njih počinju kao i on da žive u toj istoj šumi, kao da i oni žele da preispitaju sebe i smisao svojih života.

Mada je u pitanju kratak roman (nekih 150-ak strana), on se dotiče veoma ozbiljnih tema, poput usamljenosti, roditeljstva i porodičnih odnosa, generacijskog jaza, krize savremenog društva, težnji ljudi ka perfekcionizmu, opsednutošću novcem, kao i želji za izolacijom i da se ponovo čovek poveže sa prirodom.

Kao što sam spomenuo, roman je kratak i, pored na prvi problem turobnih tema, prilično odiše nekom vedrom i satiričnom atmosferom koja omogućava da se ovo delo brzo pročita.

Mislim da je teško raspisati se na temu ovog romana, i mislim da će ga definitivno svako doživeti na svoj način. Naravno, podrazumeva se da svaka osoba na različit način može da percepira isti roman, ali mislim da to pogotovo važi za ovaj roman.

Sve u svemu, mislim da je ovo jako dobar roman i da ga zaista vredi pročitati.

 

Pitanje za drage čitaoce: Šta bi vas nateralo da jednostavno napustite svoj (ne)idealan život i odete da živite u šumi na periferiji grada?

 

 

Tags:

Priče tvog života

Price tvog zivota - Ted Cang

Priče tvog života – Ted Ćang

 

U slučaju ove zbirke priča/novela, moram da napravim izuzetak i da odmah kažem svoju presud…ovaj, konačni utisak. A to je – ne preporučujem kupovinu ove knjige po punoj ceni. Eto, rekao sam to, uz rizik da ljudi koji su već pročitali ove priče dignu ruke od daljeg čitanja ove recenzije, ali nadam se ne i celog bloga. Ali, prvo da uradim ono što bi uradilo svako hrabro ljudsko biće. Da panično i plačljivo stanem u svoju odbranu.

Ted Ćang je, nesumnjivo, inteligentan momak (za svojih mladalačkih pola veka života). Diplomirao je kibernetiku. Radi u softverskoj industriji. Žena mu je supermodel (dobro, nije… u stvari, ne znam ni da li ima ženu).

Ova zbirka sadrži osam nagrađivanih priča, koje su osvajale razne nagrade iz oblasti naučne fantastike  (Nebula, Hugo, Lokus…). Čovek je, znači, Majkl Felps SCI-FI priča. E sad, sigurno se pitate, koji si ti faktor da tako grubo započneš recenziju, kada su ga toliki kritičari nahvalili i nagradili? E pa, dame i gospodo, kao najeminentniji i najkvalifikovaniji… i jedini član žirija – Ted Čang ne dobija nagradu KIK-a. Ne sumnjam da će biti veoma razočaran kada ovo sazna. 🙂

A sada malo ozbiljnije. Da je Ted talentovan pisac, jeste. Da su mu sve priče dobre, nisu. Ali, Ćang svejedno oduševljava čitaoca na mnogo načina. Za početak, njegove priče su nešto sa čime se baš i ne srećete često. Prvo što sam pomislio, jeste: „Zaista, ovaj čovek piše drugačije“. Priče se mu inteligentno napisane i vidi se da je čovek proučio materije koje je kasnije pretočio u priče. Njegova naučna fantastika (koja povremeno uplovi i u fantazijske vode) je prilično suptilna, što, možda će te se složiti, jeste pomalo neobično za ovaj žanr. Nikakvi ogromni svemirski brodovi, epske bitke, Transformersi, paraleleni svetovi ili putovanja kroz vreme. SF elementi su suptilni, a akcenat je na ljudima.

Teme kojih se dotiče nisu ništa manje intrigantne. Vavilonska kula, komunikacija sa vanzemaljcima, Raj i Pakao koji su vidljivi, neurološke modifikacije čoveka… ima ženski, ima svega. Njegove priče idu standardnim (i pomalo nedokučivim) tempom, a onda vas u sledećem trenutku oduvaju nečim neočekivanim, a to je, najčešće, vaša spoznaja šta je prava poenta priče.

Čoveče blesavi, pa šta onda ne valja? Možda nisi dovoljno inteligentan da shvatiš Tedijevu genijalnost? Možda. Mada mislim da sam dovoljno inteligentan i načitan jer sam, ipak, ispratio, bez većeg napora, stručne termine spomenute u ovim pričama. Uh… 🙂

O čemu se radi… Kada sam došao do kraja knjige, shvatio sam da su najveće vrline ovih priča ujedino postale i njihove najveće mane. Ako tražite lagano štivo, onda zaboravite na ovu knjigu. Ako zaista hoćete da razumete ove priče (uključujući i stručnu terminologiju koja se konstantno provlači kroz njih), moraćete da se malo više udubite. Nisam mogao da se otmem utisku da su priče postajale previše inteligentne za svoje dobro. I, da budem iskren, nisam mogao da se otmem utisku da su ove priče više pisane umom naučnika nego srcem pisca. I sama naracija je često znala da bude monotona. Zamislite Morgana Frimena na bensedinu koji čita ove priče, jednolično i bez upliva emocija. U početku vam i može biti interesantno zato što su teme takve (i jer je narator Morgan Frimen J), ali vremenom postaje sve monotonije i konfuznije, da se u jednom trenutku toliko smorite kao spasilac na Olimpijskim igrama, dok traje takmičenje u disciplini 100m leptir stilom.

Ali, po meni, najveća mana jeste izbor priča. To mi je najviše pokvarilo utisak. Prve četiri priče vas prosto oduvaju i lansiraju u stratosferu… a onda druge četiri kreću sa vama da se obrušavaju u ponor. Ono što hoću da kažem… da je zbirka sadržala samo prve četiri priče, ne bih imao ikakvu zamerku da napišem.

A da se malo dotaknemo samih pričica?

Vavilonska kula – malo drugačiji pristup čuvenoj biblijskoj legendi, više po principu „šta bi bilo kad bi bilo“. Priča prati religioznog, ali pragmatičnog rudara Hilaluma, koji je upućen na rad u Vavilonsku kulu. Ali, naš baja ne ide da kopa nadole, već nagore. Da, dobro ste pročitali. A da li ste znali i da mnoge porodice žive u Vavilonskoj kuli, i to na bogami povećim visinama? Pa koliko je visoka ta kula? I zar ona nije bila srušena zbog prkošenja Bogu? Eeee… to je nešto što morate da pročitate. Usput ćete se družiti i sa Hilalumovim razmišljanjima na temu kule. Sve u svemu, jako dobra priča, ali sa mlakim krajem.

Shvati – Uuuuu… ova priča me je oduvala, i po meni je najbolja od svih u ovoj zbirci! Čovek posle nesreće završava sa teškim oštećenjem mozga i na njemu se isprobava eksperimentalni lek. Naš junak ne mutira ni u kakvog stvora, niti u kapetana Ameriku, ali mu lek zato regeneriše oštećene neurone. Ali, to nije sve. On shvata (što i bolnička testiranja potvrđuju), da je postao natprosečno inteligentan. Štaviše, nude mu priliku da učestvuje u daljem eksperimentalnom istraživanju ovog leka. I šta se dešava kada mu ponovo ubrizgaju lek? Pa, već ste pretpostavili, zar ne? Postaje još inteligentniji. I tada kreće rokenrol. Shvata (pošto je sada baš pametan momak) da ga CIA sigurno neće pustiti tako pametnog da šeta međ’ običan narod i da kupuje u Maxi-ju. I zato naš junak radi jedinu pametnu stvar, a to je bežanija. Nadmudrivanje neprijatelja je za njega dečja igra, jer u svemu može da vidi obrasce u ponašanju, govoru tela, čula mu postaju izoštrena i shvata pun potencijal svog tela. Godine učenja može da „sabije“ u par nedelja. A onda ubrizgava novu dozu leka. Dostiže nove nivoe samospoznaje (već i čitaocu postaje sve teže da ga prati u njegovim razmišljanjima). Međutim, pojavljuje se neko ko može da mu parira. A ishod je posebna priča… Inače, neko se seća filma „Limitless“? J

Deljenje nulom – Šta se dešava kada naučnica otkrije da matematika nije savršena i logična kao što je svi predstavljaju i kada sve teoreme i aksiomi se sruše kao kule od karata? Kada se dokaže da je matematika ipak ikonstint… inkonzit….inkosiz… kontradiktorna sama sebi (i da su sve one patnje na kontrolnima iz matematike na kraju bile nepotrebne i uzaludne)? Ovo otkriće menja našoj junakinji život iz korena. A šta njen muž misli i čini povodom toga? Da li je na kraju zaista 9a = 9b ?

Priča tvog života – Zaista, priča nije bez razloga izabrana da bude perjanica ove zbirke. Doktorka Lujza Benks nam priča dve priče. Jednu u sadašnjem, a drugu u prošlom vremenu, a pritom se dve priče konstantno prepliću.Jedna je o Lujzinom pokušaju da uspostavi komunikaciju sa dva vanzemaljca u istraživačkom centru, trudeći se da razume njihov jezik (Heptapod A i B su, na prvi pogled, vrlo neobični vanzemaljci… koliko mogu da budu neobična želatinasta burad sa viškom ruku i nogu J), i pritom polako postaje svesna da pojam vremena možda i nije onakav kakvim ga mi doživljavamo. Druga priča je vezana za njenu ćerku, gde joj priča o njenom odrastanju i njenoj smrti. Da, dobro ste pročitali. Imate utisak da priča svojoj nerođenoj ćerci njen život. Zbunjeni? Aha, i ja sam bio, dok nisam završio sa čitanjem priče, kada su sve kockice sklopile. I onda shvatite koliko je ovo zaista tužna i bolna priča. Jedva čekam da odgledam film zasnovan na ovoj priči.

72 slova – I dobro došli u svet moje agonije. Priča koja me je umalo naterala da odustanem od daljeg čitanja. Ok, zanimljivo počinje. Interesantan period; ideja o golemima i kako dodeljivanje pravog imena može da im dodeli određene veštine; naučnik idealista koji je otkrio ime koje golemima (kada im se ime dodeli, oni postaju vrste robota) daje skoro ljudsku okretnost… aha, to je ovde loše…a zašto je loše…čekaj, onaj što mu je prijatelj je sada postao novi Hitler? Sad hoće da ubiju ovog naučnika? Šta se ovde dešava? I zašto ovo ide ovako smorenim tempom i potpuno besmislieno? Uh…

Razvoj ljudske nauke – Forma kratkog novinskog članka / naučnog rada. Skroz neinteresantno i nepotrebno, bar po meni…

Pakao je odsustvo Boga – Uh, ovde se situacija malo popravlja, više bih voleo da je ova priča bila na početku knjige, pre nego što su me prethodne dve ubile u pojam. Ova priča je čista fantazija, ni malo naučna fantastika. Raj, Pakao i Bog zaista postoje, kao i dokazi njihovog postojanja. I možete dobiti jedinstvenu priliku da ih vidite. A da, anđeli se često pojavljuju na Zemlji! Međutim, ovde ne sleću graciozno poput bele lastavice koju vetar nežno spušta na Zemlju… više su poput zapaljenog Boinga bez pilota koji se munjevito obrušava na planetu. Tako, pored mogućnosti da dobijete proviđenje, dar ili blagoslov, postoji i velika verovatnoća da završite kao kolateralna šteta zbog eksplozije/radijacije koja prati njihovo sletanje, što će vam omogućiti da Boga upoznate brže nego što mislite. Priča prati Nila koji je rešio da zavoli Boga, iako mu je žena poginula baš zbog pojavljivanja anđela. Zvuči čudno?  I jeste, ali videćete i zašto Nil želi da pruži Bogu šansu, kao i da li je njegova namera opravdana. Njegov put će se urkstiti sa Dženis (koja je izgubila svoj blagoslov/prokletstvo i sada preispituje svoja uverenja) i Itanom (koji je u potrazi za svojom svrhom). Međutim, ovo dvoje su više tu da bi kompletirali Nilovu priču. A šta mislite o samom kraju? Očekivan ili ne?

Voleti ono što vidite: Dokumentarac – summa summarum: interesantna tema o lepoti napisana izuzetno dosadno i naporno u obliku gomile kraćih izveštaja i mišljenja. Ova priča me je dokrajčila (i to u baš baš negativnom smislu).

 

A kao dodatak imate i obrazloženje pisca kako je došao na ideju da napiše svaku priču. Prilično naučno objašnjeno. Bolje da je zadržao ovaj deo za sebe…

 

Eto, kao što vidite, ovo su moju utisci o ovoj zbirci priča. Priče su bukvalno u kategoriji „volim ili ne volim“. Nisu za svakog, pogotovo ako tražite laganije štivo za čitanje. Neko će možda prokomentarisati da ne volim inteligentne priče (baš naprotiv), ali mi neke od ovih priča zaista nisu legle kako treba.

Kažu da Ćang još uvek nije napisao roman… iskreno, možda je tako i bolje.

 

Pitanje za vas: Najbolja i najgora priča ove zbirke i zašto? I da li sam možda bio neobjektivan u vezi neke od njih i zašto?

…dobro, to su dva pitanja 🙂 …

 

Tags: