Category Archives: Fantastika

Alhemičar

Alchemist Alhemičar

Alhemičar – Paulo Koeljo

 

Nekako s jeseni, kada dođe Sajam knjiga (mada sve više liči na sajam, a manje na knjige), kao i svake godine, naš dragi Paulo Koeljo nam spremi neku novu knjigu. U svojoj najnovijoj knjizi se dohvatio Mata Hari. Međutim, njegova prethodna knjiga („Rukopis otkriven u Akri“) me je ostavila između neutralnosti i blage razočaranosti. I kao što kaže naša poslovica kaže, „koga zmija ujede, taj i u hladan jogurt duva“, nešto se nisam odmah zaleteo sa kupovinom (što mi i nije neka mudrost, jer znam da ću se zaleteti kasnije). I zato meni pade na pamet da, posle 15 godina, ponovo pročitam legendarnog „Alhemičara“.

Kada sam, kao dečkić, prvi put pročitao delo „Alhemičar“, mislio sam da je to prilično zanimljiva knjiga, sa sve „Ako nešto želiš, čitav Univerzum se uroti da to ostvariš“. Međutim, već tada sam osetio da postoji nešto… neobično u vezi ove knjige. Nisam mogao da definišem šta je to, ali je nešto postojalo. Znam, reći ćete nešto poput „pa naravno, ova knjiga šalje snažne poruke vezane za sreću u životu“ ili slično. Slažem se sa tim, ali to nije ono na šta sam mislio.

Petnaest godina kasnije, drugo čitanje. Ono mi je dalo spoznaju šta je bilo to nešto „neobično“. Dalo mi je odgovor i prosvetlilo me. Spoznao sam suštinu života i Univerzuma. Obukao sam se kao Mahatma Gandi i krenuo (bos) da širim poruku svetu. Naravno da se ništa od ovoga nije desilo, inače bih vam ovaj tekst pisao iz ustanove „Laza Lazarević“, a ne iz jednog prilično interesantnog kafića (o tome drugom prilikom, obećavam).

Ono što je bilo neobično kada sam prvi put čitao „Alhemičara“, sada je počelo da daje naznake šta je to bilo. Ali, da se prvo okrenemo samoj knjizi.

Mladić se zvao (sada svi horski) Santjago. Naš mladi junak je oduvek osećao da se „odgovor“ nalazi u hodočašću. Zato je postao pastir krenuo da luta duž Španije. Na njegovim putovanjima mu društvo prave njegove ovčice (što me uvek podseti na “čoban tera ovčice“), buteljka vina i, pošto nema Facebook, knjiga.

Dobro, sada ću biti malo ozbiljniji i iskrenije ću pristupiti knjizi.

Santjago se, posle godinu dana, vraća u jedan grad da ponovo proda vunu (i uzme još veću i deblju knjigu i obnovi zalihe vina). Međutim, još bitnije od vune, jeste da se u tom gradu nalazi i zgodna ćerka jednog trgovca (Santjago je, ipak, pastir, a ne monah zavetovan na čednost), koju je upoznao pre godinu dana, progovorio sa njom par rečenica i malčice se zaljubio, pa se sada nada da će ga se ona setiti. Naravno, s obzirom na vremenski period  u koji je priča smeštena, ovo se da pripisati njegovoj naivnoj romantičnoj prirodi, inače bi u 21. veku verovatno bio smatran za manijaka ^^ .

Međutim, Santjagov život je počeo da ide neočekivanim tokom kada je otišao do jedne starice da mu protumači san koji ga je opsedao već neko vreme, a koji se ticao skrivenog blaga podno egipatskih piramida. Ali, starica nije bila tipična ciganka šarlatan, s obzirom da mu nije tražila pare unapred za svoje usluge, već pošto Santjago pronađe blago iz svojih snova. Dan postaje još čudniji kada, malo kasnije, Santjago sretne starca koji mu se predstavlja kao kralj Salema, koji će ga, u zamenu za deseti deo stada, naučiti kako da stigne do skrivenog blaga. Naravno, Santjago je dovoljno bistar momak da pomisli kako je cela porodica Cigana spremna da ga opelješi… dok slučajno na starčevim grudima nije bljesnulo nešto, što definitivno nije bila bižuterija kupljena na buvljoj pijaci, što je ubedilo mladića da je možda neka viša sila krenula da dela.

I zbog čega se ukrcao na brod za Afriku.

Ovde ću da zastanem i da ukažem na jedan detalj koji me je naterao da se zamislim (a koji ću podeliti sa vama, jer ću da pretpostavim da je većina vas pročitala knjigu). U pitanju je mladićeva frustriranost time što je upoznao starca – kralja Salema. Iako se to vidi iz samo dva kratka pasusa, tu se otkriva snažna poruka za ljude, a to je kako postanemo frustrirani kada je naša zona komfora i sigurnosti „ugrožena“. Starac je, sa najboljom namerom, pružio mladiću priliku da se usudi da promeni svoj život. Koliko puta se nama desilo da nam neko/nešto pruži priliku da nam promeni ili transformiše život, pod uslovom da skupimo hrabrost za taj korak. Englezi imaju jako lep i moćan izraz za to – „leap of faith“ iliti, grubo prevedeno, „skok vere“.

Santjago se usudio na taj skok.

Ono što čini „Alhemičar“ tako posebnim, jeste univerzalna poruka da Univerzum za svakoga od nas ima nešto spremljeno, i da ono što nam se trenutno dešava u životu nije konačna namera Univerzuma, kao i da iz svega toga treba da izvučemo ono dobro. Santjago je odličan primer za to! Ubrzo po dolasku u Afriku, biva opljačkan. Sam, bez prebijenog dinara u nepoznatom svetu. Taman kada je rešio da, poput svakog junaka, zaplače na sred trga, uspeo je da shvati da je, u stvari, izazov za njega tek počeo. Naravno, imao je želju da stigne do blaga i piramida. Ali, ono što je on, zapravo, zaista želeo, jeste da upozna nove svetove! I zato je rešio da pokuša da uradi nešto drugačije, jer se već obreo u novom svetu. To mu je omogućilo da sretne Prodavca Kristala i počne da radi u njegovoj prodavnici, skupljajući pare da ponovo stane na noge i možda ponovo kupi ovce, još više zaradi i onda se vrati kao uspešan čovek u Španiju.

Santjago se trudio da unese male inovacije u prodavnicu, koje bi Prodavac sa oklevanjem prihvatao, mada bi kasnije drastično uvećavale njegovo bogatstvo. A kroz njegove razgovore sa Santjagom, shvatio sam da je Prodavac Kristala metafora za mnoge ljude oko nas (možda i za neke od nas) koji su toliko navikli na svoj stil života, da ne žele promene ili da ostvare neke svoje želje, iz straha da se ne razočaraju, ili da će možda po ostvarenju svog cilja, njihov život izgubiti smisao. I, kao „rešenje“, biraju da sanjare o svom cilju i razmišljaju „šta bi bilo kad bi bilo“, umesto da se usude da ga ostvare. Ne znam za vas, ali ja sam se baš bio zamislio nad ovim.

U međuvremenu, naš Santjago se obogatio i rešio da se sa svojom vrećom para vrati put Španije, poput gastarbajtera-povratnika… da ga jedan sitan detalj nije podsetio na njegovu Ličnu Legendu, koja ga je i dalje strpljivo čekala, i koja se nalazila podno piramida. I Santjago se ponovo usudio i krenuo preko pustinje. Opet je bio spreman da rizikuje svoju zonu komfora i sigurnost da bi pratio i otkrio svoju Ličnu Legendu. I šta mu je to donelo? Opasnosti, strahove, dileme, bliske susrete sa smrću. Ali, znate li šta je otkrio? Pravu, savršenu ljubav, oličenu u devojci – „ženi pustinje“ – koja zna da svog ratnika treba da pusti da izvrši svoju misiju da bi joj se on, srećan i ispunjen, vratio.

I znate koga je sreo na tom svom putu? Pa naslovnog junaka knjige! Velikog Alhemičara, koji je poveo mladića put Piramida, usput ga učeći nekim bitnim životnim stvarima, među kojima je i značaj slušanja svog srca. Ali, pravog slušanja svog srca. Ono koje se manifestuje onom osećaju kada prosto znamo da nešto jeste takvo kako je, bez upliva misli ili naših želja. Jer tamo gde je naše srce, tamo je i naše blago – jako lepa misao.

Scena kada je mladić trebao da se pretvori u vetar da bi sebe spasio sigurne smrti mi se posebno dopala, jer je ona bila pokazatelj prave vere. Vere u sebe i višu silu, da će obe stati na našu stranu u pravom trenutku.

Sam kraj  (možete i sami da pretpostavite kakav) krije i jednu interesantnu poruku vezanu za to kako se dešava da tragamo za blagom koje se često nalazi ispred našeg nosa.

A sada, šta je ono što je toliko uticalo na mene da ponovo pročitam ovu knjiigu. Teško je to opisati, mislim da će mi se odgovori na to polako vremenom otkrivati tokom života. Ali, možda bih mogao da probam da ih bar malo sumiram.

Mi zaista ne možemo znati šta Život za nas ima u planu. Često mislimo da nam je sudbina da provedemo dosadan život, koji je pun patnji i neuspeha. I zbog toga se povlačimo pred izazovima, želeći da probamo bar malo da se zaštitimo. Da bismo živeli prazan život, da bismo oklevali pred izazovima, tražili nekakvu kvazi-sigurnost u proseku. Da li nam je zato data prilika da se rodimo? Hej bre! Pa da li smo mi svesni verovatnoće da budemo na ovom svetu?

Skroz sam zaboravio na statistički podatak koji me je uzdrmao kada sam ga ponovo pročitao.

Da bi ste osvojili sedmicu na Lotou, šanse su jedan prema 15 miliona…za to vam treba baš sreća zar ne?

Ali, šansa da se rodite je jedan prema 400 TRILIONA! Ma kakav faktor sreće! Pa vi ste, bre, IZABRANI! „Chosen One“, „The One“, „The Legend“… da li smo mi svesni ove činjenice?

Ne znam šta bi to bila Lična Legenda. Možda je to nešto mistično što nam Univerzum ili otkrije ili ne, mimo naše volje. Ali, možda je Lična Legenda i nešto što možemo sami otkrijemo, kada iskreno pogledamo u sebe i najiskrenije se zapitamo: „Šta ja zaista želim od ovog života i kako ću to ostvariti?“

 

Danas nemam pitanje za vas. Ali, vi možete postaviti sebi jedno pitanje.

 

Da li ja živim svoju Ličnu Legendu?

…a ako je odgovor ne, onda postavite i podpitanje.

Šta ja zaista želim od ovog života i kako ću to ostvariti?

Tags:

Empire V

Ампит В Empire V

        Empire V – Viktor Peljevin

 

Peljevin… ovaj, da… uh… ja… i nisam baš siguran odakle da počnem.

Viktor Peljevin je veoma interesantan momak (doduše, sada uveliko gazi petu deceniju, ali nećemo da sitničarimo). Retko daje intervjue i prilično su mu neodređeni i nedorečeni, pa podseća na nekakvog hibrida Haruki Murakamija i Endi Vorhola.

Kuriozitet: čuo sam da ovog pisca i njegov stil pisanja pogotovo vole pravnici. Dobro… može biti…

Ali, ne mogu da se otmem utisku da je ovo tip pisca koji volite ili ne volite.

Ako ćemo pravo, kroz čitanje romana „Empire V“, moje mišljenje o Peljevinu se menjalo. Od indiferentnosti do blage odbojnosti, da bih na kraju romana shvatio da sam zgotivio i pisca i njegov roman.

Pre nego što zaronimo duboko u „Empire V“, jedno malo upozorenje: ne upuštajte se u čitanje ovog romana tek tako! Ovaj roman (a izgleda i ostala Peljevinova dela), zahtevaju da se pažljivo udubite u čitanje, inače se može desiti da propustite neke bitne poente, zbog čega vam roman može biti čak veoma dosadan.

Takođe probaću da, iz svoje perspektive, protumačim šta je pisac hteo da kaže u ovom romanu.

A sada…

Početak romana nas zatiče u trenutku kada 19-godišnjeg Romana (momak baš i nije imao neko srećno detinjstvo), ujeda vampir! Neko bi pomislio da će ovo biti najkraći roman na svetu ili akcioni triler sa novom reinkarnacijom Drakule. Međutim, ispostavlja se da sve što smo znali o vampirima nema veze sa vezom…

Ujedom vampira, Roman je i sâm postao vampir (logično). Od tog trenutka, njegov život se menja iz korena („Logično!“, glasi horski odgovor čitalaca). Međutim, promena se ne odnosi samo na promenu njegove rasne pripadnosti, već Roman (koji je sada dobio božansko ime Rama II, pa ćemo ga i mi nadalje tako zvati) sada stiče i drugačiji (pravi?) pogled na svet…

Radnja romana je pa, da kažemo tako, specifična. Od trenutka kada Rama postaje vampir (faktički od samog početka dešavanja), roman postaje u stvari vodič za mlade vampire o tome kako zaista funkcioniše svet i koja je uloga vampira u tom svetu. Novopečeni vampir Rama će se sretati sa veoma interesantnim i specifičnim vampirima-učiteljima (i njihovim zanimljivim, ili je možda bolje reći pravim, pogledima na svet), koji će ga učiti diskursu i glamuru, kao i umetnosti vođenja ljubavi i borbe.

Rama će, kroz susrete sa vampirima i Haldejcima (o njima malo kasnije), polako menjati svoj pogled na svet i njegovo funkcionisanje, polako napuštajući (naivna) shvatanja ljudi i sve više preuzimajući vampirska shvatanja (a u tome će mu pomoći i „jezik“, entitet koji se bukvalno ugnezdio u Ramu, pružajući mu uvid u razna vampirska znanja). Shvatiće da su vampiri davno prestali da budu klasične krvopije kakvim ih mi smrtnici vidimo, već da su oni konačna karika u evoluciji, da su oni, u stvari, stvorili ljude, i da su oni za njih bogovi. Oni su shvatili da su iluzija, manipulacija, moć i novac, ono što im omogućava da gospodare ljudima. A u tome im pomažu Haldejci, njihove verne sluge. Haldejce sam doživeo kao moćne i uticajne ljude, koje su vampiri podučili nekim veštinama za sticanje bogatstva i koji pred svojim gospodarima (vampirima) ne mogu da imaju tajne (vampiri, inače, imaju jednu jako kul moć, a to je da, na osnovu suptilnog i bezbolnog ugriza, mogu da saznaju kakav je neko čovek, kao i sve njegove tajne i iskustva koja je do tada doživeo). Haldejci, u stvari, manipulacijom (politika i marketing) pomažu vampirima da kontrolišu široke narodne mase.

Tokom svoje postepene inicijacije u svet vampira, Rama će voditi duboke filozofske razgovore, ne samo sa svojim učiteljima, već i sa lukavim Haldejcima, kao i sa drugim vampirima koji, već dugo, dugo hodaju Zemljom. Ticaće se smisla postojanja ljudi i vampira, novca, Boga, kako ovaj svet zaista funkcioniše i slično, kao i zašto se treba paziti ako ugrizete vampirku (pogotovo ako je u pitanju jedna mlada Hera), jer to može veoma da uzdrma emocije.

Peljevinovi vampiri nisu one mračne, sadističke krvopije, ogorčene na svet i koje žele da seju haos. Oni su, u stvari, prilično racionalna bića koja su oduvek kontrolisala čoveka i koja su shvatila kako mehanizam glamura i diskursa, nije ništa drugo do suptilna manipulacija ljudima, koji su u današnje vreme otuđeni jedni od drugih i prilično opsednuti novcem.

Vampiri su za mene metafora najmoćnije elite, za koju najveći deo ljudi (verovatno) i ne zna. Oni su ti koji kontrolišu svet iz senke, koji se ne pojavljuju u javnosti (a i nemaju potrebu za time). Oni upravljaju novcem, a samim tim i svetom. Ko bi to mogli biti? Možda neke tajna društva i pojedine porodice koje postoje vekovima unazad i za koje smo načuli samo par reči? Ili su to možda još tajnije organizacije i porodice čijeg postojanja nismo ni svesni?

A njihove verne sluge Haldejci? Da to nisu najmoćnije i najbogatije osobe sveta, ljudi iz sveta medija, muzike i politike, koji nam govore šta da nosimo, jedemo, pijemo, čitamo, slušamo? Koji nam suptilno ispiraju mozak i tako se trude da nas ukalupe i kontrolišu? Da nas ubede da jedino božanstvo koje postoji jeste Money, i da treba da žrtvujemo svu svoju životnu energiju njemu i da se samo njemu klanjamo? Da, dokle god nemamo novac, mi smo tužni, otuđeni, usamljeni i nesrećni?

Kao što sam vas upozorio na početku, ovaj roman nije za svakog. Ima dosta filozofskih dijaloga na temu funkcionisanja sveta, i treba se malo udubiti u roman, da ne bi stekli (pogrešan) utisak da je sve samo prazno blablabla…

Takođe, nailazićete na dosta referenci na popularnu kulturu, politiku, biznis…

Ali, ima i dosta pametnih misli i bolnih činjenica.

Sve u svemu, kada se saberu utisci, Viktor Peljevin je kroz filozofske dijaloge (i psihodelične scene), na zaista zanimljiv način opisao našu bolnu realnost. Meni se „Empire V“ zaista dopao, i definitivno planiram da u bliskoj budućnosti pročitam nastavak Raminih avantura u romanu „Betmen Apolo“. Ko zna kakve nove životne činjenice i psihodelične događaje ćemo tu pročitati?

Inače, ako bar malo znate ruski, mislim da ćete shvatiti igru reči u naslovu romana. 😉

Postoji jedan mali detalj koji mi se učinio posebno zanimljiv, a tiče se dešavanja pred kraj samog romana. A to je da često treba paziti i sa kime odlučite da budete prijatelj. To često možda da vas odvede do vrata raja… ili pakla. Pročitajte roman, videćete. 😉

„Jedina perspektiva za pametnog momka u ovoj državi je da radi kao klovn kod pedera. Ko ne želi da radi kao klovn kod pedera, radiće kao peder kod klovnova“. Mislim da ovaj citat iz romana savršeno opisuje u kakvoj situaciji se nalazi moderan čovek.

 

Ne jedno, već tri pitanja/razmišljanja za vas!

  • Ko su za vas vampiri i Haldejci?
  • Empire V… da li primećujete igru reči u naslovu ovog dela?
  • Citat o pederima i klovnovima…kako biste ga vi protumačili?

 

Tags:

Priče tvog života

Price tvog zivota - Ted Cang

Priče tvog života – Ted Ćang

 

U slučaju zbirke priča/novela „Priče tvog života“, moram da napravim izuzetak i da odmah kažem svoju presud…ovaj, konačni utisak. A to je – ne preporučujem kupovinu ove knjige po punoj ceni. Eto, rekao sam to, uz rizik da ljudi koji su već pročitali ove priče dignu ruke od daljeg čitanja ove recenzije, ali nadam se ne i celog bloga. Ali, prvo da uradim ono što bi uradilo svako hrabro ljudsko biće. Da panično i plačljivo stanem u svoju odbranu.

Ted Ćang je, nesumnjivo, inteligentan momak (za svojih mladalačkih pola veka života). Diplomirao je kibernetiku. Radi u softverskoj industriji. Žena mu je supermodel (dobro, nije… u stvari, ne znam ni da li ima ženu).

Ova zbirka sadrži osam nagrađivanih priča, koje su osvajale razne nagrade iz oblasti naučne fantastike  (Nebula, Hugo, Lokus…). Čovek je, znači, Majkl Felps SCI-FI priča. E sad, sigurno se pitate, koji si ti faktor da tako grubo započneš recenziju, kada su ga toliki kritičari nahvalili i nagradili? E pa, dame i gospodo, kao najeminentniji i najkvalifikovaniji… i jedini član žirija – Ted Čang ne dobija nagradu KIK-a. Ne sumnjam da će biti veoma razočaran kada ovo sazna. 🙂

A sada malo ozbiljnije. Da je Ted talentovan pisac, jeste. Da su mu sve priče dobre, nisu. Ali, Ćang svejedno oduševljava čitaoca na mnogo načina. Za početak, njegove priče su nešto sa čime se baš i ne srećete često. Prvo što sam pomislio, jeste: „Zaista, ovaj čovek piše drugačije“. Priče se mu inteligentno napisane i vidi se da je čovek proučio materije koje je kasnije pretočio u priče. Njegova naučna fantastika (koja povremeno uplovi i u fantazijske vode) je prilično suptilna, što, možda će te se složiti, jeste pomalo neobično za ovaj žanr. Nikakvi ogromni svemirski brodovi, epske bitke, Transformersi, paraleleni svetovi ili putovanja kroz vreme. SF elementi su suptilni, a akcenat je na ljudima.

Teme kojih se dotiče nisu ništa manje intrigantne. Vavilonska kula, komunikacija sa vanzemaljcima, Raj i Pakao koji su vidljivi, neurološke modifikacije čoveka… ima ženski, ima svega. Njegove priče idu standardnim (i pomalo nedokučivim) tempom, a onda vas u sledećem trenutku oduvaju nečim neočekivanim, a to je, najčešće, vaša spoznaja šta je prava poenta priče.

Čoveče blesavi, pa šta onda ne valja? Možda nisi dovoljno inteligentan da shvatiš Tedijevu genijalnost? Možda. Mada mislim da sam dovoljno inteligentan i načitan jer sam, ipak, ispratio, bez većeg napora, stručne termine spomenute u ovim pričama. Uh… 🙂

O čemu se radi… Kada sam došao do kraja knjige, shvatio sam da su najveće vrline ovih priča ujedino postale i njihove najveće mane. Ako tražite lagano štivo, onda zaboravite na ovu knjigu. Ako zaista hoćete da razumete ove priče (uključujući i stručnu terminologiju koja se konstantno provlači kroz njih), moraćete da se malo više udubite. Nisam mogao da se otmem utisku da su priče postajale previše inteligentne za svoje dobro. I, da budem iskren, nisam mogao da se otmem utisku da su ove priče više pisane umom naučnika nego srcem pisca. I sama naracija je često znala da bude monotona. Zamislite Morgana Frimena na bensedinu koji čita ove priče, jednolično i bez upliva emocija. U početku vam i može biti interesantno zato što su teme takve (i jer je narator Morgan Frimen J), ali vremenom postaje sve monotonije i konfuznije, da se u jednom trenutku toliko smorite kao spasilac na Olimpijskim igrama, dok traje takmičenje u disciplini 100m leptir stilom.

Ali, po meni, najveća mana jeste izbor priča. To mi je najviše pokvarilo utisak. Prve četiri priče vas prosto oduvaju i lansiraju u stratosferu… a onda druge četiri kreću sa vama da se obrušavaju u ponor. Ono što hoću da kažem… da je zbirka sadržala samo prve četiri priče, ne bih imao ikakvu zamerku da napišem.

A da se malo dotaknemo samih pričica?

Vavilonska kula – malo drugačiji pristup čuvenoj biblijskoj legendi, više po principu „šta bi bilo kad bi bilo“. Priča prati religioznog, ali pragmatičnog rudara Hilaluma, koji je upućen na rad u Vavilonsku kulu. Ali, naš baja ne ide da kopa nadole, već nagore. Da, dobro ste pročitali. A da li ste znali i da mnoge porodice žive u Vavilonskoj kuli, i to na bogami povećim visinama? Pa koliko je visoka ta kula? I zar ona nije bila srušena zbog prkošenja Bogu? Eeee… to je nešto što morate da pročitate. Usput ćete se družiti i sa Hilalumovim razmišljanjima na temu kule. Sve u svemu, jako dobra priča, ali sa mlakim krajem.

Shvati – Uuuuu… ova priča me je oduvala, i po meni je najbolja od svih u ovoj zbirci! Čovek posle nesreće završava sa teškim oštećenjem mozga i na njemu se isprobava eksperimentalni lek. Naš junak ne mutira ni u kakvog stvora, niti u kapetana Ameriku, ali mu lek zato regeneriše oštećene neurone. Ali, to nije sve. On shvata (što i bolnička testiranja potvrđuju), da je postao natprosečno inteligentan. Štaviše, nude mu priliku da učestvuje u daljem eksperimentalnom istraživanju ovog leka. I šta se dešava kada mu ponovo ubrizgaju lek? Pa, već ste pretpostavili, zar ne? Postaje još inteligentniji. I tada kreće rokenrol. Shvata (pošto je sada baš pametan momak) da ga CIA sigurno neće pustiti tako pametnog da šeta međ’ običan narod i da kupuje u Maxi-ju. I zato naš junak radi jedinu pametnu stvar, a to je bežanija. Nadmudrivanje neprijatelja je za njega dečja igra, jer u svemu može da vidi obrasce u ponašanju, govoru tela, čula mu postaju izoštrena i shvata pun potencijal svog tela. Godine učenja može da „sabije“ u par nedelja. A onda ubrizgava novu dozu leka. Dostiže nove nivoe samospoznaje (već i čitaocu postaje sve teže da ga prati u njegovim razmišljanjima). Međutim, pojavljuje se neko ko može da mu parira. A ishod je posebna priča… Inače, neko se seća filma „Limitless“? J

Deljenje nulom – Šta se dešava kada naučnica otkrije da matematika nije savršena i logična kao što je svi predstavljaju i kada sve teoreme i aksiomi se sruše kao kule od karata? Kada se dokaže da je matematika ipak ikonstint… inkonzit….inkosiz… kontradiktorna sama sebi (i da su sve one patnje na kontrolnima iz matematike na kraju bile nepotrebne i uzaludne)? Ovo otkriće menja našoj junakinji život iz korena. A šta njen muž misli i čini povodom toga? Da li je na kraju zaista 9a = 9b ?

Priča tvog života – Zaista, priča nije bez razloga izabrana da bude perjanica ove zbirke. Doktorka Lujza Benks nam priča dve priče. Jednu u sadašnjem, a drugu u prošlom vremenu, a pritom se dve priče konstantno prepliću.Jedna je o Lujzinom pokušaju da uspostavi komunikaciju sa dva vanzemaljca u istraživačkom centru, trudeći se da razume njihov jezik (Heptapod A i B su, na prvi pogled, vrlo neobični vanzemaljci… koliko mogu da budu neobična želatinasta burad sa viškom ruku i nogu J), i pritom polako postaje svesna da pojam vremena možda i nije onakav kakvim ga mi doživljavamo. Druga priča je vezana za njenu ćerku, gde joj priča o njenom odrastanju i njenoj smrti. Da, dobro ste pročitali. Imate utisak da priča svojoj nerođenoj ćerci njen život. Zbunjeni? Aha, i ja sam bio, dok nisam završio sa čitanjem priče, kada su sve kockice sklopile. I onda shvatite koliko je ovo zaista tužna i bolna priča. Jedva čekam da odgledam film zasnovan na ovoj priči.

72 slova – I dobro došli u svet moje agonije. Priča koja me je umalo naterala da odustanem od daljeg čitanja. Ok, zanimljivo počinje. Interesantan period; ideja o golemima i kako dodeljivanje pravog imena može da im dodeli određene veštine; naučnik idealista koji je otkrio ime koje golemima (kada im se ime dodeli, oni postaju vrste robota) daje skoro ljudsku okretnost… aha, to je ovde loše…a zašto je loše…čekaj, onaj što mu je prijatelj je sada postao novi Hitler? Sad hoće da ubiju ovog naučnika? Šta se ovde dešava? I zašto ovo ide ovako smorenim tempom i potpuno besmislieno? Uh…

Razvoj ljudske nauke – Forma kratkog novinskog članka / naučnog rada. Skroz neinteresantno i nepotrebno, bar po meni…

Pakao je odsustvo Boga – Uh, ovde se situacija malo popravlja, više bih voleo da je ova priča bila na početku knjige, pre nego što su me prethodne dve ubile u pojam. Ova priča je čista fantazija, ni malo naučna fantastika. Raj, Pakao i Bog zaista postoje, kao i dokazi njihovog postojanja. I možete dobiti jedinstvenu priliku da ih vidite. A da, anđeli se često pojavljuju na Zemlji! Međutim, ovde ne sleću graciozno poput bele lastavice koju vetar nežno spušta na Zemlju… više su poput zapaljenog Boinga bez pilota koji se munjevito obrušava na planetu. Tako, pored mogućnosti da dobijete proviđenje, dar ili blagoslov, postoji i velika verovatnoća da završite kao kolateralna šteta zbog eksplozije/radijacije koja prati njihovo sletanje, što će vam omogućiti da Boga upoznate brže nego što mislite. Priča prati Nila koji je rešio da zavoli Boga, iako mu je žena poginula baš zbog pojavljivanja anđela. Zvuči čudno?  I jeste, ali videćete i zašto Nil želi da pruži Bogu šansu, kao i da li je njegova namera opravdana. Njegov put će se urkstiti sa Dženis (koja je izgubila svoj blagoslov/prokletstvo i sada preispituje svoja uverenja) i Itanom (koji je u potrazi za svojom svrhom). Međutim, ovo dvoje su više tu da bi kompletirali Nilovu priču. A šta mislite o samom kraju? Očekivan ili ne?

Voleti ono što vidite: Dokumentarac – summa summarum: interesantna tema o lepoti napisana izuzetno dosadno i naporno u obliku gomile kraćih izveštaja i mišljenja. Ova priča me je dokrajčila (i to u baš baš negativnom smislu).

 

A kao dodatak imate i obrazloženje pisca kako je došao na ideju da napiše svaku priču. Prilično naučno objašnjeno. Bolje da je zadržao ovaj deo za sebe…

 

Eto, kao što vidite, ovo su moju utisci o delu „Priče tvog života“ Priče su bukvalno u kategoriji „volim ili ne volim“. Nisu za svakog, pogotovo ako tražite laganije štivo za čitanje. Neko će možda prokomentarisati da ne volim inteligentne priče (baš naprotiv), ali mi neke od ovih priča zaista nisu legle kako treba.

Kažu da Ćang još uvek nije napisao roman… iskreno, možda je tako i bolje.

 

Pitanje za vas: Najbolja i najgora priča ove zbirke i zašto? I da li sam možda bio neobjektivan u vezi neke od njih i zašto?

…dobro, to su dva pitanja 🙂 …

 

Tags: