Category Archives: Drama

Tišina

 

 

 

 

Silence - Shusaku Endo Tišina
Tišina – Šusaku Endo

 

Igrom slučaja,na IMDB-u sam naleteo na recenziju filmske adaptacije knjige „Tišina“ Šusaku Enda, u režiji Martina Skorsezea. Dok jedni smatraju da je ovo Skorsezeovo najbolje filmsko delo, drugi smatraju daje ovo njegovo najduže i najdosadnije delo (a da li su ti kritičari čitali istoimeni roman, to je možda druga priča).

Zna se da je sâm Martin Skorseze oduvek izražavao veliko poštovanje prema ovom književnom delu, kao i da postoji priča da se decenijama spremao da snimi film po ovom romanu, jer mu je bila namera da verno prenese Endovo delo na filmsko platno. Baš me interesuje da li je u tome uspeo?

Elem…

Roman sam davno pročitao i mislim da sam imao prilično neutralan stav prema istom. Nije isključivo i da mladost ima veze sa tim, jer ponovno čitanje (sada, mnogo godina kasnije) mi je(možda) dalo pravi uvid u ovu knjigu.

Pa da počnemo. 🙂

Sedamnaesti vek. U Japan pristiže (bolje reći, švercuje se) portugalski sveštenik Sebastijano Rodrigez. Motiv njegovog dolaska je jasan. Saznanje da je njegov duhovni učitelj i mentor, Kristovao Fereira, postao apostata (tj. odrekao se svoje vere), i to gaje prilično uzdrmalo, kao i njegovu crkvu. Sebastijano dolazi u Japan da sazna šta se zaista desilo sa njegovim mentorom, i da usput pruža duhovnu pomoć i podršku tzv. „kakure Kirishitan“ (prikrivenim hrišćanima).

Sedamnaesti vek je, inače, period velikih progona hrišćana u Japanu. Ljudi nisu smeli da se javno izjašnjavaju kao hrišćani niti da se ispovedaju ili obavljaju crkvene hrišćanske rituale. Hrišćani su često bili hapšeni, mučeni (gde su neretko pronalazili i svoju smrt) i prisiljavani da se odreknu hrišćanske vere gazeći fumije (odnosno, kamenu ili drvenu sliku/ikonu Isusa Hrista ili Device Marije). Sveštenika iz Evrope (bar zvanično) skoro da više i nije bilo.

Ne baš dobro mesto za napredovanje u karijeri hrišćanskog sveštenika…

Šta se zaista desilo sa Kristovao Fereirom, kako se Sebastijano Rodrigez snašao u Japanu (ako se uopšte i snašao), to ostavljam vama da saznate.

 

 

Tišina

 

 

 

Sada bih želeo da više pričam o suštini same knjige.

Pisac romana, Šusaku Endo, je bio, inače, japanski rimokatolik, i smatra se možda prvim japanskim piscem kojije objektivno pisao o hrišćanstvu u Japanu. A još je i roman bio objavljen 1966. godine, pa možete da zamislite koju je buru podiglo njegovo delo„Tišina“.

Za mene je glavni motiv knjige ideja „Boga koji ćuti“ iliti „Odsustva Boga“. I sâm glavni junak, kako prolazi vreme njegovog boravka u Japanu (što najčešće uključuje bežanje i skrivanje od japanskih vlasti ili provođenje vremena u njihovim zatvorima), sve češće se pita kako Bog ostaje nem pred vapajima tog siromašnog, pokatoličenog naroda. Da li zaista samo jaka vera nije dovoljna da donese promenu i prosvetli vlasti?

Kasnije, kada naš glavni junak bude zarobljen od strane vlasti, pa bude ulazio u sve češće konverzacije sa japanskim velikašima na temu hrišćanstva i to da li je hrišćanstvu uopšte mesto u Japanu, a još pride se uveri kako muče hrišćanski narod da se odrekne vere, pitanja se samo gomilaju.

Zašto Bog u svoj svojoj ljubavi i blagosti ne želi ni da vidi ni da čuje patnje naroda? Zašto prisiljavaju sveštenike da se odreknu vere tako što ovi moraju da gledaju mučenje siromašnih japanskih seljaka? Da li treba tvrdoglavo istrajati u svojoj veri i ubeđenjima… ili se ipak treba odreći vere da bi se spasili nevini? Da li je odricanje od vere zarad spasenja drugih u stvari dokaz ljubavi prema Bogu? Dali smo mi jakih uverenja u našu veru samo dok smo na poznatom tlu i u svojojzoni komfora, a čim stupimo u „močvaru“ (izraz koji se ovde često upotrebljava za Japan), onda možda vidimo realnost kakva zaista jeste? I još mnoga druga pitanje će se javljati našem junaku (a možda i vama) kroz ovaj roman.

Roman je, da tako kažemo, podeljen na dve celine. Prva polovina romana je više u formi pisama/izveštaja koje Sebastijano piše glavešinama svoje crkve, gde im opisuje svoje dogodovštine, dešavanja u Japanu i razmišljanja/dileme koja ga tište. A drugi deo je pisan iz trećeg lica, gde i dalje pratimo Sebastijanove (ne)zgode (uključujući i njegovo zarobljavanje), samo što tada izgleda baš i nije bio u situaciji da piše svoja pisma (pretpostavljam da je u tim situacijama spašavanje glave prioritet 🙂 ).

Moram sa vama da podelim jednu zanimljivost.

Znate i sami kako je to kada se veoma povežete sa nekim književnim likom (setite se samo Andreasa Jegera). E sad, zaista ne znam da li je to bila namera pisca (ili je možda samo do mene), ali, kada je u pitanju Sebastijano Rodrigez i njegovo putešestvije, nekako sam sve vreme ostao neutralan prema njemu tokom čitanja knjige…da ne kažem objektivan. Možda sam ga čak i malo osuđivao zbog njegovih preterano naivnih idealističkih shvatanja, zbog kojih su mnogi nevini ljudi patili. Možda me je podstaklo i njegovo naivno slepo verovanje u religiju, kao i da misli da citatima iz raznih jevanđelja može da nadmudri bilo koju silu. Ili možda to što mu je jako teško da prihvati tuđe mišljenje. A opet, možda je i do mene. 🙂 Ali, ipak govorimo o Japanu iz 17-og veka.

Sve u svemu, definitivno zanimljiv roman, o kome se može dosta razgovarati i polemisati.

Definitvno ću odgledati i film u narednom periodu…možda ga i ovde na blogu prokomentarišem? 🙂

 

 

A vi, dragi čitaoci: Koje je vaše mišljenje o tadašnjem širenju hrišćanstva u dalekoistočne zemlje?

 

 

NAPOMENA: Ova recenzija nema nikakvu religijsku pozadinu, ovo je čisto utisak autora bloga o samoj knjizi. Bez obzira na religije i verska ubeđenja, autor bloga smatra da svaku religiju treba poštovati, ili bar biti tolerantan prema istoj  🙂

 

 

Tags:

Slepčeva priča

 

Slepčeva priča blind man tale

Slepčeva priča – Đunićiro Tanizaki

 

Đunićiro Tanizaki je jedan od najčuvenijih japanskih prozaista 20. veka, poznat po tome što je u Japanu pokrenuo talas književnih dela koja govore o japanskoj prošlosti, i to posebno o dobu samuraja. U ime svih ljubitelja Japana i samuraja, hvala mu na tome.

Radnja “Slepčeve priče” smeštena je u period 16. veka (Sengoku Đidai), u vreme velikih (i surovih) vladara, vojskovođa i ratnika, poput Ode Nobunage, Tojotomija Hidejošija i Tokugave Iejasua, grandioznih bitaka i taktičkih nadmudrivanja i strasnih ljubavi, što je sve kulminiralo čuvenom bitkom kod Sekgahare. Za vas koji niste veliki zaluđenici za samurajima i Japanom, pojednostavljeno objašnjenje je: “Mnogo kul period u Japanu sa samurajima”. 😀

Priča počinje sa slepim maserom i muzičarem Jaićijem koji, Bog zna gde u Japanu između Edoa i Kjota, masira umornu gospodu. Jednom od posetilaca, za koga je zaključio da je načitan i pismen (što nije bila mala stvar za taj period), uz masažu je otvorio i svoju dušu, i počeo da priča svoja sećanja na period kada je služio gospodaricu Oići (za koju se smatralo da je jedna od najlepših žena ikada, poput Helene Trojanske), sestru gospodara Ode Nobunage, a ženu čuvenog feudalnog gospodara, časnog Asaija Nagamase.

Kao slepi sluga i veliki miljenik gospodarice Oići, Jaići je imao pristup svuda, što mu je omogućavalo da čuje štošta bitno i nebitno. Ali, Jaići sâm za sebe kaže da je on bio skroman i plašljiv, i da je za njega bilo najveće zadovoljstvo da služi gospodaricu Oići i njene ćerke, da ih masira i svira im na šamisenu.

Avaj, Jaići nam dalje priča kako život i nije bio tako blagodaran u zamku. Oićini muž i brat se teško zavadiše. Nobunaga je svojim beskompromisnim i pokvarenim ponašanjem i taktikama širio svoje posede, čak i preko preko oblasti kojima se vladali Nagamasini bliski saveznici, što je zasmetalo časnom Nagamasi. I tu je Nobunagina zloba i podmuklost došla do izražaja, kada je iskoristio sve moguće prilike da pokori i Nagamasine posede, tertajući ga na samoubistvo. Oići je morala sa svojim ćerkama da se skloni u jedan udaljeni zamak, gde je skoro deceniju provela izolovana od sveta. Ali, tu je i dalje bio verni Jaići koji ih je služio, usput osluškujući o dešavanjima van zamka.

Posle Nobunagine smrti, kako nam Jaići dalje priča, razvilo se veliko rivalstvo između dvojice Nobunaginih vazala i vojskovođa, Kacuija i Hidejošija, koje je kasnije preraslo u otvoreno neprijateljstvo.

Kasnije se gospodarica Oići udala za gospodara Kacuija, i izgledalo je da će najzad moći da uživa u sreći sa porodicom. Ali, njena sreća nije mogla dugo da traje, jer su Kacuije i Hidejoši zaratili. A Jaići je svemu tome prisustvovao kao (slepi) mirni i nemoćni posmatrač.

Zašto na kraju romana zatičemo Jaićija kako se potuca po Japanu, šta se desilo sa gospodaricom Oići i njenim ćerkama, zašto je Oići mrzela Hidejošija i još neka bitna pitanja, odgovore na to ostavljam vama da otkrijete kada pročitate ovo delo.

Roman je kratak i baš se brzo čita, a što se tiče stila pisanja, tj. prevoda, samo ovo ću napisati.

Poznavaocima i ljubiteljima Japana i njegove kulture i književnosti je nesumnjivo poznato ime Dragana Milenkovića. Gospodin je 1994. godine dobio Specijalnu nagradu za prevođenje, koju dodeljuje „Japansko udruženje književnih prevodilaca“ i „Japanski Pen klub“, jedinu koji je dobio neko iz ovog dela Evrope, i to upravo za prevod ovog dela. Mada (još) ne znam japanski, ne sumnjam da je Dragan Milenković uradio odličan posao. Roman je jedno pravo lepo zadovoljstvo za čitanje, i prosto možete kroz Jaićijeve reči da zamislite te događaje kojima je prisustvovao.

Ljubitelji Japana i samuraja verovatno već idu u obližnju knjižaru. A i vi ostali bi trebali da uradite isto. 🙂

Knjiga je pun pogodak.

Toliko. 🙂

 

Pitanje za drage čitaoce: Imate li vi možda da preporučite neko slično delo?

 

 

Tags:

Čitav život – Naš prijatelj Andreas Eger

 

Čitav život

        Čitav život – Robert Zetaler

 

Vau… samo toliko sam mogao da izustim po završetku ove kratke knjige.

„Čitav život“ Roberta Zetalera mi je privukao pažnju iz dva, pomalo banalna, razloga. Prvo, što su počeli hvalospevi od momenta kada se pojavila u našim knjižarama (mada, ruku na srce, nikada nisam puno obraćao pažnju na hvalospeve/kritike medija). I drugo, zato što knjiga ima samo 130-ak strana, slova krupnog formata… što je idealno za put i odmor. 🙂

Andreas Eger je kao siroče, početkom 20. veka, stigao u jedno malo alpsko selo, gde ga je usvojila jedna seljačka porodica, i gde je manje-više proveo ceo svoj život.

Od dečačkog perioda (kada je zadobio povredu noge, zbog koje je ceo život bio ćopav), preko momačkog života, pa sve do staračkih dana, život nije mazio Andreasa.

Mada je bio svestan svojih ograničenja (pogotovo intelektualnih) i nepravednosti surovog sveta, Andreas je ipak uspeo da izraste u trezvenog čoveka od puno dela i jako malo reči.

Bez obzira na okolnosti, Andreas se uvek trudio da svoj posao radi marljivo i savesno. Bilo da je to bio rad u polju, krčenje šume ili učestvovanje u izgradnji žičare, uvek se trudio da u svemu tome pronađe delić pozitivnog, pa makar i to što radi poslove na svežem vazduhu, a ne zarobljen u nekoj kancelariji.

Andreas je imao priliku da spozna i ljubav. Mada nikada nije dobro razumeo šta bi to bila ljubav, trenuci koje je proveo sa Mari (koja mu je kasnije postala i nevesta), ispunjavali su ga mirom. A kada je doživeo tragediju, tada se izgleda zakleo sebi da ljubav može biti samo prva i jedina.

Andreasa je zahvatio i rat. Proveo je mnoge godine u zarobljeništvu, i nikada nije preispitivao razloge zbog kojih je bio tu gde jeste.

Andreas je bio i svedok tehnoloških promena koje su menjale njegovo malo selo u kome je odrastao, i gde je proveo (skoro) ceo svoj život. Motorizovana vozila, struja, žičare i turisti, koliko god da su ga radovali, toliko su ga i učinili svesnim da on ne može više da drži korak sa svetom, i da mora da preživljava kako zna i ume.

A tek starost… to je posebna priča o Andreasu i njegovoj spoznaji prolaznosti života.

Kako, a da ne zavolite ovog junaka koji je toliko propratio, a to definitivno nije zaslužio! Mada nisam ljubitelj drama, mislim da ovaj roman definitivno zaslužuje svoju ekranizaciju.

Dok čitate ovaj sjajni roman, ne možete a da ne doživite jedan čudan osećaj. Nekako vam je stalno toplo oko srca, bilo da preživljavate malobrojne srećne, ili mnogobrojne tužne trenutke sa Andreasom Egerom.

Stil pisanja je pitak i nežan, sa puno predivnih opisa, pogotovo planinskih krajolika koje okružuju selo našeg junaka.

Ne znam da li je ovo baš knjiga za plažu, ali će vas definitnvno ostaviti zamišljenim. Znam da mene jeste.

Apsolutna preporuka!

 

A kada je vas, dragi čitaoci, život nekog književnog junaka toliko ostavio dirnutim i zamišljenim?

 

Tags:
Categories:

Dopler – Kriza srednjeg doba ili kriza savremenog društva?

 

Doppler - Erlend Loe Dopler

             Dopler – Erlend Lu

 

Da vidimo… sredovečnan ste Norvežanin, oženjen i situirani otac dvoje dece (sa trećim detetom na putu), koji je skoro sahranio oca, a zatim otišao u šumu da vozi biciklo? Pali ste sa bicikla i to isto biciklo vas je tresnulo po čelu?

U ovakvoj situaciji možete da uradite samo jedno, zar ne?

A to je da napustite svoj stari život i nastanite se u šumi na periferiji grada.

To je uradio naš prijatelj Dopler, junak istoimenog romana norveškog pisca Erlenda Lua.

Odmah na početku romana, zatičemo Doplera kako živi svoj život pustinjaka u sred zime u Norveškoj (pustinjak u sred zime, heheprim.podsvesti). Upravo je ubio majku losa zbog hrane, mladunče losa nazvao Bongo i faktički ga “usvojio” i sada njih dvojica žive u šatoru. Dopler se Bongu obraća kao detetu i stalno se trudi da mu objasni neke principe iz života i neka svoja razmišljanja.

Da li ovo u stvari kratki roman o osobu koja je doživela nervni slom?

Pa… i ne.

Mada na prvi pogled deluje kao da bi ovo trebalo da bude nekakav mračan roman, u pitanju je, u stvari, prilično vedra satira. Kroz Doplerova razmišljanja dok provodi vreme u tišini šume, dijaloge sa Bongom (bolje reći, monologe), Erlend Lu u stvari dočarava život modernog čoveka, i kako taj isti život proždire tog istog čoveka, ne dajući mu vremena da, čak ni u dobrovoljnom izgnanstvu, pokušava da ponovo pronađe smisao življenja. Iako živi u šumi na periferiji grada koji retko kada posećuje (bolje reći, više se noću šunja da uzme šta mu treba iz određenih kuća), Dopler ne može da izbegne interakciju sa ljudima (bilo da su u pitanju članovi porodice, osoba koja pravi maketu ratnog bojišta da bi odala poštovanje svom ocu, lopov ili konzervativac), i to ga još više izluđuje. Kao neki paradoks. Imamo ljude željne kontakta sa drugim ljudima, koji na kraju budu usamljeni, a sa druge strane imamo Doplera, koga ljudi pronalaze čak i u šumi, a čak neki od njih počinju kao i on da žive u toj istoj šumi, kao da i oni žele da preispitaju sebe i smisao svojih života.

Mada je u pitanju kratak roman (nekih 150-ak strana), on se dotiče veoma ozbiljnih tema, poput usamljenosti, roditeljstva i porodičnih odnosa, generacijskog jaza, krize savremenog društva, težnji ljudi ka perfekcionizmu, opsednutošću novcem, kao i želji za izolacijom i da se ponovo čovek poveže sa prirodom.

Kao što sam spomenuo, roman je kratak i, pored na prvi problem turobnih tema, prilično odiše nekom vedrom i satiričnom atmosferom koja omogućava da se ovo delo brzo pročita.

Mislim da je teško raspisati se na temu ovog romana, i mislim da će ga definitivno svako doživeti na svoj način. Naravno, podrazumeva se da svaka osoba na različit način može da percepira isti roman, ali mislim da to pogotovo važi za ovaj roman.

Sve u svemu, mislim da je ovo jako dobar roman i da ga zaista vredi pročitati.

 

Pitanje za drage čitaoce: Šta bi vas nateralo da jednostavno napustite svoj (ne)idealan život i odete da živite u šumi na periferiji grada?

 

 

Tags:

Hologram za kralja – Propast američkog sna?

 

Hologram za kralja

Dejv Egers – Hologram za kralja

 

Mada mi je svojevremeno bila namera da od Dejv Egersa prvo pročitam „Krug“ (za koji se priča da je veoma zanimljiv), u posed mi je došla jedna njegova druga knjiga, „Hologram za kralja“.

Sećam se da je 2016. godine izašao film rađen po ovoj knjizi. Glavna uloga je pripala Tomu Henksu. Ali, nisam čuo baš hvalospeve za ovaj film. Štaviše, kažu da je ovo jedan od manje uspešnih filmova Toma Henksa. Mada, možda se nekada i nateram da ga odgledam.

Da nije i roman „sumnjivog kvaliteta“?

Sreća, pa nije. 🙂

Američki biznismen Alen Klej dolazi u Saudijsku Arabiju sa namerom da izvede demonstraciju IT infrastrukture pred kraljem Abdulahom, koji usred pustinje gradi veličanstveni grad budućnosti – „Ekonomski Grad Kralja Abdulaha“ (u daljem tekstu, EGKA).

Posle talambasanja po pustinji, Alen najzad stiže u famozni EGKA i tamo zatiče do pola (možda je bolje reći, do sedamdesetpetinu) izgrađeni grad. Alena, sa još tri člana njegovog tima koji treba da mu pomognu u pripremanju prezentacije, smeštaju u šator sa klimom koja ne radi i lošim wi-fi-em. Alen se bori za bolje uslove za svoj tim, ali, kako dani i nedelje prolaze, jedino što je očigledno jeste da mu se svi smeškaju i obećavaju bolje stanje.

A kralj nikako da se pojavi.

E sada, možda se pitate, zašto uspešan američki biznismen trpi takve uslove i zašto već trećeg dana nije rekao kralju i njegovoj sviti da se tornjaju zajedno sa svojim kamilama i vrati se kao gospodin biznis klasom u Ameriku, u potragu za novim multimilionskim projektom?

Zato što je Alen Klej savršena metafora savremenog američkog društva, koje, ipak, ne može da isprati neke promene u svetu.

Alen je iskusan sredovečni biznismen. Ali, njemu je potrebno da ovaj projekat uspe. Provizija od pola miliona dolara bi mu omogućila da vrati dugove, omogući ćerci dalje školovanje i možda da, od preostalog novca, pokrene neki svoj biznis.

Znači, Alen je u dugovima, iza sebe ima nekoliko neuspešnih poslovnih poduhvata, pokušava da održi nekakav balans između ćerke i bivše žene, i došao je Bogu iza nogu da proda nešto što bi se možda izgradilo ako čoveku koji nikako da se pojavi se to dopadne.

Da… rekao bih da mu je život malčice u rasulu.

Čitajući roman, ne možemo, a da ne osetimo simpatije prema Alenu, dok ga posmatramo kroz njegovu raznoliku interakciju sa ljudima u Arabiji, bilo da je u pitanju prijateljstvo sa Jusufom (Arapinom koji ga povremeno vozi do EGKA), propraćeno vicevima i razgovorima o ljubavnim problemima. Shvatićemo njegovo viđenje odnosa prema ženama, kroz, khm, interakciju sa Finkinjom Hane i arpaskom doktorkom Hakim. Kroz interakciju sa svojim timom, Alen shvata da on za njih predstavlja „zastarelu tehnologiju“ (mada mu to oni, naravno, neće nikada reći). A pogotovo Alenova spoznaja da ne može da se otme utisku da ga arapski saradnici-posrednici uvlače u svet iluzija i opsena po pitanju ovog posla. I naravno, kada ste tako daleko u nepoznatom vam svetu, ne možete, a da trenutke samoće ne provedete u prisećanju i preispitivanju prošlosti. O njegovoj karijeri i sjajnim biciklima, odnosu sa ocem, braku sa (sada bivšom ženom) strasnom Rubi.

Takođe, Alen je i posrednik u klimavom odnosu izmeću ćerke Kiti i bivše žene Rubi. Za vreme svog boravka u Arabiji, nekoliko puta pokušava da Kiti napiše pismo, ali uvek na kraju odustane od te zamisli, svestan da mora da pazi šta će joj napisati vezano za njenu majku, jer i on želi da njih dve imaju normalan odnos.

A kralja Abdulaha nigde na vidiku već nedeljama.

Ceo roman odiše nekakvom hemingvejsko-kafkijanskom aromom, zavijen u moderni stil pisanja. A nisam mogao da se otmeme utisku da je ceo roman i jedna velika namerna analogija sa Beketovim delom „Čekajući Abdulaha“, pardon, „Čekajući Godoa“.

Ako vas pominjanje Beketa, Kafke i Hemingveja teraju da podignete obrvu i pomislite da je ovo  neki naporan roman za čitanje, možete da se opustite. Roman je veoma kvalitetno i moderno napisan. I sâm sam bio iznenađen koliko sam ga brzo pročitao. Prosto me je vuklo da vidim šta će dalje da se desi Alenu, koga će zanimljivog sresti, da li će se i kralj Abdulah najzad pojaviti i da li će priča dobiti svoj srećan kraj.

Možda se sećate da sam spomenuo da je Alen i metafora savremenog američkog društva. Egers pogađa u srž o tome gde se Amerika nalazi u globalnoj privredi. Pročitajte roman, videćete. Svi znamo šta je Epl, koji brend i kvalitet donosi, kao i cena koja prati to ime. Ali, svi znamo i šta Xiaomi može danas da pruži… shvatate?

Sve u svemu, „Hologram za kralja“ je jedna dirljiva i po malo tužna priča o čoveku koji je otišao u jednu kontradiktornu zemlju, u potrazi za nečim što bi mu moglo biti spas, i koji, hteo on to ili ne, pristaje da bude vođen kroz iluziju i beskonačna obećanja. Ovo je i priča o tome kako prošlost natera čoveka da se preispituje o učinjenim postupcima, ali i kako ti isti postupci prošlosti nas koče da uživamo u sadašnjem trenutku.

Uživao sam u čitanju ovog romana i nadam se da ću uskoro biti u prilici da pročitam i neki drugi Egersov roman, na primer „Krug“. Zaista, nije bez razloga toliko popularan i nagrađivan pisac.

Ovaj roman najbolje opisuje citat na poleđini knjige:

„Briljantna priča o propasti američkog sna i globalnim promenama koje nezadrživo menjaju dojučerašnja pravila igre“.

 

Pitanje za drage čitaoce.

Da li mislite da Amerika polako gubi trku sa ostatkom sveta, a prvenstveno Istokom?

 

Tags:
Categories:

The guest cat

 Neko no kyaku Gošća

          Gošća – Takaši Hiraide

 

Odmah da budem iskren, čuo sam da je Takaši Hiraide poznati pesnik u Japanu, ali nisam imao prilike da čitam njegovu poeziju. Zato me je još više iznenadilo da čovek, koji ceo život piše poeziju, odjednom napiše roman, koji neočekivano postane besteseler. Da li sa razlogom? Pa, da vidimo.

„Gošća“ je smeštena u posleratni Japan, tačnije, negde tokom 80-ih godina (prilično izazovan period za tadašnji Japan), i prati mladi bračni par u njihovim 30-im, koji je zakupio jednu kućicu u ćošku velike bašte, koja pripada ogromnom imanju. On pisac, a ona lektor. I rade od kuće. Što bi danas rekli, pravi freelancer-i. Nemaju dece, a to im izgleda puno i ne smeta. Ali, kada upoznamo taj bračni par na početku priče, stičemo utisak da su nekako prilično neutralni jedno prema drugom. Naravno, ima to veze i sa mentalitetom ljudi tog perioda. Mislim, vole se i sve to, ali kombinacija posla i nemanja dece, kao da je njihov život svela na rutinu…

..dok se u njihovom životu, jednog dana, ne pojavi jedna neočekivana gošća. Mala, bela maca sa par sivih tufnica. Žena voli životinje, muž baš i ne (pogotovo izgleda nije ljubitelj mačaka). I povrh svega, u pitanju je komšijska maca.

Ali, kako vreme prolazi, ta maca se bračnom paru, polako uvlači pod kožu svojim sve češćim posetama njihovoj kući, a oni joj sve više posvećuju pažnje, počevši od povremenog ostavljanja hrane, do toga da je na kraju imala svoju posudicu sa hranom i mesto za dremku, ali i slobodu da istražuje celu kuću. Ali, daleko od toga da se pripitomila. Ta mala maca je bila i pomalo svojeglava, jer nije volela da je iko uzima u ruke, a nije ni mjaukala.

Ali je unela nešto novo u život mladog bračnog para. Unela je svežinu i neke nove boje u njihov život. Čitajući roman, stičete utisak da je ta maca, kroz neke svoje ludorije, nesvesno ponovo približila taj par jedno drugom, jer su sada bili orniji, raspoloženiji, ima li su više tema za razgovor (pogotovo o maci).

Naravno, mada je centralni deo priče odnos bračnog para prema maci, roman se dotiče i odnosa prema komšijama, kućepaziteljima, pa i teškoći i izazovima života 80-ih. A tu su i neke tužne teme.

Možda ste primetili da za našu malu „gošću“ nikada nisam upotrebio izraz „mačka“, već samo „maca“. Razlog je jednostavan. Takaši Hiraide je tako lepo i šarmantno opisao i izgled mace i njeno ponašanje i njene ludorije, da izraz mačka posle prosto zvuči pogrdno za ovog blesavog stvora. 🙂 Prosto možete da zamislite neku slatku macu iz Dizinijevih crtanih filmova (ili japanskih animiranih filmova ako više volite… i pri tom ne mislim na mačke koje govore, imaju ogromne bicepse i vitlaju mačevima i… ups, malo sam se zaneo…šta ćete, otaku tip osobe 🙂 ).

Roman je kratak i brzo se čita. Pisan je dopadljivo i poetično, sa lepim i jednostavnim opisima. Kada počnete sa čitanjem, zaista imate osećaj kao da ga je pisao pesnik koji se prešaltao na prozu.

Nisam mogao da se otmem utisku da je ovo autobiografski roman i da je pisac, ovaj, pesnik, zaista davno proživeo ovu avanturu, i da je jednostavno želeo da je sada podeli sa nama. Možda je to do mene, ali, čitajući ovaj roman, zaista sam stekao takav utisak. Nekako, osetila se nekakva nostalgija u ovom romanu.

Da li je „Gošća“ remek-delo? Ne, ali je u pitanju jedan jako lep roman. Pogotovo će biti interesantan ljubiteljima Japana, mačaka i uopšte šašavih kućnih ljubimaca.

Sve vreme dok sam čitao ovaj roman, osmeh mi je lebdeo preko lica. Nekada raspoložen, a nekada setan. Ovo je jedan od onih romana uz koji se zaista odmarate dok ga čitate.

 

Pitanje za vas: Da li i u vašem životu postoji ili je postojao neki tako dragi stvor životinjskog porekla koji je promenio vaš život? I, ako nije tajna, kako ga je promenio? 🙂

Tags:
Categories:

Lažov

Lažov

      Lažov – Marko Srdanović

 

Noviji domaći pisci (ne nužno i mlađi)… sa njima se zaista nikada ne zna.

Kad nekog pitate za mišljenje o njima, uglavnom dobijate odmahivanje glavom, uz komentare (možda pre gunđanje): „Danas svako hoće da bude pisac“, „svi pišu na isti fazon“, „uvek je tema depresivna, surova realnost“… naravno, ovi komentari nisu ni prineti rečenici „sve je to lepo, e, odoh sad da čitam Ćopića/Nušića/Selimovića“…i sve ti bude jasno.

Ali, ne treba biti tako surov…ili treba? Svi smo primetili da se tu i tamo pojavi neko ko privuče pažnju, kako medija (nemojte mi dizati obrve tu, bude jednom mesečno trominutna reportaža ili članak u novinama… dobro, prestaću sa sarkazmom J ), tako i uvek strogih(!) književnih kritičara. Taj se usudi da se dotakne mistike, horora ili istorije (pa čak i da je malo izmeni). Ali biće prilike da se i takva dela spomenu…ako budete želeli da čitate ovaj blog.

„Lažov“. Marko Srdanović. Hm…nikad čuo…a i kako bi, kada je ovo njegova prva knjiga. Lik od pedesetak godina, po zvanju istoričar umetnosti, po zanimanju knjižar. Gledam sliku tog čoveka. Da, da, sretao sam ga u jednoj knjižari. Uvek kez od uva do uva ili zamišljeni filozofski pogled. Kao da prvo procenjuje sa kime ima posla, pre nego što započne sa preporučivanjem knjiga, usput objašnjavajući zašto on vidi tu knjigu kao super izbor za čitanje. Rekao bi neko, deluje kao čovek koji zna o knjigama.

Ali, jedno je preporučiti knjigu, a drugo napisati je, zar ne?

Kao i svaki ljubitelj knjiga, razlog da uzmem baš ovu knjigu je bio logičan.

Dopale su mi se šarene korice.

Dođoh. Pročitah. I prijatno se iznenadih, moj pobratime Cezare… ali zaista prijatno. Da mi je dato 50 evra više (u odnosu na originalni iznos od celih nula evra), verovatno bih bio impresioniran. A za 100 evra… preporučujem za Nobela.

Ahem…elem…o delu „Lažov“…

„Roman o generaciji tihih ljudi čije je detinjstvo premazano paštetom u krišku parizera“… piše na poleđini knjige. Ma pravo u srce gađa! J  Pomislili biste da je ovo neki nostalgičan roman namenjen „matorcima“. Pogrešno! Ovo je roman koji treba da pročitaju generacije rođene ’50-’60 (kada je šetnja korzom bila atrakcija) i one rođene ’70-’80 (kada su stripovi bili prozor u svet), a pogotovo, da ne kažem obavezno, generacije rođene tokom ’90-tih (kojima je izraz „Counter Strike“ poznat i razumljiv koliko i reč touchscreen…ili burek).

U koji vremenski period je smešten „Lažov“? Usudiću se da kažem 90-te. Međutim, na neki neobično interesantan način, pisac je priču o porodici Simović ispričao iz perspektive najmlađeg člana, Luke. Kao da je period od 50-60 godina „sabijen“ u jedan trenutak. Trenutak u kome se sudaraju često nerazumljiva filozofska razmišljanja (tipična za starije generacije), preferans, valjanje sličica fudbalera, Facebook i Counter Strike. I sve je to nekako uklopljeno prilično spontano i razumljivo.

Mlađani đak Luka Simović saznaje da je njegov otac lažov. Bolnu istinu je saznao sasvim slučajno, da ne kažemo u tragikomičnoj situaciji koja uključuje groblje, napaljene tinejdžere, razroku mladu Mađaricu i matorku koja se žvalavi na grobu…šta reći?

Mada je Luka voleo svog oca, ne može se reći da ga je baš razumeo. Čovek opsednut antičkim grčkim uređenjem i njegovim filozofima, crno-belim filmovima (i to dosta evropske kinematografije, uh!), besposličar uvek pun nekih „genijalnih i revolucionarnih“ ideja i vizija kako da se promeni svet ili zaradi na originalan način. I, ono što je najgore, često nesvestan dešavanja oko sebe… do trenutka kada bude za mnoge stvari već  kasno. Zaista, teško je reći da li da govorimo o njemu kao boemu ili bitangi.

Majka… kao i mnoge majke. Radi, donosi novac u kuću, kuva, pere, pegla, pokušava da razume svog muža (i nije joj lako), ne može da smisli komšije koji se druže sa njenim mužem (sasvim opravdano). A zna i da se naljuti i tada zaćuti, dok njen muž ne shvati gde je zabrljao (što se retko dešava…mislim, da shvati da je zabrljao).

I, naravno, mladi junoša Luka. Koji preživljava dan za danom, pokušavajući da se izbori sa tupavim školskim siledžijom Kristijanom, učenicom Simonom iz njegovog odeljenja (ni sâm siguran po pitanju svojih emocija prema njoj), blentavim drugom Jovanom (sa kojim deli kako vanškolske avanture, tako i „drvo jadnika“ namenjeno štreberima, onima lošim u fudbalu i plašljivim kada su u pitanju siledžije) i drugim neobičnim, ali svakodnevnim likovima (koje ste i vi sretali u vašem svakodnevnom životu… u to sam siguran).

I Lukin (da ga tako nazovemo) život biva uzdrman saznanjem da mu je otac lažov. Luka odlučuje da ispravi nepravdu i postane osvetnik i pravednik… i čini sve suprotno (nažalost, uvek uveren u ispravnost svojih postupaka). I, kao i mnoga deca na koju roditelji ne obrate pažnju kako treba ili se ne potrude da ih razumeju, tako i Luka kreće stranputicom, punom tame, ogorčenosti… i kriminala… koja dovode i do višestrukih ubistava. A naš Luka pritom ni najmanje ne oseća kajanje!

Ni Lukini „saveznici“ na putu osvete nisu ništa bolji. Kukavički nastrojeni i lako podložan manipulaciji drug Jovan, bitanga Kristijan, ludi retos Žika koji stalno prepada ljude, gospodin „predsednik upravnog odbora“ (mislim da svi možete da pretpostavite o kakvom tipu osobe je reč i šta je ona učinila da izvede Luku na „pravi“ put). A da ne govorimo o njegovom najvernijem saborcu, Metju sa brkovima, izmišljenoj osobi sa veoma „interesantnim“ razmišljanjima i idejama.

Vredi spomenuti i Lukinog dedu, Maksima (koji ne može da smisli Švabe…a ni Lukinog oca) i komšiju „glupog pandura“, Radeta (a da li je zaista glup, ili to samo tako misli današnja mladež koja veruje da može svakog da nasamari, to je drugo pitanje).

Srdanovićev stil pisanja je veoma pitak, svakodnevan, a knjiga se čita zaista brzo i lako. Valjda zato što se čitalac lako može povezati sa vremenom u koji je smeštena ova knjiga. Odmereno pisanje, gde se neprimetno ubaci poneki sleng ili psovka mladog Luke, deluju sasvim pristojno ukomponovano. Jedino što može pomalo da zbuni jesu kraći pasusi pisani kurzivom. Mada, kao i snovi, podložni su interpretaciji šta je pisac njima hteo zaista da kaže.

Pisac kao da suptilno pokušavsava da pokaže svoj sarkazam i ogorčenost onim negativnim što je zadesilo društvo (ne znam na šta misli, na televiziji kažu da super živimo i da je sve sjajno). Ali,  to uopšte ne ispada tako strašno, što je i dobro, jer smo dobili roman sa ozbiljnim događajima zavijen u crni humor, a ne depresivu zbog koje nam se posle ne izlazi iz kuće.

Inače, pisac se u ovom romanu usudio na jedan pomalo neobičan potez. Naime, prvi deo knjige („Strasna sedmica“), pisan je iz prvog lica, opisujući događaje viđene Lukinim očima. Drugi deo („Vaskrsenje“) odjednom postaje priča u trećem licu, gde smo i dalje posmatrači Lukinih dogodovština i njegovog  puta ka mračnoj strani. Treći deo („Iskupljenje“) je opet ispričan iz prvog lica i to, pomalo neočekivano, iz perspektive Lukinog oca. Veoma kvalitetno napisano poglavlje koje baca svetlo na mnoge stvari, samo ću vam toliko reći! Poslednje, i ujedno i najkraće poglavlje („Otkrovenje“) se i dalje odvija iz prvog lica, opet Lukinog, i predstavlja jednu vrstu nedovršenog epiloga. Napomena: izuzev naziva poglavlja, ovde nema ni R od religije.

A kako je ispao ovaj smeo potez sa menjanjem perspektiva kroz poglavlja? Začudo, veoma dobro! Izuzev prvobitne iznenađenosti, ništa nije pokvarilo niti tok romana niti sveopšti utisak.

A konačan utisak?

Kao što ste možda primetili (pobogu, nisam valjda pisao sve ovo uzalud?!), roman me je zaista prijatno iznenadio.

Pisac je, da li svesno ili ne, roman namenio svim generacijama. Da li ste odrasli u vreme kada je marksizam bio aktuelan ili u vreme uspona Facebook-a i Counter Strike-a, sasvim je nebitno.. Svako će se naći u ovom romanu i prepoznaće neki detalj koji će mu izmamiti osmeh na lice ili ga naterati da se zamisli.

Srdanović se dotakao direktno nekih dešavanja koji su danas aktuelni (ljudi opsednuti nekim izgubljenim antičkim vremenima i idejama, biznismeni-kriminalci iz kraja, Facebook i njegove zloupotrebe), a nekima je prišao suptilno i originalno (pretpostavljam da će mnogi prepoznati koji su to filmovi koji konstantno oduševljaju Simovića seniora; neprevaziđeni tapkaroši-trgovci sličicama, aluzije na Betmena i Robina; zaluđenost Counter Strike-om). Ej bre, pa i Ćićolina je dobila svojih pet minuta ovde!

Šta da kažem, sem da je Marko Srdanović napravio jako dobar debi na književnoj sceni.

Da li treba pročitati: Da, čak i ako niste ljubitelj domaćih modernih pisaca.

 

Pitanje za kraj: Ko je lažov? Onaj koji laže ili onaj koji prihvata laž?

Tags:
Categories: