Melem za dušu

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

„Melem za dušu“ – DŽek Kenfild, Mark Viktor Hansen i Ejmi Njumark

 

U neka davna vremena, lepe i inspirativne vesti su bile retke i dugo su putovale. Čuli biste ih iz proverenih izvora (ili ste bar verovali da su provereni). Pronalazili bi ih u knjigama, i srce bi vam se ispunilo nekom pozitivnom energijom i počeli biste ponovo da verujete da za ovaj svet ima nade i da nije sve otišlo dođavola. Pobogu, pa osetili biste se i sâmi motivisani da menjate i sebe i svet.

Onda je došao internet… razni sajtovi gde ste mogli da se anonimno ispovedate ili delite svoje priče na društvenim mrežama (prvenstveno Twitter i Facebook, mada je i Instagram sada postao ravnopravan igrač u tome).

I odjednom, (digitalni) svet je postao prepravljen anđelima u ljudskom obličju koji šire dobru volju, spašavaju jadnu dečicu i izgubljene prijatelje, postaju revolucionari koji imaju odgovor na sva pitanja koja muče svet, imaju odgovor kako se postaje srećan (mada su i sami mizerni) i uspešan (ali se i dalje nadaju da plata neće zakasniti, jer opomene za neplaćene račune pristižu brzinom svetlosti), koje stotine (imaginarnih) ljudi stalno pitaju za neke savete…

Reći ću vam nešto, i iskren da budem, briga me da li će neko pogrešno protumačiti (“Opa, neko je rešio da bude oštar! Tako je, samo jako, sve im reci po spisku i neka se nose u tri…”-prim.podsvesti), mada ne želim da nekog uvredim (“I toliko o oštrini, a ja se idiot ponadao…”-prim.podsvesti), ali želim da ovo podelim iz nekog mog iskustva sa ljudima (i internetom).

Bar 80% (ako ne i koji procenat više) ljudi koji pišu šta su sve divno uradili/rekli ili prisustvovali nekim (dirljivim/romantičnim/opasnim/božanskim/revolucionarnim) scenama…lažu, pa razbijaju koliko lažu.

Neko će možda reći, “pa pobogu čoveče, ti si kao neki optimista, veruješ u ljude, kao neki si kouč/štagod, a ovamo na te pozitivne vesti reaguješ tako, pa ne ide…” U pravu ste, ne ide kada se previse laže.

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

Relativno skoro sam napisao članak na temu preterivanja sa hvalisanjem u poslovnom svetu, pod naslovom “Nije se desilo (biznis verzija)”, gde sam se dotakao potrebe ljudi da sebe hvale na poslovnom planu. Pretpostavljam da je ovakav uvodni deo recenzije moja uvertira za budući tekst “Nije se desilo (generalna verzija)”. 😀 Ono što je zajedničko i za poslovni i za “generalni/životni” svet, jeste potreba ljudi za (samo)promocijom i dobijanjem priznanja od drugih (validacija). A osim toga, Ego postane frustriran kada vidi kako drugima ide bolje ili prisustvuju moćnim scenama, pa zašto se to ne bi desilo i njemu…bar fiktivno…jer Bože moj, ko pa može da proveri?

Postoji izraz “da vidimo slike (kao dokaz), ili se nije ni desilo”. Eto koliko je odmaklo ljudsko izmišljanje, da postoji čak i fraza koja definiše ove situacije.

Kako možete da prepoznate da ljudi izmišljaju u takvim tekstovima/komentarima? Jedan od vidljivih faktora jeste potreba Ega da dominira u radnji, i to se oseti u tekstovima. Kada ljudi izmišljaju da su nešto rekli/videli, Ego nesvesno isplivava na površinu mnogo češće nego što bi trebalo, a da on ni sâm toga nije svestan. Jednostavno, čak i kada je pisac “ispovesti” glavni akter događaja, “ja” izbija na videlo mnogo više nego što bi trebalo.

Zašto to ljudi rade? Nezadovoljstvo svojim životom, uzrokovano ogromnim Egom i malim samopouzdanjem i minijaturnim samopoštovanjem… razloga je mnogo.

Nemojte pogrešno da me shvatite. Nisam neki naivac koji veruje da su ljudi stalno iskreni (moji poslovi obuhvataju rad sa ljudima, pobogu ^^). Ljudi nekada lažu (“Misliš, često?”-prim.podsvesti), a nekada samo malo “maskiraju” neke stvari.

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

Kao što sam (sarkastično) skovao izreku za poslovni svet “Ako je toliko kul poslovnih ljudi kao što se predstavlja na poslovnim mrežama, zašto je, dođavola, tako užasna situacija u poslovnom svetu”, tako je i nastala neformalnija verzija:

 Ako toliko “anđela” (ako je verovati društvenim mrežama) hoda ovom planetom Zemljom, zašto se ova planeta ne pretvara u raj, već postaje pakao na Zemlji?”

  Mislim da je tako jer se većina dobrih dela kojima se hvale mnogi ljudi na društvenim mrežama nije ni desila. A u tom hvalisanju i izmišljanju izgleda dominiraju Balkanci i Amerikanci (ili smo bar “najglasniji” na mrežama, pa zato stičem takav utisak 😀 ).

E da…čemu ovakav (poduži) uvod? Pa zbog kultne knjige “Melem za dušu” (znane na engleskom i kao “Chicken Soup for the Soul”) i njenog (re)izdanja povodom 20 godina od originalnog objavljivanja.

Svetski priznati motivacioni govornici Džek Kenfild i Mark Viktor Hansen su nekada davno došli na ideju da mnoge poučne/inspirativne/emotivne događaje u kojima su (aktivno ili pasivno) učestvovali, kako tokom svojih poslovnih, tako i privatnih momenata, objedine u jednu knjigu. Takođe su kontaktirali mnoge uspešne i poznate ljude iz celog sveta da prikupe i njihove dogodovštine, misli, beleške ili priče koje su oni negde čuli da budu uključeni u istu knjigu.

Tako je nastao “Melem za dušu”, koji posle doživeo stotine svojih izdanja za različite  demografske grupe (mladi, religiozni, ljubav i odnosi, kućni ljubimci, muzika, sport i šta sve ne) i postao klasik na temu samopomoći, besteseler dosta godina zaredom (čak ima dobru ocenu i na goodreads.com…koji je poznat po surovosti njihovih članova u recenziranju/ocenjivanju knjiga).

Pored autora Džeka Kenfilda i Marka Hansena (i Ejmi Njumark u dopunjenom izdanju), ljudi koji su doprineli svojim pričama (kako u originalnom, tako i u dopunjenom izdanju) su i Dipak Čopra, Den Milmen, Robert Holden, Mastin Kip, Virdžinija Satir, Nik Ortner, Bob Proktor, Toni Robins, Henok Makarti, kao i mnoga imena za koja verovatno i niste čuli (nisam ni ja, pravo da vam kažem), kao i mnogi tekstovi nepoznatih autora.

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

„Melem za dušu“ je podeljen u, da tako kažemo, šest poglavlja. Generalne teme/poglavlja su:

  1. Ljubav
  2. Naučite da volite sebe
  3. Roditeljstvo
  4. Učenje
  5. Živeti svoj san
  6. Prevazilaženje prepreka
  7. Raznovrsna mudrost

 

E sad, zašto je ovo, na kraju, lepa knjiga koju vredi pročitati (a i pokloniti)?

Priče su lepe, inspirativne i provešče vas kroz čitav niz pozitivnih, ohrabrujućih i dirljivih emocija (za razliku od prosečne Twitter/FB/Ispovesti izjave koja će najverovatnije probuditi u vama „daj ne se*i“ i „aj ne se*i lažovčino“ emocije). Jednostavno, nemate toliki osećaj da se autor priče hvališe („Misliš ku*či… e, izem ovu tvoju autocenzuru…“-prim.podsvesti), već da je poenta na samom događaju i poukama i lekcijama koje se tu otkrivaju.

Jednostavno, imate osećaj da ćete nešto lepo i pametno pročitati, kao i da ćete posle svake priče se osetiti bolje i malo vam se više vratiti vera u sebe i ljude. Opet, kroz priče i anegdote se najbolje uči, slažete li se? 🙂 Zato ova knjiga nije loša ni kao poklon, jer nije klasična knjiga o samopomoći (iako se kao takva vodi).

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

Knjiga je lagana za čitanje, svaka priča je, u proseku, na dve-tri strane, pa je ok da je koristite i kao čitalački ritual pred spavanje. Priča-dve-tri i dosta.

Možda „Melem za dušu“ i nije nešto posebno…ono što znam jeste da sam dosta životnih lekcija naučio iz priča i anegdota (kako svojih, tako i tuđih), kako u pisanom, tako i u usmenom obliku. A jednostavno, nisam ni stekao utisak da su priče izmišljene (ili bar da nisu teške izmišljotine ^^).

Jednostavno, ovo priče su pileća supica za vašu prehlađenu (tužnu, obeshrabrenu, pesimističnu) dušu. A nekada jedino pileća supa može i da pomogne, zar ne? 😀

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li i ti znaš neku priču koja je „melem za dušu“… a da nije sa Twittera/FB/Ispovesti? 😀

 

 

Chicken Soup for the Soul

Jack Canfield | Mark Victor Hansen

Book price (bookstores in Serbia): Vulkan | Delfi | Feniks-libris | Dereta

 

Tags:

Pleme najboljih

 

Pleme najboljih Tim Feris Tribe of Mentors Tim Ferris

„Pleme najboljih“ – Tim Feris

 

Uh, Tim Feris…pravo da vam kažem, nisam siguran šta da mislim o njemu. Evo, zaista ne znam. On jedan od onih autora kada imam osećaj da su mi zanimljiviji i da imaju više kredibiliteta njegov blog i podkast (podcast) nego njegove knjige. Odavno imam i njegov bestseler „Obogatite se radeći 4 sata nedeljno“, kao i knjigu „Telo“…ali nekako mi sporo ide čitanje tih knjiga, nekako ne mogu lako da se „povežem“ sa onim napisanim.

Lik je zanimljiv jer dosta toga eksperimentiše na sebi, zaluđen je istraživanjem raznih trikova za produktivnost i efikasnost (life hacks) i nije da se ne može pročitati i naučiti nešto zanimljivo i korisno. Ali, kada počnem sa čitanjem njegovih knjiga, steknem neki čudan utisak da ono što je napisano i nekako nije toliko primenljivo na ovim prostorima, a da neke stvari i nemaju logike. Opet kažem, možda je do mene, neću da grešim dušu o čoveka, možda samo njegovim knjigama nisam pošteno pružio priliku.

Možda je zato zanimljiva ironija da mi je njegova treća knjiga, „Pleme najboljih“, u kojoj Tim Feris ima najmanje upliva, nekako i najviše držala pažnju. 😀

Koncept knjiga poput „Pleme najboljih“ nije ništa novo i posebno, a opet je veoma popularno. Ljudi su danas postali opsednuti uspešnim ljudima, njihovim poslovnim i životnim ritualima, mantrama, savetima, knjigama koje čitaju i ostalim. Tim Feris je rešio da iskoristi popularnost svega toga, i to na prilično jednostavan način.

Formulisao je nekih 11 (životnih, a ujedino i poslovnih) pitanja za koja smatra da bi vredelo da uspešni ljudi podele sa svetom odgovore na njih. To su:

  1. Koju ste knjigu (ili knjige) najčešće poklanjali drugim osobama i zašto? Ili koje su tri knjige najviše uticale na vaš život?
  2. Šta ste kupili za sto dolara ili jeftinije od toga u poslednjih šest meseci, a da je ta kupovina dobro uticala na vaš život?
  3. Kako vas je neki neupseh, ili ono što je samo delovalo kao neuspeh, pripremio za potonji uspeh? Imate li „omiljeni“ neuspeh?
  4. Kada biste imali džinovski reklamni pano, šta bi na njemu pisalo i zašto?
  5. Koja vam se investicija najviše isplatila?
  6. Koju neobičnu naviku ili besmislicu volite?
  7. Koje novo uverenje, ponašanje ili navika su vam najviše poboljšali život u poslednjih pet godina?
  8. Koji savet biste dali pametnom, marljivom studentu koji se sprema da stupi u „stvarni svet“? Koji savet bi trebao da ignoriše?
  9. Koje loše preporuke čujete u svojoj profesiji ili stručnoj oblasti?
  10. U poslednjih pet godina, čemu jasnije kažete „ne“?
  11. Kada se osećate preopterećeno, neusredsređeno ili vam privremeno popusti pažnja, šta radite?

 

Pleme najboljih Tim Feris Tribe of Mentors Tim Ferris

 

A zatim ih je spakovao u jedan mail i poslao stotinama („HILJADA MILIONA“-prim.podsvesti glasom Vuka Draškovića) uspešnih ljudi u nadi da će dobiti odgovor na njih. I to je to! ^^

Ako mu odgovori 10% ljudi, on je na konju, ima dovoljno materijala za knjigu. I dobio je odgovore od mnogih. Kada završite sa knjigom, nećete moći, a da se ne zapitate da li je pisao još nekim ljudima koje smatrate uspešnim, a da mu nisu odgovorili. Verovatno je tako i bilo. X)

U ovoj knjizi ćete pronaći odgovore (uspešnih ljudi) iz raznih biznis oblasti: investitori, biznismeni, direktori, pisci, muzičari, bivši sportisti-postali-biznismeni, koučevi, glumci, režiseri, scenaristi, voditelji, IT magovi, konceptualni umetnici, filozofi, naučnici i mnogi drugi. U principu su odgovarali na svih 11 pitanja Tima Ferisa…ili bar većinu (a neki i na samo tri-četiri pitanja). Dosta njih očigledno zna Tima Ferisa od pre (jer su mu gostovali na blogu ili podkastu), a neki su očigledno i prvi put “gostovali”.

A koja su to silna imena, te baje (i bajice) koje dele sa nama svoju mudrost? Pa spomenućemo neke od njih, poput: Stiven Presfild, Suzan Kejn, Dita fon Tiz, Nil Štraus, Ben Stiler, Džozef Gordon Luit, Džimi Falon, Marija Šarapova, Arijana Hafingtom, Geri Vajnerčuk, Ber Grils, Ešton Kučer, Toni Hok, Rej Dalio, Lari King, Dejvid Linč, Nil Gejmen, Adam Fišer, Stiv Aoki, Džoko Vilnik, Robert Rodrigez, Juval Noa Harari i mnogi drugi.

Na svakih 20-30 “gostovanja”, sačekaće vas stranica gde Tim Ferisa razmišlja o nekih pet-šest citata poznatih ličnosti. Da ne bude zabune, ne objašnjava ih, samo razmišlja o njima. 😀

Govoriti o nečemu kao što je stil pisanja nema poente, jer knjigu čime sakupljeni odgovori stotine ljudi. Neki koncizno (ovde: pasus-dva) odgovaraju na pitanja, pa ćete pročitati po dve-tri strane, a neki se pošteno raspišu, pa bude i po šest-sedam strana.

 

Pleme najboljih Tim Feris Tribe of Mentors Tim Ferris

 

Glavna prednost knjige se krije u velikoj raznolikosti osoba koje su odgovarale na pitanja. Za svaku osobu dobijate mini biografiju, a zatim pitanja i odgovore. I velika je verovatnoća da će se tu naći ljudi koji su vam na neki način inspiracija (uzori?), pa ćete imati priliku da steknete mali uvid u njihova razmišljanja. Meni konkretno su najinteresantnija bila pitanja o knjigama koje preporučuju/rado poklanjaju i kako su uticala na njih (čak ćete početi i da uočavate šablon koje su to dve-tri knjige koje veliki broj uspešnih ljudi rado preporučuje), omiljeni neuspesi, kao i koje “savete” dobijaju za svoju branšu.

Međutim, prednost knjige je nešto što ujedino može se tumačiti i kao njena mana. Velika verovatnoća je da biste dosta (sličnih) odgovora od ovih uspešnih ljudi mogli da pronađete i na internetu. Ali opet, da li želite da odvojite vreme da tragate za njima kada već imate spakovano? A postoji verovatnoća da ćete ovde pronaći odgovore ljudi koji vam ne bi pali na pamet u prvom trenutku, a značilo bi vam da pročitate.

Kao što sam spomenuo na početku, “Pleme najboljih” su knjiga u kojoj najmanje ima Tima Ferisa, a potencijalno bi ovo mogla da bude njegova najbolja knjiga…potencijalno.

Ovo je knjiga koju možete da čitate natanane, dok čitate i druge knjige. Koncept knjige je takav da vam je dovoljno da pročitate odgovore nekoliko uspešnih ljudi dnevno i da vam bude dosta.

Mada je knjiga puna zanimljivih informacija/odgovora, nije ništa revolucionarno ili kategorija must read, ali je šteta ne pročitati je nekada. Uzmite je kada bude na popustu, bilo u fizičkom ili digitalnom obliku, to vam je neki moj prijateljski savet. 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, koje bi ti dao odgovore na ovih 11 pitanja? 🙂

 

 

Blog autora Tima Ferisa | Sajt posvećen knjizi

Book price (bookstores in Serbia): Vulkan | Dereta

 

Tags:

Devil May Cry

 

Devil May Cry Dante

„Devil May Cry“

 

Ima osoba na ovome svetu (bilo stvarnih, bilo fiktivnih) koje su jednostavno kul (ili ako više volite, #cool) štagod da urade ili gdegod da se pojave. Morgan Frimen može sa svojim glasom da bude narator dokumentarca o uzgajanju krompira i opet ćete imati utisak da ste iz nekog razloga spoznali Boga ili Nirvanu (a dokumentarac će da osvoji bar tri Oskara). Rajan Gosling može neobrijan u trenerci da prošeta Knez Mihajlovom i žene će početi da histerišu i padaju u nesvest (što mi je i dalje enigma kada je u pitanju ovaj glumac). Skarlet Johanson može zakopčana do grla da prošeta Knez Mihajlovom i svi muškarci će početi da histerišu i padaju u nesvest (što je sasvim i logično, verujem da će se muški deo populacije složiti sa mnom). Betmen da snimi film gde samo ušeta u „Maxi“ i izgovori „I am Batman“, zaradiće bar 300 miliona dolara, a i muškarci i žene će opet histerisati i popadati u nesvest. Jer su oni tako kul…

Ali, niko od njih neće biti kul kao Dante, koji će bez problema u crvenom mantilu da ušeta u sumnjivi bar gde se okuplja najgori šljam i nehajno naruči sladoled sa jagodama (strawberry sundae), i svi će osetiti poštovanje i divljenje prema ovom čoveku. Pobogu, taj čovek da uđe u najozloglašeniji irski pab i poruči sladoled sa jagodama (ili još bolje, šolju mleka), svi u pabu će istovremeno pomisliti dve stvari:

– „Kako je #cool ovaj lik“

– „Sa ovim likom se ne treba kačiti“

To vam je, dobri moji, Dante, a ovo je svet serije „Devil May Cry“ (u daljem tekstu „DMC“).

 

Devil May Cry Dante

Čao, čao, dobro veče, dobro veče devojke! I večeras sa vama je vaš seksi DJ Dante, i večeras čemo lepo da se zabavimo…

 

„DMC“ je nešto što će odmah prepoznati fanovi video-igara. Ovaj serijal je prepoznatljiv po Danteovom premlaćivanju/seckanju velikog broja demona (hack’n’slash žanr video-igara) i veeelikih demona (boss-ovi, a neki možda znaju i za termin „kraljice“) sa sve kul napadima i kombo udarcima, a sve to praćeno dinamičnom muzikom.

Uh, kako ukratko opisati univerzum „DMC“, koji je iznedrio šest video-igara (od kojih su pet imale platinum status), gomilu stripova i mangi, kao i razne figurice, pa i anime naslov (koji ćemo ovde opisati)?

Ovako: Pre nešto više od dve ‘iljade godina (jer zašto bi bilo skorije), demon Sparda je porazio demonskog imperatora Mundusa i sprečio ga da pokori naš svet tako što je zaključao “kapije” ka našem svetu. Ovde je upoznao Evu, smuvali su se, dobili dvoje dece (Dante i Vergil) i trebali su da provedu lep život. Međutim, Sparda je ubrzo, ovaj, otegao papke (ili šta se već desi sa demonima), ubrzo je nastradala i Eva od strane Mundusovih demonskih plaćenika, a Dante i Vergil su bili razdvojeni u svom tom kuršlusu i krenuli svako svojim putem. Dante da štiti naš svet od demona, a Vergil u potrazi za većom moći.

Mislim da jednostavnije ne može da se objasni 20 godina serijala. 😀

 

E sad, “DMC” anime kojim ćemo da se bavimo ovde bi hronološki bio smešten negde posle igre “Devil May Cry 1”. Dante vodi agenciju “Devil May Cry” za lov na demone i rešavanje sumnjivih (natprirodnih) pojava (demonska verzija “Agencije SISA – Sve i Svašta” iliti “Đavo gi isplakade” po južnjački). Mada bi spolja delovalo da radi u nekoj interesantnoj i fensi kancelariji, Dante, u stvari, radi (i živi) u prostranoj i prašnjavoj zgradi sa par inventara u istoj (radni sto, stolica, trosed, telefon, sto za bilijar, džuboks, televizor… i mislim da je to sve 😀 ). Čovek jede samo picu i sladoled od jagode, stalno je u minusu i dužan je svima “kao Grčka”… i ništa od toga ga ni najmanje ne tangira. 😀

Nije preterano druželjubiv (biće da ga jednostavno mrzi da se druži), ali ima saveznike u:

– Morisonu – pronalazi Danteu posliće istrebljivanja demona, a povremeno i popravlja inventar u agenciji (jer je ovaj uglavnom bez dinara)

– Pati – devojčica koju je spasio u prvoj epizodi od demona, a na koju sada pazi (mada pre će biti da ona pazi na njega i izgled agencije)

–  Dami (eng:Lady) – šarmantni lovac na demone koji često sarađuje sa Danteom (i kojoj Dante nikako da vrati pare) i

– Triš – sa kojom ima, uh, veoma komplikovanu istoriju (ali ne ono na šta mislite)…ukratko, ona je demon kojeg je stvorio Mundus da izgleda kao njegova majka da bi ga ubila, ali ona se, ipak, udružila sa Danteom, i sada radi kao freelance lovac na demone. A vi ste mislili da imate komplikovanu porodičnu istoriju…

 

Devil May Cry Dante

Lady…ne mislim samo kao kompliment, devojka se bukvalno tako zove…

 

Svaka epizoda serije bi mogla da se podvede pod neki “slučaj” koji Dante preuzima i pokušava da reši. Uglavnom već na prvi pogled bude jasno Danteu (a i njegovim klijentima) da je problem natprirodne prirode (što i bude), kao i da se iza toga krije neka misteriozna, demonska sila (što se na kraju i potvrdi). Krvavo rešavanje nasledstva, neobični motociklista koji ne gubi noćne trke (ali iz nekog razloga njegovi rivali gube glave…bukvalno), potencijalni serijski ubica koji se opasno približio gradonačelnikovoj ćerki, misteriozna gramofonska ploča koja priziva opasnu sirenu, duh iz maske koji ispunjava želje (posle njega neće ni poželeti da priđete plavom/Vil Smit duhu iz lampe), potraga za “kraljem” koji isisava duše igrača koje pobedi za kockarskim stolom, kao i mnogi drugi slučajevi. Međutim, detektivska nota u ovoj seriji definitivno nije jedan od njenih aduta i više služi Danteu kao blago zagrevanje za potezanje mača.

Naravno, Dante će imati i situacije sa demonima koje neće zahtevati igranje detektiva, već odmah uletanje u konkretnu akciju.

Međutim, jedna (na prvi pogled) nebitna konstanta kroz sve epizode, oličena je u (kratkim) trenucima kada se pojavi Ajzak, iritantan i snishodljiv (kvazimodovski) demon niskog ranga, koji se stalno mota oko Dantea u trenutku kada ovaj eliminiše nekog ozbiljnijeg demona, i onda uzme neki delić opreme sa palog demona. Mada je očigledno da nije u pitanju strastveno kolekcionarstvo, već skrivena agenda, Dantea boli uvo za ovog jadu, koji nije vredan njegovog metka ili prljanja mača (na kraju se i ispostavi da je u pravu 😀 ).

A šta će ga sačekati u završnici, time will tell…

 

DMC ima sasvim solidnu vizuelnu podlogu. Junaci (kao i demoni) su sasvim lepo odrađeni, kao i tečna akcija (na seriji je radio prilično talentovani studio, kojem nisu strane serije pune mračnih tema i krvi…oni su, ipak, radili i na sjajnoj seriji “Death Note”).

Što se tiče muzičke podloge, definitivno dominira uvodna numera. “Rungran” (što je izgleda nepravilno označena grupa muzičara koja je radila muziku za ovu seriju) je iznedrio numeru jednostavno nazvanu “d.m.c”, koja će vas motivisati da podižete u teretani bar duplo veću težinu, i pri tom lijete suze, zamišljajući da imate težak superhero origin, i da ćete na kraju pomlatiti sve (nekada davno mi je bila i melodija za mobilni… pa kad iznenada zasvira u busu, poskoči pola putnika 😀 ). Koliko je dobra numera, govori da imate i band verziju (tada dižete tri puta veću težinu i kosa vam polako postaje bela kao u Dantea) i sjajnu akustična gitara verziju (zbog koje se jednostavno osećate kul).

 

Devil May Cry Dante

Koliko god da si kul…ako dođeš u situaciju da duguješ pare i ovom derletu, onda moraš da ideš na kurs iz finansijske edukacije…

 

Akcija u seriji je (očigledno) odlična, dinamična…ali i kratka…mada ste toga svesni od prve epizode. Dante je neverovatno moćan, a pri tom barata pištoljima (Ebony & Ivory) i ogromnim mačem (Rebelion) kao da ih ima od kada je bio u kolevci (možda i jeste tako). Demoni završavaju izrešetani i istranžirani po kratkom postupku i bez preteranog napora. Možda bi neko rekao da je ovo veći spoiler za seriju, ali već u drugom minutu prve epizode znaćete i sami da je to istina. Doduše, Dante će morati da se napregne u završnici serije…ali samo malo. 😀

Mada su i sporedni likovi (manje-više) simpatični i interesantni, zvezda serije je, naravno, Dante. I pored svoje lenjosti i mrzovolje, detinjaste opsesije picom i sladoledom od jagode, Dante je jednostavno kul i poseduje neku neobičnu harizmu, a njegovo pravo (kul) lice se otkriva u trenucima borbe na život ili smrt (ovo drugo se prvenstveno odnosi na njegove protivnike, da ne bude zabune). On ne pokazuje nikakvu nadmenost ili aroganciju da je moćan…on to jednostavno jeste. Mada ima taj lone wolf pristup svemu, on ipak cenu prisustvo njemu bližnjih prijatelja, rado će im pomoći (i iz nekog razloga zbog njih izgubiti još više novca), a i pokazati zaštitničku prirodu (pogotovo prema Pati). Naravno, on nije nekakav balvan koji samo vitla ogromnim mačem, već smo spomenuli i detektivsku prirodu njegove agencije. Dante je i prilično perceptivan i retko kada ćete ga uhvatiti nespremnog, i poseduje veliko znanje kako iz demonskog sveta, tako i iz ljudskog (jedino što stvarno nema pojma sa parama).

 

Sve u svemu, “Devil May Cry” je jedna zanimljiva serija. Definitivno nije remek-delo anime sveta (a ni svog žanra), ali to ne treba da vas spreči da je opušteno odgledate…čak i za jedno popodne. A ljubitelji svega vezanog za “Devil May Cry” definitivno ne bi smeli da ga propuste.

A pogotovo jer se šuška da i Netflix sprema novu “Devil May Cry” seriju (a pošto izgleda na istoj radi ekipa koja je uradila odličnu seriju „Castlevania“, ima čemu zabavnom da se nadamo 😉 ).

 

A ti, dragi čitaoče, znaš li nekog junaka koji je dovoljno kul da stane Danteu na crtu? 🙂

 

 

Trailer

Imdb | Metacritic | MyAnimeList

Format: TV show

Broj sezona : 1 (12 epizoda)

Prosečno trajanje epizode: 20 minuta

 

Tags:

Profesorova tašna

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

„Profesorova tašna“ – Hiromi Kavakami

 

Po završetku knjige „Profesorova tašna“ Hiromi Kavakami, ostaćete pomešanih osećanja. Ali, ne u smislu kvaliteta knjige i stila pisanja…već bukvalno, nećete biti sigurni da li po završetku knjige treba da osećate sreću, tugu, nostalgiju, usamljenost ili nešto peto. Jedno je sigurno, a to je da će vam ovo knjiga definitivno otvoriti apetit, videćete već. 🙂

Cukiko Omaći je u poznim tridesetim godinama. Radi ne baš inspirativan posao, zbog čega su njeni radni sati dugi (i duži nego što bi trebalo). Nema prijatelja, dugo nije bila u vezi  (i izgleda se zasitila neuspešnih veza), nema nekih životnih ciljeva niti ambicija, a ni hobija. Dobro, pod „hobi“ bi možda mogli da podvedemo povremene izlaske u barove, gde uživa u odličnoj hrani i prekomernom piću.

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Jednog dana, dok se bavila svojim „hobijem“, Cukiko u baru naleće na na svog nekadašnjeg profesora japanskog (tj. maternjeg) jezika, Harucunoa Macumotoa, visprenog čiču od blizu sedamdeset godina, sa „hobijem“ poput njenog (tj, uživanju u hrani i alkoholu), koji svuda sa sobom nosi svoju staru tašnu.

Kako vreme (ili, možda je bolje reći, godišnja doba) prolaze, ovaj neobičan tandem, u početku kroz slučajne (a kasnije i namerne) susrete, počinje da razvija…pa, u najmanju ruku, jedan čudno prisan odnos. Najčešće se sreću u baru (i to manje-više istom), uživaju u raznim mezetlucima i velikim količinama piva i sakea, pokušavaju da vode nekakve razgovore (međutim, razlika u njihovim karakterima, vaspitanju, a i godinama, dodatno zapetljava situacije), i uvek se obraćaju jedno drugo sa „Cukiko“ i „Profesore“. A onda se desi da se nedeljama nigde ne sretnu, pa kad se ponovo vide, nastavljaju sve po starom.

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Međutim, Cukiko ubrzo postaje jasno da sve češće razmišlja o Profesoru (s obzirom da ga stalno tako zove, to mu je i postalo „ime“) i da možda njena osećanja imaju neki jači oblik…nešto poput ljubavi. Međutim, ni ona sama nije sigurna da li je u pitanju ljubav. Na stranu ogromna razlika u godinama (naravno, danas to nije toliko relevantno, pogotovo ako je jedna osoba buržuj, a druga mlada i seksi…onda čak dobijete i svoj članak u novinama), Cukiko često nije sigurna ni kako da se ponaša u blizini profesora, jer je njegovo ponašanje za nju prilično nepredvidivo. Ali, ne mislim u smislu da Profesor u svom stanu ima tajnu sobu sa bičevima i lancima ili da je teški kockar ili da vozi ilegalne trke umesto da hrani golubove. Nepredvidiv je u smislu svog (baš) staromodnog ponašanja (u pogledu odnosa muškarca i žene, konstantnog ispravljanja Cukiko u načinu njenog izražavanja ili šokiranja njenim nepoznavanjem poezije), a često i pomalo…pa…da ne kaže, „penzionerskim“ reakcijama (poput toga da mu Cukiko pravi društvo kada ide na pijacu ili u branje pečuraka), a tu je i prilično „nedefinisano“ otkriva detalje iz svoje prošlosti. Osim toga, iz nekih svojih razloga, ponaša se prilično defanzivno kada su u pitanju emocije. A kad smo kod Profesorove sobe (pošto je Cukiko svratila par puta do njegove kuće), i ona je puna nekakve nedefinisanih predmeta iz prošlosti.

Naravno, nije ni naša Cukiko idealna. Kao što smo spomenuli na početku, ima i ona svojih „bubica“. Međutim, izgleda da ni ona sama često ne zna šta želi od svog života. Ali, stiče se utisak da, sem kad je u pitanju Profesor, ona ne želi mnogo da rizikuje niti je okolina puno interesuje (čak nije sigurna ni kako da se postavi prema jednom potencijalnom udvaraču), zbog čega često odaje utisak hladne, a možda i arogantne (pa i bezobrazne) osobe.

E sad, da li će između Cukiko i Profesora biti nešto više, ili je poenta upravo u tom čudnom odnosu, prožetom hranom, alkoholom i povremenim izletima, saznaćete ako pročitate roman „Profesorova tašna“. 🙂

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Kao što sam spomenuo na početku, razne emocije se javljaju kod čitaoca dok prati neobičan odnos Cukiko i Profesora. Međutim, pretežno dominiraju osećaji samoće, tuge, sete i povremenih naleta ljubavi, što su ujedino i glavni motivi ovog romana, ti začarani krugovi ljubavi i usamljenosti. U svakom slučaju, koliko god da vam je sa jedne strane zanimljivo da čitate Cukikine avanture i razmišljanja, sa druge strane stalno će vas pratiti i neki osećaj tuge i usamljenosti, tako da vam neće biti svejedno.

Još jedan veoma zanimljiv detalj kome je dosta posvećeno pažnje u romanu „Profesorova tašna“, jesu čitavi rituali i zadovoljstva u kojima Japanci uživaju kada je u pitanju hrana i alkohol. Dok budete čitali roman, nemalo puta će vam poći voda na usta i želja da i vi zamezite (a i nazdravite) sa njima. Iako na prvi pogled to nisu neka spektakularna jela, suptilno spominjanje jela koja poručuju Cukiko i profesor, nateraće vas da, ako ništa, uzmete komad tofu sira, isečete ga na komade i ispržite… a možda i otvorite neki alkohol. 😀

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Nije uopšte lako napisati roman koji se prvenstveno bavi usamljenošću (i teškoćama u ljubavi), a da istovremeno ne bude i dosadan ili toliko depresivan da odustanete od čitanja. Hiromi Kavakami je uspela da izbegne tu zamku. „Profesorova tašna“ se prilično lako i brzo čita, i pored tema kojih se dotiče.

Sve u svemu, ovo je jedan prilično interesantan naslov i ima nešto neobično privlačno, duhovito, staromodno, ali i elegantno u sebi i pored raznolikih (usamljenih) emocija koji ga prožimaju. Mada, možda ga ne bi trebalo čitati u trenucima kada se osećate tužno ili usamljeno (osim ako niste od onih tipova ljudi koji kada se smore ili rastuže rade stvari koje samo pojačavaju te osećaje X) ).

Sve u svemu, lepa preporuka za čitanje.

 

A ti, dragi čitaoče, da li si ti sećaš perioda kada su bio prožeti čudnim začaranim krugom ljubavi i usamljenosti? 🙂

 

 

Book price (bookstores in Serbia): Booka | Vulkan | Delfi | Makart

 

Tags:

Tri bočice…

 

 

 

“Dobar dan, šta biste voleli da popijete?”

Slatka je. Vitka plavušica, možda od svoje 23-24 godine. Verovatno radi po potrebi honorarno, koliko mora, ako bi zafalilo za rentu.

Zagledao sam se u njene oči i ljubazno osmehnuo.

“Sada bi mi baš prijala neka kafa. Ali prepustiću tebi izbor. Iznenadi me, verujem da imaš dobar ukus i da ću uživati u svakim gutljaju”.

Klimnula je glavom i krenula natrag u unutrašnjost kafea. Nije mi promaklo kako su joj se usne blago izvile u zadovoljan osmeh i da se pojavilo rumenilo na obrazima.

Posmatrao sam ljude i njihove užurbane korake. Poput mrava, kreću se u talasima, sa ciljem da izvrše neke svoje nebitne zadatke. Iz ove perspektive, sad tek jasno vidim koliko je nebitan jedan ljudski život. Koliko je prolazan, trivijalan…a koliki ima potencijal da bude zabavan.

Heh, evo je, ide užurabnim korakom. Naši pogledi se ukrštaju i ona se nesigurno osmehuje.

Ispred mene spušta visoku staklenu čašu. Kocke leda se jedva pomeraju kroz krem-mlečnu tečnost čiji je vrh krunisan šlagom i čokoladnim mrvicama. Znači, neki hladni late sa šlagom, zanimljiv izbor. Lešnik? Biće da je njena omiljena kafa ovde.

Posmatram joj ruke dok pažljivo spušta kafu na sto. Nežni, graciozni pokreti, negovane ruke, skoro nečujan dodir čaše o sto. Muzičar…ne, prsti joj se nežno i formi talasa udaljavaju od čaše, kao potez kistom. Ah, ona je slikarka.

Ponovo sam pogledao njene oči. Plave kao more, deluje da gleda kroz mene, zamišljena. Da, definitivno je slikarka.

Ponovo joj se rumene obrazi i ona skreće pogled ka kafi. Očekuje da je probam pre nego što ode. Definitivno joj je stalo da probam, jer svesno ignoriše mušterije koje su sele u ćošak kafića, i čekaju da ih neko usluži.

Polako prinosim čašu usnama, ne skidajući pogled sa nje. Pre nego što je progovorila, usna joj je zadrhtala za trenutak.

„To je ajs lešnik late. Nadam se da je ok izbor. To je i…“, glas joj postade za oktavu tiši, „..moja omiljena kafa ovde“.

Pustio sam da mi gutljaj hladne kafe lagano klizi niz grlo, a za to vreme da moj receptori na jeziku uživaju u ukusu lešnika. Blago sam odahnuo. „Savršen izbor, kao da si mi pročitala misli“. Uputio sam joj svoj savršeni osmeh.

U trenutku je pocrvenela poput bulke, a zatim se, kao, nakašljala. „Ja sam Lana i…i slobodno me pozovi…ovaj, pozovite ako još nešto treba“. Pokušala je da prikrije nervozu u glasu, ali nije moglo da mi promakne.

„Hvala ti, Lana. Za početak ću uživati u ovoj super kafi. Ovaj, Lana, zar ne? Da li imate neke kolače, možda bih kasnije…probao neki…“

„Ovaj, da…da, da… malo kasnije trebaju da nam stignu sveži kolači, pa vam mogu doneti meni da v-vidite koje sve imam, ovaj imamo…“

„Nema potrebe. Kada vam stignu, proberi neki za mene. Siguran sam da ću uživati u…“, moj glas postade za trenutak dublji, „…u svakom zalogaju. I hvala ti, Lana“. Završih moju priču sa osmehom.

Za trenutak njeno disanje postade ubrzano. Na prvi pogled neprimetno, ali iskusnom oku ne može promaći ubrzan dah od koga su se pomerale njene grudi, kao i njeno rumenilo. Uzbuđena je.

Ona se osmehnu i odjuri za drugi sto.

Polako sam prineo kafu usnama. Nije mi promaklo da je dva stola dijagonalno od mene sedela grupa mladića od nekih 20-ak godina, koja je u neverici gledala scenu koja se odvijala. Njihovi pogledi su govorili sve.

Ona devojka će mu jeste iz ruke ako on to poželi.

Jedan od tih momaka je sedeo tako da su mogao da mu vidim usne dok se pomeraju. Pošto mi je šolja bila blizu lica, nije mogao da provali da ih posmatram.

Brate, ovo je bilo nerelano. Mislim, ona mala je bila kao omamljena…mislite da je on jedan od onih zavodnika, znate, što uče druge kako da zavode devojke? Ma znaš, ima ih po netu…mada, nije joj rekao nikakvu otrcanu rečenicu niti je provocirao ili joj tražio broj! Ona mu je sama rekla svoje ime. Brate, ja bih joj odmah tražio i broj…

Osmehnuo sam se. Sa ove distance, čitanje sa usana nekog studenta je prosto prelako.

Misli da sam jedan od onih pik ap umetnika. Beše njih zovu i venerijanski umetnici ili nešto slično. Baš mi je simpatična njegova naivnost.

Komunikacija između mene i te devojke je počela još u trenutku kada sam ušao u ovaj kafić, i to na nesvesnom nivou. Posle sve ide lakše. Govor tela, sutpilan pogled, prava dubina glasa, akcentovanje određenih reči praćenih pogledom u pravom trenutku, i još gomila faktora…Nauka o govoru tela, boji i dubini glasa, veština komunikacije, biologije, fiziologije, hipnoze, manipulacije, iluzije, predviđanja, poznavanje svih šablona u komuniciranju, etikecija, bonton… i sve to u kombinaciji sa fizičkim izgledom… kada je u nekog sve to ugravirano poslednjih 15 godina, to postane deo njegove prirode. Za osobu sa strane to deluje kao magija…što je druga reč za harizmu.

Ali, za mene je to vremenom moralo da postane prirodno poput disanja.

Spolja, najverovatnije delujem kao atraktivan muškarac sa magnetskom privlaćnošću i nekom uspešnom karijerom osobe koja ne brine o novcu…što i ne bi bilo daleko od istine.

Ali, prava definicija bi bila… da sam ja najopasnija osoba na ovom svetu.

Naravno, to je nešto što običan čovek ne treba (i ne bi smeo) da zna.

Mada…čak i u mojoj glavi zvuči smešno… iako je istina.

„Najopasniji čovek na planeti“. Ovo „najopasniji“ može se zameniti i sa „najjači“, ne bi bilo razlike.

Hm… pitam se koju još borilačku veštinu nisam savladao? Trenutno sam na kvoti 168. U svakoj od njih sam na nivou najvećeg majstora i svaku sam doveo do vrhunca, da može biti primenljiva u realnoj borbi. To je dovelo do toga da sam razvio i svoj stil borbe…tako da bi onda bila brojka 169? Brazilski džiudžicu, karate, aikido, krav maga, kombat sambo, džudo, vale tudo, gong fu, huka-huka, dambe, musangve, hapkido, bokator, penkak silak, ving čun, nindžucu, kalaripajatu…lista ide i ide…

Mislim da nema vatreno oružje kojim nisam rukovao i sa svakim moj procenat preciznosti je preko 90%. A kao snajperista nisam nijednom promašio.

Klasična hladna oružja sam davno prevazišao. U mojim rukama svaki predmet može da postane oružje za eliminaciju. Ali, i dalje volim tiho uklanjanje protivnika.

Mislim da nisam vozio jedino spejs šatl…

Hm…trenutno znam 79 jezika, mada samo za 65 mogu da tvrdim da ih govorim kao da sam rođen u toj zemlji. Jezici su laki za učenje, mada treba znati i koje izabrati.

Bio sam u svakoj zemlji bar dva puta. Sreća pa mi je fotografsko pamćenje, a i nemam problem da se prilagodim svakakvom okruženju…

Nema posla koji sam odbio…atentati, sabotaže, rušenje vlasti, sajber ratovanje… mada sam najviše uživao u eliminaciji drugih najopasnijih ljudi na svetu, poput najboljih ubica i špijuna. Jeste zabavno uništavati tajne organizacije, ali ništa ne podigne adrenalin kao duel sa najopasnijom ubicama sveta, koje bi mogli da ti pariraju po smrtonosnosti. Kad se samo setim onog Indonežanina šta je radio sa onim noževima, gonio sam ga po celom svetu… najzad sam ga eliminisao na u Panami na onom aerodromu. Mada mislim da sam se jedino ikad preznojio u Turskoj… šta mi je onaj Italijan radio sa „dezert iglom“, imao sam osećaj da je moj „glok“ koristan protiv njega koristan kao nož za otvaranje pisama pored mačete. No dobro, i on je dobio svoj metak u glavu…

Haaaah…nekada pomislim kako bi bilo lepo da zaista postoje superheroji poput Betmena, Supermena, Ajronmena, Vulverina…njih bi bilo zanimljivo eliminisati. I to upola cene, sa zadovoljstvom.

Daaaa…pare nisu problem. Zvanično, „težak“ sam nekih 14 miliona dolara. Nezvanično, nekih 4.5 milijardi dolara. Naravno da nikada ne mogu da budem otkriven. Kada „radiš“ po celom svetu, naučiš i kako funkcioniše tok novca i kako možeš da usmeravaš taj tok. Kroz razne „investicije“. Ništa droga, trgovina ljudima ili slične gluposti, naravno, već nekretnine, berze, startapovi, otvaranje raznih kompanija. Sve i kada bih bio razotktiven (što je, realno, nekih 0.4 % šanse), u svakom trenutku bih mogao da nestanem sa nekim 700-800 miliona dolara.

Žene, isto tako, nisu problem. Spavao sam sa nekim od najlepših žena sveta, i nije bilo ijedne koja me odbila. Doduše, bila je jedna, ali njen život je bio kratkog daha…

Mnoge moje „kolege“ (i potencijalni rivali) se pitaju zašto se ne penzionišem. Ne znam koji bi bio pravi odgovor. Proživeo sam avanture za tri života i još je puno toga preda mnom. Sada sam u najboljim godinama i mogu da biram da li da se ranije „penzionišem“ ili da tražim nove izazove i adrenalin. Teško je prosečnom smrtniku da shvati i sagleda stvari iz moje perspektive. Za mene je život istovremeno i nešto najvrednije i nešto najbezvrednije. Pogotovo tuđi životi.

Nikada ne pamtim ni imena ni lica mojih žrtava. Sve mogu da zapamtim, ali to jednostavno ne želim. Zašto bih pamtio imena ljudi za koje znam da ću ubiti. To je kao da treba da pamtim svaku životinju koju sam pojeo ili mrava kojeg sam zgazio. Koja je poenta?

Začudo, nikada nisam sebe doživljavao kao nekakvog psihopatu ili ekstremno bezosećajnog čoveka. Jednostavno sam shvatio da, do sada, nijedan moj posao nije imao nevinu žrtvu. Svi su ljudi, na neki način, zli ili grešni…ili su te grehe preneli na svoje članove porodice. Moj jedini preduslov za svaki angažman je bio da znam zašto moram da eliminišem tu osobu ili sabotiram to mesto. Svako ko bi mi se obratio sa „za ove pare ne treba da se tiče“ bi odmah bio odbijen, pa pripadao on vrhu neke države, kriminalnoj grupi ili tajnoj organizaciji, nije me se ticalo. Moglo mi se, jer je klijent znao da će posao biti odrađen 100%, u roku i „čisto“.

A i kada bih dobio informaciju zašto nešto činim, voleo sam da i sam proverim da li je to istina. Ako bi me klijent slagao, odmah bih ga proverio i kada otkrijem neku prljavštinu, pravo bih otišao kod žrtve i rekao joj ko želi da je eliminiše i ponudio joj svoje usluge tri puta jeftinije.

Ali, to se nikada nije desilo. Niko nije 100% nevin i svako ima razlog zbog koga ne bi trebao da postoji. Ili sam jednostavno samo ja dobijao takve poslove…

 

Kafa je bila dopola popijena. U daljini sam primetio da u kafić stižu nekakvi kolači. Lepo…

Polako sam izvadio iz sakoa mali zamotuljak i pažljivo ga stavio na sto. Nežno sam ga razvezao i pustio tihi uzdah. Istina je…

Tri bočice, veličine prosečnog palca. U jednoj je žuta tekućina, u drugoj crvena, i u trećoj plava. Osobi sa strane bile delovale poput limunade i sokova od nara i borovnice.

Ultimativan poklon za osobu koja je možda i vrhunac ljudske psihofizičke evolucije. Dostojnu osobe koja je, u mnogočemu, najpribližnija, pa skoro, božanskom.

Samo jednu mogu popiti, preostale dve moram da vratim…

 

 

 

vials

 

Tags:
Category:

The Last Samurai

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

“Sanjao sam…vodio sam malu armiju velikih ratnika. I moji vojnici su ušli u veliku bitku. Jedan od protivnika je bio i tigar, koga su sa svih strana opkolili moji veliki ratnici. Međutim, ranjena zver je pokazivala srce pravog samuraja, toliko snažno, da nije jedan od mojih ratnika nije mogao da joj priđe. Taj tigar je bio nešto mnogo više…”

 

Kao što je „Equilibrium“ jedan od mojih omiljenih filmova iz kategorije „top 10“ koje odgledam svake godine, tu takođe spada i „The last samurai“ („Poslednji samuraj“). Šta ćete, lokacija je Japan, tu su i samuraji i epske avanture. Ko šiša Tom Kruza! 🙂

Upoznajte Nejtana Algrena, nekada čuvenog kapetana armije SAD. Sada je po zanimanju pijandura i sarkastično govedo u prevremenoj penziji, koji dane provodi u opijanju i proživljavanju svojih trauma zbog zverstava koje je počinio u vreme ratova vojske SAD sa Indijancima, tako da sada živ(otar)i sa duhovima svoje prošlosti.

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

„Mali, imaš dva’est dinara za pivo, samo dva’est dinara mi treba…“

 

U međuvremenu, kapetan Algren je dobio ponudu od svog nekadašnjeg komandanta (koji je jedno neopevano đubre koga Algren mrzi iz dna duše) da obučava novoformiranu imperijalnu japansku armiju, zajedno sa svojim prijateljem narednikom Grantom, vojnim strategijama i načinu korišćenja vatrenog oružja, a sve to pod pokroviteljstvom japanskog biznismena Omure. Gospodin Omura međutim, nije toliko divna mica kao što izgleda, jer njegova namera da modernizuje vojsku je takođe odličan način da eliminiše pobunu od strane grupe samuraja protiv novoizabranog imperatora. Naravno, kapetana Algrena apsolutno zabole za sve što se dešava u Japanu, jer on došao samo zbog kinte, jer rakija (a i sake, kad je već u Japanu) se neće platiti sami.

Ubrzo postaje jasno da novoformiranu japansku imperijalnu armiju, u stvari, čini (bukvalno) gomila seljana koji, ne da nemaju veze sa ratnim veštinama, nego verovatno nisu sigurni ni sa koje strane se drži musketa iz koje treba da pucaju. Međutim, ubrzo se pojavila potreba da i ovako nespremna vojska treba da se suoči sa pobunom samuraja, protiv čega se Algren snažno pobunio da nisu spremni.

I bio je u pravu. Mala grupa samuraja je razvalilia ceo bataljon u borbi u šumi obavijenoj maglom, i tom prilikom je Algren jedini zarobljen… a zašto ga nisu ubili…pa recimo da je moja (slobodna) interpretacija prvog pasusa, u stvari, bio san vođe grupe samuraja-pobunjenika. A taj vođa je Kacumoto Moricugu (mala zanimljivost: Kacumoto Moricugu je baziran na pravoj istorijskoj ličnosti iz tog perioda).

I tako je naša pijandura Algren morao da provede celu zimu u jednom japanskom selu kao zarobljenik (pošto do tog mesta nije mogla da se probije Omurina vojska tokom zime). Međutim, situacija je bila specifična za našeg zarobljenika. Naime, mogao je slobodno da se šeta kroz selo (u pratnji čuvara/dželata), imao je dom u porodici Kacumotove rodbine jednog od samuraja kojeg je ubio u obračunu iz šume (i ko za inat, udovica, koja ima i decu, je mnogo zgodna ženska), nema pojma japanski (a engleski zna samo vođa Kacumoto) i njemu Japanci deluju kao da su sa neke druge planete.

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

Međutim, situacija se postepeno menja nabolje („A što mu je do sada bilo loše u tri lepe…“-prim.podsvesti). Svež seoski vazduh, šetnja među tim neobičnim ljudima, zdrava hrana… elem, Algren postaje sve više fasciniran Japancima. Njihovom kulturom, ponašanjem, disciplinom, pogledom na život, sve to začinjeno aromom bušida i razgovorima sa harizmatičnim vojskovođom-samurajem-poetom Kacumotom.

Vremenom, Algren se pročišćava od alkohola (i osećanja krivice koji ga tišti godinama), počinje da razume život Japanaca i njihovu ogorčenost modernom tehnologijom, uspeva da nauči njihov jezik (čuvena tehnika učenja stranog jezika, kada dođeš u nepoznatu zemlju i niko ne govori tvoj jezik 😀 ), počinje da uči šta je bušido i samurajski stil života i način borbe (kao i jedan bitan koncept, koji je veoma primenjiv na život, no-mind, što je poznato i pod terminom mushin, a relativno sličan bi mu bio i flow), razvija nekakvu vrstu platonske simpatije-povezanosti sa udovicom, kao i veliko prijateljstvo sa Kacumotom (sa kojim je razmenjivao kako ratna, tako i životna iskustva)… tako da je postao nekakva vrsta samuraja, što više znači da nije pijandura i sarkastično govedo.

Takođe, u razgovoru sa Kacumotom, Algren je dosta shvatio i političku situaciju u Japanu. Na primer, Kacumoto se uopšte nije pobunio protiv mlađanog imperatora (štaviše, on je bio njegov učitelj, sensei), već protiv ljudi (poput Omure) koji hoće da se još više obogate i manipulišu mladim imperatorom.

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

I tako dođe proleće… Algren se sa Kacumotom i njegovom pratnjom bezbedno vraća u Tokio i tu se prijateljski rastaju. Algren da bude isplaćen za svoje usluge u obuci vojnika (i da nastavi da se opija ako želi), a Kacumoto u imperatorov dvor, da se najzad raščisti situacija oko pobune.

A šta će se dalje desiti? Da li će Algren ponovo postati pijano i sarkastično govedo ili će možda zaista prigrliti duh samuraja? Da li će Kacumoto naći primirje sa imperatorom i Omurom, ili će se nastaviti rat do istrebljenja, saznaćete ako pogledate (ako nekim čudom do sada niste) film „The Last Samurai“.

Slušajte, da odmah raščistimo nešto oko toga ko je nosilac filma. Mene absolutno briga za to Amer/Tom Kruz postaje superheroj i spašava Japan. Šampion filma je kompletna atmosfera i duh Japana, u smislu scena iz Tokija ili pejzaža sela gde je Algren proveo mesece „zarobljeništva“. Najzad su se Ameri potrudili da malo lepše prikažu Japan. Atmosfera baš ima (istorijski) japanski vajb, i sve je to praćeno lepom muzikom, kao i sjajnim akcionim scenama (od kompletnih bitaka do „1 na 1“ obračuna). Na vizuelni i muzički aspekt nemam zamerke.

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

Nemam puno primedbi ni na samu radnju ili predstavljanje kulture tog doba. Želeo bih da ostanem pozitivno neutralan, jer uvek se ovde mogu naći primedbe, ako baš hoćete da „kopate“ (prezentacija američkog spasioca cele strane nacije, možda preterano idealizovanje samuraja ili arogancija nekih likova i slično).

Gluma je isto odlična. Zvezde su definitivno Tom Kruz i Ken Vatanabe, pri čemu definitivnu prednost dajem drugom gospodinu. Ken Vatanabe (velika japanska zvezda, koji sada za pojasom ima nekoliko dobrih filmova holivudske produkcije) je maestralan sa svojom ulogom vojskovođe/samuraja Kacumotoa, u koga je utkao i poetsku stranu ličnosti, kao i samurajsku, zenovsku, pa i blago duhovitu i sarkastičnu, često prožeto i lakonskim odgovorima. Pravi samuraj. 😀 Za ovaj film je Vatanabe bio nominovan za Oskara za sporednu ulogu 2004. godine (mislim da je te godine mogao da je i osvoji, i bilo bi zasluženo). Sve u svemu, odlično odrađen posao od prve do poslednje minute.

I Tom „Maverik-Itan-Megvajer“ Kruz je odradio dobar posao. Pošto uvek glumi neke kul likove sa psihičkim problemima, lepo je za promenu videti ga u ulozi lika koji nije kul od prve do poslednje minute filma. Štaviše, njegov junak je skoro polovinu filma jada od čoveka i slinava pijanudra (čak ga u početku tako tretiraju i u zarobljeništvu), ali ga je japanski način života doveo malo u red (naravno, i dalje je genije jer je, ipak, za par meseci spoznaju suštinu bušida, za šta drugima treba ceo život, ali nećemo da budemo puno sarkastični sada 😀 ). Šalu na stranu, dobro je i on odradio svoj posao, sasvim finu transformaciju lika od gubitnika do pobednika.

Mislim da je jedan od razloga za odličan performans obojice i to što nekako deluje da su ova dvojica pravila dobru atmosferu na setu i da je između njih postojala nekakva „bratska hemija“, koja je znatno doprinosila kvalitetu scena gde se obojica pojavljuju.

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

Mada nisu imali puno scena, vredi da spomenemo i solidne role, Bilija Konelija, Timoti Spala, Kojuki i drugih.

Naravno, ovako epski film ne može da prođe i bez snažnih motiva. Sukob Istoka i Zapada, modernizacija (i želja za profitom) po cenu gubitka nekih zdravih vrednosti, prihvatanje prošlosti, mogućnost da čovek promeni svoja shvatanja (pa i da promeni život) i da mu se pruži druga šansa, put discipline i časti i još mnogo toga se krije u visokoj travi jednog japanskog sela, što sve kulminira spoznajom bušida i pronalaženjem pravog trenutka sakure. A ne može film da ne prođe i bez mnogo kul scene, Tom Kruz protiv petorice.

 

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

„Dobro, ovde se bori protiv samo jednog…i tehnički…ovde trenira“

 

Sve u svemu, za mene je ovo super film. Volim Japan i njegovu kulturu, hranu, pogled na život, samuraje, nindže, sake (probao, mnogo dobra stvar, a čak nešto i ne pijem inače 😀 ) i šta sve ne… mislim da ovaj film nije preterao sa „amerikanizovanjem“ (kao što inače to mogu da urade Amerikanci sa Japanom) i ima nekakvu istovremeno i epsku i zen atmosferu.

Ako ga slučajno do sada niste gledali, nemojte da propustite, stvarno je odličan film. A ima i neke lepe i poučne životne lekcije.

HAI! 😀

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

A ti, dragi čitaoče, šta misliš ko je, po tebi, „poslednji samuraj“ ? 🙂

 

 

Trailer

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Format: Film

Trajanje : 154 minuta

 

Tags:

Medvedi na putu

 

Medvedi na putu Bojan Lekovic Kupujem Prodajem

„Medvedi na putu“ – Bojan Leković

 

Jul, leta Koronskog 2020. Poslat tekst eminentnoj žutoj štampi kao zadatak prilikom aplikacije za posao eminentnog žutog novinara žute štampe. Cilj zadatka: Napisati gomilu izmišljotina i napljuvati nekog srpskog biznismena, po mogućstvu uspešnog. Uslovi: Bitno je da bude zvuči šokatno, da se spomene drmanje državnog poretka, sabotaža mladih, izraz „CRNA SRBIJO“, da bude format teksta koji će da izazove suze i nevericu, kao i da obavezno stoji na kraju FOTO! VIDEO! I da sve stane u jedan pasus.

Pa kaže:

 

Bojan Leković je lažov! Njegova knjiga pretenciozno-mističnog nazova „Medvedi na putu“ ima za cilj da uzdrma stabilnost ove zemlje i da obeshrabri svakog ko želi da se punog srca upusti u sjajne, bogate i uspešne avanture preduzetništva. Bojan Leković će vas sramno obasipati navodnim „problemima“ koje je njegova kompanija (neoriginalnog naziva) „KupujemProdajem“ (bez razmaka, što dovoljno govori o edukaciji u kompaniji) iskusila tokom svog razvoja, iako imamo proverene informacije da je njegova kompanija finansirana od strane prozapadnoameričke/proruskokineskoistočnjačke masonske katoličke organizacije ogranka islamskih iluminata fundamentalista, sa ciljem da obeshrabri razvoj srednjih i malih preduzeća!!!

Zašto bi iko verovao Bojanu Lekoviću i njegovoj patetičnoj priči kako postoji mnogo izazova u vodama preduzetništva i da je dugotrajan proces do uspeha, kada cenjeni i uspešni preduzetnici poput, evo na primer, uspešnog Instagram marketing fjunel CFD investicionog mogula @john_easyinvest_millionaire365 jasno pokazuju da vam je potrebno samo 100$ da biste pokrenuli svoj biznis! I taj isti mogul svima nama želi da omogući isti uspeh, pa nam nudi svoj bluprint uspeha po neverovatnom popustu od 97%! Da, dobro ste pročitali! Pružena vam je prilika da za samo 10$ dolara dobijete gotov sistem kako da sa investiranih 100$ zaradite za manje od 10 dana čak 1000$!!! Ne možete nas ubediti, gospodine Lekoviću, da svih 124 pratilaca uspešnog @john_easyinvest_millionaire365 su glupi! Stidite se, gospodine Lekoviću, vašeg (jer ne zaslužujete veliko V) pokušaja da obeshrabrite mlade nade preduzetništva. NIJE OVAJ NAROD GLUP, NARAVNO DA SE MOŽE BRZO I SA MALO PARA DOĆI DO USPEHA! CRNA SRBIJO, ZAR ĆEŠ DOZVOLITI DA TE LAŽU, VIDITE ŠTA JE IZJAVIO BOJAN LEKOVIĆ U NEFORMALNOM RAZGOVORU ZA KOJI NIJE ZNAO DA JE TAJNO SNIMAN!!! (FOTO! VIDEO! AUDIO! KINESTETIČKI!)

 

Medvedi na putu Bojan Lekovic Kupujem Prodajem

Ovo je taj logo, moja gospodo, zapamtite ga!

 

Prethodna dva pasusa, naime, uopšte nema veze sa gospodinom Bojanom Lekovićem i njegovom knjigom “Medvedi na putu”…već sam čuo da, ako ste gladni, možete da prodate svoju čast i ponos za pola belog hleba, podrigušu i litar jogurta i radite u žutoj štampi. Jedini preduslov je da budete maksimalno neobjektivni i da izmislite nešto odvratno o nekoj uspešnoj ličnosti i da je napljujete najbolje što možete. Nažalost, već sam dobio povratne informacije za prethodni pasus i rečeno mi je da nisam kompetentan da pišem za žutu štampu…naime moj tekst o gospodinu Lekoviću je, po njima, previse blag i nije puno šokantan…a i ima dva pasusa (a trebao je jedan)…tako da ću se za sada držati jedino recenzija knjiga i pisanja priča, tekstova na temu HR-a i coaching-a. Očigledno nisam evoluirao za napredniji nivo pisanja…žutu štampu.

I ja sada kao treba da napišem recenziju sa nekim entuzijazmom…sigh…aj, smlatiću nešto… možda mogu nešto da iskopiram sa Wikipedie…

Verujem da u Srbiji (a i šire) nema osobe koja nije čula za sajt www.kupujemprodajem.com. Po nekoj mojoj slobodnoj proceni, broj registrovanih korisnika čini 97,24% Srbije (preostalih 2,76% najverovatnije još nije uveo internet). Imate mogućnost da prodate sve što vam više ne treba (ili vas je muka naterala) po ceni koju sami odredite. Novo, staro, (ne)korišćeno, uvozno, itd…od igle do lokomotive…bukvalno. U trenutku kada sam posetio sajt, pored kategorije “Stvari” stoji brojka 2.894.824, pored “Usluge” 5.686, a pored “kp izlozi” 710. Broj juče postavljenih novih oglasa je iznosio 49.347. Sve i da ne razumete o čemu se ovde radi, same brojke, ipak, dovoljno govore. Međutim, nećemo se baviti recenziranjem sajta (prvo, niko mi nije platio da ih reklamiram…a drugo, još me malo boli kritika da nisam za žutu štampu).

 

Medvedi na putu Bojan Lekovic Kupujem Prodajem

U trenutku kada sam završio sa pisanjem teksta, brojke su se promenile za par hiljada…bez zezanja, morao sam da ispravim brojke u recenziji…

 

Tema današnjeg časa je knjiga “Medvedi na putu” Bojana Lekovića, osnivača sajta kupujemprodajem.com (u daljem tekstu “KP”).

Kada bi me neko pitao kako da sumiram ovu knjigu, to bi bilo ovako:

 

“Čuli ste kako je dobra prilika da dobijete savete od uspešnih ljudi, tako što pokažete upornost i  insistirate da ih, o svom trošku, odvedete na ručak, i da, kroz prijateljsku priču sa njima, saznate neke tajne i cake njihovih uspeha. E sad, ako biste pitali Bojana Lekovića da vam, uz ručak, otkrije svoj put razvoja biznisa, verovatno bi vam rekao: “E sinko, onda moraš da vodiš na komplet, sa sve aperitivom, hladnim predjelom i toplom supom (nikako obrnuto), glavnim jelom sa salatom i dodatnom porcijom pomfrita, dezertom, i posle da se zaokruži sa kafom, orasnicom i kiselom”. Ako biste sve ovo uradili, verovatno biste do kraja tog dana dobili sve smernice kako da napravite www.kupujemprodajem2.com”.

 

Ovaj šaljiv pasus prilično definiše šta vas čeka u ovoj knjizi. Kroz osamdeset pet kratkih priča (neko bi upotrebio, s obzirom na stil pisanja, izraz “zen konciznost”, ali ja bih pre, uzimajući u obzir profil Bojana Lekovića, upotrebio izraz “inženjerska preciznost i jednostavnost”), Bojan će nam ispričati kako je tekao put i razvoj biznisa danas znanog kao “KP”, ali ujedino i razvoj sâmog Bojana, i kao osobe i kao biznismena.

Knjiga je podeljena na šest poglavlja:

  1. U pogled budućnosti
  2. Od starta(pa) do biznisa
  3. Kaljenje
  4. Zrelost
  5. Znakovi pored puta
  6. Umesto zaključka

Kroz ova poglavlja, sa Bojanom ćemo proživeti njegovo putešestvije od ‘99-e kada se otisnuo put Holandije do današnjih dana. Od Univeziteta u Delftu, preko Kraljevskog holandskog telekoma (KPN) i života nezavisnog eksperta-konsultanta, dug je bio Bojanov put do osobe koja je sada CEO i osnivač “KP”. Preseljenje sa porodicom u Holandiju, adaptiranje na novo okruženje, učenje novog jezika, neizvesnost posla, kulturološki šok (što izgleda doživi svako ko sa ex-Yu prostora ode u BILO KOJU drugu zemlju… „KOME BRE DA PLATIM 40 EVRA ZA BAČENI PIKAVAC NA PERONU, PA NISAM BACIO GRANATU! A OVAMO MI UZ FRAPUĆINO DAJETE DŽOINT, PA KO JE OVDE NORMALAN!?“), finansijski izazovi, nostalgija, ideja da se pokrene biznis u Srbiji… sve ovo je prolazilo prethodnih 20 godina kroz Bojanovu glavu i srce.

 

Medvedi na putu Bojan Lekovic Kupujem Prodajem

 

Knjiga „Medvedi na putu“ ima dosta aduta kojima će vas „kupiti na prvu loptu“. Već sam spomenuo jednostavan (inženjerski) stil pisanja. I ne, nije potrebno da ste inženjer da biste razumeli o čemu Bojan priča kada govori o (onlajn) razvoju „KP“. Štaviše, neki od procesa su toliko pojednostavljeni (i uprošćeno definisani) da ćete često uhvatiti sebe kako gladite bradu i mrmljate „da,da, hm,hm, logično, i ja bih tako uradio“ (iako verovatno nemate pojma šta je to što biste trebali da uradite 😀 ).

Tu je i zanimljivo opisan način razvoja „KP“. Naime, podnaslov knjige je „Intimne priče iz preduzetničkog života“. Umesto toga, opušteno je mogao i da stoji podnaslov „Marfijev zakon i kako je uspeo da nas zakači svaki problem i maler koji Univerzumu može da padne na pamet iliti kako smo moj brat i ja morali da počnemo sa bromazepanom mnogo ranije nego što je trebalo“.  😀 Ako ste ikada imali ideju za neki onlajn biznis koji bi uhvatao razvojne procese slične „KP“, ova knjiga je prava mala riznica svih izazova i problema sa kojima biste se mogli susresti, kao i načini kako da se (potencijalno) reše.

Međutim, ovo nije tipična stručna biznis knjiga. Ovo je, ponajviše, knjiga o ljudima i međuljudskim odnosima. Bojan ovde ne veliča sebe, sâm je na pojedinim mestima u knjizi ukazao na svoje neznanje i nedostatak empatije i kako je morao dosta da uči o sebi i da menja neke svoje navike kako bi bio bolji direktor svojim zaposlenima („što nije lako Nišlijama…to bre temperamentno, ambiciozno, tvrdoglavo, ludo, samo mu daj burek, kajsijevaču, tavče gravče i punjenu papriku…“-prim.podsvesti ). Ali, ovo nije knjiga samo o Bojanu. Dobar deo knjige je posvećen i njegovom bratu i poslovnom partneru Ratomiru, supruzi, zaposlenima i saradnicima „KP“, njihovom trudu i žrtvovanju da se razvije ovaj biznis.

E sad, jedan deo koji se meni posebno dopao. Skoro sam vam spominjao odličnju knjigu „Originalni“ Adama Granta. Citiram (sebe):

 

„Znate kako nam (često) kažu da, ako imamo sjajnu ideju (i još želimo da budemo preduzetnici), moramo da sve bacimo na tu jednu kartu i vodimo borbu do kraja? Pobeda ili poraz! Rizikujte! Međutim, šta ako promenite pristup i umereno rizikujete? Šta ako ste spremni da učinite sve da ostvarite svoj san, ali ne i da sve žrtvujete? Niste spremni da date otkaz da biste pratili svoj san? Ljudi bi vam verovatno rekli da ne verujete u sebe i svoju originalnu ideju, zar ne? Ali, da li je imati rezervni plan znak nesigurnosti… ili posedovanja taktičnosti i hladne glave? Mislite da su Bil Gejts, Džon Ledžend ili „Vorbi Parker“ postali to što jesu tako što su žrtvovali sve? Razmislite opet.

 „Originalni“ pokazuju da ne postoji šablon do uspeha, kao što nas mnogi insta(gram) preduzetnici ubeđuju. Sve je individualno i ne treba sve da radite onako kako vas drugi ubeđuju. Ovo je jedna od (naučnih) knjiga koja vas ohrabruje da pratite neki svoj put, neku svoju procenu situacija, kao i trenutke kada treba da delate.

Uvek ste bili oprezne prirode i voleli da prvo istražite sve opcije, i dobro vam je išlo tako? Sada želite da pokrenete neki sporedni poslić (side hustle) i polako ga razvijate, a neko vas ubeđuje da morate ići agresivno, na „sve ili ništa“ ako želite da uspete, jer je on tako uradio? Osim ako niste sličnih (životnih) kvaliteta, mentaliteta ili u sličnoj vrsti posla, zaista niste u obavezi da poslušate tu osobu niti da smatrate da ona zna najbolje, pogotovo jer joj trenutno dobro ide. „Polaroid“ i „Nokia“ su bili gospodari sveta u svojim branšama u jednom trenutku, živeli u uverenju da su najpametniji i najbolji. A gde su sada?“

 

Stekao sam utisak da je „KP“ imao postepen proces razvoja i da braća Leković nisu odmah sve žrtvovali zarad „KP“. Ne, „KP“ je prvo bio ideja da se poseduje neki biznis i da braća zajedno rade na njemu. Onda je ideja polako dobijala obrise, pa oblik, pa je zaživela prva verzija, pa je onda počelo da daje naznake da se ovde krije i mogućnost zarade i da bi se od toga moglo živeti, i sav taj period su tome posvetili svoje slobodno vreme (jer su se i dalje morali plaćati računi)…i onda se, u jednom (pravom?) trenutku 100% (full-time) posvetili tome. „KP“ je još jedan primer toga kako za stvaranje profitabilnog biznisa treba trud, strpljenje i vreme.

 

Medvedi na putu Bojan Lekovic Kupujem Prodajem

 

„Medvedi na putu“ će nam dosta otkriti i kako se na biznis drugačije gleda u Holandiji u odnosu na Srbiju (poučno i edukativno), kao i gde se mi trenutno (tehnološki) nalazimo na mapi Evrope i koji je naš potencijal.

I tako, nema čega ovde nema. Iza svake priče je ukratko obrađen neki poslovni (i privatni) aspekt  iz života jednog preduzetnika. Biznis plan, brend, knjigovođa, KPI, korisnici, radni procesi, lean startup, Adidžes, klika, evaluacija, HR model, intervjuisanje, otpuštanja, delegiranje, širenje i diverzifikacija, usamljenost, propale investicije…sve ispričano iz Bojanove perspektive, kao i odnosi sa javnošću…

…a da, znam da sam hteo još nešto da spomenem, a tiče se odnosa sa javnošću. Nisam mogao, a da se ne nasmejem (bolnoj) činjenici da se uspeh ne prašta lako, i da medije (nažalost) skoro nikad ne interesuju (pozitivne) priče o uspešnim ljudima i uspešnim biznisima (sem ako im ne platite da urade priču o vama), ali su zato spremni da vas „sahrane“ i da preuveličavaju svaki vaš neuspeh i toliko da ga dramatizuju da se osetite ne neuspešnim, već poniženim. Mislim da je to hronično stanje ljudi na ovim prostorima. Svi pričamo kako želimo da budemo optimisti i da mislimo pozitivno, ali, opet, izgleda da nam najviše prija kada se „hranimo“ tuđim nesrećama i neuspesima (jer nam onda bude malo lakša naša „muka“). Cigla je čudo („Uuuu…suptilan sarkazam i cinizam, sviđa mi se…“-prim.podsvesti).

 

Medvedi na putu Bojan Lekovic Kupujem Prodajem

 

Stil pisanja je jednostavan, i inženjerski precizan, a u kombinaciji sa kratkim poglavljima i raznolikim temama, doprinosi tome da se knjiga može pročitati dosta brzo i za kratko vreme, bez imalo napora. Knjiga je „operisana“ od bilo kakve patetike i preteranog hvalisanja (a, iako je intimna priča, prilično odaje „vibracije“ objektivnosti i neutralnosti…za emotivniji i nežniji pristup preduzetništvu, imate ovaj naslov), što omogućava knjizi da uspešno balansira između inspirativne priče o uspehu, i biznis knjige o preduzetništvi i razvoju jedne onlajn platforme.

Sve u svemu, odličan naslov i preporuka za čitanje, kako za one koje intetresuje preduzetništvo, tako i za one koje interesuje šta sve može da pođe naopako u jednom biznisu (a i životu).

 

A ti dragi čitaoče…ovaj, da možda ne prodaješ neki Samsung Galaxy Tab 10“ i komplet imbus ključeva od osam komada…A MOŽE LI TO MALO JEFTINIJE JADNA TI MAJKA, PA NIJE IH SAM KINESKI CAR PRAVIO!??

 

 

(Ne javlja se na telefon…koja lopuža…a rekao „ma samo malo nahvali mene i knjigu, biće tu neka kovertica sa suškama, znaš ti mene, ne bih te ja zeznuo, brat moj…“ i sad se ne javlja…vidim ja već da on u Amsterdamu cepa dupli espreso robusta sa mlekom tibetanske divokoze i džoint, a ti, jado, 3u1 kesicu sa popusta u Maxiju i litarsko mleko iz Donje Bradarice…e majku mu…ček, ‘alo, ‘alo, Bojane, ti si, e slušaj ja napisa…šta Koviljka…kakva bre Koviljka, meni treba Bojan sa „KupujemProdajem“…ma ne prodajem ja ništa ženo Božija…ma neću bre kosilicu, živim u grad…o majku mu, dao mi lažan broj…ma ima da uzmem onu ciglu i da ga njome… )

 

Bojan-Lekovic

Šta se tu, bre, zadovoljno smeškaš, GDE SU MOJE PARE, LEKOVIĆU!???

 

 

Sajt KupujemProdajem

Book price (bookstores in Serbia): medvedinaputu.com | Laguna

 

 

Tags:

Originalni

 

Originalni Originals Adam Grant

„Originalni“ – Adam Grant

 

Hm… pojma nemam kako da recenziram ovu knjigu, koja me je oduševila i ohrabrila na mnogo načina i sasvim sigurno je (za mene) jedno od najprijatnijih iznenađenja 2020. godine („Ma nemoj, a korona ti nije bila iznenađenje, ti idio…ah, napisao si najprijatnije, sad sam tek video, my bad…“-prim.podsvesti).

Adam Grant je redovni profesor na prestižnoj poslovnoj školi „Vorton“ (Univerzitet u Pensilvaniji). Priznati je naučnik-istraživač i autor mnogobrojnih radova koji su prevedeni na veliki broj jezika, pa bi možda čovek očekivao da njegova knjiga „Originalni“ („Što mu je „originalan“ naziv…“-prim.podsvesti), i pored neobičnog naziva, bude suvoparna i dosadna. Ali, ako mnogi smatraju ovog profesora i naučnika veliki ekspertom u oblasti međuljudskih odnosa, to onda postaje druga priča, zar ne? 🙂

Ko su ti originalni ljudi sa originalnim idejama? Gde ih pronaći i kako ih prepoznati? Da li su možda svuda oko nas, samo ne umemo da ih primetimo? Možda je originalna osoba ona koja ima neobičnu, a opet jednostavnu ideju, kao što je recenziranje knjiga i filmova, istraživanje kafića i pomaganje ljudima („Uuugh, zaboga…izvinite me, odoh da „bacim peglu“, ne mogu da verujem da je ovo napisao“-prim.podsvesti).
Continue reading on Originalni »

Tags:

Mrzeo je…

 

 

Mrzeo je…daaa… veruje da je to sada postala prava reč.

 

Mrzeo je kako je vreme postalo tako nepredvidivo.

Kada treba da je Sunce, iznenada počne kiša. I to ona najgora, kao da je neko odvrnuo tuš na najjače. I sve to praćeno tmurnim, depresivnim vremenom. Toliko depresivnim, da bi i depresija pala u depresiju.

A kada bi trebalo da pada kiša, onda Sunce toliko upekne da čak i vetru postane prevruće, pa i on pokušava da se, bar na kratko, skloni u hlad. Ako u grčkoj mitologiji bog Sunca Helios, predstavljen sa blještavom sunčevom krunom i plamtećom kočijom, jezdi nebeskim plavetnilom, onda kao da to isto božanstvo namerno priđe bliže Zemlji kada treba da osvetli ovaj deo planete. Onako, iz pakosti i zabave.

Ništa manje nije mrzeo ni ljude.

Pokvareni, prepredeni, sujetni, kvarni, koji samo gledaju svoj lični interes. I stalno u nekakvoj žurbi. A čak i kada nisu u žurbi, glume kao da jesu. Valjda žele da pokažu svetu kako su bitni, da ljudi pomisle, „Vidi kako ova osoba žuri, gazi brzim i snažnim korakom. Mora da ima nekog važnog posla.“ A u stvari će se, najverovatnije, samo skloniti u neki kafić, i beskrajno prevlačiti palcem ili kažiprstom levo-desno po telefonu. Da li bi da gledala snimke džukela, osećala zavist zbog lažnog glamura koji isijava sa fotografija njenih kontakata-nazoviprijatelja ili da svoju lažnu sreću podeli sa lažnom slikom na društvenim mrežama, nebitno je. Svi su opsednuti nekakvom slavom, željom da budu „viđeni“. Nije im bitno kako sebe zaista vide, jedino legitimno priznanje vide u komentarima drugih ljudi o njima.

Mrzeo je i opsednutost ljudi novcem. Zna on dobro, čovek je danas bez para niko i ništa. Ali, koliko ta pohlepa nagriza i truje ljude…da li su oni toga uopšte svesni? Spremni su da prodaju i sebe i druge za šaku novčanica. Da lažu, kradu, varaju i zabijaju noževe u leđa kome stignu. Većina ljudi bi samo slegnulo ramenima uz komentar „To je život. Prihvati to“. Možda bi se samo po neki tihi glas usudio da kaže „Ne, to je samo stvar izbora svake osobe“.

Mrzeo je i gužvu u gradskom prevozu. Ljude koji se grčevito guraju da uđu u autobuse i tramvaje, kao da su hramovi svetaca, i da će, ako se uspeju ugurati u isti, biti izlečeni od svih bolesti, duhovnih i fizičkih. A još ako se nađe slobodno mesto za sedenje…bitno da si seo prvi, nebitno je da li si star ili mlad, bolestan ili zdrav. Međutim, izgleda nije bitno što se tog dana nisi istuširao…

I zbog toga je mrzeo ponašanje ljudi i njihovu kulturu. Bolje reći, nekulturu.

Molim.

Hvala.

Izvoli.

Izvini.

Ove reči su se izgleda negde izgubile kao mnogi spisi Nikole Tesle, ili su zaključane iza nekakvog multimilionskog sefa, poput tajne Koka Kole, pa im se ne može pristupiti lako. Mladost ne poštuje starost, a ni starost ne gleda baš blagonaklono na mladost. Jedna strana krivi drugu i obrnuto. Začarani krug kritike.

A kako da ne mrzi…

Nečiji dlanovi su mu zaklonili vidik i, odjednom, svuda mrak. Tok misli mu se zaustavio.

Miris mu je bio poznat. Ta slatkasta nota breskve.

Osetio je njene usne na svojim. Ukus soka od zove.

„Da li si već popio kafu?“

„Ne…“, promumlao je.

„Pa zašto je nisi odmah popio kad si seo, znaš i sâm kako umeš da budeš mrzovoljan pre svoje jutarnje kafe?“, smejala se.

 

 

Par trenutaka kasnije, dve kafe su se hladile na stolu.

Dupli espreso sa malo mleka za njega, nes sa puno mleka za nju. Nije mogla da pije „jake“ kafe, bez mleka. Osetljiv želudac.

Osetio je njene prste na svojoj zgrčenoj šaci.

„Boli noga?“

„Boli…“ odgovorio je mekše i tiše nego što je mislio. Međutim, nije mogao da usmeri svoj pogled prema njoj.

Jer je znao da će, ako se zagleda u njene oči, onda zaboraviti šta bi trebalo sledeće da mrzi…

 

Mrzeti... I tri tačke

Tags:
Category:

Savršeno iznenađenje

 

Savršeno iznenadjenje perfect surprise Milica Kljajic

„Savršeno iznenađenje“ – Milica Kljajić

 

Kao što ste možda primetili po recenzijama knjiga, ne uzimam lako u ruke domaće pisce “novije generacije” (u smislu perioda objavljivanja knjiga, ne njihovih godina 😀 ) i malo njih je do sada na mene ostavilo neki “vau” utisak. Ima izuzetaka, naravno, kao što je prva knjiga koja je recenzirana na ovom blogu. Međutim, procenat moje rigoroznosti drastično poraste kada se domaći pisci dohvate tema motivacije, spiritualizma ili ne-daj-Bože savetovanja o karijeri i(li) preduzetništvu. Mentalitet ljudi sa našeg područja (u smislu ex-Yu) ima za tendenciju da krene u pravcu recikliranja već poznatog materijala stranih autora ili hvalisanja o sopstvenom uspehu. Naravno, ima i tu izuzetaka kada su u pitanju teme biznisa ili motivacije/usavršavanja.

Milica Kljajić mi je poznata preko društvene mreže LinkedIn sa svojom firmom “Savršeno iznenađenje” koja…pa…radi upravo kao što kaže i njen naslov. Sumirati u jednoj rečenici čime se to ona tačno bavi je popriličan izazov… možda bi najpribližnije bilo “pripremanje kreativnih poklona/dešavanja za vama bitnu i blisku osobu (bilo na emotivnom/porodičnom ili poslovnom/biznis planu) sa ciljem da kod te osobe probudi lepa i pozitivna osećanja…tj. da ih usreći (oraspoloži, ohrabri, razveseli, rasplamsa ljubav, itd)”. Nemojte me gledati belo, probajte vi da opišete nečiji neobičan biznis u jednoj rečenici. 😀

Naziv kompanije (a sada i knjige) definitivno zvuči preterano (samouvereno) na prvi pogled. Međutim, ako malo više zagrebete to čime se Milica bavi (i pride pročitate knjigu), možda steknete utisak da naziv i nije toliko daleko od istine.

Kroz svoj književni prvenac, Milica pokušava sa nama da podeli svoju priču kako je nastalo “Savršeno iznenađenje”, kao i kakvi su je izazovi čekali na poslovnom (a i emotivnom) planu dok se njen posao razvijao. Od trenutka donošenja te odluke (hrabre ili sulude, to procenite sami) da se otisne u preduzetničke vode sa neobičnom (unikatnom) idejom (i to u vreme kada je prolazila i kroz emotivne teškoće), prvih klijenata i njihovih očekivanja, postepenog dovođenja novih saradnika, ponekog konflikta (izdaje?), balansiranja porodičnih odnosa i (ne)razumevanje pojedinih prijatelja (a i rodbine), kao i zašto je odlučila da se bavi “zanatom”, sa Milicom pratimo izazove jednog preduzetnika na poslovnom, ali i (što je možda često i bitnije) na emotivnom planu.

To bi bilo ukratko o radnji. Sve preko navedenog bi otkrilo previse, a to ne bismo želeli, zar ne?

 

Milica Kljajić

Milica Kljajić

 

A što se tiče samog pisanija…

Iznenadilo me je što je pisac uspeo da izvuče iz mene jednu reakciju koja je (za mene) jako retka kada je u pitanju “žanr” biznis ili motivacionih knjiga. A to je da sam sebe uhvatio kako se povremeno smeškam dok čitam ovu knjigu. Prvi put kada mi se to desilo, samo sam otresao glavom. “Ne, ne, ne, Milice, nemoj da mi igraš na tu kartu. Daj da vidimo krv, rat, plivanje sa ajkulama, patetiku, sâm protiv svih, ali onako da bude surovo, da možemo da namirišemo krv i strah…” Međutim, to ovde nećete naći…što je, možda, i dobro. 🙂 Verovatno ste i sâmi primetili da ogroman broj knjiga koje se tiču “puta preduzetnika” (borilačka veština znana i kao “entrepreneurship-do” 😀 ) često imaju jedan (pomalo) “predvidiv” šablon. Znate, ono… “iz nasilne porodice, na ivici bede, svakodnevno pešačenje 50 km uvek uzbrdo i korica hleba u džepu, okružen ajkulama i piranama koji čekaju na grešku da rastrgli konkurenciju, pobeda nad sistemom i apsolutna dominacija” i slično. Nemojte pogrešno da me shvatite, ovakve priče uspešnih ljudi (definitivno) jesu inspirativne i ohrabrujuće i podstiču na akciju (prvi sam zagovornik toga), ali nekada je lepo, za promenu, pročitati i priču jedne, da tako kažem, „obične“ osobe sa ovih prostora. Kada kažem „obične“, mislim u smislu da dobar deo ljudi može da se lako poveže sa autorom. Znate, živite (relativno) pristojno na ovom području, ali osećate da živite ispod svojih mogućnosti… i onda vam se dese neki životni udarci koji vas dobrano uzdrmaju i vi se zapitate šta dalje, izabrati neki ustaljeni put i živeti u nadi da će sve ići nekakvim tokom… ili se, možda, usuditi na riskantan potez i slediti svoje srce (ili intuiciju…ili ludost? :D) i verovati da će život (opet) postaviti neki dobar (ali sada mnogo dinamičniji) tok…što se autoru, izgleda, i dešava.

Znate, kažu mi da (u velikom broju slučajeva) mogu dobro da procenim ljude na nekom intuitivnom (a i logičkom) nivou, da „osetim“ kakav je neko kao osoba (pretpostavljam da će se, u skladu sa tim, možda i moji životni putevi vezani za pomaganje ljudima pokazati kao dobar izbor). Mislim da mogu dosta da procenim i sa fotografije, ali mnogo pomaže videti osobu uživo i čuti joj glas, bar na minut-dva. Kada je u pitanju pisana reč (pogotovo kod ovakvog tipa knjiga), postoji jedan izazov. A to je koliko je pisac uneo istinitih priča i emocija, a koliko su neki događaji našminkani/izmenjeni/izmišljeni (a u skladu sa njima i emocije autora). Poći ću od pretpostavke (bolje reći, predosećaja) da je ovde u pitanju prvi scenario. Na osnovu toga sam stekao utisak da je autor jedna veoma emotivna osoba, koja se trudi da, koliko može, racionalizuje svoja osećanja i da proba da ih što više drži pod kontrolom, da bi očuvala svoju analitčinu stranu ličnosti…a time i opstala u svetu preduzetništva. Mada i sama kaže da je prolila suze dok se razvijao ovaj posao, mislim da ih je prolila mnogo više nego što pretpostavljamo (na primer, kada se, možda, noću isplače u tišpini, da nekoga ne probudi).

Mada kroz knjigu stičemo utisak da se u svom poslu prilično vodi emocijama i nekakvim romantičnim idealizmom, prilično sam siguran da Milica uopšte nije naivan „igrač“. Stičem utisak da je tip ličnosti koji (kao i svi) greši, ali mnogo ređe ponavlja svoje greške, jer pokušava da sve izanalizira i sagleda iz različitih perpsektiva…kao i mnogi knjigožderi. 😀 Ali opet, može biti i da sam daleko omašio u proceni. Mislim, kolike su šanse da nekoga procenite na osnovu njegove prve knjige? Ko zna, možda sam pisao i o sebi, a da nisam svestan („Eh, aj ne drami, sad još treba da se i zbog tebe raspekmezimo“-prim.podsvesti).

Stil pisanja je prilično lagan za čitanje i uopšte ne zamara ni u jednom trenutku. Takođe, ako malo bolje obratitie pažnju, primećitete pored preciznog gramatičkog izražavanja i prilično kreativne konstrukcije rečenica (isto jedna od osobina ljudi koji baš, baš puno čitanju). „Savršeno iznenađenje“ se brzo čita i drži pažnju, pa se zbog toga može pročitati za kratko vreme. Prilično je emotivna za jednu knjigu koja ima preduzetničku notu… što je osvežavajuće za promenu. Kao što se da primetiti, knjiga mi se zaista dopala i mislim da je treba pročitati svako koga interesuje preduzetništvo (pogotovo sa emotivne strane) i u glavi ima nekakvu neobičnu ideju za biznis.

 

Savršeno iznenadjenje perfect surprise Milica Kljajic

 

Kao što sam spomenuo, ne znam koliko je ovde istinitog, a koliko ne, ali činjenica je da Milica Kljajić ima dara za pisanje, i da bi „Savršeno iznenađenje“ moglo da dobije i svoj nastavak… ili možda i da nastane nekakav novi roman sa izmišljenim likovima, što da ne. 🙂 Štaviše, podstaklo me je da izvadim moj(e) roman(e) iz naftalina i oduvam prašinu sa njih i da ih možda najzad objavim („E to je lepo, najzad i ti nešto pametno da napišeš…samo se nadam da nisi u svojim pisanijama u istoj rečenici spominjao i naftalin i prašinu, jer to zaista nema smisla…“-prim.podsvesti).

A kad samo pomislim da sam pre mnogo godina rekao sebi u šali kako bi bilo interesantno da postoji neka osoba poput vile ili nindže (ili FBI agenta) koja bi prikupljala podatke o nekoj osobi  i na osnovu toga formirala ideje kakvi bi se pokloni toj osobi dopali… i eto, neko je godinama kasnije bio dovoljno kreativan i hrabar (i pametan da to istraži i otkrije da ne postoji) da nešto slično zamisli i realizuje („Ako ćemo pravo, Google se uspešno bavi ovim poslom zadnjih 20 godina…mislim, prikupljanjem podataka i nuđenjem šta bismo verovatno voleli da imamo…jes’ da nas nije pitao da li se sa time slažemo, ali Bože moj, to su detalji…“-prim.podsvesti).

Sve u svemu, preporuka od mene. 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, da li si i ti nekada imao neku neobičnu ideju, i ako jesi, da li si probao da je realizuješ? 🙂

 

 

Sajt „Savršenog iznenađenja“

Book price (bookstores in Serbia): Iznenadjenje.com | Delfi

 

Tags:
LinkedIn
Share
Follow by Email
RSS
en_USEnglish
sr_RSSerbian en_USEnglish