Category Archives: Popularna psihologija / Ezoterija

Ikigai – Tajne Japana za dug i srećan život

 

 

Ikigai

Ikigai – Ektor Garsija i Fransesk Miraljes

 

Ikigai je jedan od onih termina (ili, bolje reći, koncepata) za koji je teško naći pravi prevod, slično izrazima  “maktub”, “raison d’être” ili “flow”. Ali, ako bismo već morali da nađemo neki prevod, to bi moglo da bude “radost zbog stalne zauzetosti”. Znači, govorili bi o nečemu kao smislu našeg postojanja (slično “raison d’être”).

Knjiga “Ikigai” Ektora Garsije i Franseska Miraljesa me je jednostavno privukla naslovom, odnosno, povezanošću sa Japanom. Mada, možda sam se nadao i da će mi dati drugačiji uvid u neke stvari u odnosu na ono na šta nas navodi popularna zapadnjačka filozofija o srećnom životu.

Da li je knjiga vredna čitanja? Saznajte u daljem tekstu. J

Da budem iskren, početak knjige mi je više delovao kao nekakva zbirka novinskih članaka, o nastanku knjige, neke osnovne činjenice o dugovečnosti, stresu, egzistencijalnom vakuumu….

Da li sam bezveze bacio pare na ono što sam mogao da pročitam na internetu? To je počelo da me kopka.

Međutim, tada sam odlučio da promenim pristup. Rešio sam da sagledam savete iz ove knjige kao deo neke šire celine.

A ta šira celina je upravo ikigai. Kako? Pa, zamislimo da je ikigai kao nekakvo stanje u koje treba da se dovedemo, poput flow-a. To nije samo da se odlučite “ja sada ulazim u zen fazu”. I telo i um moraju postepeno da “uđu” u to stanje. A kako dostići to stanje ako su vam misli negativne, pesimistične, a telo umorno i toksično od lošeg načina života. Naravno, i tada je moguće dospeti u “to” stanje, ali mnogo teže, zar ne?

 

Ikigai

                               Mapa ikigai-a

 

Knjiga se najviše dotiče stanovnika Okinave, koji su poznati po svojoj dugovečnosti. Od njih možemo mnogo da naučimo o ishrani, nošenju sa stresom, viđenju ciljeva i izazova, kao i šta čini balans u čoveku (ne brinuti, imati dobre navike, svakodnevno negovati prijateljstva, živeti bez žurbe i biti optimističan). Ovde ćemo pronaći vezu i sa logoterapijom, Moritinom teorijom, Naikan meditacijom, hara hachi bu… ne sumnjam da dobar deo ovoga već znate, ali nije na odmet podsetiti se.

Ovo nije neka tipična popularna psihologija ili ezoterija. Više je knjiga o praktičnim stvarima/savetima koji nam mogu pomoći da pronađemo naš ikigai, naš smisao da radimo ono što volimo i da nas to ispunjava i pošto se penzionišemo… što je i možda jedan od ključeva dugovečnosti.

Knjiga je razumljivo napisana i brzo se čita. Poglavlja su lepo razdvojena i puna korisnih saveta i anegdota. Mislim da može da bude od koristi kako ljudima koji žele zdraviji život, tako i onima koji žele neke smernice za nošenje sa poslovnim izazovima.

I zaista mislim da je ovo jedna od onih knjiga koje treba povremeno pročitati, čisto da se podsetimo nekih stvari bitnih za život.

 

A vi, dragi čitaoci, da li ste vi otkrili vaš ikigai?

 

 

 

Tags:

Četiri sporazuma

Četiri sporazuma

    Četiri sporazuma – Don Migel Ruiz

 

Kada sam počeo sa ovim blogom, obećao sam sebi jednu stvar. Kad god se budem doticao knjiga iz oblasti samopomoći, motivacije, spiritualnog i sličnog, trudiću se da budem oprezan i, što je moguće, objektivniji. Iz dva razloga. Prvo, jer je previše knjiga iz ovih oblasti i veliki broj njih je često samo prodavanje magle ili recikliranje već rečenog. I drugo, jer sam i sâm dosta u ovoj materiji i zaista pokušavam da pronađem koje od ovakvih knjiga zaista imaju smisla i mogu pomoći ljudima. Toliko za početak.

Iz nekog mog skromnog iskustva, ljudi imaju problem sa razumevanjem ovakvih knjiga jer misle da su one instant rešenje i da moraju slepo da se pridržavaju napisanog u njima da bi uspeli da promene ono što žele. Prvo, ove knjige nisu instant rešenje. One mogu dovesti do „aha“ efekta i dati vam ideju šta treba da uradite sa svojim životom. I drugo, neka pravila i smernice u tim knjigama je u redu modifikovati ako bi vam na taj način dale pozitivne rezultate.

Ali, to su teme za neke druge priče. Možda ih se nekada i dotaknemo.

A sada, da se vratimo na knjigu, šta kažete? 🙂

„Četiri sporazuma“ Don Migel Ruiza su već neko vreme sa nama… jedno 20-ak godina. 🙂 Knjiga je bila  hvaljena i kritikovana, podržavana i osporavana… dobro, možda ne toliko sama knjiga, koliko njen pisac. Od toga da li su Don Migelova učenja zaista i učenja drevne civilizacije Tolteka, do toga da li su Tolteci zaista postojali ili ne. Ako vas više zanima o tome, krenite u istraživanje. 🙂

I sada zbog čega, i pored dosta kontroverzi, toliko pozitivnih ocena na raznim sajtovima? Da li je moguće da ova knjiga od 100-tinak strana krije neke odgovore?

Moj (zaista) iskren odgovor je… da.

Ovo je jedna od retkih knjiga iz ovog žanra koju bih preporučio i drugima da pročitaju. Ali zaista…

Šta je suština ove knjige? Pa to da mi živimo u nekoj vrsti „planetarnog sna“, koji je sačinjen od pravila, informacija. Pravila nam govore šta da radimo, kako da se ponašamo… A informacije nam prenose drugi ljudi. A sve te informacije zamislite kao sporazume koje ste potpisali sa samim sobom. I čestitamo! Vi ste zvanično pripitomljeni i živite u iluziji. Izgradili ste sistem verovanja. Vremenom ste zaključivali sve više (negativnih) sporazuma sa samim sobom („Glup/a sam“, „Niko me ne voli“, „Ja to ne mogu…“). I ponovo „čestitke“! Vi ste sada nesrećni, egzistirate na ovoj planeti nezadovoljni svojim životom… i na kraju umirete.

Taj sistem verovanja je vaša knjiga zakona, i vaši unutrašnji sudija i žrtva se striktno ponašaju u skladu sa njom. Probate li nešto da promenite, vaš unutrašnji sudija će vas kritikovati jer se ne ponašate u skladu sa „Knjigom zakona“, a žrtva će još više kmečati „jadan ja, jadan ja…“ I vi se ne menjate, a osećate se još jadnije.

Ali, nada ipak postoji…

Po Don Migel Ruizu, postoje četiri sporazuma koja osoba treba pod obavezno da zaključi sa samim sobom.

  1. Koristite svoju reč besprekorno
  2. Ništa nemojte shvatati lično
  3. Nemojte stvarati pretpostavke
  4. Učinite sve što možete

Zvuče poznato? Zvuče kliše? Zvuče jednostavno na papiru? Odgovori na sva tri pitanja su da. Ali, ipak ima nešto u svemu tome, verujte…

Probaću da, u po par rečenica, iskažem svojim rečima kako sam doživeo ove sporazume.

  1. Prvi sporazum je ujedino i najvažniji i najteži.

Besprekorno koristite svoju reč.

Reči imaju magijsku moć. Mogu da stvore ljubav, a mogu da stvore i rat. Ono što govorimo drugima (a pogotovo sebi) utiče na naš život, kao i na pravac u kome će teći. Posle čitanja ovog sporazuma ćete dvaput da razmilsite kada budete želeli nešto da kažete sebi negativno i da se “ubijete” u pojam. Ne koristite reč protiv sebe!

  1. Drugi sporazum je začudo veoma praktičan.

Ništa nemojte shvatati lično.

Poenta je jednostavna. Ako vas neko uvredi, i vi to shvatite lično, vi se, u stvari, slažete sa tim što je rečeno, čak i ako nije istina! To je kao da vam neko želi da urizga otrov, i vi mu to svojevoljno dozvolite.

Takođe, način ophođenja ljudi prema vama uopšte ne mora da ima veze sa vama! Ljudi su sklopili sa sobom neke sporazume i zbog toga se tako ponašaju. Oni, kada pokušavaju da budu loši prema vama, oni se, u stvari, bave sobom i svojim strahovima. Ne gutajte tuđ emocionalni otpad niti otrov koji vam šalju!

  1. Treći sporazum je možda i najveći izazov.

Nemojte stvarati pretpostavke.

Mi smo skloni tome da stalno stvaramo pretpostavke i, što je još gore, da verujemo da su one istinite. Stvaramo pretpostavke o tome šta drugi rade, šta misle o nama… A najgore je kada nešto pogrešno protumačimo i odmah zatim stvorimo pogrešnu pretpostavku.

Kada nešto ne razumemo, opet stvaramo pretpostavku o tome šta bi to trebalo da znači. A još kada saznamo pravu istinu, onda se naljutimo na sebe što smo pogrešno pretpostavili.

A zašto stvaramo pretpostavke? Jer nemamo hrabrosti da postavimo pitanja i saznamo istinu. Komunicirajte, nemojte samo stvarati pretpostavke!

  1. Četvrti sporazum je prilično jasan, osim u jednom detalju.

Učinite sve što možete.

Potrudite li se premalo, bićete ljuti na sebe i osećaćete krivicu. Odete li skroz u drugu krajnost, potrošićete previše energije i možda ono najbolje neće ispasti tako dobro.

Ali, srž je: u kakvom god stanju da se nalazite – učinite najbolje što možete sa onim sa čime raspolažete! I tada nećete morati da krivite sebe kakav god ishod da bude.

 

Ono što je bitno znati, jeste da su stari (loši) sporazumi vrsta zavisnosti, i da treba uložiti snagu u nove (dobre) sporazume da bi prevladali stare. Novi sporazumi su kao mišići… što ih više vežbamo, oni će biti sve jači.

Don Migel Ruiz se takođe dotakao i načina raskidanja starih sporazuma. Na prvi pogled deluju prilično mistično, ali su, u stvari, praktični i lako primenljivi uz malo vežbe.

Sve u svemu, vaši stari (loši) sporazumi su vrsta parazita. Objavite im rat!

Suština je da, kada smo već došli na ovu planetu, imamo mogućnost izbora. Da samo patimo i egzistiramo. Ili da pokušamo da izvučemo iz života najviše što možemo.

Knjižica je mala i brzo se pročita. Samo jedan savet: pročitajte je posle toga još jednom, samo pažljivije.

Mislim da ova knjiga vredi. A vi?

 

Pitanje za vas: Da li ste i vi spremni da raskinete stare, loše sporazume?

 

Tags:

Alhemičar

Alchemist Alhemičar

Alhemičar – Paulo Koeljo

 

Nekako s jeseni, kada dođe Sajam knjiga (mada sve više liči na sajam, a manje na knjige), kao i svake godine, naš dragi Paulo Koeljo nam spremi neku novu knjigu. U svojoj najnovijoj knjizi se dohvatio Mata Hari. Međutim, njegova prethodna knjiga („Rukopis otkriven u Akri“) me je ostavila između neutralnosti i blage razočaranosti. I kao što kaže naša poslovica kaže, „koga zmija ujede, taj i u hladan jogurt duva“, nešto se nisam odmah zaleteo sa kupovinom (što mi i nije neka mudrost, jer znam da ću se zaleteti kasnije). I zato meni pade na pamet da, posle 15 godina, ponovo pročitam legendarnog „Alhemičara“.

Kada sam je, kao dečkić, prvi put pročitao, mislio sam da je to prilično zanimljiva knjiga, sa sve „Ako nešto želiš, čitav Univerzum se uroti da to ostvariš“. Međutim, već tada sam osetio da postoji nešto… neobično u vezi ove knjige. Nisam mogao da definišem šta je to, ali je nešto postojalo. Znam, reći ćete nešto poput „pa naravno, ova knjiga šalje snažne poruke vezane za sreću u životu“ ili slično. Slažem se sa tim, ali to nije ono na šta sam mislio.

Petnaest godina kasnije, drugo čitanje. Ono mi je dalo spoznaju šta je bilo to nešto „neobično“. Dalo mi je odgovor i prosvetlilo me. Spoznao sam suštinu života i Univerzuma. Obukao sam se kao Mahatma Gandi i krenuo (bos) da širim poruku svetu. Naravno da se ništa od ovoga nije desilo, inače bih vam ovaj tekst pisao iz ustanove „Laza Lazarević“, a ne iz jednog prilično interesantnog kafića (o tome drugom prilikom, obećavam).

Ono što je bilo neobično kada sam prvi put čitao „Alhemičara“, sada je počelo da daje naznake šta je to bilo. Ali, da se prvo okrenemo samoj knjizi.

Mladić se zvao (sada svi horski) Santjago. Naš mladi junak je oduvek osećao da se „odgovor“ nalazi u hodočašću. Zato je postao pastir krenuo da luta duž Španije. Na njegovim putovanjima mu društvo prave njegove ovčice (što me uvek podseti na “čoban tera ovčice“), buteljka vina i, pošto nema Facebook, knjiga.

Dobro, sada ću biti malo ozbiljniji i iskrenije ću pristupiti knjizi.

Santjago se, posle godinu dana, vraća u jedan grad da ponovo proda vunu (i uzme još veću i deblju knjigu i obnovi zalihe vina). Međutim, još bitnije od vune, jeste da se u tom gradu nalazi i zgodna ćerka jednog trgovca (Santjago je, ipak, pastir, a ne monah zavetovan na čednost), koju je upoznao pre godinu dana, progovorio sa njom par rečenica i malčice se zaljubio, pa se sada nada da će ga se ona setiti. Naravno, s obzirom na vremenski period  u koji je priča smeštena, ovo se da pripisati njegovoj naivnoj romantičnoj prirodi, inače bi u 21. veku verovatno bio smatran za manijaka ^^ .

Međutim, Santjagov život je počeo da ide neočekivanim tokom kada je otišao do jedne starice da mu protumači san koji ga je opsedao već neko vreme, a koji se ticao skrivenog blaga podno egipatskih piramida. Ali, starica nije bila tipična ciganka šarlatan, s obzirom da mu nije tražila pare unapred za svoje usluge, već pošto Santjago pronađe blago iz svojih snova. Dan postaje još čudniji kada, malo kasnije, Santjago sretne starca koji mu se predstavlja kao kralj Salema, koji će ga, u zamenu za deseti deo stada, naučiti kako da stigne do skrivenog blaga. Naravno, Santjago je dovoljno bistar momak da pomisli kako je cela porodica Cigana spremna da ga opelješi… dok slučajno na starčevim grudima nije bljesnulo nešto, što definitivno nije bila bižuterija kupljena na buvljoj pijaci, što je ubedilo mladića da je možda neka viša sila krenula da dela.

I zbog čega se ukrcao na brod za Afriku.

Ovde ću da zastanem i da ukažem na jedan detalj koji me je naterao da se zamislim (a koji ću podeliti sa vama, jer ću da pretpostavim da je većina vas pročitala knjigu). U pitanju je mladićeva frustriranost time što je upoznao starca – kralja Salema. Iako se to vidi iz samo dva kratka pasusa, tu se otkriva snažna poruka za ljude, a to je kako postanemo frustrirani kada je naša zona komfora i sigurnosti „ugrožena“. Starac je, sa najboljom namerom, pružio mladiću priliku da se usudi da promeni svoj život. Koliko puta se nama desilo da nam neko/nešto pruži priliku da nam promeni ili transformiše život, pod uslovom da skupimo hrabrost za taj korak. Englezi imaju jako lep i moćan izraz za to – „leap of faith“ iliti, grubo prevedeno, „skok vere“.

Santjago se usudio na taj skok.

Ono što čini „Alhemičar“ tako posebnim, jeste univerzalna poruka da Univerzum za svakoga od nas ima nešto spremljeno, i da ono što nam se trenutno dešava u životu nije konačna namera Univerzuma, kao i da iz svega toga treba da izvučemo ono dobro. Santjago je odličan primer za to! Ubrzo po dolasku u Afriku, biva opljačkan. Sam, bez prebijenog dinara u nepoznatom svetu. Taman kada je rešio da, poput svakog junaka, zaplače na sred trga, uspeo je da shvati da je, u stvari, izazov za njega tek počeo. Naravno, imao je želju da stigne do blaga i piramida. Ali, ono što je on, zapravo, zaista želeo, jeste da upozna nove svetove! I zato je rešio da pokuša da uradi nešto drugačije, jer se već obreo u novom svetu. To mu je omogućilo da sretne Prodavca Kristala i počne da radi u njegovoj prodavnici, skupljajući pare da ponovo stane na noge i možda ponovo kupi ovce, još više zaradi i onda se vrati kao uspešan čovek u Španiju.

Santjago se trudio da unese male inovacije u prodavnicu, koje bi Prodavac sa oklevanjem prihvatao, mada bi kasnije drastično uvećavale njegovo bogatstvo. A kroz njegove razgovore sa Santjagom, shvatio sam da je Prodavac Kristala metafora za mnoge ljude oko nas (možda i za neke od nas) koji su toliko navikli na svoj stil života, da ne žele promene ili da ostvare neke svoje želje, iz straha da se ne razočaraju, ili da će možda po ostvarenju svog cilja, njihov život izgubiti smisao. I, kao „rešenje“, biraju da sanjare o svom cilju i razmišljaju „šta bi bilo kad bi bilo“, umesto da se usude da ga ostvare. Ne znam za vas, ali ja sam se baš bio zamislio nad ovim.

U međuvremenu, naš Santjago se obogatio i rešio da se sa svojom vrećom para vrati put Španije, poput gastarbajtera-povratnika… da ga jedan sitan detalj nije podsetio na njegovu Ličnu Legendu, koja ga je i dalje strpljivo čekala, i koja se nalazila podno piramida. I Santjago se ponovo usudio i krenuo preko pustinje. Opet je bio spreman da rizikuje svoju zonu komfora i sigurnost da bi pratio i otkrio svoju Ličnu Legendu. I šta mu je to donelo? Opasnosti, strahove, dileme, bliske susrete sa smrću. Ali, znate li šta je otkrio? Pravu, savršenu ljubav, oličenu u devojci – „ženi pustinje“ – koja zna da svog ratnika treba da pusti da izvrši svoju misiju da bi joj se on, srećan i ispunjen, vratio.

I znate koga je sreo na tom svom putu? Pa naslovnog junaka knjige! Velikog Alhemičara, koji je poveo mladića put Piramida, usput ga učeći nekim bitnim životnim stvarima, među kojima je i značaj slušanja svog srca. Ali, pravog slušanja svog srca. Ono koje se manifestuje onom osećaju kada prosto znamo da nešto jeste takvo kako je, bez upliva misli ili naših želja. Jer tamo gde je naše srce, tamo je i naše blago – jako lepa misao.

Scena kada je mladić trebao da se pretvori u vetar da bi sebe spasio sigurne smrti mi se posebno dopala, jer je ona bila pokazatelj prave vere. Vere u sebe i višu silu, da će obe stati na našu stranu u pravom trenutku.

Sam kraj  (možete i sami da pretpostavite kakav) krije i jednu interesantnu poruku vezanu za to kako se dešava da tragamo za blagom koje se često nalazi ispred našeg nosa.

A sada, šta je ono što je toliko uticalo na mene da ponovo pročitam ovu knjiigu. Teško je to opisati, mislim da će mi se odgovori na to polako vremenom otkrivati tokom života. Ali, možda bih mogao da probam da ih bar malo sumiram.

Mi zaista ne možemo znati šta Život za nas ima u planu. Često mislimo da nam je sudbina da provedemo dosadan život, koji je pun patnji i neuspeha. I zbog toga se povlačimo pred izazovima, želeći da probamo bar malo da se zaštitimo. Da bismo živeli prazan život, da bismo oklevali pred izazovima, tražili nekakvu kvazi-sigurnost u proseku. Da li nam je zato data prilika da se rodimo? Hej bre! Pa da li smo mi svesni verovatnoće da budemo na ovom svetu?

Skroz sam zaboravio na statistički podatak koji me je uzdrmao kada sam ga ponovo pročitao.

Da bi ste osvojili sedmicu na Lotou, šanse su jedan prema 15 miliona…za to vam treba baš sreća zar ne?

Ali, šansa da se rodite je jedan prema 400 TRILIONA! Ma kakav faktor sreće! Pa vi ste, bre, IZABRANI! „Chosen One“, „The One“, „The Legend“… da li smo mi svesni ove činjenice?

Ne znam šta bi to bila Lična Legenda. Možda je to nešto mistično što nam Univerzum ili otkrije ili ne, mimo naše volje. Ali, možda je Lična Legenda i nešto što možemo sami otkrijemo, kada iskreno pogledamo u sebe i najiskrenije se zapitamo: „Šta ja zaista želim od ovog života i kako ću to ostvariti?“

 

Danas nemam pitanje za vas. Ali, vi možete postaviti sebi jedno pitanje.

 

Da li ja živim svoju Ličnu Legendu?

…a ako je odgovor ne, onda postavite i podpitanje.

Šta ja zaista želim od ovog života i kako ću to ostvariti?

Tags: