Category Archives: Knjige

Empire V

Ампит В Empire V

        Empire V – Viktor Peljevin

 

Peljevin… ovaj, da… uh… ja… i nisam baš siguran odakle da počnem.

Viktor Peljevin je veoma interesantan momak (doduše, sada uveliko gazi petu deceniju, ali nećemo da sitničarimo). Retko daje intervjue i prilično su mu neodređeni i nedorečeni, pa podseća na nekakvog hibrida Haruki Murakamija i Endi Vorhola.

Kuriozitet: čuo sam da ovog pisca i njegov stil pisanja pogotovo vole pravnici. Dobro… može biti…

Ali, ne mogu da se otmem utisku da je ovo tip pisca koji volite ili ne volite.

Ako ćemo pravo, kroz čitanje ovog romana, moje mišljenje o Peljevinu se menjalo. Od indiferentnosti do blage odbojnosti, da bih na kraju romana shvatio da sam zgotivio i pisca i njegov roman.

Pre nego što zaronimo duboko u roman, jedno malo upozorenje: ne upuštajte se u čitanje ovog romana tek tako! Ovaj roman (a izgleda i ostala Peljevinova dela), zahtevaju da se pažljivo udubite u čitanje, inače se može desiti da propustite neke bitne poente, zbog čega vam roman može biti čak veoma dosadan.

Takođe probaću da, iz svoje perspektive, protumačim šta je pisac hteo da kaže u ovom romanu.

A sada…

Početak romana nas zatiče u trenutku kada 19-godišnjeg Romana (momak baš i nije imao neko srećno detinjstvo), ujeda vampir! Neko bi pomislio da će ovo biti najkraći roman na svetu ili akcioni triler sa novom reinkarnacijom Drakule. Međutim, ispostavlja se da sve što smo znali o vampirima nema veze sa vezom…

Ujedom vampira, Roman je i sâm postao vampir (logično). Od tog trenutka, njegov život se menja iz korena („Logično!“, glasi horski odgovor čitalaca). Međutim, promena se ne odnosi samo na promenu njegove rasne pripadnosti, već Roman (koji je sada dobio božansko ime Rama II, pa ćemo ga i mi nadalje tako zvati) sada stiče i drugačiji (pravi?) pogled na svet…

Radnja romana je pa, da kažemo tako, specifična. Od trenutka kada Rama postaje vampir (faktički od samog početka dešavanja), roman postaje u stvari vodič za mlade vampire o tome kako zaista funkcioniše svet i koja je uloga vampira u tom svetu. Novopečeni vampir Rama će se sretati sa veoma interesantnim i specifičnim vampirima-učiteljima (i njihovim zanimljivim, ili je možda bolje reći pravim, pogledima na svet), koji će ga učiti diskursu i glamuru, kao i umetnosti vođenja ljubavi i borbe.

Rama će, kroz susrete sa vampirima i Haldejcima (o njima malo kasnije), polako menjati svoj pogled na svet i njegovo funkcionisanje, polako napuštajući (naivna) shvatanja ljudi i sve više preuzimajući vampirska shvatanja (a u tome će mu pomoći i „jezik“, entitet koji se bukvalno ugnezdio u Ramu, pružajući mu uvid u razna vampirska znanja). Shvatiće da su vampiri davno prestali da budu klasične krvopije kakvim ih mi smrtnici vidimo, već da su oni konačna karika u evoluciji, da su oni, u stvari, stvorili ljude, i da su oni za njih bogovi. Oni su shvatili da su iluzija, manipulacija, moć i novac, ono što im omogućava da gospodare ljudima. A u tome im pomažu Haldejci, njihove verne sluge. Haldejce sam doživeo kao moćne i uticajne ljude, koje su vampiri podučili nekim veštinama za sticanje bogatstva i koji pred svojim gospodarima (vampirima) ne mogu da imaju tajne (vampiri, inače, imaju jednu jako kul moć, a to je da, na osnovu suptilnog i bezbolnog ugriza, mogu da saznaju kakav je neko čovek, kao i sve njegove tajne i iskustva koja je do tada doživeo). Haldejci, u stvari, manipulacijom (politika i marketing) pomažu vampirima da kontrolišu široke narodne mase.

Tokom svoje postepene inicijacije u svet vampira, Rama će voditi duboke filozofske razgovore, ne samo sa svojim učiteljima, već i sa lukavim Haldejcima, kao i sa drugim vampirima koji, već dugo, dugo hodaju Zemljom. Ticaće se smisla postojanja ljudi i vampira, novca, Boga, kako ovaj svet zaista funkcioniše i slično, kao i zašto se treba paziti ako ugrizete vampirku (pogotovo ako je u pitanju jedna mlada Hera), jer to može veoma da uzdrma emocije.

Peljevinovi vampiri nisu one mračne, sadističke krvopije, ogorčene na svet i koje žele da seju haos. Oni su, u stvari, prilično racionalna bića koja su oduvek kontrolisala čoveka i koja su shvatila kako mehanizam glamura i diskursa, nije ništa drugo do suptilna manipulacija ljudima, koji su u današnje vreme otuđeni jedni od drugih i prilično opsednuti novcem.

Vampiri su za mene metafora najmoćnije elite, za koju najveći deo ljudi (verovatno) i ne zna. Oni su ti koji kontrolišu svet iz senke, koji se ne pojavljuju u javnosti (a i nemaju potrebu za time). Oni upravljaju novcem, a samim tim i svetom. Ko bi to mogli biti? Možda neke tajna društva i pojedine porodice koje postoje vekovima unazad i za koje smo načuli samo par reči? Ili su to možda još tajnije organizacije i porodice čijeg postojanja nismo ni svesni?

A njihove verne sluge Haldejci? Da to nisu najmoćnije i najbogatije osobe sveta, ljudi iz sveta medija, muzike i politike, koji nam govore šta da nosimo, jedemo, pijemo, čitamo, slušamo? Koji nam suptilno ispiraju mozak i tako se trude da nas ukalupe i kontrolišu? Da nas ubede da jedino božanstvo koje postoji jeste Novac, i da treba da žrtvujemo svu svoju životnu energiju njemu i da se samo njemu klanjamo? Da, dokle god nemamo novac, mi smo tužni, otuđeni, usamljeni i nesrećni?

Kao što sam vas upozorio na početku, ovaj roman nije za svakog. Ima dosta filozofskih dijaloga na temu funkcionisanja sveta, i treba se malo udubiti u roman, da ne bi stekli (pogrešan) utisak da je sve samo prazno blablabla…

Takođe, nailazićete na dosta referenci na popularnu kulturu, politiku, biznis…

Ali, ima i dosta pametnih misli i bolnih činjenica.

Sve u svemu, kada se saberu utisci, Viktor Peljevin je kroz filozofske dijaloge (i psihodelične scene), na zaista zanimljiv način opisao našu bolnu realnost. Meni se roman zaista dopao, i definitivno planiram da u bliskoj budućnosti pročitam nastavak Raminih avantura u romanu „Betmen Apolo“. Ko zna kakve nove životne činjenice i psihodelične događaje ćemo tu pročitati?

Inače, ako bar malo znate ruski, mislim da ćete shvatiti igru reči u naslovu romana. 😉

Postoji jedan mali detalj koji mi se učinio posebno zanimljiv, a tiče se dešavanja pred kraj samog romana. A to je da često treba paziti i sa kime odlučite da budete prijatelj. To često možda da vas odvede do vrata raja… ili pakla. Pročitajte roman, videćete. 😉

„Jedina perspektiva za pametnog momka u ovoj državi je da radi kao klovn kod pedera. Ko ne želi da radi kao klovn kod pedera, radiće kao peder kod klovnova“. Mislim da ovaj citat iz romana savršeno opisuje u kakvoj situaciji se nalazi moderan čovek.

 

Ne jedno, već dva pitanja/razmišljanja za vas!

  • Ko su za vas vampiri i Haldejci?
  • Citat o pederima i klovnovima…kako biste ga vi protumačili?

 

Tags:

Gošća

 Neko no kyaku Gošća

          Gošća – Takaši Hiraide

 

Odmah da budem iskren, čuo sam da je Takaši Hiraide poznati pesnik u Japanu, ali nisam imao prilike da čitam njegovu poeziju. Zato me je još više iznenadilo da čovek, koji ceo život piše poeziju, odjednom napiše roman, koji neočekivano postane besteseler. Da li sa razlogom? Pa, da vidimo.

Priča je smeštena u posleratni Japan, tačnije, negde tokom 80-ih godina (prilično izazovan period za tadašnji Japan), i prati mladi bračni par u njihovim 30-im, koji je zakupio jednu kućicu u ćošku velike bašte, koja pripada ogromnom imanju. On pisac, a ona lektor. I rade od kuće. Što bi danas rekli, pravi freelancer-i. Nemaju dece, a to im izgleda puno i ne smeta. Ali, kada upoznamo taj bračni par na početku priče, stičemo utisak da su nekako prilično neutralni jedno prema drugom. Naravno, ima to veze i sa mentalitetom ljudi tog perioda. Mislim, vole se i sve to, ali kombinacija posla i nemanja dece, kao da je njihov život svela na rutinu…

..dok se u njihovom životu, jednog dana, ne pojavi jedna neočekivana gošća. Mala, bela maca sa par sivih tufnica. Žena voli životinje, muž baš i ne (pogotovo izgleda nije ljubitelj mačaka). I povrh svega, u pitanju je komšijska maca.

Ali, kako vreme prolazi, ta maca se bračnom paru, polako uvlači pod kožu svojim sve češćim posetama njihovoj kući, a oni joj sve više posvećuju pažnje, počevši od povremenog ostavljanja hrane, do toga da je na kraju imala svoju posudicu sa hranom i mesto za dremku, ali i slobodu da istražuje celu kuću. Ali, daleko od toga da se pripitomila. Ta mala maca je bila i pomalo svojeglava, jer nije volela da je iko uzima u ruke, a nije ni mjaukala.

Ali je unela nešto novo u život mladog bračnog para. Unela je svežinu i neke nove boje u njihov život. Čitajući roman, stičete utisak da je ta maca, kroz neke svoje ludorije, nesvesno ponovo približila taj par jedno drugom, jer su sada bili orniji, raspoloženiji, ima li su više tema za razgovor (pogotovo o maci).

Naravno, mada je centralni deo priče odnos bračnog para prema maci, roman se dotiče i odnosa prema komšijama, kućepaziteljima, pa i teškoći i izazovima života 80-ih. A tu su i neke tužne teme.

Možda ste primetili da za našu malu „gošću“ nikada nisam upotrebio izraz „mačka“, već samo „maca“. Razlog je jednostavan. Takaši Hiraide je tako lepo i šarmantno opisao i izgled mace i njeno ponašanje i njene ludorije, da izraz mačka posle prosto zvuči pogrdno za ovog blesavog stvora. 🙂 Prosto možete da zamislite neku slatku macu iz Dizinijevih crtanih filmova (ili japanskih animiranih filmova ako više volite… i pri tom ne mislim na mačke koje govore, imaju ogromne bicepse i vitlaju mačevima i… ups, malo sam se zaneo…šta ćete, otaku tip osobe 🙂 ).

Roman je kratak i brzo se čita. Pisan je dopadljivo i poetično, sa lepim i jednostavnim opisima. Kada počnete sa čitanjem, zaista imate osećaj kao da ga je pisao pesnik koji se prešaltao na prozu.

Nisam mogao da se otmem utisku da je ovo autobiografski roman i da je pisac, ovaj, pesnik, zaista davno proživeo ovu avanturu, i da je jednostavno želeo da je sada podeli sa nama. Možda je to do mene, ali, čitajući ovaj roman, zaista sam stekao takav utisak. Nekako, osetila se nekakva nostalgija u ovom romanu.

Da li je u pitanju remek-delo? Ne, ali je u pitanju jedan jako lep roman. Pogotovo će biti interesantan ljubiteljima Japana, mačaka i uopšte šašavih kućnih ljubimaca.

Sve vreme dok sam čitao ovaj roman, osmeh mi je lebdeo preko lica. Nekada raspoložen, a nekada setan. Ovo je jedan od onih romana uz koji se zaista odmarate dok ga čitate.

 

Pitanje za vas: Da li i u vašem životu postoji ili je postojao neki tako dragi stvor životinjskog porekla koji je promenio vaš život? I, ako nije tajna, kako ga je promenio? 🙂

Tags:
Categories:

Da li androidi sanjaju električne ovce

Da li androidi sanjaju elektricne ovce

Da li androidi sanjaju električne ovce – Filip K. Dik

 

Znajući da se film „Blade Runner 2(049)“ polako, ali sigurno, približava, došao sam na ideju da u narednom periodu odgledam prvi deo. Gledao sam ga davno, kao klilnac, i ostao mi je u sećanju kao „kul“ film, ali smatram da postoje filmovi koje treba pogledati na svakih par godina jer nam, sada kao starijima, mogu dati objašnjenja ili uvid u neke stvari koje kao mlađi nismo mogli da vidimo.

Jedan topao dan me je zatekao (naravno opet) u knjižari. Tada mi je slučajno zapao za oko roman „Da li androidi sanjaju električne ovce“ (u daljem tekstu:DLASEO) Filipa K. Dika. Hm, ako već planiram da ponovo gledam kultni film, zašto pre toga ne bih pročitao delo koje je inspirisalo čuvenog Ridlija Skota.

Kada sam završio sa čitanjem knjige, reakcija je samo bila, „vau“. Iako je knjiga objavljena pre skoro 50 godina, nisam mogao, a da se ne otmem utisku da je K. Dik opisao nešto neizbežno, što ujedino deluje i zastrašujuće. Ali, da krenemo redom (bez paralele sa filmom).

U ne tako dalekoj budućnosti (koja bi, prema periodu kada je knjiga pisana, trebala već uveliko da se desi… ali, nikad se ne zna…), čovečanstvo je rešilo da pronađe najefikasniji način da pomogne sebi. Nuklearnim ratom. Pošto je, posle toga, planeta Zemlja ličila na sobu prosečnog srednjoškolca, najveći deo čovečanstva je emigr…imigri…ovaj, preselio se na okolne planete, koje su postale kolonije. Iako bi to trebalo da bude loša vest, ispostavlja se da svaka porodica dobija i po jednog androida koji treba da im pomaže u svakodnevnom životu (od pranja posuđa do okopavanja krompira). Štaviše, imate i Penfildov uređaj da vam naštimuje raspoloženje poput tipične droge (od depresije do euforije… praktično, nema šta), kao i empirijsku kutiju, koja predstavlja nekakav spoj virtuelne realnosti i kolektivne svesti gde svi proživljavaju uspinjanje Vilbura Mercera (kvazi-sveca), koga gađaju kamenjem, a čiji bol osećaju i korisnici empirijske kutije. Naravno, agonija na zagađenoj, radioaktivnoj Zemlji ne bi bila kompletna da nemate talk-show koji se vrti non-stop, i koji predstavlja spoj najgore podnevne emisije, muzičkog programa i reality emisije koje možete da zamislite (a siguran sam da možete…ipak znate gde živimo). I, kao da to nije dovoljno, imate odbegle androide koji koriste svaku priliku da se domognu naše drage planete i sakriju na njoj, i koji su toliko tehnološki napredni modeli da obični ljudi ne mogu uopšte da ih prepoznaju.

I tu na scenu stupa Rik Dekard, lovac na ucenjene (androidske) glave, koji prvo postavlja pitanja, pa onda puca… ne, čovek to zaista radi! Prvo osoba mora da pristane da bude priključena na određeni portabilni uređaj koji meri reakcije osobe na postavljena pitanja, i, ako te reakcije odstupe od očekivanog, osoba je android koji treba da bude elimin… ovaj, „penzionisan“. I za to pride bude dobro plaćen (lovac, ne android). I naš dragi Rik je dobio zadatak da „penzioniše“ grupu androida najnovije generacije (Neksus 6), što bi mu donelo veliku svota novca, kojom bi najzad mogao da kupi pravu životinju (o tome malo kasnije). Na toj avanturi, putevi će mu se ukrstiti sa Garlandom, još jednim lovcem na ucenjene glave, kao i Rejčel Rozen, misterioznom devojkom koja stoji iza iste one korporacije koja je napravila Neksus 6 androide. Samo ću reći da i Garland i Rejčel nisu baš tipične osobe koje biste sreli u prodavnici.

Sa druge strane, tu je Džon Isedor, osoba ispodprosečne inteligencije (kategorisan kao „pileći mozak“), koji radi kao vozač za veterinarsku ambulantu i živi u napuštenoj zgradi. Njegov život se menja iz korena kada  u njega uđu tri odbegle osobe, koje čekaju objavu veoma interesantne vesti celom svetu.

Filip K. Dik se zaista dotakao mnogih interesantnih futurističkih i filozofskih tema u svom romanu, i siguran sam da ćete, po završetku istog, iskoristiti malo vremena da sredite svoje misli po pitanju tema kojih se dotakao.

Koje su to teme? Pa, da počnemo od toga šta znači biti čovek? Šta je to što će nas u budućnosti razlikovati od androida koji, po svemu sudeći,  osim što se neće razlikovati od ljudi po pitanju izgleda i inteligencije (izgleda da će biti pametniji od nas), neće razlikovati čak ni po pitanju ispoljavanja emocija?

Postoji jedna, po meni, ključna reč, koja je možda i glavni motiv ovog romana. A to je empatija. Jedina stvar koja je svojstvena ljudima, a koju androidi ne mogu da dokuče. Da li je empatija zaista ono što nas čini posebnim? Da li empatija možda može da postoji i za neživa bića, kao što su androidi ili mehaničke životinje? I da li je to normalno ili ne? Ne znam zašto, ali, čitajući roman, stekao sam utisak da će u budućnosti i empatija polako početi da izumire i da ćemo i mi postati bezosećajna bića, i da ćemo možda i mi pasti na empatijskom testu za androide?

Ove dileme deli i Rik Dekard. Neki susreti i situacije sa kojima će se suočiti, nateraće ga da preispita svoje viđenje ljudi i androida. I da li ga ovakav posao iscrpljuje i fizički i psihički i emotivno, pa mu treba živa životinja da očuva razum i empatiju? Ovaj…ovo je zvučalo nekako pogrešno, ali, pročitajte roman, razumećete.

A da, znam da sam vam ostao dužan nešto! Elem, u budućnosti na Zemlji je izumro skoro kompletan životinjski svet. Kao alternativa, stvorene su mehaničke varijante istih, koje se na prvi (i drugi i treći) pogled ne razlikuju od živih. Moraju da se paze i hrane, da se ne bi razbolele (tj. pokvarile). Ali, to nije isto za mnoge ljude, uključujući i Rika Dekarda. Jer, posedovanje prave životinje (bio to zec, vrabac, konj, koza ili nešto drugo), jeste jedna vrsta statusnog simbola, kao i dokaz posedovanja empatije (inače,  kako bi se mogli brinuti o nekome ako ne poseduje bar malo empatije).

Kao što možete da vidite, roman otvara vrata za mnoga pitanja, koja se često dotiču raznih religijsko-filozofsko-futurističkih tema. Ako ste ljubitelj naučne fantastike naklonjen filozofskim razmišljanjima, mislim da ćete uživati u ovom delu.

Za knjigu napisanu pre pola veka, čita se brzo i lako, a i prevod je dobar. Doticanje filozofskih tema nije naporno za čitanje niti likovi pričaju nebuloze (kao što zna da bude u mnogim romanima). Jedini detalj koji mi je bilo malo neobičan, jeste što se često radnja „preseče“, da bi se odmah potom nastavila na istom mestu u sledećem poglavlju. Ali, možda je to samo do mene.

Summa summarum: Da li da pročitate roman? Apsolutno! Nezavisno od toga da li (ni)ste gledali film „Blade Runner“, i da li vam se (nije) dopao, pročitajte ovo delo. Sagledajte budućnost, inteligenciju, empatiju i androide iz perspektive Rika Dekarda i Džona Isidora, i razmiliste da li ima istine u tome.

 

Pitanje za vas: Da li verujete da će u budućnosti androidi nadmašiti čoveka i steći mogućnost empatije i zašto tako mislite?

Tags:

Priče tvog života

Price tvog zivota - Ted Cang

Priče tvog života – Ted Ćang

 

U slučaju ove zbirke priča/novela, moram da napravim izuzetak i da odmah kažem svoju presud…ovaj, konačni utisak. A to je – ne preporučujem kupovinu ove knjige po punoj ceni. Eto, rekao sam to, uz rizik da ljudi koji su već pročitali ove priče dignu ruke od daljeg čitanja ove recenzije, ali nadam se ne i celog bloga. Ali, prvo da uradim ono što bi uradilo svako hrabro ljudsko biće. Da panično i plačljivo stanem u svoju odbranu.

Ted Ćang je, nesumnjivo, inteligentan momak (za svojih mladalačkih pola veka života). Diplomirao je kibernetiku. Radi u softverskoj industriji. Žena mu je supermodel (dobro, nije… u stvari, ne znam ni da li ima ženu).

Ova zbirka sadrži osam nagrađivanih priča, koje su osvajale razne nagrade iz oblasti naučne fantastike  (Nebula, Hugo, Lokus…). Čovek je, znači, Majkl Felps SCI-FI priča. E sad, sigurno se pitate, koji si ti faktor da tako grubo započneš recenziju, kada su ga toliki kritičari nahvalili i nagradili? E pa, dame i gospodo, kao najeminentniji i najkvalifikovaniji… i jedini član žirija – Ted Čang ne dobija nagradu KIK-a. Ne sumnjam da će biti veoma razočaran kada ovo sazna. 🙂

A sada malo ozbiljnije. Da je Ted talentovan pisac, jeste. Da su mu sve priče dobre, nisu. Ali, Ćang svejedno oduševljava čitaoca na mnogo načina. Za početak, njegove priče su nešto sa čime se baš i ne srećete često. Prvo što sam pomislio, jeste: „Zaista, ovaj čovek piše drugačije“. Priče se mu inteligentno napisane i vidi se da je čovek proučio materije koje je kasnije pretočio u priče. Njegova naučna fantastika (koja povremeno uplovi i u fantazijske vode) je prilično suptilna, što, možda će te se složiti, jeste pomalo neobično za ovaj žanr. Nikakvi ogromni svemirski brodovi, epske bitke, Transformersi, paraleleni svetovi ili putovanja kroz vreme. SF elementi su suptilni, a akcenat je na ljudima.

Teme kojih se dotiče nisu ništa manje intrigantne. Vavilonska kula, komunikacija sa vanzemaljcima, Raj i Pakao koji su vidljivi, neurološke modifikacije čoveka… ima ženski, ima svega. Njegove priče idu standardnim (i pomalo nedokučivim) tempom, a onda vas u sledećem trenutku oduvaju nečim neočekivanim, a to je, najčešće, vaša spoznaja šta je prava poenta priče.

Čoveče blesavi, pa šta onda ne valja? Možda nisi dovoljno inteligentan da shvatiš Tedijevu genijalnost? Možda. Mada mislim da sam dovoljno inteligentan i načitan jer sam, ipak, ispratio, bez većeg napora, stručne termine spomenute u ovim pričama. Uh… 🙂

O čemu se radi… Kada sam došao do kraja knjige, shvatio sam da su najveće vrline ovih priča ujedino postale i njihove najveće mane. Ako tražite lagano štivo, onda zaboravite na ovu knjigu. Ako zaista hoćete da razumete ove priče (uključujući i stručnu terminologiju koja se konstantno provlači kroz njih), moraćete da se malo više udubite. Nisam mogao da se otmem utisku da su priče postajale previše inteligentne za svoje dobro. I, da budem iskren, nisam mogao da se otmem utisku da su ove priče više pisane umom naučnika nego srcem pisca. I sama naracija je često znala da bude monotona. Zamislite Morgana Frimena na bensedinu koji čita ove priče, jednolično i bez upliva emocija. U početku vam i može biti interesantno zato što su teme takve (i jer je narator Morgan Frimen J), ali vremenom postaje sve monotonije i konfuznije, da se u jednom trenutku toliko smorite kao spasilac na Olimpijskim igrama, dok traje takmičenje u disciplini 100m leptir stilom.

Ali, po meni, najveća mana jeste izbor priča. To mi je najviše pokvarilo utisak. Prve četiri priče vas prosto oduvaju i lansiraju u stratosferu… a onda druge četiri kreću sa vama da se obrušavaju u ponor. Ono što hoću da kažem… da je zbirka sadržala samo prve četiri priče, ne bih imao ikakvu zamerku da napišem.

A da se malo dotaknemo samih pričica?

Vavilonska kula – malo drugačiji pristup čuvenoj biblijskoj legendi, više po principu „šta bi bilo kad bi bilo“. Priča prati religioznog, ali pragmatičnog rudara Hilaluma, koji je upućen na rad u Vavilonsku kulu. Ali, naš baja ne ide da kopa nadole, već nagore. Da, dobro ste pročitali. A da li ste znali i da mnoge porodice žive u Vavilonskoj kuli, i to na bogami povećim visinama? Pa koliko je visoka ta kula? I zar ona nije bila srušena zbog prkošenja Bogu? Eeee… to je nešto što morate da pročitate. Usput ćete se družiti i sa Hilalumovim razmišljanjima na temu kule. Sve u svemu, jako dobra priča, ali sa mlakim krajem.

Shvati – Uuuuu… ova priča me je oduvala, i po meni je najbolja od svih u ovoj zbirci! Čovek posle nesreće završava sa teškim oštećenjem mozga i na njemu se isprobava eksperimentalni lek. Naš junak ne mutira ni u kakvog stvora, niti u kapetana Ameriku, ali mu lek zato regeneriše oštećene neurone. Ali, to nije sve. On shvata (što i bolnička testiranja potvrđuju), da je postao natprosečno inteligentan. Štaviše, nude mu priliku da učestvuje u daljem eksperimentalnom istraživanju ovog leka. I šta se dešava kada mu ponovo ubrizgaju lek? Pa, već ste pretpostavili, zar ne? Postaje još inteligentniji. I tada kreće rokenrol. Shvata (pošto je sada baš pametan momak) da ga CIA sigurno neće pustiti tako pametnog da šeta međ’ običan narod i da kupuje u Maxi-ju. I zato naš junak radi jedinu pametnu stvar, a to je bežanija. Nadmudrivanje neprijatelja je za njega dečja igra, jer u svemu može da vidi obrasce u ponašanju, govoru tela, čula mu postaju izoštrena i shvata pun potencijal svog tela. Godine učenja može da „sabije“ u par nedelja. A onda ubrizgava novu dozu leka. Dostiže nove nivoe samospoznaje (već i čitaocu postaje sve teže da ga prati u njegovim razmišljanjima). Međutim, pojavljuje se neko ko može da mu parira. A ishod je posebna priča… Inače, neko se seća filma „Limitless“? J

Deljenje nulom – Šta se dešava kada naučnica otkrije da matematika nije savršena i logična kao što je svi predstavljaju i kada sve teoreme i aksiomi se sruše kao kule od karata? Kada se dokaže da je matematika ipak ikonstint… inkonzit….inkosiz… kontradiktorna sama sebi (i da su sve one patnje na kontrolnima iz matematike na kraju bile nepotrebne i uzaludne)? Ovo otkriće menja našoj junakinji život iz korena. A šta njen muž misli i čini povodom toga? Da li je na kraju zaista 9a = 9b ?

Priča tvog života – Zaista, priča nije bez razloga izabrana da bude perjanica ove zbirke. Doktorka Lujza Benks nam priča dve priče. Jednu u sadašnjem, a drugu u prošlom vremenu, a pritom se dve priče konstantno prepliću.Jedna je o Lujzinom pokušaju da uspostavi komunikaciju sa dva vanzemaljca u istraživačkom centru, trudeći se da razume njihov jezik (Heptapod A i B su, na prvi pogled, vrlo neobični vanzemaljci… koliko mogu da budu neobična želatinasta burad sa viškom ruku i nogu J), i pritom polako postaje svesna da pojam vremena možda i nije onakav kakvim ga mi doživljavamo. Druga priča je vezana za njenu ćerku, gde joj priča o njenom odrastanju i njenoj smrti. Da, dobro ste pročitali. Imate utisak da priča svojoj nerođenoj ćerci njen život. Zbunjeni? Aha, i ja sam bio, dok nisam završio sa čitanjem priče, kada su sve kockice sklopile. I onda shvatite koliko je ovo zaista tužna i bolna priča. Jedva čekam da odgledam film zasnovan na ovoj priči.

72 slova – I dobro došli u svet moje agonije. Priča koja me je umalo naterala da odustanem od daljeg čitanja. Ok, zanimljivo počinje. Interesantan period; ideja o golemima i kako dodeljivanje pravog imena može da im dodeli određene veštine; naučnik idealista koji je otkrio ime koje golemima (kada im se ime dodeli, oni postaju vrste robota) daje skoro ljudsku okretnost… aha, to je ovde loše…a zašto je loše…čekaj, onaj što mu je prijatelj je sada postao novi Hitler? Sad hoće da ubiju ovog naučnika? Šta se ovde dešava? I zašto ovo ide ovako smorenim tempom i potpuno besmislieno? Uh…

Razvoj ljudske nauke – Forma kratkog novinskog članka / naučnog rada. Skroz neinteresantno i nepotrebno, bar po meni…

Pakao je odsustvo Boga – Uh, ovde se situacija malo popravlja, više bih voleo da je ova priča bila na početku knjige, pre nego što su me prethodne dve ubile u pojam. Ova priča je čista fantazija, ni malo naučna fantastika. Raj, Pakao i Bog zaista postoje, kao i dokazi njihovog postojanja. I možete dobiti jedinstvenu priliku da ih vidite. A da, anđeli se često pojavljuju na Zemlji! Međutim, ovde ne sleću graciozno poput bele lastavice koju vetar nežno spušta na Zemlju… više su poput zapaljenog Boinga bez pilota koji se munjevito obrušava na planetu. Tako, pored mogućnosti da dobijete proviđenje, dar ili blagoslov, postoji i velika verovatnoća da završite kao kolateralna šteta zbog eksplozije/radijacije koja prati njihovo sletanje, što će vam omogućiti da Boga upoznate brže nego što mislite. Priča prati Nila koji je rešio da zavoli Boga, iako mu je žena poginula baš zbog pojavljivanja anđela. Zvuči čudno?  I jeste, ali videćete i zašto Nil želi da pruži Bogu šansu, kao i da li je njegova namera opravdana. Njegov put će se urkstiti sa Dženis (koja je izgubila svoj blagoslov/prokletstvo i sada preispituje svoja uverenja) i Itanom (koji je u potrazi za svojom svrhom). Međutim, ovo dvoje su više tu da bi kompletirali Nilovu priču. A šta mislite o samom kraju? Očekivan ili ne?

Voleti ono što vidite: Dokumentarac – summa summarum: interesantna tema o lepoti napisana izuzetno dosadno i naporno u obliku gomile kraćih izveštaja i mišljenja. Ova priča me je dokrajčila (i to u baš baš negativnom smislu).

 

A kao dodatak imate i obrazloženje pisca kako je došao na ideju da napiše svaku priču. Prilično naučno objašnjeno. Bolje da je zadržao ovaj deo za sebe…

 

Eto, kao što vidite, ovo su moju utisci o ovoj zbirci priča. Priče su bukvalno u kategoriji „volim ili ne volim“. Nisu za svakog, pogotovo ako tražite laganije štivo za čitanje. Neko će možda prokomentarisati da ne volim inteligentne priče (baš naprotiv), ali mi neke od ovih priča zaista nisu legle kako treba.

Kažu da Ćang još uvek nije napisao roman… iskreno, možda je tako i bolje.

 

Pitanje za vas: Najbolja i najgora priča ove zbirke i zašto? I da li sam možda bio neobjektivan u vezi neke od njih i zašto?

…dobro, to su dva pitanja 🙂 …

 

Tags:

Lažov

Lažov

      Lažov – Marko Srdanović

 

Noviji domaći pisci (ne nužno i mlađi)… sa njima se zaista nikada ne zna.

Kad nekog pitate za mišljenje o njima, uglavnom dobijate odmahivanje glavom, uz komentare (možda pre gunđanje): „Danas svako hoće da bude pisac“, „svi pišu na isti fazon“, „uvek je tema depresivna, surova realnost“… naravno, ovi komentari nisu ni prineti rečenici „sve je to lepo, e, odoh sad da čitam Ćopića/Nušića/Selimovića“…i sve ti bude jasno.

Ali, ne treba biti tako surov…ili treba? Svi smo primetili da se tu i tamo pojavi neko ko privuče pažnju, kako medija (nemojte mi dizati obrve tu, bude jednom mesečno trominutna reportaža ili članak u novinama… dobro, prestaću sa sarkazmom J ), tako i uvek strogih(!) književnih kritičara. Taj se usudi da se dotakne mistike, horora ili istorije (pa čak i da je malo izmeni). Ali biće prilike da se i takva dela spomenu…ako budete želeli da čitate ovaj blog.

„Lažov“. Marko Srdanović. Hm…nikad čuo…a i kako bi, kada je ovo njegova prva knjiga. Lik od pedesetak godina, po zvanju istoričar umetnosti, po zanimanju knjižar. Gledam sliku tog čoveka. Da, da, sretao sam ga u jednoj knjižari. Uvek kez od uva do uva ili zamišljeni filozofski pogled. Kao da prvo procenjuje sa kime ima posla, pre nego što započne sa preporučivanjem knjiga, usput objašnjavajući zašto on vidi tu knjigu kao super izbor za čitanje. Rekao bi neko, deluje kao čovek koji zna o knjigama.

Ali, jedno je preporučiti knjigu, a drugo napisati je, zar ne?

Kao i svaki ljubitelj knjiga, razlog da uzmem baš ovu knjigu je bio logičan.

Dopale su mi se šarene korice.

Dođoh. Pročitah. I prijatno se iznenadih, moj pobratime Cezare… ali zaista prijatno. Da mi je dato 50 evra više (u odnosu na originalni iznos od celih nula evra), verovatno bih bio impresioniran. A za 100 evra… preporučujem za Nobela.

Ahem…elem…

„Roman o generaciji tihih ljudi čije je detinjstvo premazano paštetom u krišku parizera“… piše na poleđini knjige. Ma pravo u srce gađa! J  Pomislili biste da je ovo neki nostalgičan roman namenjen „matorcima“. Pogrešno! Ovo je roman koji treba da pročitaju generacije rođene ’50-’60 (kada je šetnja korzom bila atrakcija) i one rođene ’70-’80 (kada su stripovi bili prozor u svet), a pogotovo, da ne kažem obavezno, generacije rođene tokom ’90-tih (kojima je izraz „Counter Strike“ poznat i razumljiv koliko i reč touchscreen…ili burek).

U koji vremenski period je smešten ovaj roman? Usudiću se da kažem 90-te. Međutim, na neki neobično interesantan način, pisac je priču o porodici Simović ispričao iz perspektive najmlađeg člana, Luke. Kao da je period od 50-60 godina „sabijen“ u jedan trenutak. Trenutak u kome se sudaraju često nerazumljiva filozofska razmišljanja (tipična za starije generacije), preferans, valjanje sličica fudbalera, Facebook i Counter Strike. I sve je to nekako uklopljeno prilično spontano i razumljivo.

Mlađani đak Luka Simović saznaje da je njegov otac lažov. Bolnu istinu je saznao sasvim slučajno, da ne kažemo u tragikomičnoj situaciji koja uključuje groblje, napaljene tinejdžere, razroku mladu Mađaricu i matorku koja se žvalavi na grobu…šta reći?

Mada je Luka voleo svog oca, ne može se reći da ga je baš razumeo. Čovek opsednut antičkim grčkim uređenjem i njegovim filozofima, crno-belim filmovima (i to dosta evropske kinematografije, uh!), besposličar uvek pun nekih „genijalnih i revolucionarnih“ ideja i vizija kako da se promeni svet ili zaradi na originalan način. I, ono što je najgore, često nesvestan dešavanja oko sebe… do trenutka kada bude za mnoge stvari već  kasno. Zaista, teško je reći da li da govorimo o njemu kao boemu ili bitangi.

Majka… kao i mnoge majke. Radi, donosi novac u kuću, kuva, pere, pegla, pokušava da razume svog muža (i nije joj lako), ne može da smisli komšije koji se druže sa njenim mužem (sasvim opravdano). A zna i da se naljuti i tada zaćuti, dok njen muž ne shvati gde je zabrljao (što se retko dešava…mislim, da shvati da je zabrljao).

I, naravno, mladi junoša Luka. Koji preživljava dan za danom, pokušavajući da se izbori sa tupavim školskim siledžijom Kristijanom, učenicom Simonom iz njegovog odeljenja (ni sâm siguran po pitanju svojih emocija prema njoj), blentavim drugom Jovanom (sa kojim deli kako vanškolske avanture, tako i „drvo jadnika“ namenjeno štreberima, onima lošim u fudbalu i plašljivim kada su u pitanju siledžije) i drugim neobičnim, ali svakodnevnim likovima (koje ste i vi sretali u vašem svakodnevnom životu… u to sam siguran).

I Lukin (da ga tako nazovemo) život biva uzdrman saznanjem da mu je otac lažov. Luka odlučuje da ispravi nepravdu i postane osvetnik i pravednik… i čini sve suprotno (nažalost, uvek uveren u ispravnost svojih postupaka). I, kao i mnoga deca na koju roditelji ne obrate pažnju kako treba ili se ne potrude da ih razumeju, tako i Luka kreće stranputicom, punom tame, ogorčenosti… i kriminala… koja dovode i do višestrukih ubistava. A naš Luka pritom ni najmanje ne oseća kajanje!

Ni Lukini „saveznici“ na putu osvete nisu ništa bolji. Kukavički nastrojeni i lako podložan manipulaciji drug Jovan, bitanga Kristijan, ludi retos Žika koji stalno prepada ljude, gospodin „predsednik upravnog odbora“ (mislim da svi možete da pretpostavite o kakvom tipu osobe je reč i šta je ona učinila da izvede Luku na „pravi“ put). A da ne govorimo o njegovom najvernijem saborcu, Metju sa brkovima, izmišljenoj osobi sa veoma „interesantnim“ razmišljanjima i idejama.

Vredi spomenuti i Lukinog dedu, Maksima (koji ne može da smisli Švabe…a ni Lukinog oca) i komšiju „glupog pandura“, Radeta (a da li je zaista glup, ili to samo tako misli današnja mladež koja veruje da može svakog da nasamari, to je drugo pitanje).

Srdanovićev stil pisanja je veoma pitak, svakodnevan, a knjiga se čita zaista brzo i lako. Valjda zato što se čitalac lako može povezati sa vremenom u koji je smeštena ova knjiga. Odmereno pisanje, gde se neprimetno ubaci poneki sleng ili psovka mladog Luke, deluju sasvim pristojno ukomponovano. Jedino što može pomalo da zbuni jesu kraći pasusi pisani kurzivom. Mada, kao i snovi, podložni su interpretaciji šta je pisac njima hteo zaista da kaže.

Pisac kao da suptilno pokušavsava da pokaže svoj sarkazam i ogorčenost onim negativnim što je zadesilo društvo (ne znam na šta misli, na televiziji kažu da super živimo i da je sve sjajno). Ali,  to uopšte ne ispada tako strašno, što je i dobro, jer smo dobili roman sa ozbiljnim događajima zavijen u crni humor, a ne depresivu zbog koje nam se posle ne izlazi iz kuće.

Inače, pisac se u ovom romanu usudio na jedan pomalo neobičan potez. Naime, prvi deo knjige („Strasna sedmica“), pisan je iz prvog lica, opisujući događaje viđene Lukinim očima. Drugi deo („Vaskrsenje“) odjednom postaje priča u trećem licu, gde smo i dalje posmatrači Lukinih dogodovština i njegovog  puta ka mračnoj strani. Treći deo („Iskupljenje“) je opet ispričan iz prvog lica i to, pomalo neočekivano, iz perspektive Lukinog oca. Veoma kvalitetno napisano poglavlje koje baca svetlo na mnoge stvari, samo ću vam toliko reći! Poslednje, i ujedno i najkraće poglavlje („Otkrovenje“) se i dalje odvija iz prvog lica, opet Lukinog, i predstavlja jednu vrstu nedovršenog epiloga. Napomena: izuzev naziva poglavlja, ovde nema ni R od religije.

A kako je ispao ovaj smeo potez sa menjanjem perspektiva kroz poglavlja? Začudo, veoma dobro! Izuzev prvobitne iznenađenosti, ništa nije pokvarilo niti tok romana niti sveopšti utisak.

A konačan utisak?

Kao što ste možda primetili (pobogu, nisam valjda pisao sve ovo uzalud?!), roman me je zaista prijatno iznenadio.

Pisac je, da li svesno ili ne, roman namenio svim generacijama. Da li ste odrasli u vreme kada je marksizam bio aktuelan ili u vreme uspona Facebook-a i Counter Strike-a, sasvim je nebitno.. Svako će se naći u ovom romanu i prepoznaće neki detalj koji će mu izmamiti osmeh na lice ili ga naterati da se zamisli.

Srdanović se dotakao direktno nekih dešavanja koji su danas aktuelni (ljudi opsednuti nekim izgubljenim antičkim vremenima i idejama, biznismeni-kriminalci iz kraja, Facebook i njegove zloupotrebe), a nekima je prišao suptilno i originalno (pretpostavljam da će mnogi prepoznati koji su to filmovi koji konstantno oduševljaju Simovića seniora; neprevaziđeni tapkaroši-trgovci sličicama, aluzije na Betmena i Robina; zaluđenost Counter Strike-om). Ej bre, pa i Ćićolina je dobila svojih pet minuta ovde!

Šta da kažem, sem da je Marko Srdanović napravio jako dobar debi na književnoj sceni.

Da li treba pročitati: Da, čak i ako niste ljubitelj domaćih modernih pisaca.

 

Pitanje za kraj: Ko je lažov? Onaj koji laže ili onaj koji prihvata laž?

Tags:
Categories: