Category Archives: Filozofski

O čemu govorim kada govorim o trčanju

 

O čemu govorim kada govorim o trčanju 1

 „O čemu govorim kada govorim o trčanju“ – Haruki Murakami

 

Znate, ja zaista obožavam Harukija Murakamija. Ali, zaista.

Volim njegov stil pisanja, kako treba „pregurati“ prvih 20-ak strana svake njegove knjige, kako su njegovi junaci tako nesavršeni, kako svaka knjiga pokušava da se, na svoj način, dotakne smisla života, bez obzira da li je u pitanju imaginaran svet („Okorela zemlja čuda i Kraj Sveta“), svet koji obitava između realnog i nerealnog („1Q84“) i normalan, dosadan, moderan svet („Norveška šuma“).

Međutim, veliki broj ljudi se (verujem) zapita: „A gde se Haruki Murakami krije u svojim romanima?“ Taj neobični čovek, koji ne otkriva puno informacija o sebi. Da li možda utka delove sebe u neke likove i događaje iz svojih knjiga, ili je on samo objektivni, pasivni, nemi „posmatrač“ dogodoviština svojih junaka.

I onda se pojavi „O čemu govorim kada govorim o trčanju“ (u daljem tekstu: OČGKGOT…ma jok, neću da koristim ovu skraćenicu 🙂 ).

Haruki Murkami učestvuje na trkama više od četvrt veka. Počeo je sa trčanjem u svojim tridesetim. Zanimljiva odluka. Bolje reći, lepa (i zdrava) odluka i za njega i za njegove čitaoce. Jer nam je to trčanje upravo omogućilo da malo bolje upoznamo osobu koja se „krije“ iza imena (i prezimena) Haruki Murakami.

Knjiga, koja bi se najlakše mogla opisati kao kombinacija memoara i intimnih beleški, obuhvata period od leta 2005. do jeseni 2006. godine (sa malim „izletom“ u 1996. godinu), kada je učestvovao na nekoliko trka/maratona/triatlona.

Čekaj, hoćeš da kažeš da je ovo knjiga o trčanju?

Ne, ovo je knjiga o Harukiju Murakamiju.

Knjiga o običnom, stvarnom čoveku.

 

O čemu govorim kada govorim o trčanju

 

Teško je reći šta bi bila radnja ovog romana…možda je najpribližniji odgovor – „unutrašnje stanje“ Harukija Murakamija?

Ovde nam se pruža prilika da upoznamo našeg pisca u nekom novom (prvom? pravom?) svetlu.

Da pročitamo njegove misli i razmišljanja koja mu prolaze kroz glavu i srce, kako tokom (ne)zvaničnih trka, tako i tokom njegovih džoging/trkačkih seansi. O okolini kojom trči, ljudima i životinjama koje sreće, njegovoj prošlosti i sadašnjosti… šta ga je podstaklo da otvori bar, a onda da ga zatvori da bi postao pisac…kako mu se telo oseća dok trči… bol, upale, zadovoljstva, blamaže…

Sve u svemu, (pseudo)memoari o trčanju, pisanju, telu, patnji i disciplini.

Moram da spomenem da se u ovoj knjizi kriju i neke duboke, inspirativne misli, poput…

„Trčanje je za mene bila korisna vežba i istovremeno važna metafora. Trčeći iz dana u dan, i sabirajući trke, pomalo sam dizao visinu praga kritetrijuma svog uspeha i, dosegnuvši ga, uzdizao sam i sebe. Bar sam to želeo i na tome sam svakodnevno radio.Naravno, ja nisam neki trkač. Pre sam na nivou prosečng – iili bolje reći osrednjeg – trkača. Mada, to uopšte nije važno. Važnije je da li sam uspeo da bar malo prevaziđem onog sebe od juče. Ako u trci na duge staze postoji neko koga treba da pobedite, to ste sami vi kakvi ste bili pre.“

…ili…

„Ja sam ja a ne neko drugi, i to je moje značajno preimućstvo. Rane na duši su uobičajena cena koju čovek mora da plati za svoju autonomiju pred svetom.“

…ili…

„Pošto i mišići, kao i životinje, žele da žive što opuštenije, ako im ne stavljate teret, samo će im laknuti i izbrisaće ga iz pamćenja. A da biste jednom izbrisanu informaciju ponovo uneli u pamćenje, morate ponovo proći istim putem od početka. Predah je, razume se, neophodan, ali u ovom presudnom trenutku pred trku moramo im pokazati ko je ovde gazda.“

…ili…

„Na sreću, ove dve sposobnosti (koncentracija i istrajnost), za razliku od talenta, mogu da se steknu i ojačaju treningom. Ako redovno trenirate da fokusirate svest u jednu tačku, koncentracija i istrajnost se prirodno stiču. To liči na postupak dresiranja mišića koje sam ranije opisao. Neprestano šaljite svom telesnom sistemu informaciju da je za vas kao biće neophodno da radite s punom koncentracijom pišući svakog dana bez izuzetka, i ono će dobro memorisati. Onda postepeno podižite granicu. Pomerajte je krišom, lagano i neprimetno.“

Duboke i mudre, a opet jednostavne misli, zar ne? 🙂

 

O čemu govorim kada govorim o trčanju Haruki Murakami

 

Ovaj Haruki Murakami je stariji (i ne baš pričljivi) komšija iz vašeg kraja, sa svim svojim vrlinama, manama i ritualima. Ali, kada biste probali da uđete u neki kraći razgovor sa njim, otkrili biste da je (možda i previše i preterano) skroman, povučen, stidljiv, možda čak i prilično nesiguran čovek, koji nema preterano visoko mišljenje o sebi. Zapitali biste se : „Da ovaj možda malo „ne glumi“ sa tom svojom skromnošću? Zar hoćeš da poverujem da je ovaj bogati i uspešan pisac, koji za pojasom ima bestselere, večiti kandidat za Nobelovu nagradu za književnost, zaista tako skroman kao što se predstavlja u svojoj knjizi?“

Osim ako nije majstor obmane (onda mu svaka čast na tome, stvarno je majstor), stičem utisak da je ovo pravi, istinski Murakami. Običan čovek, koga ćete sresti na ulici, kako vodi sasvim običan život.

Ako ste ljubitelj sporta (prvenstveno trčanja), interesuje vas kako je to biti pisac, ili ste jednostavno fan Haruki Murakamija (ili sve troje), mislim da ćete uživati u ovoj knjizi.

A to je dovoljna preporuka za knjigu „O čemu govorim kada govorim o trčanju“, zar ne? 🙂

A možda se i naterate sa otresete prašinu sa svojih patika i krenete sa trčanjem? 🙂

 

A vama, dragi čitaoci, kakve vama misli prolaze kroz glavu dok trčite (ili šetate) ? 🙂

 

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Makart | Dereta | Knjizara.com

 

Tags:

Zen priče i izreke

 

Zen priče i izreke

 Zen priče i izreke

 

Zen… jedan od onih pojmova za koje smo svi čuli, neki ljudi imaju ideju šta bi to moglo da predstavlja, i niko ne zna šta je to u stvari.

Postoje mnogobrojne definicije i viđenja toga šta je zen. Meni je ideja zena i zen budizma privukla pažnju zbog samuraja, koji su zen doživljavali i kao filozofiju i kao praktičnu primenu, bilo da je to meditacija, mačevanje ili ceremonija čaja.

Mada je teško proniknuti u suštinu zena, delić naznake toga šta bi mogao biti zen, pronalazimo u anegdotama i koanima (i u smislu dijaloga i kratkih kazivanja, kao i u smislu problema-zagonetki koje bi se postavljali učenicima zena).

Zbirka priča „Zen priče i izreke“, koju nam je priredio Dragan Milenković, sastoji se od nekih stotinak kratkih priča, izreka učitelja zena, kao i objašnjenja pojma koan. Sve ovo je stalo u knjigu manjeg formata na oko 120 strana.

Priče su dosta kratke (prosečno zauzimaju po stranicu knjige) i, bar su meni, bile dosta zanimljive i simpatične. Kod nekih sam shvatio poruku koju šalju, kod nekih ne… pretpostavljam da još nisam dostigao prosvetljenje 😀 . Ali, ovde definitivno postoje priče nad kojima ćete se zamisliti. Meni su se posebno dopale „Prepuna šolja“, „Poslušnost“, „Rasprava za prenoćište“, „Svetlo može da se ugasi“, „Umetnik škrtica“, „Veliki talasi“, „U zemlji snova“, „Ubijanje budizma“, „U rukama sudbine“, „Posetnica“, „Moje srce gori kao vatra“ i „Nositi devojku“.

Ono što morate shvatiti je da ovde nisu sve priče u duhu nekakve duboke, teške filozofije. Na primer, priče koje sam malopre nabrojao, više su anegdote, mnoge od njih dosta duhovite, gde vidite primere mudrosti, snalažljivosti, kao i davanja pametnih, ali duhovitih odgovora.

Da budem iskren, izreke raznih učitelja zena na mene nisu ostavile neki poseban utisak. Možda je do mene i do toga što nisam uspeo da vidim neku dublju poentu, ali ne mogu da se otmem utisku da bismo bolje razumeli te izreke da smo znali pozadinu događaja/razgovora koji su doveli do nastanka ovih izreka. Ovako više stičem utisak da jedino sami tvorci ovih izreka znaju njihovo pravo značenje. Možda su upravo zato oni dostigli prosvetljenje, a mi ne! 😀

Sve u svemu, iako je tema zen, ovo uopšte nisu priče teške za čitanje. Videćete i sami koliko su simpatične i opuštajuće.

 

Ja vam ne mogu reći šta je zen, jer moja potraga i dalje traje. Ali, da li vi, dragi čitaoci, imate neku naznaku šta bi mogao da bude vaš zen? 🙂

 

Tags:

Dopler – Kriza srednjeg doba ili kriza savremenog društva?

 

Doppler - Erlend Loe Dopler

 Dopler – Erlend Lu

 

Da vidimo… sredovečnan ste Norvežanin, oženjen i situirani otac dvoje dece (sa trećim detetom na putu), koji je skoro sahranio oca, a zatim otišao u šumu da vozi biciklo? Pali ste sa bicikla i to isto biciklo vas je tresnulo po čelu?

U ovakvoj situaciji možete da uradite samo jedno, zar ne?

A to je da napustite svoj stari život i nastanite se u šumi na periferiji grada.

To je uradio naš prijatelj Dopler, junak istoimenog romana norveškog pisca Erlenda Lua.

Odmah na početku romana, zatičemo Doplera kako živi svoj život pustinjaka u sred zime u Norveškoj (pustinjak u sred zime, heheprim.podsvesti). Upravo je ubio majku losa zbog hrane, mladunče losa nazvao Bongo i faktički ga “usvojio” i sada njih dvojica žive u šatoru. Dopler se Bongu obraća kao detetu i stalno se trudi da mu objasni neke principe iz života i neka svoja razmišljanja.

Da li ovo u stvari kratki roman o osobu koja je doživela nervni slom?

Pa… i ne.

Mada na prvi pogled deluje kao da bi ovo trebalo da bude nekakav mračan roman, u pitanju je, u stvari, prilično vedra satira. Kroz Doplerova razmišljanja dok provodi vreme u tišini šume, dijaloge sa Bongom (bolje reći, monologe), Erlend Lu u stvari dočarava život modernog čoveka, i kako taj isti život proždire tog istog čoveka, ne dajući mu vremena da, čak ni u dobrovoljnom izgnanstvu, pokušava da ponovo pronađe smisao življenja. Iako živi u šumi na periferiji grada koji retko kada posećuje (bolje reći, više se noću šunja da uzme šta mu treba iz određenih kuća), Dopler ne može da izbegne interakciju sa ljudima (bilo da su u pitanju članovi porodice, osoba koja pravi maketu ratnog bojišta da bi odala poštovanje svom ocu, lopov ili konzervativac), i to ga još više izluđuje. Kao neki paradoks. Imamo ljude željne kontakta sa drugim ljudima, koji na kraju budu usamljeni, a sa druge strane imamo Doplera, koga ljudi pronalaze čak i u šumi, a čak neki od njih počinju kao i on da žive u toj istoj šumi, kao da i oni žele da preispitaju sebe i smisao svojih života.

Mada je u pitanju kratak roman (nekih 150-ak strana), on se dotiče veoma ozbiljnih tema, poput usamljenosti, roditeljstva i porodičnih odnosa, generacijskog jaza, krize savremenog društva, težnji ljudi ka perfekcionizmu, opsednutošću novcem, kao i želji za izolacijom i da se ponovo čovek poveže sa prirodom.

Kao što sam spomenuo, roman je kratak i, pored na prvi problem turobnih tema, prilično odiše nekom vedrom i satiričnom atmosferom koja omogućava da se ovo delo brzo pročita.

Mislim da je teško raspisati se na temu ovog romana, i mislim da će ga definitivno svako doživeti na svoj način. Naravno, podrazumeva se da svaka osoba na različit način može da percepira isti roman, ali mislim da to pogotovo važi za ovaj roman.

Sve u svemu, mislim da je ovo jako dobar roman i da ga zaista vredi pročitati.

 

Pitanje za drage čitaoce: Šta bi vas nateralo da jednostavno napustite svoj (ne)idealan život i odete da živite u šumi na periferiji grada?

 

 

Tags: