Category Archives: Filozofski

Put mirnog ratnika

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

„Put mirnog ratnika“ – Den Milmen

 

Ova knjiga i ja idemo mnogo godina unazad… mnogo je tu istorije. Koliko, pitam se… nekih sedam-osam godina? Možda koja godina više? Kada sam prvi put video knjigu „Put mirnog ratnika“, privukao mi je pažnju njen naslov (sa sve koricama), kao i neki citati iz knjige na unutrašnjoj strani korica:

 

 „Probudi se! Kad bi znao da si smrtno bolestan – kad bi ti ostalo malo vremena za život – zar bi propustio i to malo?“

 „Bolje je napraviti grešku svom silinom svog bića nego pažljivo izbegavati greške bojažljivim korakom.“

 „Odgovornost znači prepoznati i zadovoljstvo i cenu, napraviti izbor na osnovu te spoznaje, a zatim živeti s tim izborom bez zabrinutosti.“

 

Već tada sam osetio da mi je ova knjiga zbog nečega posebnog zapala za oko i da postoji neka povezanost. Da me sada neko pita zašto je nisam odmah tada kupio, ne bih znao da vam da odgovor, ma da me ubijete (možda nisam imao pare pri sebi?). Ali, to, na kraju, i nije bilo ni bitno, jer jer karma učinila svoje i donela mi knjigu baš za moj rođendan. 🙂

I moj život od tog trenutka više nije bio isti. Kliše rečenica, znam, ali za mene ova rečenica ima određenu težinu.

Sa ovom knjigom sam krenuo na jedno životno putovanje (koje još uvek traje i trajaće) za koje mi je veoma drago što se dogodilo, sa svim dobrim i lošim iskustvima, divnim i bolnim trenucima, pobedama i porazima, i na kome sam veoma zahvalan. I mislim i verujem da idem u pravom smeru, iako mi odredište nije cilj, već sâmo putovanje.

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

„Oh, vau, kakav je ovo uvod? Nikada ga nismo videli („I nisu te videli, nepismeni, već pročitali“ – prim.podsvesti) ovoliko emotivnog i nostalgičnoj u jednoj recenziji. Ovo nas je veoma dirnulo („Nije ih dirnulo, i ne stavljaj svoje reči u usta poštenog naroda, blentavi“ – prim.podsvesti). Kakva li je ovo knjiga?“

Možda su neki od vas ovo pomislili („Ne, nisu“ – prim.podsvesti).

„Put mirnog ratnika“ je knjiga koja mi je veoma draga i puno mi znači („Nikada ne bismo to zaključili iz tvog dosadašnjeg uvoda“ – prim.podsvesti), i za koju će mi biti izazov da ostanem objektivan u njenoj recenziji, jer definitivno spada u moje „top tri“ knjige. A nije isključivo i da je „broj jedan“…

Ali, daću sve od sebe da budem što je objektivniji moguće.

Ahem…

„Put mirnog ratnika“ predstavlja nešto između autobiografije (tj. sâm autor tvrdi da je sve zasnovano na istinitim događajima) i nekakve mistične (natprirodne) priče.

Naš junak, Den, započinje svoj život na „Berkli koledžu“. Mlad, pametan, zgodan (bavi se gimnastikom, pa je, jelte, sav vitak, a mišićav). Dobro mu je krenulo. Dosta lagano prolazi na ispitima, zvezda je gimnastičarskog tima, ima zgodnu devojku… sve ide kao po loju. Šta više jedan mladić može da poželi?

Ali, nešto nije u redu, i Den to zna.

Već duži period ima noćne more, u kojima se pojavljuju on, Smrt, i neki sedokosi čovek, prilično opušten i nasmejan (s obzirom na situaciju). I Smrt se uvek domogne Dena, dok sedokosi lik se smeje svemu tome.

Den se budi svake noći obliven znojem, zbunjen i pun nemira.

Jedne noći, pošto ga je opet probudio isti košmar, više nije mogao da izdrži, pa je izašao na svež noćni vazduh i uputio se kao lokalnoj benzinskoj pumpi da popije sodu (gazirani sok) i malo dođe sebi.

Možete zamisliti njegovo zaprepašćenje kada je shvatio da je usamljeni sedokosi radnik noćne smene na toj benzinskoj pumpi pljunuti sedokosi lik iz njegovih noćnih mora. Ma kakvi pljunuta ta osoba, to i jeste ta osoba! A i pomalo se ponaša čudno ovaj pumpadžija, baš kao i lik iz njegovog košmara.

I pored tog prvobitnog šoka, Den odlučuje da pređe preko ove čudne „slučajnosti“ i napušta pumpu. Međutim, posle desetak koraka, neki osećaj ga je naterao da se okrene.

Radnika sa pumpe nije bilo igde. Ispravka…

Sada je taj čovek stajao na krovu benzinske pumpe i posmatrao zvezde.

Den je, kao vrstan gimnastičar i razumno ljudsko biće, dobro znao da nije izvodljivo (niti moguće) da se u par trenutaka jedna osobu stvori na krovu benziniske pumpe. I da čovek ne može (fizički) da se popne/skoči toliko visoko i brzo za par sekundi.

Sedokosi čovek je tada pogledao Dena, i izgovorio prorčanske reči.

„Da, kako mogu da ti pomognem?“

Od te večeri, Denov život više neće biti isti.

Den nije ni znao da je te večeri krenuo „putem ratnika“.

Radnja knjige prati razgovore Dena i Sokratesa (kako je Den „krstio“ misterioznog radnika na pumpi, što je ovaj sa oduševljenjem prihvatio), koji se najvećim delom odvijaju noću na pumpi, uz povremene dnevne izlete i periode obuka.

Kao i čitalac, i naša junačina Den je u početku veoma zbunjen Sokratesom i njegovim „čudnim“ (sa razlogom su navodnici) pogledima na svet i funkcionisanje čoveka. Posmatrajući Sokratesovo ponašanje i rezonovanje, Den se po prvi put pita da li je zaista moguće da je Sokrates, u stvari, jedan od retkih normalnih ljudi koji su na pravom putu (i „budnih“ na ovom svetu), a da smo svi mi ostali izgubljeni.

Den često pokušava (kao i svi mladi i obrazovani ljudi) da opovrgne Sokratesove teorije o životu svoim logičnim i savremenim argumentima, siguran da Sokrates priča (lupa) gluposti koje nisu primenljive u današnje doba, ali kao da se sa svakim Sokratesovim odgovorom, njegov svet sve više menja.

Ali, Sokrates nije jedina osoba koje će uzdrmati Denov svet.

Tu je i Džoj, mlada (nikada joj nećete pogoditi godine), vetropirasta i spontana devojka, Sokratesova prijateljica, u koju se Den momentalno zaljubljuje. Međutim, u Dena se istovremeno uvlači i blaga frustracija, jer izgleda da je i Džoj „ratnica“ poput Sokratesa, i kao da se njih dvoje razumeju na nekom nivou koji je za Dena i dalje nedostižan i ne preterano razumljiv. Međutim, Den u tom trenutku nije mogao ni da zamisli kakve je planove život imao za njega i Džoj.

Nije sve ostalo samo na noćnim teorijskim raspravama sa Sokratesom na benzinskoj pumpi. Ne, za Dena je to tek bio početak. Sokrates je Dena podvrgavao i fizičkim vežbama i naterao ga na radikalne promene u ishrani, kao i u načinu razmišljanja.

I tako je Den ubrzo postao prosvećen kao Buda i bogat kao Džef Bezos.

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

Kad bismo se zezali…

Čak i za disciplinovanog i posvećenog momka kao što je Den, Sokratesovi „izazovi“ su bili veoma, uh, izazovni. Puno će biti uspona i padova na tom putu, puno preispitivanja, puno mističnih (natprirodnih) putovanja sa Sokratesom…

… kao i neki porazi/traume sa kojima čovek (generalno) ne bi mogao lako da se izbori. Ali, i u takvim trenucima se pojavljuju Sokrates i Džoj, da ukažu Denu na neke bitne, suštinske stvari.

Šta će se kasnije dešavati sa Denom, da li će kao stariji (i zreliji) spoznati „put ratnika“ ili će ga tek tada čekati pravi test, saznaćete ako pročitate ovu knjigu. 🙂

Uh, odakle krenuti sa utiscima…

Knjiga je puna predivnih Sokratesovih misli i lekcija. To nisu klasične inspiracione/motivacione rečenice, već misli nad kojima ćete se zaista zamisliti. Neke nećete možda odmah razumeti, a značenje nekih Sokratesovih reči će se menjati vremenom.

I tu se krije jedna od čari ove knjige.

„Put mirnog ratnika“ jedna od onih knjiga koje treba povremeno pročitati. Jedna od onih knjiga kod kojih sa svakim čitanjem otkrivate nešto novo ili spoznajete nešto što vam je pre promaklo ili niste svojevremeno dobro razumeli. Polazim od sebe, ja je pročitam barem jedanput godišnje. 🙂

Ali, ovo nipošto ne treba da vas obeshrabri ili da vas navede da pomislite kako je ova nekakva teška filozofska knjiga. Baš naprotiv! Knjiga je neverovatno laka za čitanje, prosto ne želite da je ispustite iz ruku. Stalno se pitate šta li Dena čeka uza ćoška, kakvu li će mu životnu lekciju Sokrates pokazati. Da li će to biti još jedan razgovor na pumpi (gde će Sokrates dokazati Denu kolika je on, u stvari, magarčina za nekle stvari :D), izlet ili šetnja (koji su, ujedino, i deo obuke), teške fizičke vežbe? Njegovi neplanirani susreti sa Džoj? Delovi njegovog života na koledžu? Kako psihofizičke transformacije utiču na njegovo viđenje okoline i interakciju sa njemu bliskim ljudima? I šta će se desiti sa Denom u godinama kada bude razdvojen od Sokratesa?

Kao što sam spomenuo, knjiga je zaista laka za čitanje, pa je samim tim i njen stil pisanja takav. Zanimljiva autobiografija, sa lepo izbalansiranim opisima lokacija i ljudi, kao i dinamičnim scenama u kojima učestvuje Den.

Nije na odmet da uz sebe imate i olovku ili mobilni telefon, pa da povremeno podvučete/uslikate neke rečenice iz ove knjige, koje biste trebali povremeno da pročitate. 🙂

Spomenuo sam da „Put mirnog ratnika“ zauzima posebno mesto na mojoj polici (kao i u mom srcu, koliko god to zvučalo kao kliše), i zbog toga nije lako pisati utiske, a da ne zvuče kao neki hvalospevi.

To je jedna od onih knjiga koju rado poklanjam, i iza koje mogu da stanem po pitanju njene vrednosti. Verujem da je ovo jedna od onih knjiga koju bez problema možete da poklonite i osobama koje nisu ljubitelji motivacionih-inspiraciono-spiritualnih knjiga, iz prostog razloga što je tako napisana da ima svojevrsnu dinamiku u životnim dešavanjima glavnog junaka, pa samim tim nema nekakav spor tempo niti preteranog bombardovanja dubokim mislima.

Sve u svemu, „Put mirnog ratnika“ je jedna od onih knjiga iz moje top kategorije i apsolutna preporuka.

I, pošto posle toliko godina i dalje nisu prevedene njegove druge knjige, vidim da ću morati da ih nabavim iz inostranstva.

A koliko je dobra knjiga, mislim da dovoljno govori i činjenica da je svojevremeno doživela i svoju solidnu filmsku adaptaciju. 🙂

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

I za kraj, ko je uopšte Den Milman:

„Den Milmen (rođen 22. februara 1946.) je bivši šampion sveta u gimnastici na trambolini, univerzitetski profesor, instruktor borilačkih veština, učitelj i autor četrnaest knjiga iz oblasti samo-pomoći, prevedenih i objavljenih u mnogim zemljama, od kojih je najpoznatija delimično autobiografska novela Put mirnog ratnika. Ova novela je adaptirana u dugometražni nagrađivani film, „Peaceful Warrior“.

Na Svetskom šampionatu u trambolini, u Londonu 1964. godine, Den Milmen je postao prvi svetski prvak u toj disciplini.

Kasnije, 1968. godine, nakon teške povrede zadobijene u saobraćajnoj nesreći na motociklu, on se čudesno oporavlja da bi se pridružio gimnastičkom timu Kalifornijskog univerziteta kao kapiten. Takođe, 1968. godine naimenovan je za gimnastičkog upravnika univerziteta Stenford, gde je lično trenirao američkog olimpijca Stiva Haga (Steve Hug) i proslavio tim Stenforda u Americi.

Njegova rana biografija uključuje treninge modernog plesa, gimnastike i borilačkih veština. Nosilac je crnog pojasa u aikidou. Kasnije je izučavao različite jogičke i borilačke veštine, putovao širom sveta istražujući integrativne discipline, što je kasnije (od 1980. godine) rezultiralo time da stekne afirmaciju kao autor, motivacioni govornik i učitelj načina života koji on naziva „put mirnog ratnika“. Zbog višeslojnosti njegovog pisanog dela njegovo delo je teško kategorizovati, ali se ono generalno bavi razvojem ljudskih potencijala.

Den Milmen živi sa svojom ženom Džoj ( 😉 ) u Severnoj Kaliforniji. Oni imaju tri odrasle kćerke i dva unuka.“ (delovi njegove biografije su preuzeti sa sajta meni drage izdavačke kuće Babun, pošto mi se dopao njihov prevod i delove autorovog života koje su pokrili, pa nije bilo potrebe da se pozivam na Wikipediu i sajt autora 🙂 )

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li si ti spreman da pođeš svojim „putem mirnog Ratnika“? 🙂

 

 

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Babun | Knjizara.com

Sajt autora Dena Milmana

Njegovo gostovanje na TEDx

 

Tags:

Volvo kamioni

 

Volvo kamioni Erlend Lu

„Volvo kamioni“ – Erlend Lu

 

Da li se sećate našeg drugara Doplera iz istoimenog romana Erlenda Lua? Našeg norveškog prijatelja kome se sve smučilo i koji je otišao da živi u šumi?

Kao što se verovatno sećate, naš briljantni prijatelj se, sa jedne strane, zasitio ljudi i njihovog prisustva, a sa druge strane, žudi za dobrim dušama u svom životu. Zato je mislio da će mu život u šumi sa „usvojenim“ losom Bongom doneti mir i tišinu. Međutim, iako je delovalo na prvi pogled da je uspeo da pobegne od ljudi, jadnog Doplera su uspeli da pronađu i u šumi, i nisu hteli da ga ostave na miru.

Ako ste pomislili „šta koji moj ovaj priča i da li ima i za mene te bunike što je jeo“, bacite pogled na recenziju, i obavezno pročitajte knjigu. Naravno, neće biti strašno ako ne pročitate prethodnu knjigu (nisu toliko tesno povezano, pa se bez problema mogu čitati odvojeno), ali će biti grehota.

 

Volvo kamioni Erlend Lu

 

Ako ste mislili da je situacija u „Dopleru“ bila uvrnuta, onda ćete se definitivno oduševiti književnim delom „Volvo kamioni“. Pored Doplera, njegovog sina Gregusa i losa Bonga, sada su glavni junaci i Maj Brit, čudna penzionerka koja ima neke svoje vizije sveta (i pritom stalno puši hašiš i sluša Boba Marlija), i fon Boring, nekadašnji izviđač, sada usamljeni aristokrata koji ima neke svoje čudne rituale i pritom je pasionirani orint…ortilon…ornilot…ovaj, pasionirani posmatrač ptica (a pritom je i godinama na ratnoj nozi sa Maj Brit).

Situacija za Doplera uopšte nije laka, jer se ubrzo nalazi između čekića i nakovanja (u ovom slučaju, Maj Brit i fon Boringa), usput gubi iz vida (bukvalno) i Gregusa i Bonga, i oseća da više uopšte nema kontrolu nad dešavanjima. Prvo, Dopleru je trebalo neko vreme da shvati da je u ŠVEDSKOJ! On toliko više nema kontrole, da više nije čak ni narator svojih dešavanja.

 

Volvo kamioni Erlend Lu

 

Da, dobro ste pročitali.

Erlend Lu je rešio da preuzme ulogu naratora. E sad, pre nego što pogledate u mene kao u ludaka uz komentar „pa zdrav razum nalaže da je pisac ujedino i narator svog dela“, morate da shvatite da je situacija uvrnutija nego što mislite.

Naime, Erlend Lu uopšte nije normalan! 😀 On nam jasno stavlja do znanja da je svestan da on piše ovaj roman (znam koliko uvrnuto ovo zvuči ^^). On će sâm da objašnjava živote Maj Brit i fon Boringa, njihovu prošlost, njihove opsesije, njihove neostvarene snove, zbog čega su bitni Volvo kamioni, šta se dešava sa Doplerom (opet, znam koliko sve ovo zvuči uvrnuto, jer je logično da pisac sve to opisuje, ali ovo nije vaš tipičan roman 😀 ).

Međutim, bez obzira na sve napisano, ovo uopšte nije konfuzan roman. Naprotiv, veoma je lak za čitanje i zanimljiv…bolje reći, briljantan. 🙂 „Volvo kamioni“ su, bar meni, mnogo zanimljiviji od „Doplera“.

 

Volvo kamioni Erlend Lu

 

Ideja da pisac komentariše i bude narator iz svoje lične, stvarne perspektive je ispao baš sjajan potez. Erlend Lu će stalno praviti nekakve digresije, komentarisati, pa čak se i pravdati čitaocu da je neke stvari namerno uradio (tj. napisao/stvorio), iako bi bilo logično da je uradio drugačije. Često će uzeti i da lupeta gluposti, da vadi ko zna odakle nekakave informacije koje nemaju veze sa vezom (ali, opet, mogu biti u vezi sa nečim… a i njegov izdavač smatra da bi to valjalo staviti 😀 ). Sâm će naglašavati da bi neke stvari mnogo lepše izgledale na filmu, kako neke scene preskače/ubrzava da ne bi bile dosadne…znači, ludilo mozga! 🙂 U jednom trenutku ćete pomisliti da će Erlend Lu uzeti da podjeb…ovaj, zavitlava junake svog romana i da im još više komplikuje životne situacije.

Stil i način pisanja, dosta humora i sarkazma, kao i kratka poglavlja, prosto vas teraju da ne ispuštate knjigu iz ruke. Mislim da je ovo bilo najbrže pročitanih 200 strana neke knjige. Stalno sam se pitao šta će pisac sledeće da „odvali“. Malo je reći da nisam skidao osmeh sa lica za sve vreme čitanja, a desila se i situacija da sam se u jednoj sceni i naglas nasmejao („…u autobusu, reci i to narodu, pokopaj se do kraja – prim.podsvesti“).

Međutim, ova knjiga nije samo komedija. Mada ima, u principu, vedar ton, „Volvo kamioni“ se dotiče i nekih bolnih i nostalgičnih sećanja naših junaka, pokušavaju da raščisti neke nerazjašnjene situacije. Na primer, najzad ćemo shvatiti (i saznati) šta će Dopler da uradi po pitanju svoje porodice, kao i svoje briljantnosti, koja je to poslednja destinacija Maj Brit, konačna spoznaja fon Boringa… kao i gde je, zaboga, Bongo nestao!? Međutim, čak i ove malo tužnije, ozbiljnije teme su zavijene u simpatičnu dozu humora.

 

Volvo kamioni Erlend Lu

 

Sve u svemu, „Volvo kamioni“ je odličan roman. Ali zaista. Erlend Lu je pokazao da je odličan pisac i da njegov humorističan pristup, kao i satiričan pogled na moderno norveško društvo su definitivno zaslužili da se nađu na policama čitalaca.

Pitam se koji je njegov sledeći roman koji bi trebalo da pročitam? 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, kakvi su tvoji utisci o Doplerovim novim avanturama? 🙂

 

 

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Makart | Geopoetika

 

 

Tags:

Borilački klub

 

Borilački klub Fight Club

 „Borilački klub“ – Čak Palahnjuk

 

Prvo pravilo borilačkog kluba –     o borilačkom klubu se ne priča

Drugo pravilo borilačkog kluba –  o borilačkom klubu se ne priča

 .

 .

 .

Osmo pravilo borilačkog kluba – ako je ovo tvoja prva noć u borilačkom klubu, moraš da se boriš

 

Ako ćemo pravo, uopšte nisam siguran u kom pravcu ide ova recenzija. Upravo sada, dok kucam, razmišljam šta da napišem o kultnoj knjizi Čaka Palahnjuka, „Borilački klub“.

Knjigu sam jednom davnom pročitao, i nisam bio siguran šta da mislim o njoj, mada sam razumeo da je čitalačka publika bila podeljena.

Film sam isto tako davno odgledao, znam da mi je svojevremeno bio intrigantan i mračan, ali mislim da sam bio premlad da sagledam celokupnu sliku.

Mnogo godina kasnije, eto ga pravi trenutak da se obnovi gradivo i, nadam se ovoga puta, bolje razume.

Mada je mnogima na pojam Borilački klub prva asocijacija film… pre filma je, ipak, bila knjiga koja je sve ovo zamesila.

Od trenutka njenog objavljivanja, knjigu Čaka Palahnjuka je pratilo puno kontroverze, koja se samo još više produbila pojavljivanjem filmske adaptacije. Nema sumnje da je knjiga „Borilački klub“ jedno malo remek-delo. Ali, i kao takvo, ono definitivno neće svima prijati.

Roman je ispričan u prvom licu. Glavni junak serije je Narator (Očigledno, doktore, ako je roman u prvom licu-prim.podsvesti), a to mu je ujedino i ime. On je vaš svakodnevni čovek, komšija iz kraja koji radi posao koji ga ne inspiriše, šta više, iscrpljuje ga, i koji pronalazi sitna zadovoljstva u kupovini jednostavnih komada nameštaja. Međutim, stresan posao i česta službena putovanja (avionom) koja zahtevaju menjanje vremenskih zona, u kombinaciji sa „običnošću“ njegovog života, dovode do toga da postane hronično iscrpljen i da ima problema da zaspi, što dovodi do toga da čovek počne da pati od nesanice, tj. insomnije, i ima sve manje snage da se nosi sa sobom i životom.

Lekar ga savetuje da poseti jednu od onih grupa za podršku, kao što je grupa za one koji imaju rak testisa, eto, „da vidiš šta je prava patnja“.

Mada naš Narator ne boluje od raka testisa, on ipak odlučuje da poseti jednu takvu grupu, i ubrzo shvata da samim tim što sluša i deli patnju drugih, njemu je, nekako, lakše u borbi sa insomnijom… do trenutka kada se na jednom od okupljanja pojavljuje devojka po imenu Marla, koja ga podseća da su, oboje, foliranti u ovoj grupi (a i drugim grupama koje posećuju). Našem Naratoru se ovo ne dopada, i, mada su se dogovorili da se ne sreću na grupama za podršku, njemu se insomnija vratila.

 

Borilčaki klub Fight Club

 

I tako, jednom prilikom, naš Narator upoznaje na nudističkoj plaži misterioznog Tajlera Derdena. Njegova harizma, slobodarski duh i nihilistički pogled na svet oduševljavaju našeg Naratora, i njih dvojica ubrzo postaju nerazdvojni prijatelji.

Ubrzo se u stanu našeg Naratora dešava eksplozija koja je kompletno uništila sve što je posedovao, na šta mu njegov prijatelj Tajler predlaže da dođe da živi kod njega.

Ubrzo se u njihov odnos meša i Marla, koja se zaljubljuje u Tajlera i ubrzo oni završe u krevetu. Narator prema Marli sada ima prilično neutralan stav (iako je Marla njega „zgotivila“), mada mu je čudno zašto nikada ne vidi Tajlera i Marlu zajedno, kao i zašto Tajler nekako Marlu drži na distanci.

Međutim, to ne utiče puno na sam odnos između Naratora i Tajlera, koji kao da postaju sve bliži, do te mere da bukvalno znaju šta onaj drugi misli.

Tajler Derden je intrigantna osoba. Radi samo noću, i to kao ili kinooperater ili konobar na ekskluzivnim dešavanjima, kada uslužuje elitu. Ali, on takođe i čini sitne sabotaže na tim dešavanjima. Na primer, on će, kada niko ne gleda, ovaj, da prostite, da „pusti goluba“ na puslice (Reci lepo, da „prdne“, nije to ružna reč-prim.podsvesti) ili da, uh ovaj, urinira u supu (Reci, bre, lepo da piš…uh, moramo da proverimo da li je ružno reći pišati…dođavola,rekao sam-prim.podsvesti) što definitivno vas natera da se zamislite (započetak, nad time da li je pametno da naručujute supu ili puslice u restoranu pošto ste ovo pročitali :D).

Na prvi pogled, Tajler deluje kao harizmatični buntovnik protiv sistema, s tim što ima prilično mračan stav prema ljudskom životu (da smo svi mi jedna vrsta ljudskog otpada) i smatra da jedino kroz destrukciju čovek može da spozna sebe i bude srećan, kao i da su ljudi postali frustrirani jer nemaju „ventil“ u svom životu koji im daje samopouzdanje i da trebaju da nađu način da postanu gospodari svog života.

Zato zajedno sa Naratorom osniva Borilački klub, mesto gde će se odabrana grupa ljudi uveče okupljati i boriti (bolje reći, lemati i razbijati zube jedni drugima) jedan na jedan, dok jedan od boraca ne klone ili se ne preda (i ovde ne možete da budete u ulozi posmatrača, ako želite da budete član kluba, morate da se borite). A zatim sa tim istim masnicama, posekotinama, polomljenim zubima (ili nešto još gore), odete sutradan na posao, skroz psihički rasterećeni, bez straha od šefa ili okoline, ponosito noseći svoje povrede kao ordenje. Zamislite momka koji vas uslužuje u restoranu, ljubazan, vaspitan i predusetljiv, ma milina od usluge. A onda taj isti momak vas uveče u Borilačkom klubu polomi od batina, nabije vam koleno u vilicu, a zatim zabije vaše lice zabije u pod, a vaši polomljeni zube vam cepaju obraz. Brutalno i odvratno zvuči? Dobrodošli u Borilački klub.

Takođe, Tajler je veoma „načitan“ i „obrazovan“ po pitanju proizvodnje sapuna (što mu kasnije postaje i jedan od izvora prihoda), kao i po pitanju pravljenja različitih vrsta eksploziva od materijala koji se daju relativno lako nabaviti u vašoj okolini.

I vremenom, naš Narator shvata da Tajler Derden nije baš ono za šta se prikazuje. Mada je na prvi pogled delovao kao harizmatičan buntovnik i mali revolucionar, Tajler je, u stvari, jedna vrsta zlog fanatika koji veruje da Bog nije bitan (i ne veruje da nas On voli) i da jedino kroz (bukvalnu) destrukciju i smrt može da se postigne potpuna sloboda. A da ne spominjemo što se, iza te njegove retorike i psiholoških trikova i manipulacija, krije jedan teški kompleksaš i egocentrični narcisoid. Njegove destruktivne vizije idu dotle da su Borilački klubovi (koji su se raširili brzinom požara kroz mnogobrojne gradove), kroz njegove govore, počeli te iste „borce“ da regrutuje za „projekat Haos“, i da ih grupišu da rade sabotaže širom grada, što treba da se kruniše i jednom velikom eksplozijom, u kojoj će Tajler da ubije sebe i postane „svetac“, ali će ubiti i Naratora. A u tome će mu pomoći članovi Borilačkih klubova, koji su postali poput sekte, ali sasvim uvereni u ispravnost ciljeva koje je zacrtao Tajler Derden.

I naš Narator shvata da mora pod hitno da spreči Tajlera Derdena, pre nego što i on nastrada zbog njega, kao što će i Marla verovatno postati žrtva.

Međutim, Narator kao da nema moć da spreči Tajlera. Članovi kluba ga bledo gledaju kada im govori da moraju da prestanu da slušaju Tajlera, a zatim se smeju i klimaju glavom u znak odobravanja. A kako se približava trenutak kada „operacija Haos“ treba da kulminira, počinju da gaje čak i veliko poštovanje prema Naratoru. Čak ni Marla ne razume zašto Narator govori toliko loše o Tajleru. A nevini ljudi ginu.

Deluje kao da je Tajler uvek jedan korak ispred Naratora.

Što će dovesti do bolesne kulminacije.

I tačka. NAPOMENA: Sledi težak spoiler, koji ne preporučujem ljudima koji nisu čitali knjigu/gledali film, jer je ovo krucijalan detalj za ovo delo, ali mislim da treba da ga se dotaknemo. Znači, čitate na sopstvenu odgovornost. 🙂

 

Borilčaki klub Fight Club

 

Narator i Tajler Derden su jedna ista osoba.

Narator u stvari i ne shvata (do pred sam kraj romana) da su stres i insomnija, u stvari, bili okidač za to da razvije podeljenu ličnost, kao nekakav alter-ego za koji nije svestan da je deo njega. U prevodu, on boluje od mentalnog oboljenja, disocijativnog poremećaja ličnosti.

Pošto sam se malo više raspisao, hajde da polako zaokružimo recenziju, sa osvrtom na stil pisanja i smisao romana.

Stil pisanja je, ironija, jednostavan, sirov, grub, bez puno opisnih detalja, ali pun izreka i misli Tajlera Derdena za koje možete reći da su da idu od dubokih filozofskih misli do običnog lupetanja poremećene osobe. U svakom slučaju, razmišljanja Tajlera i Naratora, kao i Naratorovo posmatranje okoline definitivno neće nikog ostaviti ravnodušnim (a prilično sam siguran i da će mnoge uznemiriti).

A sâm smisao romana…šta reći sem da je Čak Palahnjuk prilično pogodio stanje svesti društva. Dekadencija, haos, beznađe, osećaj inferiornosti kod ljudi, želja za buntovništvom, ne obraćanje pažnje na sebe, iscrpljivanje na poslu, nemogućnost da sa nekim prijateljima iskreno popričate, da znate kada da zatražite pomoć, verovanje da je (samo)destrukcija rešenje svih problema, kako smo mi u stvari uzvišena, a bezvredna bića… sve ove teme nikada neće izgubiti na aktuelnosti, a sa razvojem informacionih tehnologija, kao i potencijalnim posledicama koje nose (otuđenost, anonimnost, mogućnost da se putem interneta šire dezinformacije i zablude), ovaj roman je u stvari i način da se zamislite nad time u kom pravcu ide ovo društvo. I da se nadate da nećete sresti Tajlera Derdena u bilo kom obliku. A i sami znate,  takvi tipovi ličnosti će uvek postojati u svakoj epohi i treba ih se paziti.

Sve u svemu, roman koji treba bar jednom pročitati u životu.

A ono što mi se posebno dopalo kod ovog romana, a to do sada nisam govorio za druge romane…korice u izdanju „Lagune“ su mnogo dobro urađene, baš sam se prijatno iznenadio, baš su pogodile naslov i smisao romana. 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, kakvo je tvoje viđenje pogleda na svet Tajlera Derdena?

 

Cena knjige: Vulkan | Laguna | Delfi | Makart | Dereta

 

Tags: