Category Archives: Fantastika

Put mirnog ratnika

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

„Put mirnog ratnika“ – Den Milmen

 

Ova knjiga i ja idemo mnogo godina unazad… mnogo je tu istorije. Koliko, pitam se… nekih sedam-osam godina? Možda koja godina više? Kada sam prvi put video knjigu „Put mirnog ratnika“, privukao mi je pažnju njen naslov (sa sve koricama), kao i neki citati iz knjige na unutrašnjoj strani korica:

 

 „Probudi se! Kad bi znao da si smrtno bolestan – kad bi ti ostalo malo vremena za život – zar bi propustio i to malo?“

 „Bolje je napraviti grešku svom silinom svog bića nego pažljivo izbegavati greške bojažljivim korakom.“

 „Odgovornost znači prepoznati i zadovoljstvo i cenu, napraviti izbor na osnovu te spoznaje, a zatim živeti s tim izborom bez zabrinutosti.“

 

Već tada sam osetio da mi je ova knjiga zbog nečega posebnog zapala za oko i da postoji neka povezanost. Da me sada neko pita zašto je nisam odmah tada kupio, ne bih znao da vam da odgovor, ma da me ubijete (možda nisam imao pare pri sebi?). Ali, to, na kraju, i nije bilo ni bitno, jer jer karma učinila svoje i donela mi knjigu baš za moj rođendan. 🙂

I moj život od tog trenutka više nije bio isti. Kliše rečenica, znam, ali za mene ova rečenica ima određenu težinu.

Sa ovom knjigom sam krenuo na jedno životno putovanje (koje još uvek traje i trajaće) za koje mi je veoma drago što se dogodilo, sa svim dobrim i lošim iskustvima, divnim i bolnim trenucima, pobedama i porazima, i na kome sam veoma zahvalan. I mislim i verujem da idem u pravom smeru, iako mi odredište nije cilj, već sâmo putovanje.

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

„Oh, vau, kakav je ovo uvod? Nikada ga nismo videli („I nisu te videli, nepismeni, već pročitali“ – prim.podsvesti) ovoliko emotivnog i nostalgičnoj u jednoj recenziji. Ovo nas je veoma dirnulo („Nije ih dirnulo, i ne stavljaj svoje reči u usta poštenog naroda, blentavi“ – prim.podsvesti). Kakva li je ovo knjiga?“

Možda su neki od vas ovo pomislili („Ne, nisu“ – prim.podsvesti).

„Put mirnog ratnika“ je knjiga koja mi je veoma draga i puno mi znači („Nikada ne bismo to zaključili iz tvog dosadašnjeg uvoda“ – prim.podsvesti), i za koju će mi biti izazov da ostanem objektivan u njenoj recenziji, jer definitivno spada u moje „top tri“ knjige. A nije isključivo i da je „broj jedan“…

Ali, daću sve od sebe da budem što je objektivniji moguće.

Ahem…

„Put mirnog ratnika“ predstavlja nešto između autobiografije (tj. sâm autor tvrdi da je sve zasnovano na istinitim događajima) i nekakve mistične (natprirodne) priče.

Naš junak, Den, započinje svoj život na „Berkli koledžu“. Mlad, pametan, zgodan (bavi se gimnastikom, pa je, jelte, sav vitak, a mišićav). Dobro mu je krenulo. Dosta lagano prolazi na ispitima, zvezda je gimnastičarskog tima, ima zgodnu devojku… sve ide kao po loju. Šta više jedan mladić može da poželi?

Ali, nešto nije u redu, i Den to zna.

Već duži period ima noćne more, u kojima se pojavljuju on, Smrt, i neki sedokosi čovek, prilično opušten i nasmejan (s obzirom na situaciju). I Smrt se uvek domogne Dena, dok sedokosi lik se smeje svemu tome.

Den se budi svake noći obliven znojem, zbunjen i pun nemira.

Jedne noći, pošto ga je opet probudio isti košmar, više nije mogao da izdrži, pa je izašao na svež noćni vazduh i uputio se kao lokalnoj benzinskoj pumpi da popije sodu (gazirani sok) i malo dođe sebi.

Možete zamisliti njegovo zaprepašćenje kada je shvatio da je usamljeni sedokosi radnik noćne smene na toj benzinskoj pumpi pljunuti sedokosi lik iz njegovih noćnih mora. Ma kakvi pljunuta ta osoba, to i jeste ta osoba! A i pomalo se ponaša čudno ovaj pumpadžija, baš kao i lik iz njegovog košmara.

I pored tog prvobitnog šoka, Den odlučuje da pređe preko ove čudne „slučajnosti“ i napušta pumpu. Međutim, posle desetak koraka, neki osećaj ga je naterao da se okrene.

Radnika sa pumpe nije bilo igde. Ispravka…

Sada je taj čovek stajao na krovu benzinske pumpe i posmatrao zvezde.

Den je, kao vrstan gimnastičar i razumno ljudsko biće, dobro znao da nije izvodljivo (niti moguće) da se u par trenutaka jedna osobu stvori na krovu benziniske pumpe. I da čovek ne može (fizički) da se popne/skoči toliko visoko i brzo za par sekundi.

Sedokosi čovek je tada pogledao Dena, i izgovorio prorčanske reči.

„Da, kako mogu da ti pomognem?“

Od te večeri, Denov život više neće biti isti.

Den nije ni znao da je te večeri krenuo „putem ratnika“.

Radnja knjige prati razgovore Dena i Sokratesa (kako je Den „krstio“ misterioznog radnika na pumpi, što je ovaj sa oduševljenjem prihvatio), koji se najvećim delom odvijaju noću na pumpi, uz povremene dnevne izlete i periode obuka.

Kao i čitalac, i naša junačina Den je u početku veoma zbunjen Sokratesom i njegovim „čudnim“ (sa razlogom su navodnici) pogledima na svet i funkcionisanje čoveka. Posmatrajući Sokratesovo ponašanje i rezonovanje, Den se po prvi put pita da li je zaista moguće da je Sokrates, u stvari, jedan od retkih normalnih ljudi koji su na pravom putu (i „budnih“ na ovom svetu), a da smo svi mi ostali izgubljeni.

Den često pokušava (kao i svi mladi i obrazovani ljudi) da opovrgne Sokratesove teorije o životu svoim logičnim i savremenim argumentima, siguran da Sokrates priča (lupa) gluposti koje nisu primenljive u današnje doba, ali kao da se sa svakim Sokratesovim odgovorom, njegov svet sve više menja.

Ali, Sokrates nije jedina osoba koje će uzdrmati Denov svet.

Tu je i Džoj, mlada (nikada joj nećete pogoditi godine), vetropirasta i spontana devojka, Sokratesova prijateljica, u koju se Den momentalno zaljubljuje. Međutim, u Dena se istovremeno uvlači i blaga frustracija, jer izgleda da je i Džoj „ratnica“ poput Sokratesa, i kao da se njih dvoje razumeju na nekom nivou koji je za Dena i dalje nedostižan i ne preterano razumljiv. Međutim, Den u tom trenutku nije mogao ni da zamisli kakve je planove život imao za njega i Džoj.

Nije sve ostalo samo na noćnim teorijskim raspravama sa Sokratesom na benzinskoj pumpi. Ne, za Dena je to tek bio početak. Sokrates je Dena podvrgavao i fizičkim vežbama i naterao ga na radikalne promene u ishrani, kao i u načinu razmišljanja.

I tako je Den ubrzo postao prosvećen kao Buda i bogat kao Džef Bezos.

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

Kad bismo se zezali…

Čak i za disciplinovanog i posvećenog momka kao što je Den, Sokratesovi „izazovi“ su bili veoma, uh, izazovni. Puno će biti uspona i padova na tom putu, puno preispitivanja, puno mističnih (natprirodnih) putovanja sa Sokratesom…

… kao i neki porazi/traume sa kojima čovek (generalno) ne bi mogao lako da se izbori. Ali, i u takvim trenucima se pojavljuju Sokrates i Džoj, da ukažu Denu na neke bitne, suštinske stvari.

Šta će se kasnije dešavati sa Denom, da li će kao stariji (i zreliji) spoznati „put ratnika“ ili će ga tek tada čekati pravi test, saznaćete ako pročitate ovu knjigu. 🙂

Uh, odakle krenuti sa utiscima…

Knjiga je puna predivnih Sokratesovih misli i lekcija. To nisu klasične inspiracione/motivacione rečenice, već misli nad kojima ćete se zaista zamisliti. Neke nećete možda odmah razumeti, a značenje nekih Sokratesovih reči će se menjati vremenom.

I tu se krije jedna od čari ove knjige.

„Put mirnog ratnika“ jedna od onih knjiga koje treba povremeno pročitati. Jedna od onih knjiga kod kojih sa svakim čitanjem otkrivate nešto novo ili spoznajete nešto što vam je pre promaklo ili niste svojevremeno dobro razumeli. Polazim od sebe, ja je pročitam barem jedanput godišnje. 🙂

Ali, ovo nipošto ne treba da vas obeshrabri ili da vas navede da pomislite kako je ova nekakva teška filozofska knjiga. Baš naprotiv! Knjiga je neverovatno laka za čitanje, prosto ne želite da je ispustite iz ruku. Stalno se pitate šta li Dena čeka uza ćoška, kakvu li će mu životnu lekciju Sokrates pokazati. Da li će to biti još jedan razgovor na pumpi (gde će Sokrates dokazati Denu kolika je on, u stvari, magarčina za nekle stvari :D), izlet ili šetnja (koji su, ujedino, i deo obuke), teške fizičke vežbe? Njegovi neplanirani susreti sa Džoj? Delovi njegovog života na koledžu? Kako psihofizičke transformacije utiču na njegovo viđenje okoline i interakciju sa njemu bliskim ljudima? I šta će se desiti sa Denom u godinama kada bude razdvojen od Sokratesa?

Kao što sam spomenuo, knjiga je zaista laka za čitanje, pa je samim tim i njen stil pisanja takav. Zanimljiva autobiografija, sa lepo izbalansiranim opisima lokacija i ljudi, kao i dinamičnim scenama u kojima učestvuje Den.

Nije na odmet da uz sebe imate i olovku ili mobilni telefon, pa da povremeno podvučete/uslikate neke rečenice iz ove knjige, koje biste trebali povremeno da pročitate. 🙂

Spomenuo sam da „Put mirnog ratnika“ zauzima posebno mesto na mojoj polici (kao i u mom srcu, koliko god to zvučalo kao kliše), i zbog toga nije lako pisati utiske, a da ne zvuče kao neki hvalospevi.

To je jedna od onih knjiga koju rado poklanjam, i iza koje mogu da stanem po pitanju njene vrednosti. Verujem da je ovo jedna od onih knjiga koju bez problema možete da poklonite i osobama koje nisu ljubitelji motivacionih-inspiraciono-spiritualnih knjiga, iz prostog razloga što je tako napisana da ima svojevrsnu dinamiku u životnim dešavanjima glavnog junaka, pa samim tim nema nekakav spor tempo niti preteranog bombardovanja dubokim mislima.

Sve u svemu, „Put mirnog ratnika“ je jedna od onih knjiga iz moje top kategorije i apsolutna preporuka.

I, pošto posle toliko godina i dalje nisu prevedene njegove druge knjige, vidim da ću morati da ih nabavim iz inostranstva.

A koliko je dobra knjiga, mislim da dovoljno govori i činjenica da je svojevremeno doživela i svoju solidnu filmsku adaptaciju. 🙂

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

I za kraj, ko je uopšte Den Milman:

„Den Milmen (rođen 22. februara 1946.) je bivši šampion sveta u gimnastici na trambolini, univerzitetski profesor, instruktor borilačkih veština, učitelj i autor četrnaest knjiga iz oblasti samo-pomoći, prevedenih i objavljenih u mnogim zemljama, od kojih je najpoznatija delimično autobiografska novela Put mirnog ratnika. Ova novela je adaptirana u dugometražni nagrađivani film, „Peaceful Warrior“.

Na Svetskom šampionatu u trambolini, u Londonu 1964. godine, Den Milmen je postao prvi svetski prvak u toj disciplini.

Kasnije, 1968. godine, nakon teške povrede zadobijene u saobraćajnoj nesreći na motociklu, on se čudesno oporavlja da bi se pridružio gimnastičkom timu Kalifornijskog univerziteta kao kapiten. Takođe, 1968. godine naimenovan je za gimnastičkog upravnika univerziteta Stenford, gde je lično trenirao američkog olimpijca Stiva Haga (Steve Hug) i proslavio tim Stenforda u Americi.

Njegova rana biografija uključuje treninge modernog plesa, gimnastike i borilačkih veština. Nosilac je crnog pojasa u aikidou. Kasnije je izučavao različite jogičke i borilačke veštine, putovao širom sveta istražujući integrativne discipline, što je kasnije (od 1980. godine) rezultiralo time da stekne afirmaciju kao autor, motivacioni govornik i učitelj načina života koji on naziva „put mirnog ratnika“. Zbog višeslojnosti njegovog pisanog dela njegovo delo je teško kategorizovati, ali se ono generalno bavi razvojem ljudskih potencijala.

Den Milmen živi sa svojom ženom Džoj ( 😉 ) u Severnoj Kaliforniji. Oni imaju tri odrasle kćerke i dva unuka.“ (delovi njegove biografije su preuzeti sa sajta meni drage izdavačke kuće Babun, pošto mi se dopao njihov prevod i delove autorovog života koje su pokrili, pa nije bilo potrebe da se pozivam na Wikipediu i sajt autora 🙂 )

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li si ti spreman da pođeš svojim „putem mirnog Ratnika“? 🙂

 

 

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Babun | Knjizara.com

Sajt autora Dena Milmana

Njegovo gostovanje na TEDx

 

Tags:

Alhemičar

Alchemist Alhemičar

Alhemičar – Paulo Koeljo

 

Nekako s jeseni, kada dođe Sajam knjiga (mada sve više liči na sajam, a manje na knjige), kao i svake godine, naš dragi Paulo Koeljo nam spremi neku novu knjigu. U svojoj najnovijoj knjizi se dohvatio Mata Hari. Međutim, njegova prethodna knjiga („Rukopis otkriven u Akri“) me je ostavila između neutralnosti i blage razočaranosti. I kao što kaže naša poslovica kaže, „koga zmija ujede, taj i u hladan jogurt duva“, nešto se nisam odmah zaleteo sa kupovinom (što mi i nije neka mudrost, jer znam da ću se zaleteti kasnije). I zato meni pade na pamet da, posle 15 godina, ponovo pročitam legendarnog „Alhemičara“.

Kada sam, kao dečkić, prvi put pročitao delo „Alhemičar“, mislio sam da je to prilično zanimljiva knjiga, sa sve „Ako nešto želiš, čitav Univerzum se uroti da to ostvariš“. Međutim, već tada sam osetio da postoji nešto… neobično u vezi ove knjige. Nisam mogao da definišem šta je to, ali je nešto postojalo. Znam, reći ćete nešto poput „pa naravno, ova knjiga šalje snažne poruke vezane za sreću u životu“ ili slično. Slažem se sa tim, ali to nije ono na šta sam mislio.

Petnaest godina kasnije, drugo čitanje. Ono mi je dalo spoznaju šta je bilo to nešto „neobično“. Dalo mi je odgovor i prosvetlilo me. Spoznao sam suštinu života i Univerzuma. Obukao sam se kao Mahatma Gandi i krenuo (bos) da širim poruku svetu. Naravno da se ništa od ovoga nije desilo, inače bih vam ovaj tekst pisao iz ustanove „Laza Lazarević“, a ne iz jednog prilično interesantnog kafića (o tome drugom prilikom, obećavam).

Ono što je bilo neobično kada sam prvi put čitao „Alhemičara“, sada je počelo da daje naznake šta je to bilo. Ali, da se prvo okrenemo samoj knjizi.

Mladić se zvao (sada svi horski) Santjago. Naš mladi junak je oduvek osećao da se „odgovor“ nalazi u hodočašću. Zato je postao pastir krenuo da luta duž Španije. Na njegovim putovanjima mu društvo prave njegove ovčice (što me uvek podseti na “čoban tera ovčice“), buteljka vina i, pošto nema Facebook, knjiga.

Dobro, sada ću biti malo ozbiljniji i iskrenije ću pristupiti knjizi.

Santjago se, posle godinu dana, vraća u jedan grad da ponovo proda vunu (i uzme još veću i deblju knjigu i obnovi zalihe vina). Međutim, još bitnije od vune, jeste da se u tom gradu nalazi i zgodna ćerka jednog trgovca (Santjago je, ipak, pastir, a ne monah zavetovan na čednost), koju je upoznao pre godinu dana, progovorio sa njom par rečenica i malčice se zaljubio, pa se sada nada da će ga se ona setiti. Naravno, s obzirom na vremenski period  u koji je priča smeštena, ovo se da pripisati njegovoj naivnoj romantičnoj prirodi, inače bi u 21. veku verovatno bio smatran za manijaka ^^ .

Međutim, Santjagov život je počeo da ide neočekivanim tokom kada je otišao do jedne starice da mu protumači san koji ga je opsedao već neko vreme, a koji se ticao skrivenog blaga podno egipatskih piramida. Ali, starica nije bila tipična ciganka šarlatan, s obzirom da mu nije tražila pare unapred za svoje usluge, već pošto Santjago pronađe blago iz svojih snova. Dan postaje još čudniji kada, malo kasnije, Santjago sretne starca koji mu se predstavlja kao kralj Salema, koji će ga, u zamenu za deseti deo stada, naučiti kako da stigne do skrivenog blaga. Naravno, Santjago je dovoljno bistar momak da pomisli kako je cela porodica Cigana spremna da ga opelješi… dok slučajno na starčevim grudima nije bljesnulo nešto, što definitivno nije bila bižuterija kupljena na buvljoj pijaci, što je ubedilo mladića da je možda neka viša sila krenula da dela.

I zbog čega se ukrcao na brod za Afriku.

Ovde ću da zastanem i da ukažem na jedan detalj koji me je naterao da se zamislim (a koji ću podeliti sa vama, jer ću da pretpostavim da je većina vas pročitala knjigu). U pitanju je mladićeva frustriranost time što je upoznao starca – kralja Salema. Iako se to vidi iz samo dva kratka pasusa, tu se otkriva snažna poruka za ljude, a to je kako postanemo frustrirani kada je naša zona komfora i sigurnosti „ugrožena“. Starac je, sa najboljom namerom, pružio mladiću priliku da se usudi da promeni svoj život. Koliko puta se nama desilo da nam neko/nešto pruži priliku da nam promeni ili transformiše život, pod uslovom da skupimo hrabrost za taj korak. Englezi imaju jako lep i moćan izraz za to – „leap of faith“ iliti, grubo prevedeno, „skok vere“.

Santjago se usudio na taj skok.

Ono što čini „Alhemičar“ tako posebnim, jeste univerzalna poruka da Univerzum za svakoga od nas ima nešto spremljeno, i da ono što nam se trenutno dešava u životu nije konačna namera Univerzuma, kao i da iz svega toga treba da izvučemo ono dobro. Santjago je odličan primer za to! Ubrzo po dolasku u Afriku, biva opljačkan. Sam, bez prebijenog dinara u nepoznatom svetu. Taman kada je rešio da, poput svakog junaka, zaplače na sred trga, uspeo je da shvati da je, u stvari, izazov za njega tek počeo. Naravno, imao je želju da stigne do blaga i piramida. Ali, ono što je on, zapravo, zaista želeo, jeste da upozna nove svetove! I zato je rešio da pokuša da uradi nešto drugačije, jer se već obreo u novom svetu. To mu je omogućilo da sretne Prodavca Kristala i počne da radi u njegovoj prodavnici, skupljajući pare da ponovo stane na noge i možda ponovo kupi ovce, još više zaradi i onda se vrati kao uspešan čovek u Španiju.

Santjago se trudio da unese male inovacije u prodavnicu, koje bi Prodavac sa oklevanjem prihvatao, mada bi kasnije drastično uvećavale njegovo bogatstvo. A kroz njegove razgovore sa Santjagom, shvatio sam da je Prodavac Kristala metafora za mnoge ljude oko nas (možda i za neke od nas) koji su toliko navikli na svoj stil života, da ne žele promene ili da ostvare neke svoje želje, iz straha da se ne razočaraju, ili da će možda po ostvarenju svog cilja, njihov život izgubiti smisao. I, kao „rešenje“, biraju da sanjare o svom cilju i razmišljaju „šta bi bilo kad bi bilo“, umesto da se usude da ga ostvare. Ne znam za vas, ali ja sam se baš bio zamislio nad ovim.

U međuvremenu, naš Santjago se obogatio i rešio da se sa svojom vrećom para vrati put Španije, poput gastarbajtera-povratnika… da ga jedan sitan detalj nije podsetio na njegovu Ličnu Legendu, koja ga je i dalje strpljivo čekala, i koja se nalazila podno piramida. I Santjago se ponovo usudio i krenuo preko pustinje. Opet je bio spreman da rizikuje svoju zonu komfora i sigurnost da bi pratio i otkrio svoju Ličnu Legendu. I šta mu je to donelo? Opasnosti, strahove, dileme, bliske susrete sa smrću. Ali, znate li šta je otkrio? Pravu, savršenu ljubav, oličenu u devojci – „ženi pustinje“ – koja zna da svog ratnika treba da pusti da izvrši svoju misiju da bi joj se on, srećan i ispunjen, vratio.

I znate koga je sreo na tom svom putu? Pa naslovnog junaka knjige! Velikog Alhemičara, koji je poveo mladića put Piramida, usput ga učeći nekim bitnim životnim stvarima, među kojima je i značaj slušanja svog srca. Ali, pravog slušanja svog srca. Ono koje se manifestuje onom osećaju kada prosto znamo da nešto jeste takvo kako je, bez upliva misli ili naših želja. Jer tamo gde je naše srce, tamo je i naše blago – jako lepa misao.

Scena kada je mladić trebao da se pretvori u vetar da bi sebe spasio sigurne smrti mi se posebno dopala, jer je ona bila pokazatelj prave vere. Vere u sebe i višu silu, da će obe stati na našu stranu u pravom trenutku.

Sam kraj  (možete i sami da pretpostavite kakav) krije i jednu interesantnu poruku vezanu za to kako se dešava da tragamo za blagom koje se često nalazi ispred našeg nosa.

A sada, šta je ono što je toliko uticalo na mene da ponovo pročitam ovu knjiigu. Teško je to opisati, mislim da će mi se odgovori na to polako vremenom otkrivati tokom života. Ali, možda bih mogao da probam da ih bar malo sumiram.

Mi zaista ne možemo znati šta Život za nas ima u planu. Često mislimo da nam je sudbina da provedemo dosadan život, koji je pun patnji i neuspeha. I zbog toga se povlačimo pred izazovima, želeći da probamo bar malo da se zaštitimo. Da bismo živeli prazan život, da bismo oklevali pred izazovima, tražili nekakvu kvazi-sigurnost u proseku. Da li nam je zato data prilika da se rodimo? Hej bre! Pa da li smo mi svesni verovatnoće da budemo na ovom svetu?

Skroz sam zaboravio na statistički podatak koji me je uzdrmao kada sam ga ponovo pročitao.

Da bi ste osvojili sedmicu na Lotou, šanse su jedan prema 15 miliona…za to vam treba baš sreća zar ne?

Ali, šansa da se rodite je jedan prema 400 TRILIONA! Ma kakav faktor sreće! Pa vi ste, bre, IZABRANI! „Chosen One“, „The One“, „The Legend“… da li smo mi svesni ove činjenice?

Ne znam šta bi to bila Lična Legenda. Možda je to nešto mistično što nam Univerzum ili otkrije ili ne, mimo naše volje. Ali, možda je Lična Legenda i nešto što možemo sami otkrijemo, kada iskreno pogledamo u sebe i najiskrenije se zapitamo: „Šta ja zaista želim od ovog života i kako ću to ostvariti?“

 

Danas nemam pitanje za vas. Ali, vi možete postaviti sebi jedno pitanje.

 

Da li ja živim svoju Ličnu Legendu?

…a ako je odgovor ne, onda postavite i podpitanje.

Šta ja zaista želim od ovog života i kako ću to ostvariti?

Tags:

Empire V

Ампит В Empire V

 Empire V – Viktor Peljevin

 

Peljevin… ovaj, da… uh… ja… i nisam baš siguran odakle da počnem.

Viktor Peljevin je veoma interesantan momak (doduše, sada uveliko gazi petu deceniju, ali nećemo da sitničarimo). Retko daje intervjue i prilično su mu neodređeni i nedorečeni, pa podseća na nekakvog hibrida Haruki Murakamija i Endi Vorhola.

Kuriozitet: čuo sam da ovog pisca i njegov stil pisanja pogotovo vole pravnici. Dobro… može biti…

Ali, ne mogu da se otmem utisku da je ovo tip pisca koji volite ili ne volite.

Ako ćemo pravo, kroz čitanje romana „Empire V“, moje mišljenje o Peljevinu se menjalo. Od indiferentnosti do blage odbojnosti, da bih na kraju romana shvatio da sam zgotivio i pisca i njegov roman.

Pre nego što zaronimo duboko u „Empire V“, jedno malo upozorenje: ne upuštajte se u čitanje ovog romana tek tako! Ovaj roman (a izgleda i ostala Peljevinova dela), zahtevaju da se pažljivo udubite u čitanje, inače se može desiti da propustite neke bitne poente, zbog čega vam roman može biti čak veoma dosadan.

Takođe probaću da, iz svoje perspektive, protumačim šta je pisac hteo da kaže u ovom romanu.

A sada…

Početak romana nas zatiče u trenutku kada 19-godišnjeg Romana (momak baš i nije imao neko srećno detinjstvo), ujeda vampir! Neko bi pomislio da će ovo biti najkraći roman na svetu ili akcioni triler sa novom reinkarnacijom Drakule. Međutim, ispostavlja se da sve što smo znali o vampirima nema veze sa vezom…

Ujedom vampira, Roman je i sâm postao vampir (logično). Od tog trenutka, njegov život se menja iz korena („Logično!“, glasi horski odgovor čitalaca). Međutim, promena se ne odnosi samo na promenu njegove rasne pripadnosti, već Roman (koji je sada dobio božansko ime Rama II, pa ćemo ga i mi nadalje tako zvati) sada stiče i drugačiji (pravi?) pogled na svet…

Radnja romana je pa, da kažemo tako, specifična. Od trenutka kada Rama postaje vampir (faktički od samog početka dešavanja), roman postaje u stvari vodič za mlade vampire o tome kako zaista funkcioniše svet i koja je uloga vampira u tom svetu. Novopečeni vampir Rama će se sretati sa veoma interesantnim i specifičnim vampirima-učiteljima (i njihovim zanimljivim, ili je možda bolje reći pravim, pogledima na svet), koji će ga učiti diskursu i glamuru, kao i umetnosti vođenja ljubavi i borbe.

Rama će, kroz susrete sa vampirima i Haldejcima (o njima malo kasnije), polako menjati svoj pogled na svet i njegovo funkcionisanje, polako napuštajući (naivna) shvatanja ljudi i sve više preuzimajući vampirska shvatanja (a u tome će mu pomoći i „jezik“, entitet koji se bukvalno ugnezdio u Ramu, pružajući mu uvid u razna vampirska znanja). Shvatiće da su vampiri davno prestali da budu klasične krvopije kakvim ih mi smrtnici vidimo, već da su oni konačna karika u evoluciji, da su oni, u stvari, stvorili ljude, i da su oni za njih bogovi. Oni su shvatili da su iluzija, manipulacija, moć i novac, ono što im omogućava da gospodare ljudima. A u tome im pomažu Haldejci, njihove verne sluge. Haldejce sam doživeo kao moćne i uticajne ljude, koje su vampiri podučili nekim veštinama za sticanje bogatstva i koji pred svojim gospodarima (vampirima) ne mogu da imaju tajne (vampiri, inače, imaju jednu jako kul moć, a to je da, na osnovu suptilnog i bezbolnog ugriza, mogu da saznaju kakav je neko čovek, kao i sve njegove tajne i iskustva koja je do tada doživeo). Haldejci, u stvari, manipulacijom (politika i marketing) pomažu vampirima da kontrolišu široke narodne mase.

Tokom svoje postepene inicijacije u svet vampira, Rama će voditi duboke filozofske razgovore, ne samo sa svojim učiteljima, već i sa lukavim Haldejcima, kao i sa drugim vampirima koji, već dugo, dugo hodaju Zemljom. Ticaće se smisla postojanja ljudi i vampira, novca, Boga, kako ovaj svet zaista funkcioniše i slično, kao i zašto se treba paziti ako ugrizete vampirku (pogotovo ako je u pitanju jedna mlada Hera), jer to može veoma da uzdrma emocije.

Peljevinovi vampiri nisu one mračne, sadističke krvopije, ogorčene na svet i koje žele da seju haos. Oni su, u stvari, prilično racionalna bića koja su oduvek kontrolisala čoveka i koja su shvatila kako mehanizam glamura i diskursa, nije ništa drugo do suptilna manipulacija ljudima, koji su u današnje vreme otuđeni jedni od drugih i prilično opsednuti novcem.

Vampiri su za mene metafora najmoćnije elite, za koju najveći deo ljudi (verovatno) i ne zna. Oni su ti koji kontrolišu svet iz senke, koji se ne pojavljuju u javnosti (a i nemaju potrebu za time). Oni upravljaju novcem, a samim tim i svetom. Ko bi to mogli biti? Možda neke tajna društva i pojedine porodice koje postoje vekovima unazad i za koje smo načuli samo par reči? Ili su to možda još tajnije organizacije i porodice čijeg postojanja nismo ni svesni?

A njihove verne sluge Haldejci? Da to nisu najmoćnije i najbogatije osobe sveta, ljudi iz sveta medija, muzike i politike, koji nam govore šta da nosimo, jedemo, pijemo, čitamo, slušamo? Koji nam suptilno ispiraju mozak i tako se trude da nas ukalupe i kontrolišu? Da nas ubede da jedino božanstvo koje postoji jeste Novac, i da treba da žrtvujemo svu svoju životnu energiju njemu i da se samo njemu klanjamo? Da, dokle god nemamo novac, mi smo tužni, otuđeni, usamljeni i nesrećni?

Kao što sam vas upozorio na početku, ovaj roman nije za svakog. Ima dosta filozofskih dijaloga na temu funkcionisanja sveta, i treba se malo udubiti u roman, da ne bi stekli (pogrešan) utisak da je sve samo prazno blablabla…

Takođe, nailazićete na dosta referenci na popularnu kulturu, politiku, biznis…

Ali, ima i dosta pametnih misli i bolnih činjenica.

Sve u svemu, kada se saberu utisci, Viktor Peljevin je kroz filozofske dijaloge (i psihodelične scene), na zaista zanimljiv način opisao našu bolnu realnost. Meni se „Empire V“ zaista dopao, i definitivno planiram da u bliskoj budućnosti pročitam nastavak Raminih avantura u romanu „Betmen Apolo“. Ko zna kakve nove životne činjenice i psihodelične događaje ćemo tu pročitati?

Inače, ako bar malo znate ruski, mislim da ćete shvatiti igru reči u naslovu romana. 😉

Postoji jedan mali detalj koji mi se učinio posebno zanimljiv, a tiče se dešavanja pred kraj samog romana. A to je da često treba paziti i sa kime odlučite da budete prijatelj. To često možda da vas odvede do vrata raja… ili pakla. Pročitajte roman, videćete. 😉

„Jedina perspektiva za pametnog momka u ovoj državi je da radi kao klovn kod pedera. Ko ne želi da radi kao klovn kod pedera, radiće kao peder kod klovnova“. Mislim da ovaj citat iz romana savršeno opisuje u kakvoj situaciji se nalazi moderan čovek.

 

Ne jedno, već tri pitanja/razmišljanja za vas!

  • Ko su za vas vampiri i Haldejci?
  • Empire V… da li primećujete igru reči u naslovu ovog dela?
  • Citat o pederima i klovnovima…kako biste ga vi protumačili?

 

Tags: