Category Archives: Drama

U potrazi za Aljaskom

 

U potrazi za Aljaskom

„U potrazi za Aljaskom“ – Džon Grin

 

Vau…

Moram da priznam da sam se malo zamislio kada sam završio sa čitanjem knjige „U potrazi za Aljaskom“ Džona Grina. Vraćao sam sećanja na osnovnu školu i srednju školu (pa i na fakultet, zašto da ne), razmišljajući o ljudima koje sam sreo tokom svog školovanja. Naravno, susret sa svakom osobom u našem životu nas na neki način oblikuje i definiše, u to nema sumnje. Ali, period tokom školovanja je ujedino i vremenski period kada se formiramo kao ličnosti i počinjemo polako da „osećamo“ kako svet oko nas (valjda) funkcioniše. I u tom periodu neretko srećemo i osobe koje na nas ostave takav utisak, da ih nikada ne zaboravimo. Ali, te osobe ne samo da ostave snažan utisak na nas, već nas njihovi postupci i razmišljanja toliko „uzdrmaju“, da i mi počnemo da menjamo (nadam se na pozitivno) naše poglede na neke stvari. Sa takvim tipom osoba želimo da ostanemo u kontakt celog života kao prijatelji…ili možda i nešto više.

Međutim, život piše neka svoja pravila, i isto tako se neretko dešava da se, sticajem okolnosti, udaljimo od takvih osoba. Ili da one, jednostavno, nestanu iz naših života.

Mada, ovakve osobe ćete sretati i po završetku školovanja. I isto tako postoji mogućnost da i njih zadržite uz sebe…ali, i da ih izgubite. Da…

 

U potrazi za Aljaskom

 

„U potrazi za Aljaskom“ upoznajemo mlađanog Majlsa Haltera. Naš junak je bio neprimetan celog svog života (i deluje kao da mu to odgovara), kada iznenada odlučuje da se privremeno preseli na Floridu i nastavi svoje školovanje u „Pripremnoj srednjoj školi Kalver Krik“. Majls je jedan od onih mirnih, tihih, skoro neprimetnih momaka. Voli da čita, a posebno je zanimljiv njegov „hobi“, a to je da voli da pročita biografije velikana svetske istorije i zapamti njihove poslednje reči (da, znam, sada vaš hobi sa salvetama ili mirišljavim sličicama deluje tako bezazleno i dosadno 😀 ).

Ubrzo po dolasku, naš junak dobija za cimera Čipa „Pukovnika“ Martina, koji je mršavog Majlsa prekrstio u „Salce“ i njih dvojica se brzo sprijateljuju.

Loša vest je, što je Majls več prve večeri bio kidnapovan od strane „Nedeljnih ratnika“ (naziv koji se upotrebljava za bogatu decu), umotan u selotejp i bačen u obližnje jezero. Na žalost (ili na sreću), ovo nije tipična inicijacija novajlija, već je Majls bio žrtva osvete bogate dece, koja krive „Pukovnika“ i njegovo društvo za to što je iz gimnazije izbačena njihova (bogata) drugarica, pa je nesrećno „Salce“ istovremeno bilo i žrtva i kolateralna šteta.

A ko su „Pukovnikovi“ kompanjoni? U pitanju wannabe hiphop i didžej Takumi Hikohito. A tu je i simpatična Lara, rumunska imigrantkinja, kojoj se ubrzo svidi „Salce“.

A tu je i Aljaska Jong…Ah Aljaska… Mlada i prezgodna, ali blago emotivno nestabilna devojka koja je „Salcetu“ momentalno zavrtela mozak i srce.

I tako naš „Salce“ upada u tu malu družinu, poznatu po smicalicama koje podvaljuje „Nedeljnim ratnicima“ i  dekanu zaduženom za studente Starnsu, znanom po nadimku „Orao“ (sa sve urokljivim očima), usput pokušavajući da se izbori sa izazovnim školskim predmetima (uključujući i profesora Hajda, zvanog „Doktor“, i njegove teme vezane za religiju), malo se muva, pomalo popije, malo vaćari, malo prepisuje na kontrolnom, završi srednju školu, ode na fakultet, zaposli se, oženi, dobije decu i umre srećan u dubokoj starosti.

Čiča miča i gotova priča.

Kada bi život bio tako jednostavan, kao što nije.

Radnja ovog romana, međutim, ima neki svoj tok. Kao i život, zar ne?

Dok čitate roman „U potrazi za Aljaskom“, stičete utisak da je pisac negde u ovom romanu zaista utkao deo sebe i svojih srednjoškolskih iskustva. I zbog toga mislim da će se ovaj roman dopasti svim generacijama (ali, o samim utiscima malo kasnije).

Elem, pored toga što se roman bavi srednjoškolskim dogodovštinama i iskušenjima koje svi mi manje-više prođemo (u zavisnosti od vaše škole, okruženja i društva) u nekom obliku (sukobi bogate i siromašne dece, postavljanje smicalica profesorima, prve ljubavi, seks, zaljubljenost u nekoga ko je već u vezi, dodir sa alkoholom i cigaretama i slično), uključujući i sukobe sa autoritetima, odrastanje i ostalo, ovaj roman se dotakao i nekih (bar meni) veoma interesantnih tema:

  • Žaljenje za izgubljenim – ovo sam već spomenuo na početku. Kako možemo da se nosimo sa nečim što se izgubilo/odvojilo/udaljilo od nas? Da li smo spremni da nastavimo život, kada, na primer, iz našeg života izgubimo neku vrednu osobu, da nam se posle toga život deli na period „pre i posle te osobe“? Da li ikada uspemo da nastavimo dalje?
  • „Veliko možda“ – to je „nešto“ za čim traga naš junak „Salce“ (i razlog preseljenja daleko od roditelja u nepoznato okruženje). Međutim, to „veliko možda“ je nešto i za čim svi mi tragamo. To je da pronađemo naš smisao u životu, cilj sa kojim možemo da se identifikujemo, mesto gde se osećamo da pripadamo, osoba koja nas čini boljom ili nešto peto. Da li možemo to ikada pronaći, ili je naš zadatak da jednostavno tragamo za tim?
  • „Prokletstvo. Kako li ću ikada izaći iz ovog lavirinta?“ – Poslednje reči koje se, navodno, pripisuju južnoameričkom revolucionaru Simonu Bolivaru, a koje je Aljaska spomenula „Salcetu“, uz dogovor da će mu ona naći devojku ako on pronađe odgovor na ovo pitanje. Da li je „Salce“ uspeo da pronađe odgovor? Da li mi možemo pronaći odgovor na ovo pitanje? Možda je pravo pitanje: Da li lavirint zaista i postoji, ili je to nešto što smo mi sami sebi napravili, da bismo imali neki nama poznati okvir, našu zonu komfora?

 

U potrazi za Aljaskom

 

Kao što možete da primetite, „U potrazi za Aljaskom“ nije vaš tipičan tinejdžerski roman. Teme kojima se bavi su prilično raznolike, duboke, a na momente i veoma potresne. Ovo je roman koji treba svako da pročita, a u zavisnosti od vaših godina i životnog iskustva, definitivno ćete se „povezati“ sa nekim detaljima koje možete da preslikate i na svoj život, a i da se zamislite nad nekim svojim potezima u životu, kao i da vidite koja poruka će se izroditi iz svega toga. Verujem da će neka od pitanja koja će se „roditi“ u vašem srcu biti poput „Šta da sam uradio ovo na drugi način?“, „Šta da sam manje oklevao?“, „Šta da sam bio samo malo hrabriji?“ „Šta da sam se samo malo manje plašio?“ i slično. Vi sami najbolje znate koja pitanja krijete u svom srcu. J

Stil pisanja je veoma prijatan i opuštajući. I pored dubokih tema, uopšte nije naporan za čitanje, niti zahteva nekakve pauze za razmišljanje. Ovo je roman koji ćete preleteti u dahu, a onda se zamisliti nad svim pročitanim.

Sve u svemu, roman koji bi mogao da bude čak i lektira u našim školama. Jer ovo je knjiga o životu mladih, o tome kako se njihov život oblikuje. Pustite to što se spominju cigarete, alkohol, smicalice i seks. To je nešto što okružuje svaku generaciju mladeži. Kao što savetuju mladima da pročitaju „Mi deca sa stanice Zoo“, da vide šta droga učini od ljudi, tako i „Potraga za Aljaskom“ pokazuje šta strah i gubitak neke osobe mogu da utiču na formiranje života neke osobe.

U trenutku kada sam završio ovaj roman, pojavila se i serija na HBO-u, pa planiram definitivno da vidim koliko je serija uspela da prenese emocije iz knjige. A naravno, usput i da se uradi neka recenzija? 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li je u tvom životu postojalo neko/nešto, što je tvoj život podelilo na period „pre i posle“? 🙂

 

 

Cena knjige: Vulkan | Laguna | Delfi | Makart | Urban Reads

 

 

Tags:

Borilački klub

 

Borilački klub Fight Club

 „Borilački klub“ – Čak Palahnjuk

 

Prvo pravilo borilačkog kluba –     o borilačkom klubu se ne priča

Drugo pravilo borilačkog kluba –  o borilačkom klubu se ne priča

 .

 .

 .

Osmo pravilo borilačkog kluba – ako je ovo tvoja prva noć u borilačkom klubu, moraš da se boriš

 

Ako ćemo pravo, uopšte nisam siguran u kom pravcu ide ova recenzija. Upravo sada, dok kucam, razmišljam šta da napišem o kultnoj knjizi Čaka Palahnjuka, „Borilački klub“.

Knjigu sam jednom davnom pročitao, i nisam bio siguran šta da mislim o njoj, mada sam razumeo da je čitalačka publika bila podeljena.

Film sam isto tako davno odgledao, znam da mi je svojevremeno bio intrigantan i mračan, ali mislim da sam bio premlad da sagledam celokupnu sliku.

Mnogo godina kasnije, eto ga pravi trenutak da se obnovi gradivo i, nadam se ovoga puta, bolje razume.

Mada je mnogima na pojam Borilački klub prva asocijacija film… pre filma je, ipak, bila knjiga koja je sve ovo zamesila.

Od trenutka njenog objavljivanja, knjigu Čaka Palahnjuka je pratilo puno kontroverze, koja se samo još više produbila pojavljivanjem filmske adaptacije. Nema sumnje da je knjiga „Borilački klub“ jedno malo remek-delo. Ali, i kao takvo, ono definitivno neće svima prijati.

Roman je ispričan u prvom licu. Glavni junak serije je Narator (Očigledno, doktore, ako je roman u prvom licu-prim.podsvesti), a to mu je ujedino i ime. On je vaš svakodnevni čovek, komšija iz kraja koji radi posao koji ga ne inspiriše, šta više, iscrpljuje ga, i koji pronalazi sitna zadovoljstva u kupovini jednostavnih komada nameštaja. Međutim, stresan posao i česta službena putovanja (avionom) koja zahtevaju menjanje vremenskih zona, u kombinaciji sa „običnošću“ njegovog života, dovode do toga da postane hronično iscrpljen i da ima problema da zaspi, što dovodi do toga da čovek počne da pati od nesanice, tj. insomnije, i ima sve manje snage da se nosi sa sobom i životom.

Lekar ga savetuje da poseti jednu od onih grupa za podršku, kao što je grupa za one koji imaju rak testisa, eto, „da vidiš šta je prava patnja“.

Mada naš Narator ne boluje od raka testisa, on ipak odlučuje da poseti jednu takvu grupu, i ubrzo shvata da samim tim što sluša i deli patnju drugih, njemu je, nekako, lakše u borbi sa insomnijom… do trenutka kada se na jednom od okupljanja pojavljuje devojka po imenu Marla, koja ga podseća da su, oboje, foliranti u ovoj grupi (a i drugim grupama koje posećuju). Našem Naratoru se ovo ne dopada, i, mada su se dogovorili da se ne sreću na grupama za podršku, njemu se insomnija vratila.

 

Borilčaki klub Fight Club

 

I tako, jednom prilikom, naš Narator upoznaje na nudističkoj plaži misterioznog Tajlera Derdena. Njegova harizma, slobodarski duh i nihilistički pogled na svet oduševljavaju našeg Naratora, i njih dvojica ubrzo postaju nerazdvojni prijatelji.

Ubrzo se u stanu našeg Naratora dešava eksplozija koja je kompletno uništila sve što je posedovao, na šta mu njegov prijatelj Tajler predlaže da dođe da živi kod njega.

Ubrzo se u njihov odnos meša i Marla, koja se zaljubljuje u Tajlera i ubrzo oni završe u krevetu. Narator prema Marli sada ima prilično neutralan stav (iako je Marla njega „zgotivila“), mada mu je čudno zašto nikada ne vidi Tajlera i Marlu zajedno, kao i zašto Tajler nekako Marlu drži na distanci.

Međutim, to ne utiče puno na sam odnos između Naratora i Tajlera, koji kao da postaju sve bliži, do te mere da bukvalno znaju šta onaj drugi misli.

Tajler Derden je intrigantna osoba. Radi samo noću, i to kao ili kinooperater ili konobar na ekskluzivnim dešavanjima, kada uslužuje elitu. Ali, on takođe i čini sitne sabotaže na tim dešavanjima. Na primer, on će, kada niko ne gleda, ovaj, da prostite, da „pusti goluba“ na puslice (Reci lepo, da „prdne“, nije to ružna reč-prim.podsvesti) ili da, uh ovaj, urinira u supu (Reci, bre, lepo da piš…uh, moramo da proverimo da li je ružno reći pišati…dođavola,rekao sam-prim.podsvesti) što definitivno vas natera da se zamislite (započetak, nad time da li je pametno da naručujute supu ili puslice u restoranu pošto ste ovo pročitali :D).

Na prvi pogled, Tajler deluje kao harizmatični buntovnik protiv sistema, s tim što ima prilično mračan stav prema ljudskom životu (da smo svi mi jedna vrsta ljudskog otpada) i smatra da jedino kroz destrukciju čovek može da spozna sebe i bude srećan, kao i da su ljudi postali frustrirani jer nemaju „ventil“ u svom životu koji im daje samopouzdanje i da trebaju da nađu način da postanu gospodari svog života.

Zato zajedno sa Naratorom osniva Borilački klub, mesto gde će se odabrana grupa ljudi uveče okupljati i boriti (bolje reći, lemati i razbijati zube jedni drugima) jedan na jedan, dok jedan od boraca ne klone ili se ne preda (i ovde ne možete da budete u ulozi posmatrača, ako želite da budete član kluba, morate da se borite). A zatim sa tim istim masnicama, posekotinama, polomljenim zubima (ili nešto još gore), odete sutradan na posao, skroz psihički rasterećeni, bez straha od šefa ili okoline, ponosito noseći svoje povrede kao ordenje. Zamislite momka koji vas uslužuje u restoranu, ljubazan, vaspitan i predusetljiv, ma milina od usluge. A onda taj isti momak vas uveče u Borilačkom klubu polomi od batina, nabije vam koleno u vilicu, a zatim zabije vaše lice zabije u pod, a vaši polomljeni zube vam cepaju obraz. Brutalno i odvratno zvuči? Dobrodošli u Borilački klub.

Takođe, Tajler je veoma „načitan“ i „obrazovan“ po pitanju proizvodnje sapuna (što mu kasnije postaje i jedan od izvora prihoda), kao i po pitanju pravljenja različitih vrsta eksploziva od materijala koji se daju relativno lako nabaviti u vašoj okolini.

I vremenom, naš Narator shvata da Tajler Derden nije baš ono za šta se prikazuje. Mada je na prvi pogled delovao kao harizmatičan buntovnik i mali revolucionar, Tajler je, u stvari, jedna vrsta zlog fanatika koji veruje da Bog nije bitan (i ne veruje da nas On voli) i da jedino kroz (bukvalnu) destrukciju i smrt može da se postigne potpuna sloboda. A da ne spominjemo što se, iza te njegove retorike i psiholoških trikova i manipulacija, krije jedan teški kompleksaš i egocentrični narcisoid. Njegove destruktivne vizije idu dotle da su Borilački klubovi (koji su se raširili brzinom požara kroz mnogobrojne gradove), kroz njegove govore, počeli te iste „borce“ da regrutuje za „projekat Haos“, i da ih grupišu da rade sabotaže širom grada, što treba da se kruniše i jednom velikom eksplozijom, u kojoj će Tajler da ubije sebe i postane „svetac“, ali će ubiti i Naratora. A u tome će mu pomoći članovi Borilačkih klubova, koji su postali poput sekte, ali sasvim uvereni u ispravnost ciljeva koje je zacrtao Tajler Derden.

I naš Narator shvata da mora pod hitno da spreči Tajlera Derdena, pre nego što i on nastrada zbog njega, kao što će i Marla verovatno postati žrtva.

Međutim, Narator kao da nema moć da spreči Tajlera. Članovi kluba ga bledo gledaju kada im govori da moraju da prestanu da slušaju Tajlera, a zatim se smeju i klimaju glavom u znak odobravanja. A kako se približava trenutak kada „operacija Haos“ treba da kulminira, počinju da gaje čak i veliko poštovanje prema Naratoru. Čak ni Marla ne razume zašto Narator govori toliko loše o Tajleru. A nevini ljudi ginu.

Deluje kao da je Tajler uvek jedan korak ispred Naratora.

Što će dovesti do bolesne kulminacije.

I tačka. NAPOMENA: Sledi težak spoiler, koji ne preporučujem ljudima koji nisu čitali knjigu/gledali film, jer je ovo krucijalan detalj za ovo delo, ali mislim da treba da ga se dotaknemo. Znači, čitate na sopstvenu odgovornost. 🙂

 

Borilčaki klub Fight Club

 

Narator i Tajler Derden su jedna ista osoba.

Narator u stvari i ne shvata (do pred sam kraj romana) da su stres i insomnija, u stvari, bili okidač za to da razvije podeljenu ličnost, kao nekakav alter-ego za koji nije svestan da je deo njega. U prevodu, on boluje od mentalnog oboljenja, disocijativnog poremećaja ličnosti.

Pošto sam se malo više raspisao, hajde da polako zaokružimo recenziju, sa osvrtom na stil pisanja i smisao romana.

Stil pisanja je, ironija, jednostavan, sirov, grub, bez puno opisnih detalja, ali pun izreka i misli Tajlera Derdena za koje možete reći da su da idu od dubokih filozofskih misli do običnog lupetanja poremećene osobe. U svakom slučaju, razmišljanja Tajlera i Naratora, kao i Naratorovo posmatranje okoline definitivno neće nikog ostaviti ravnodušnim (a prilično sam siguran i da će mnoge uznemiriti).

A sâm smisao romana…šta reći sem da je Čak Palahnjuk prilično pogodio stanje svesti društva. Dekadencija, haos, beznađe, osećaj inferiornosti kod ljudi, želja za buntovništvom, ne obraćanje pažnje na sebe, iscrpljivanje na poslu, nemogućnost da sa nekim prijateljima iskreno popričate, da znate kada da zatražite pomoć, verovanje da je (samo)destrukcija rešenje svih problema, kako smo mi u stvari uzvišena, a bezvredna bića… sve ove teme nikada neće izgubiti na aktuelnosti, a sa razvojem informacionih tehnologija, kao i potencijalnim posledicama koje nose (otuđenost, anonimnost, mogućnost da se putem interneta šire dezinformacije i zablude), ovaj roman je u stvari i način da se zamislite nad time u kom pravcu ide ovo društvo. I da se nadate da nećete sresti Tajlera Derdena u bilo kom obliku. A i sami znate,  takvi tipovi ličnosti će uvek postojati u svakoj epohi i treba ih se paziti.

Sve u svemu, roman koji treba bar jednom pročitati u životu.

A ono što mi se posebno dopalo kod ovog romana, a to do sada nisam govorio za druge romane…korice u izdanju „Lagune“ su mnogo dobro urađene, baš sam se prijatno iznenadio, baš su pogodile naslov i smisao romana. 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, kakvo je tvoje viđenje pogleda na svet Tajlera Derdena?

 

Cena knjige: Vulkan | Laguna | Delfi | Makart | Dereta

 

Tags:

Tišina

 

 

 

 

Silence - Shusaku Endo Tišina
Tišina – Šusaku Endo

 

Igrom slučaja,na IMDB-u sam naleteo na recenziju filmske adaptacije knjige „Tišina“ Šusaku Enda, u režiji Martina Skorsezea. Dok jedni smatraju da je ovo Skorsezeovo najbolje filmsko delo, drugi smatraju daje ovo njegovo najduže i najdosadnije delo (a da li su ti kritičari čitali istoimeni roman, to je možda druga priča).

Zna se da je sâm Martin Skorseze oduvek izražavao veliko poštovanje prema ovom književnom delu, kao i da postoji priča da se decenijama spremao da snimi film po ovom romanu, jer mu je bila namera da verno prenese Endovo delo na filmsko platno. Baš me interesuje da li je u tome uspeo?

Elem…

Roman sam davno pročitao i mislim da sam imao prilično neutralan stav prema istom. Nije isključivo i da mladost ima veze sa tim, jer ponovno čitanje (sada, mnogo godina kasnije) mi je(možda) dalo pravi uvid u ovu knjigu.

Pa da počnemo. 🙂

Sedamnaesti vek. U Japan pristiže (bolje reći, švercuje se) portugalski sveštenik Sebastijano Rodrigez. Motiv njegovog dolaska je jasan. Saznanje da je njegov duhovni učitelj i mentor, Kristovao Fereira, postao apostata (tj. odrekao se svoje vere), i to gaje prilično uzdrmalo, kao i njegovu crkvu. Sebastijano dolazi u Japan da sazna šta se zaista desilo sa njegovim mentorom, i da usput pruža duhovnu pomoć i podršku tzv. „kakure Kirishitan“ (prikrivenim hrišćanima).

Sedamnaesti vek je, inače, period velikih progona hrišćana u Japanu. Ljudi nisu smeli da se javno izjašnjavaju kao hrišćani niti da se ispovedaju ili obavljaju crkvene hrišćanske rituale. Hrišćani su često bili hapšeni, mučeni (gde su neretko pronalazili i svoju smrt) i prisiljavani da se odreknu hrišćanske vere gazeći fumije (odnosno, kamenu ili drvenu sliku/ikonu Isusa Hrista ili Device Marije). Sveštenika iz Evrope (bar zvanično) skoro da više i nije bilo.

Ne baš dobro mesto za napredovanje u karijeri hrišćanskog sveštenika…

Šta se zaista desilo sa Kristovao Fereirom, kako se Sebastijano Rodrigez snašao u Japanu (ako se uopšte i snašao), to ostavljam vama da saznate.

 

 

Tišina

 

 

 

Sada bih želeo da više pričam o suštini same knjige.

Pisac romana, Šusaku Endo, je bio, inače, japanski rimokatolik, i smatra se možda prvim japanskim piscem kojije objektivno pisao o hrišćanstvu u Japanu. A još je i roman bio objavljen 1966. godine, pa možete da zamislite koju je buru podiglo njegovo delo„Tišina“.

Za mene je glavni motiv knjige ideja „Boga koji ćuti“ iliti „Odsustva Boga“. I sâm glavni junak, kako prolazi vreme njegovog boravka u Japanu (što najčešće uključuje bežanje i skrivanje od japanskih vlasti ili provođenje vremena u njihovim zatvorima), sve češće se pita kako Bog ostaje nem pred vapajima tog siromašnog, pokatoličenog naroda. Da li zaista samo jaka vera nije dovoljna da donese promenu i prosvetli vlasti?

Kasnije, kada naš glavni junak bude zarobljen od strane vlasti, pa bude ulazio u sve češće konverzacije sa japanskim velikašima na temu hrišćanstva i to da li je hrišćanstvu uopšte mesto u Japanu, a još pride se uveri kako muče hrišćanski narod da se odrekne vere, pitanja se samo gomilaju.

Zašto Bog u svoj svojoj ljubavi i blagosti ne želi ni da vidi ni da čuje patnje naroda? Zašto prisiljavaju sveštenike da se odreknu vere tako što ovi moraju da gledaju mučenje siromašnih japanskih seljaka? Da li treba tvrdoglavo istrajati u svojoj veri i ubeđenjima… ili se ipak treba odreći vere da bi se spasili nevini? Da li je odricanje od vere zarad spasenja drugih u stvari dokaz ljubavi prema Bogu? Dali smo mi jakih uverenja u našu veru samo dok smo na poznatom tlu i u svojojzoni komfora, a čim stupimo u „močvaru“ (izraz koji se ovde često upotrebljava za Japan), onda možda vidimo realnost kakva zaista jeste? I još mnoga druga pitanje će se javljati našem junaku (a možda i vama) kroz ovaj roman.

Roman je, da tako kažemo, podeljen na dve celine. Prva polovina romana je više u formi pisama/izveštaja koje Sebastijano piše glavešinama svoje crkve, gde im opisuje svoje dogodovštine, dešavanja u Japanu i razmišljanja/dileme koja ga tište. A drugi deo je pisan iz trećeg lica, gde i dalje pratimo Sebastijanove (ne)zgode (uključujući i njegovo zarobljavanje), samo što tada izgleda baš i nije bio u situaciji da piše svoja pisma (pretpostavljam da je u tim situacijama spašavanje glave prioritet 🙂 ).

Moram sa vama da podelim jednu zanimljivost.

Znate i sami kako je to kada se veoma povežete sa nekim književnim likom (setite se samo Andreasa Jegera). E sad, zaista ne znam da li je to bila namera pisca (ili je možda samo do mene), ali, kada je u pitanju Sebastijano Rodrigez i njegovo putešestvije, nekako sam sve vreme ostao neutralan prema njemu tokom čitanja knjige…da ne kažem objektivan. Možda sam ga čak i malo osuđivao zbog njegovih preterano naivnih idealističkih shvatanja, zbog kojih su mnogi nevini ljudi patili. Možda me je podstaklo i njegovo naivno slepo verovanje u religiju, kao i da misli da citatima iz raznih jevanđelja može da nadmudri bilo koju silu. Ili možda to što mu je jako teško da prihvati tuđe mišljenje. A opet, možda je i do mene. 🙂 Ali, ipak govorimo o Japanu iz 17-og veka.

Sve u svemu, definitivno zanimljiv roman, o kome se može dosta razgovarati i polemisati.

Definitvno ću odgledati i film u narednom periodu…možda ga i ovde na blogu prokomentarišem? 🙂

 

 

A vi, dragi čitaoci: Koje je vaše mišljenje o tadašnjem širenju hrišćanstva u dalekoistočne zemlje?

 

 

NAPOMENA: Ova recenzija nema nikakvu religijsku pozadinu, ovo je čisto utisak autora bloga o samoj knjizi. Bez obzira na religije i verska ubeđenja, autor bloga smatra da svaku religiju treba poštovati, ili bar biti tolerantan prema istoj  🙂

 

 

Tags: