Category Archives: Biografija

Ja, tajkun

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

„Ja, tajkun“ – Miroslav Mišković

 

Posle dvadeset osam godina ćutanja, progovorio je Miroslav Mišković, najveći biznismen Srbije s kraja XX i početka XXI veka.

Zašto je ćutao? Zašto je sada progovorio?

 

Ne, nisam ja ovo napisao, to piše na pozadini knjige, „Ja, tajkun“…mada, sada kada sam ovo izgovorio naglas, nekako zvuči i bombastično i misteriozno…

Ahem…elem…

Pitao sam se kako će ići sa čitanjem ove knjige, ali ne mogu reći da me nije interesovalo. Posle priče Bojana Lekovića o „Kupujem-Prodajem“ i njegovom viđenju kako voditi kompaniju i suočavati se sa izazovima, a zatim i životnog puta Bila Ajgera od „ABC“ do „Diznija“, hteo sam ponovo da pročitam neku varijantu biznis-autobiografske knjige. Nekako se baš u tom trenutku pojavila vest o „Delta House“, a relativno pre toga i vest da se Mišković povlači iz operativnog vođenja „Delte“. Možda zato što mi je u glavi još bila sveža Ajgerova biografska priča (kao i to da se i on povukao iz „Diznija“ u trenutku kada je kompanija na vrhuncu), pa sam rešio da i knjizi „Ja, tajkun“ dam priliku.

Nisam ljubitelj politike, a imao sam osećaj da će ovde biti i komentara na račun države. Naravno, čitajući knjigu, jasno mi je bilo da sve to vuče korene još iz daleke prošlosti za njega (Miškovića) i da se on morao dotaći i države i njenog odnosa prema njemu.

Ali, opet, ne može se prenebregnuti činjenica i da je „Delta“ velika kompanija i da je moralo postojati i neko znanje i veština da bi se dovela do onoga što je sada. A to je deo koji je mene zanimao, male tajne velikih preduzetnika.

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

 

Knjiga je podeljena u nekoliko poglavlja, i svako počinje uvodnim delom u kojem se autor dotiče perioda između 2012. i 2017. godine (period famoznog hapšenja, optužnice, sudski proces i ishod), da bismo posle toga suptilno bili prebačeni u daleku prošlost i karijerno probijanje Miroslava Miškovića – od „Jugobanke“, preko „Župe“, ulaska u vladu SRJ, do famoznog 4. februara 1991. godine kada je registrovana firma „Delta 2M“…da bismo danas, 30 godina kasnije, videli gde se „Delta“ nalazi na mapi Srbije i regiona.

Šta ćemo još otkriti u knjizi „Ja, tajkun“?

Miroslav Mišković će nam ispričati kako je tekao njegov put i koje je poteze vukao u svojoj karijeri, pogotovo kada je bio na ozbiljnijim rukovodećim pozicijama u kompanijama. Kako je komunicirao sa ljudima (bili oni direktori drugih kompanija, njegovi podređeni ili političari), koje taktike je primenjivao da bi ostvario svoje rezultate, promene i metode koje je pokušavao da implementira u radu svojih kompanija.

Ali, otkriće nam i neke manje poznate detalje…poput ličnog proživljavanja perioda hapšenja, otmice od strane zemunskog klana, kao i kakav je imao odnos sa Miloševićem, Tadićem, Đinđićem, Nikolićem, Vučićem i kako ih je doživljavao kao ličnosti.

Videćemo kako je teklo stvaranje „Delta banke“, „Delta osiguranja“ i „Maxija“, njihova prodaja i zašto se Mišković odlučio na te poteze.

Mišković će se dosta doticati svojih (finansijskih) uspeha…ali i (finansijskih) promašaja, bilo kupovinom ili time što se nisu realizovali njegovi planovi (neuspelo spajanje trgovinskih lanaca „Delta“, „Agrokor“ i „Merkator“; zatim zašto smatra da je prodaja „Maxija“ bila ekvivalent nacionalnoj katastrofi iako je prodat za više od 900 miliona evra; njegova vizija „Beograda na vodi“).

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

 

Otkrićemo odgovore na pitanja poput „Kako je zaista zaradio prvi milion“, „Zašto su žene njegov adut u biznisu“, „Da li ima njegovog doprinosa u izgradnji hrama na Vračaru“, „Zašto je „Delta“ izbegavala poslavanje sa državom“, “Da li je „Kontinental“ bio preplaćen“, „Kojim delatnostima nije želeo da se bavi njegova kompanija“, „Zašto je poljoprivreda potencijalna srpska nafta“, kao i mnoge druge informacije.

„Ja, tajkun“ otkriva i dosta zanimljivih/simpatičnih anegdota vezanih za njegovu moravsku narav, kupovinu automobila, poslovanja u Rusiji, šunjanju kroz „Maxi“, otvaranja prve kancelarije, ribolovačke priče…

Ali, ono čega isto tako ima, jeste i dosta škakljivih pitanja i razmišljanja, koja su podjednako i politička i ekonomska i koja će zanimati one koji su preduzetnici ili razmišljaju da se upuste u te vode. A to je da li je i koliko ovo podneblje pogodno za preduzetništvo? Da li domaći preduzetnik može da se nosi sa (ino)stranim preduzetnikom u Srbiji, da li ima dovoljnu podršku države? Da li mi generalno imamo pravu sliku preduzetništva? Da li to zaista gazda koji samo dođe po pazar ili možda je taj gazda morao da guli decenijama da bi došao do tog nivoa da uspori gas i dođe samo po pazar…i da li uopšte uspori gas? Da li je ovaj region plodno tle za uspeh, ili ćemo doći u situaciju da semenje tih plodnih ideja moramo da zasadimo u nekim stranim zemljama (pojma nemam odakle je naišla ova poetska rečenica)?

Možete voleti Miškovića ili ne, slagati se sa njim ili ne, reći da je ovakav ili onakav, ali „Ja, tajkun“ baš i ne prezentuje nekakvu idealističku, romansiranu ideju preduzetništva kakvu često imamo. Da, ljudi imaju neku ideju koja može da pomogne drugima…ali žele i da zarade na toj ideji i njenoj realizaciji. Jer nam svima pare trebaju za život i ostvarenje naših zamisli (svako ko misli drugačije, slobodno neka mi se javi da mu dam broj računa, neka mi svakog meseca prebacuje deo svoje plate, da vidim koliko dugo će to funkcionisati ^^).

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

 

Moja specijalnost je to što umem da stvaram i prodam firme… Nisam krio recept. Napravi kompaniju, podigni joj vrednost i prodaj globalnom igraču.

U poslu traje onaj koji shvati da nema zlatne žice koja ne presušuje.

Poraze u poslu treba prihvatiti kao neminovnost.

Od početka sam imao velika očekivanja i stalno sam postavljao lestvicu na viši nivo. Potrebno je mnogo snage da se to prati. Umeo sam i strašno da ih grdim. Oni to zovu „feniranje“…

Za sebe kažem da sam ponekad nestrpljiv, burnog temperamenta. Ne podnosim nedoslednost, neozbiljnost i nekorektnost. Umem da se izvičem i napustim sastanak. Uradio sam to i sa kompanijom „Wrigley“…

Ovo su reči autora u ovoj knjizi. Nisu izvučene iz konteksta da bi se autor predstavio kao tiranin, već da bi se predstavila i realnija, sirovija crta preduzetništva. Što bi rekli, autor je bez dlake na jeziku…

…što ne mora biti nužno i loša stvar. Pretpostavljam da je to i prednost godina i iskustva i kada svašta pretumbate kroz život. Onda kažete onako kako vam je volja, bez uvijanja. ^^

Ono što me je možda i najviše iznenadilo kod „Ja, tajkun“, jeste koliko se lako čita naslov (238 strana), isto kao i „Medvedi na putu“ i „Vožnja života“. Možda mi je bilo interesantno jer sam relativno mlađa generacija („Ahem…“-prim.podsvesti), pa mi je bilo zanimljivo da čujem o tom periodu 70-ih, 80-ih, 90-ih i kako su stvari tada funkcionisale. A i sve je tako upakovano da nije naporno za čitanje.

 

Delta-HQ-1-naslovna Ja, tajkun

Delta Holding HQ (fotografija preuzeta sa deltarealestate.rs …otkud znam, neću da me posle neko smara odakle je fotka 😀 )

 

Nemam neke preterane zamerke na knjigu. Možda bih voleo da je bilo manje detalja vezanih za državu/politiku (ali, opet, i razumem zašto se autor doticao ove teme), a da je taj prostor iskorišćen za više nekih praktičnih, preduzetničkih priča…mislim da bi bilo interesantno pročitati nekakvu studiju, case-study ili slično gde bismo mogli da vidi kako je „Delta“ rešavala neke konkretne situacije koje su danas aktuelne i koje bi preduzetnici voleli da pročitaju, pogotovo ako imaju viziju ozbiljnijeg rasta neke kompanije. Ne znam, možda je ovo nepotreban komentar, ignorišite. 😀 I bilo mi je malo neobično poglavlje (kompletno u kurzivu) gde se Mišković obraća Sudskom veću…nisam bio siguran da li je to trebao da bude u duhu Cezarove retorike ili Hamletovskog monologa…ovaj, ignorišite i ovaj nepotreban komentar. 😀

Bez obzira kakvo imate mišljenje o Miškoviću, mislim da ne škodi da pročitate knjigu. Nije skupa, a može vam biti zanimljiva, da vidite kako je nekada funkcionisalo poslovanje i tranzicija u moderno doba.

Ali, neke dublje tajne i „cake“ poslovanja ovde (očekivano) nećete otkriti.

A da li je Mišković tycoon ili taikun…vreme će pokazati. Mi, običan narod, nismo u mogućnosti da vidimo celu sliku. Ali, znate kako kažu, istina je negde na sredini.

 

A ti, dragi čitaoče…da li znaš ko ili šta je taikun? 😀

 

 

Sajt Miroslava Miškovića

Cena knjige: Laguna | Vulkan | Delfi

 

Tags:

Ko je bio Nikola Tesla

 

Ko je bio Nikola Tesla

„Ko je bio Nikola Tesla“

 

Kada neko kaže da ima veliki respekt za jednog od najvećih inženjera, futuriste i inovatora (možda ikada), Nikolu Teslu, da među knjigama ima i njegovu, da kažemo, „autobiografiju“ („Moji izumi“), ozbiljnu napisanu biogragiju („Tesla: Pronalazač modernog“), pa čak i knjigu domaćeg autora o Tesli i vanzemaljcima (!!??)… ne možete a da se ne zapitate šta se tom čoveku mota po glavi da prva recenzija u vezi sa Teslom bude knjižica koja bi još malo mogla da prođe kao dečja knjiga („Što i jeste, na tvoju žalost…“-prim.podsvesti)…a pride je uzeta na popustu…

Međutim, knjižica „Ko je bio Nikola Tesla“ Džima Điljotija, pored toga što je bestseler „Njujork Tajmsa“, pripada i nekoj ediciji „WhoHQ book“ koja se bavi (kratkim) biografijama poznatih ličnosti i događaja.

 

Ko je bio Nikola Tesla

 

Ova knjižica (manji format, a poveća slova) pokušava na nekih 100-ak strana da nam dočara život Nikole Tesle, što bi rekli, „od kolevke pa do groba“.

I mislim da je sasvim fino uspela u tome.

„Ko je bio Nikola Tesla“ pokriva po ubrzanom, ali jednostavnom kursu, njegovo odrastanje u Smiljanu i Gospiću, studiranje u Gracu, dolazak u SAD i početni period mučenja da preživi, vrtoglavi uspon i bogatstvo, „rat struje“ sa Edisonom, saradnju sa Vestinghausom, pa sve do Teslinog povlačenja iz javnog života i zanesenost vizijama nekih budućih uređaja i alata, koje svet nije bio spreman da razume (a za neke ideje izgleda čak i u ovom modernom periodu još nismo spremni).

Sve ovo gorenavedeno je prošarano angedotama iz Teslinog života, kao i opisima nekih istorijskih ličnosti i lokacija, bez puno opterećivanja datumima (na kraju knjižice imate paralelno hronologije života Nikole Tesle i istorijskih zbivanja u svetu).

 

Ko je bio Nikola Tesla

 

Jedan od dopadljivijih detalja knjižice „Ko je bio Nikola Tesla“ su definitivno crno-bele ilustracije (koje kao da su rađene nekom tamnom olovkom ili tušem).

Povremeno ćete naići i na (pojednostavljene) definicije nekih opštih pojmova (a koji će bolje pojasniti neke stvari u vezi sa Teslom i njegovim radom).

I pored malog formata (u svakom pogledu), ova knjižica se neverovatno lako i brzo čita.

„Ko je bio Nikola Tesla“ je knjižica koja je prvenstveno namenjena mlađoj populaciji i predstavlja odličan (i pojednostavljen) uvod u priču koje bio Nikola Tesla. S obzirom na veličinu i kvalitet izrade (i crteža), idealan je poklon (ako znate neko dete koje i dalje voli da čita 😀 ), za malu stariju populaciju kojoj treba ideja za sastav/seminarski rad…a matorci da krišom pročitaju brzi podsetnik o Teslinom životu i njegovim dostignućima (čisto zbog malo opšte kulture…a i da sačuvate malo dostojanstva ^^).

Nisam primetio neke istorijsko-činjenične greške tokom čitanja…valjda… 😀

 

Nikola Tesla

 

A ti, dragi čitaoče, koliko se ti sećaš detalja iz života Nikole Tesle? 🙂

 

 

Cena knjige: Vulkan

 

Tags:
Categories:

Trilion dolara coach (Trillion dollar coach)

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

„Trilion dolara coach“ – Šmit, Rozenberg, Igl

 

 

X (inače direktor manje kompanije): Pa dobro, kako ti to vidiš taj tvoj „rad sa ljudima/zaposlenima“, HR i funkcionisanje kompanija?

Ja: (pričam svoje viđenje situacija i pristupe rešavanju problema naširoko i zaneseno)

X: (posle kraće tišine) Bolje ti da je ideš u „Silicijumsku dolinu“ i da se tamo probijaš. Ovo podneblje neće još dugo biti spremno za takav pristup…

 

 

Mada očekujem da većina ljudi podigne obrvu i ovaj dijalog momentalno smesti u kategoriju „nije se desilo“, ovo je priča koja se meni desila, negde koju godinu po ulasku u karijerni svet. I ovo nije neka priča gde sam želeo da pokažem kako sam već na početku karijere bio kul i imao vizionarske ideje…jer nije imalo poente. Nisam otišao mlad u „Silicijumsku dolinu“ (i dalje nisam tamo otputovao) i naivno sam verovao da ne moram da napustim zemlju da bih pronašao takve kompanije koje imaju takve vizije i kojima trebaju takvi ljudi.

Naravno, razočarenja je bilo. Ljudi (tj. kompanije) uglavnom nisu razumeli taj pristup, i smatrali su ga trošenjem vremena i novca (mislim podjednako i jednog i drugog). Znanje sam nastavio da akumuliram i da ga prilagođavam, i sada ga prezentujem pojedincima koje to zaista interesuje.

Nažalost, mnoge kompanije (pogotovu sa ovih prostora) vole da prezentuju na društvenim mrežama kako funkcionišu po principima koje možete da pročitate u „Trilion dolara coach“…najveći problem je što lažu. Da, to je, mislim, prava reč. Pričaju kako razvijaju nove tehnologije/alate koje poboljšavaju produktivnost i zadovoljstvo zaposlenih…a, iz nekog misterioznog razloga, radnici sve nezadovoljniji i fluktacija u kompanijama sve veća. I onda ne treba da se čudimo što ljudi pljuju po HR-u, employer branding-u ili menadžmentu neke kompanije. Lako je na (poslovnim) društvenim mrežama pisati iluzije/bajke.

Moja najveća žal, u dijalogu sa početka ove priče, bi sada bila ta što nisam otišao u „Silicijumsku dolinu“. Možda bih imao ludu sreću da sretnem pokojnog Bila Kembela (preminuo 2016. godine) i dodatno me ohrabrilo u mom stavu da će u budućnosti kompanijama biti potrebni ljudi koji brinu o ljudima. Ali zaista brinu o njima.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Za mnoge je „Trilion dolara coach“ Bil Kembel (koga su i jednostavno zvali coach) bio misterija. Ovaj čovek nije bio klasična javna ličnost, o njemu se nije preterano znalo. Povremeno je znao da prasne i da odbrusi, da opsuje kao seljak i da često ima neočekivane reakcije, poput da grli zaposlene, bez obzira na njihovu poziciju u hijerarhiji. A sa druge strane, bio je veoma strpljiv, oštrog oka, taktičan, uporan…

Tim (team) je za njega bio svetinja, sve je polazilo od tima, kao i od onoga koji vodi tim. Poverenje (trust) je bila ključna reč.

A najbitnije od svega…zaista je voleo ljude i imao veliko srce.

I zbog tih svih osobina, ljudi su veoma voleli Bila Kembela.

Očigledno je Bil nešto dobro uradio na polju karijere i generalno odnosa sa ljudima, ako je malo ljudi čulo (i uopšte znalo) da je ovaj čovek preminuo u 75. godini, a da su u publici, aprila 2016. godine, na odavanju počasti ovom čoveku, sedeli ljudi poput Larija Pejdža, Sergeja Brina, Marka Zakerberga, Šeril Sendberg, Tima Kuka, Džefa Bezosa, Džona Doera, Breda Smita, Bena Horovica i drugih… Čak i ako ne znate (ili ne pratite) IT svet, možda prepoznate po koje ime. A ako pratite IT svet, ova informacija vam je dovoljna da možda podignete obrvu. Najveći tehnološki lideri iz najvećih (a često i rivalskih) kompanija, sedeli su jedno pored drugog na ispraćaju ovog čoveka. Ne samo „reda radi“ ili iz neke kurtoazije. Najvećem broju ovih ljudi, Bil Kembel je bio i mentor/coach i prijatelj.

Mada kao trener ragbi tima možda nije ostvario konkretan uspeh, igračima je ostao u sećanju kao čovek od poverenja, strastven i posvećen poslu koji je radio.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Kada je rešio da se okrene svetu biznisa, započeo je karijeri u marketinškoj agenciji, a onda je ubrzo prešao u „Kodak“, gde je nastavio da neguje svoj stav posvećenosti poslu i timu…i ostalo je postalo istorija. „Apple“, „Claris“, „GO Corporation“, „Intuit“…a govorimo samo o kompanijama u kojima je radio. A kompanije koje je savetovao, tj. ljude i timove sa kojima je radio kao coach? „Facebook“, „Kleiner Perkins“, „Youtube“, „Google“, „Yahoo“, „Twitter“… lista ide u nedogled.

Da li je Bil Kembel bio neki genije IT-a ili poslovnih procesa? Ne. Nema sumnje da je dobro znao svoj operativni posao, ali nije u tome bio najbolji. Najbolji je bio u razumevanju ljudi, „dopiranju“ do njih i njihovom usmeravanju.

I zaista bi bilo šteta da se njegovo znanje, misli, taktike i anegdote jednostavno izgube vremenom, zar ne?

To su pomislili i Erik Šmit, Džonatan Rozenberg i Alan Igl (ako malo bolje poznajete kompaniju „Google“/“Alphabet“, verovatno su vam poznata i ova imena). I zato su rešili da intervjuišu preko 80 ljudi koji su radili i voleli Bila Kembela, gde su oni delili sa autorima anegdote, poslovne situacije, privatne događaje i razne krize koje su im se dogodile, a gde je Bil imao udela ili spašavao situaciju. I to nisu bile njegove komšije i rodbina koji su bili intervjuisani. Govorimo o mnogim bogatim i uspešnim ljudima iz sveta biznisa (negde oko osamdeset njih).

 

Knjiga „Trilion dolara coach“ je podeljena na šest poglavlja:

  1. Nosač štapova i generalni direktor
  2. Titula vas ne čini menadžerom. Vaši ljudi vas čine liderom
  3. Izgradite poverenje
  4. Tim na prvom mestu
  5. Moć ljubavi
  6. Merilo
Bill Campbell coach

Bil Kembel

 

Naslovi ovih poglavlja pokazuju koje su to neke od vrednosti koje je Bil najviše cenio i u skladu sa kojima je pristupao poslu i koje je najviše, da tako kažemo, promovisao.

Svako poglavlje se sastoji od velikog broja priča/anegdota ljudi sa kojima je Bil poslovno sarađivao i(li) radio kao coach, praćeno beleškama autora koji pokušavaju još bliže da nam dočaraju kakav je Bil bio kao čovek, kako se ophodio sa ljudima (kako na poslu tako i van istog), koje je vrednosti zagovarao, kao i zašto su neki Bilovi (efikasni) pristupi bili možda i malo ispred svojeg vremena, često potkrepljeno i po nekom naučnom studijom. Neretko će autori primetiti kako je Bil imao neke pristupe koji imaju svoj pandan u psihologiji (ili će se tek pojaviti u istoj), iako nije imao formalno obrazovanje iz te oblasti.

Ali, kao što će autori knjige često potencirati, Bil je bio „školovan“ u razumevanje i poznavanje ljudi.

Ono što će vam autori povremeno spomenuti (a i sami ćete skapirati iz priča) jeste da Bil bio nije tipičan coach koji se „frlja“ sa puno fensi stručnih izraza i „alata“ pokupljenih sa raznih kurseva…što (je i neko moje shvatanje i pristup da) coach i ne treba da bude. Bil Kembel je imao taj jednostavan back to basics pristup, koji je očigledno uspevao i u jednom tako snažnom tehnološkom podneblju. Bil je, po pričama intervjuisanih, bio autentičan u pravom smislu te reči, i po pristupu u radu sa ljudima, tako i u svom ponašanju. I izgleda nije mnogo voleo folirante.

Zato je izgleda i bio magnet za mnoge moćne, uticajne, a i ekscentrične ljude, i svi su ga smatrali prijateljem. Stiv Džobs ga je obožavao (i nikada nije zaboravio da je Bil bio jedan od retkih koji je bio protiv njegovog izbacivanja iz kompanije „Apple“ 1985. godine i koji je smatrao da odbor time čini veliku grešku). Bob Ajger (bio 15 godina CEO kompanije „Disney“, ovde imate recenziju njegovog odličnog poslovnog memoara „Vožnja života“) je video u njemu moćnu osobu. Suzan Vojčicki (CEO kompanije „Youtube“) sama kaže kako mnogo duguje Bilu, i često se zapita kako bi Bil postupio u nekoj situaciji u kojoj bi se ona našla. Za Sundara Pičaia (CEO „Alphabet/Google“), Bil i njegovi principi su imali mnogo bitan uticaj u njegovom daljem usmerenju. I lista imena se nastavlja i nastavlja…

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Autori bi u svakom poglavlju (bolje reći, u mini-poglavljima glavnih poglavlja), uvek izdvajali nešto što bi bile osnovne lekcije/mantre/pravila u radu sa ljudima (a i radu u kompaniji uopšte). Tako ćete imati prilike da pročitate i lekcije poput:

Počnite izveštajima sa putovanja – Kako biste izgradili međusobni odnos i bolji odnos među članovima tima, počnite timske sastanke izveštajima sa putovanja, ili drugim vrstama ličnijih tema, koje nemaju veze sa poslovnim.

Zasnivajte liderstvo na osnovnim principima – Definišite „osnovne principe“ za konkretnu situaciju, nesporne istine koje su osnova kompanije ili proizvoda, i pomozite tako što ćete upravljati donošenjem odluke na osnovu tih prinicipa.

Izgradite poverenje – budite coach samo sa otvorenima za coaching. Osobine koje čine neku osobu otvorenom za coaching su iskrenost, poniznost i spremnost da se istraje i vredno radi, i stalna otvorenost za učenje.

Bavite se timom, pa onda problemom – Kada se suočite sa problemom ili prilikom, prvi korak je da se postarate da je pravi tim zadužen i da radi na tome.

Rešite najveći problem – Otkrijte najveći problem, ono o čemu se ćuti, posvetite mu punu pažnju, i prvo se njime pozabavite.

Dozvola za empatiju – Vođenje timova postaje mnogo veće uživanje, i timovi postaju efikasniji kada poznajete ljude i brinete o njima.

A koje sve još lekcije se ovde mogu otkriti, saznaćete ako pročitate „Trilion dolara coach“. 😀

Ovo nije knjiga o motivaciji, niti kako je kul i nepogrešiv bio Bil Kembel u „Silicijumskoj dolini“. Ovo je pokušaj autora da prezentuju kako je Bil pristupao rešavanju ozbiljnih problema unutar kompanija, i to baveći se timovima i vodećim ljudima u njihovom usmeravanju da pronađu rešenje.

 

Google-Logo

 

„Riba smrdi od glave“. Ovu narodnu izreku volim da spomenem menadžerima i ljudima na vodećim pozicijama. I ne bude im pravo kada ovo čuju. Skoro sam čuo odličan odgovor na ovo – „Ma riba smrdi cela“. 😀 I to je tačno, ali ipak najviše „smrdi od glave“. Sve polazi sa vrha. Kako se postavi menadžment, prema tome će se usmeravati i ostali zaposleni, i zato sam uvek zastupnik stava da bilo kakav trening, obuka, seminar, coaching, štagod…treba da počne od menadžmenta. Bil je to izgleda dobro razumeo.

Menadžeri ne vole coaching najčešće zbog Ega i straha (a kod nekih je ovo i spojeno u jedno). Ego najčešće ima reakciju (punu predrasude) „neće meni neko drugi da govori šta treba da radim, valjda ja najbolje znam svoj posao i kako je u ovoj firmi“, dok strah najčešće razmišlja „da li to znači da ne radim dobro svoj posao i da mi treba pomoć…i šta ako otkrijem da je to istina…i šta će drugi misliti onda o meni“. Zaposleni imaju sličnu reakciju, mada bih rekao da je biše dominira osećaj straha („mora da ne radim dobro svoj posao…očigledno moram da idem na ovu obuku da bih zadržao posao“), pogotovo ako vide da njihov pretpostavljeni nikada ne uzima učešća u sličnoj aktivnosti.

Ne treba da se čudimo ovakvim rezonovanjima ljudi. Živimo u (poslovnom) svetu gde je feedback=kritika, i gde smo više fokusirani na grčevito zadržavanje posla (opstanak), nego na naš rast. I ne treba da se čudimo predrasudama prema učenju i(li) pomoći sa strane. Čuveno „ja znam najbolje šta meni treba“ jeste istina…ali pod uslovom da vidite sebe kako napredujete (u bilo kom smislu). A ako stagnirate (ili, ne daj Bože, nazadujete), nije na odmet da nađete neki oblik pomoći, bilo u obliku knjige, videa ili osobe.

Bil je razumeo značaj rada sa ljudima koji su u „gornjem delu hijerarhije“. On je bio shvatanja da svaki menadžer mora da postane i coach i da usmerava ljude sa kojima radi. Pretpostavljam da je zato i nastala ovakva knjiga, intervjuisanjem ljudi iz „gornjeg dela hijerarhije“.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Želeo bih da podelim nešto sa vama, mada rizikujem da me možda proglasite arogantnim. „Trilion dolara coach“ je dobra knjiga i vredi vašeg čitanja. Ali, ne mogu da kažem da sam otkrio neki novi pristup u radu sa ljudima. Ne pripisujem to tome da sam nešto posebno pametan…pre možda tome što sam kao manijak više od deceniju čitao ogroman broj raznih knjiga, studija i kurseva, prošao četiri različite korporativne kulture…i dosta razmišljao, analizirao i zapisivao o svemu. Ali mi je drago da sam pročitao ovu knjigu, zato što sam video kako to funckioniše i na drugom kraju sveta (i to baš u „Silikon…Silicijumskoj dolini“)…a i da postoje kompanije kojima su potrebni ljudi poput Bila…ko zna, možda i ja (nesvesno) težim tome da budem neka varijanta Bila…samo manje kauboj-stil. 😀

               Sve u svemu, 200 strana (poslovno-situaciono-biografske) knjige „Trilion dolara coach“ je vredno vašeg vremena. Imaćete priliku da vidite kako se pristupalo rešavanju raznih problema (ili ako više volite reč – izazova) u najvećim IT kompanijama, i da nije sve u raznim fensi kompleksnim „alatima“, koliko u nekim jednostavnijim…poput komunikacije, poštovanja i konstruktivnog raspravljanja. Kao što Ričard Branson ima izreku: „Klijenti nisu na prvom mestu, već zaposleni. Ako se pobrinete za svoje zaposlene, oni će se pobrinuti za vašeg klijenta“, moglo bi se reći da bi Bila verzija mogla da glasi „Problem u kompaniji nije na prvom mestu, već vaši timovi i menadžeri. Ako se pobrinete za vaše timove i menadžere, oni će se sami probrinuti za problem.“

Na kraju krajeva, zar to i nije poenta uspešne kompanije…da svi budu zadovoljni i uspešni, gde god bili u hijerarhijskoj lestvici? A zadovoljan radnik koji se oseti cenjeno (i nagrađeno) = veća retencija/manja fluktacija = veća produktivnost = više para za sve?

Da li je to bila i Bilova vizija? 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, kakvo je tvoje viđenje uspešne kompanije? 🙂

 

 

Sajt knjige „Trillion dollar coach“

Cena knjige: Vulkan | Slavicasquire.com | Mindstyle

 

Tags:

Vožnja života

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

„Vožnja života“ – Robert Ajger

 

Ljudi su, izgleda, imali velika očekivanja od Roberta “Boba” Ajgera i njegovog biznis/CEO-memoara “Vožnja života”. Imao sam i ja. Imao sam neki neobjašnjivo dobar predosećaj u vezi ove knjige. I zato sam se maksimalno trudio da izbegnem čitanje bilo kakvih (kako domaćih, tako i stranih) recenzija knjige, dok je i sâm ne pročitam. Kad god se odlučim da nešto recenziram, trudim se da ne dozvolim sebi da potpadnem pod uticaj (tj. impresije) drugih o nečemu. Želim da jednostavno opišem stvari onako kako ih doživljavam.

Što se tiče knjige (nadalje ću koristiti ovaj izraz, da “ne šetam” između izraza memoari/biografija/biznis) “Vožnja života”…drago mi je da me osećaj nije prevario. 🙂

Generalno važi neki (balkanski) stav da svi oni koji su pri ili na vrhu hijerarhije neke kompanije (CEO, CMD, COO, president, VP, Head manager, tast, tetka, mama, gazda Jova)… njima je milina, sve potaman, nerealne plate, razni benefiti, privatni avioni, žurke, poznanstva. Kao što to odlično znamo, mi (balkanski narodi) imamo taj prirodni talent da imamo odgovore i rešenja za sve… na primer, vaš komšija Ljubomir možda radi kao v.d. zamenika pomoćnika saradnika asistenta glavnog kuvara u lokalnom restoranu (jer mu tast drži taj isti restoran) i ekspert je za treću nemačku ligu u lokalnoj kladionici, ali on “provereno” zna kako se vodi reprezentacija, kako da reši političku situaciju u zemlji (a što da ne i regionu, a sigurno bi imao i koji savet da dâ Bajdenu ili Merkelovoj), provereno zna sastave svih vakcina i gde su otišle pare sa zadnja tri tendera. More, da njemu date da bude CEO kompanije “Volt Dizni” (Walt Disney) u trenutku kada se kompanija nalazila u velikoj krizi…sve bi sredio za, brat bratu, šest meseci najviše, zar ne?

Sa druge strane, kada bi prosečnog balkanskog CEO-a (za prosečnog CEO-a uzimamo u obzir ljude koji imaju neko konkretno obrazovanje, zaista naporno rade, pošteni su i opstaju bez upliva političkog ili kriminalnog miljea i nameštaljki i imaju bar 50 zaposlenih…dakle nekih…*broji na prste*… nekih 17 CEO-a) pitali da preuzme “Volt Dizni” u vreme krize, ne bih isključio da bi se njih 90% u trenutku preznojilo i postavilo pitanja poput “a jel’ moram baš ja…”, “sigurno smem da napišem bilo koji iznos za platu…” i “znači, garantujete mi da privatno zdravstveno ukljčuje i BILO KOG PSIHIJATRA I PSIHOTERAPEUTA PO MOM IZBORU BEZ OBZIRA NA CENU…”

Malo smo se našalili, sada idemo ozbiljno…

 

Robert Ajger Fortune

 

Pre dolaska na čelo “Diznija”, Robert će nas prvo provesti kroz svoje početke u kompaniji “ABC”, gde je počeo sa radom 1974. godine, sa samog dna hijerarhijske lestvice (kao supervizor studija…dolazi prvi, odlazi zadnji sa posla). Vredno je radio i učio od ljudi oko sebe, pa je, nekih 10 godina kasnije dogurao i do pozicije zamenika direktora “ABC Sports”. I baš u tom trenutku je “ABC” prodat za 3.5 milijardi dolara kompaniji “Kapital Sitis Komjunikejšns” (Capital Cities Communications). Naravno, preuzimanje od strane druge kompanije nikada nije bezbolan proces. Dešavaju se razne promene, zaposleni se brinu da ne ostanu bez posla ili ostanu bez prilike za napredak. Robert se dosta „lomio“, ali je ipak pristao da ostane u kompaniji, i kasnije je postao direktor za „ABC Entertainment“, u okviru novoformirane „Cap Cities/ABC“ kompanije.

Ubrzo je na scenu stupila 1995. godina, kada je „Dizni“ (na čelu sa Majklom Ajznerom, koji je uveliko vodio kompaniju od 1984. godine) pokazao interesovanje da kupi „Cap Cities/ABC“, što se i desilo 1996. godine (vrednost kupovine – 19 milijardi dolara). Robert Ajger je već imao finu reputaciju kao direktor u „Cap Cities/ABC“ i Majkl Ajzner je namerovao da Roberta zadrži po svaku cenu u „Dizniju“. I tako je već 1999. godine Robert postao drugi čovek „Diznija“ i tesno sarađivao sa Majklom.

Međutim, odbor “Diznija” u narednim godinama je bio sve nezadovoljniji radom Majkla Ajznera, i na kraju im je, sredinom prve decenije 21. veka, prekipelo. Majkl je morao da ode, i morao je da dođe neko spolja, sposoban za inovaciju i biznis. Jedini kandidat unutar kompanije je bio upravo Robert, ali da li je odbor spreman da dâ poverenje čoveku koji je pet godina bio desna ruka osobi koju su upravo „najurili“?

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Posle mnogo natezanja, odlučeno je da Robert Ajger postane CEO „Diznija“. Pozicija koju je (prilično uspešno) držao narednih 15 godina.

I ako je do te 2005. godine bio Robertov drmusavi uspon, od tog trenutka je krenula njegova prava “vožnja života”, pravi rolerkoster.

Od samog početka Robert je morao da se uhvati u koštac sa mnogobrojnim izazovima. Na stranu što je sada bio odgovoran za čitavu armiju zaposlenih (prema izveštaju iz 2019. godine, za „Dizni“ je radilo 223.000 ljudi), već je morao da drastično „osveži“ kompaniju, koja je zapala u krizu. Njegov prethodnik, Majkl Ajzner, je zaista uspeo da izvadi „Dizni“ iz blata i učini ga dominantnom medjskom silom 90-ih, ali izgleda da Majklova (pomalo arogantna) narav i blaga paranoja nisu mogli da iznesu „Dizni“ u 21. vek (što se pogotovo videlo na finansijskom stanju kompanije).

Robert je morao da ima drugačiji pristup. Mudriji, taktičniji, hrabriji…i riskantniji.

I uspeo je u tome. Zahvaljujući Robertovim poslovnim potezima, “Volt Dizni” je postao moćna medijsko-zabavna sila kakvu znamo danas.

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Pomirio je “Dizni” i “Piksar” (Pixar). Postao je dobar prijatelj sa Stivom Džobsom (za razliku od odnosa Ajznera i Džobsa, koji je bio, blago reći, neprijateljski). Uspeo je i da ubedi Džobsa da mu proda „Piksar“ (što je smatrano nemogućom misijom), i time uspeo da vrati u život „Dizni Animacije“ (do tada je „Piksar“ ubedljivo dominirao kvalitetom filmova), a Džobs je postao deo odbora.

Ajk Perlmuter je bio misteriozan čovek i tvrd orah, koji je bio prilično vezan za svoju kompaniju. Međutim, Robert Ajger je verovao u nepresušan potencijal koji bi došao akvizicijom Ajkove kompanije. U leto 2009. godine, Robert je uspeo u svojoj nameri. Superherojski „Marvel“ je kupljen za 4.24 milijarde dolara.

Tokom 2011. je postavio temelje, a 2016. otvorio ogroman Diznijev rezort u Šangaju.

Mada je Džordž Lukas znao da mu je lakše da se odrekne oba bubrega nego svoje „LucasFilm“ imperije, ipak je bio zabrinut ko će očuvati njegovu „Ratovi zvezda“ (Star Wars) zaostavštinu. Mada je ovo bio riskantan potez, Robert i „Dizni“ su, posle prilično natezanja, uspeli da ugrabe i „LucasFilm“ za 4.05 milijardi dolara. Franšiza „Ratovi zvezda“ je bila njihova.

A nije da ni običan ni poslovni svet (a pogotovo regulatorna tela) nije pažljivo pratio borbu “Diznija” i “Komkasta” (Comcast) oko preuzimanje kompanije „FOX“ (21st Century Fox). U ovom napetom i iscrpljujućem procesu, nekako je pobedio „Dizni“. Kupili su „FOX“ za 71.3 milijarde dolara.

Uspešne akvizicije, transformacije raznih procesa unutar same kompanije, uvođenje novih tehnologija i rast profita, omogućili su (sada već 70-godišnjem) Bobu da se polako povlači iz vođstva „Diznija“ i da se više usmerava na rad u odboru, kreativne procese i savetničku ulogu (ne, nije da je odbor želeo da ga najuri, izgleda da je čovek sâm procenio da je najbolje povući se dok si na vrhu), a posle može da nađe zanimaciju u nekoj drugoj kompaniji ili da pokrene svoju, a može i da uživa u penziji (ipak je, po nekim procenama, Bob sada „težak“ oko nekih 400 miliona dolara).

E sad, da li je „Vožnja života“ ništa drugo nego hvalisanje Boba Ajgera šta je kupio „Diznijevim“ parama i kako je on zbog toga mnogo kul lik?

 

Robert Ajger

Da, jesam mnogo kul, i vi to odlično znate…

 

Daleko od toga.

Ovde sam vam izneo samo neke činjenice o Bobu Ajgeru koje možete pronaći i na internetu.

Značaj knjige „Vožnja žviota“ leži u nekim drugim stvarima koje su njoj napisane.

Poput Bobovog viđenja nekih ljudi sa kojima je radio, od kojih je učio zanat, sa kojima je bio u sukobima, od kojih je naučio neke važne poslovne (a i životne) lekcije, poput Runa Arledža, Majkla Ajznera, Pitera Marfija, Majkla Ovica, Ruperta Mardoka, Stiva Džobsa, Džordža Lukasa i mnogih drugih.

Ili serija, filmova, animiranih naslova, kvizova, dokumentaraca i sportskih dešavanja kojima je Bob, tokom svog rada kako u „ABC“, tako i „Dizniju“, dao „zeleno svetlo“ za realizaciju…od kojih su neki ostvarili veliki uspeh, neki prosečan, a neki su bili i prilično razočarenje i Bob je morao da snosi odgovornost.

Tu su i priče gde je Bob morao da balansira između različitih timova, upravnih odbora i mnogih uticajnih ljudi.

A ni akvizicije „Piksara“, „Marvela“ ili “LukasFilma” nisu bile med i mleko. Bob je morao da pronađe načine da suptilno i taktički inkorporira u „Dizni“ ove kompanije, tako da se one ne osete „progutane“ ili samo još jedna stavka u „Diznijevom“ portfoliju, već da i dalje imaju i izvesnu dozu samostalnosti u svom radu i zadrže svoje male „kompanijske kulture“ (company culture)…a sa druge strane i da odbor bude miran. Jer akvizicija velikih kompanija ne znači automatski profit, već (u početku) i finansijski gubitak i veliki rizik, jer ako ubrzo nemate uspešne projekte, stvari mogu samo poći nizbrdo. A ni „Diznilendi“ (Disneyland) nisu baš jeftini za održavanje, zar ne? 😀

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Bob je morao da donosi kako lepe, tako i teške poslovne odluke koje su se ticale zaposlenih. Da otpusti one koji su pravili probleme, da nekima pruži priliku da dostojanstveno napuste kompaniju, a neke i da ohrabri i unapredi. Da daje zvanične izjave da gde slavi uspehe, ali i gde kritikuje neprimerena ponašanja.

Razmišljao je u jednom trenutku i o ozbiljnijoj karijeri u politici (možda je i mudrije što je odustao od te ideje).

Morao je da pronalazi način da balansira između „ABC“ i „Diznija“ i svog porodičnog života (nije mu bilo lako).

Ali, jedan od najbitnijih zadataka Boba Ajgera, bio je da pronađe načine da modernizuje „Dizni“.

Gledajući gde se „Dizni“ danas nalazi, rekao bih da je Bob uradio dobar posao, zar ne? 🙂 Mislim da bi se finansijsko odeljenje (sa sve odborom) složilo sa ovim (za vreme Bobove „vladavine“, vrednost „Diznija“ je skočila sa 47 na 257 milijardi dolara).

„Vožnja života“ je prilično dobro i kvalitetno, a opet jednostavno napisana knjiga, koja se čita lako i brzo. Ono što je posebno interesantno, jeste da imate osećaj (tj. bar sam ja tako doživeo) da je Bob pisao ovu knjigu bez preteranog upliva svog Ega i potrebe za hvalisanjem. Iako je napisana lično (logično), ima priličnu dozu, da tako kažem, „neutralnosti“ ili bolje reći objektivnosti, pogotovo za period kada je Bob bio u „ABC“ i početnim godinama „Diznija“. To bih možda mogao da pripišem Bobovoj skromnoj prirodi, tome što je radio prilično stresan posao, a i što je prošlo dovoljno godina da sada, sa neke vremenske distance, može objektivnije da proceni kako svoje (i dobre i loše) postupke, tako i postupke svojih saradnika.

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Ono što mogu da vas posavetujem, jeste da držite olovku ili neki marker uz sebe dok čitate „Vožnju života“. Bob nije smarao sa preteranim „prosipanjem“ svojih mudrosti, ali ćete naići na delove gde je delio svoje stavove kako da vodite sebe i druge u nekim situacijama (vođstvo iliti leadership u pravom smislu te reči). Ono što je zanimljivo, jeste da je Bob na kraju knjige ( u poglavlju „Dodatak“) bukvalno izdvojio te iste kratke pasuse sa svojim stavovima koji se već nalaze u knjizi (mislim da sam ih već bio sve podvukao u prethodnim poglavljima, tako je bila malo komična situacija za mene). Zaista su „zlata vredni“ jer sumiraju nekih njegovih skoro 45 godina iskustva… a i olakšao vam je da ih ne tražite po celoj knjizi. 😀

Kada sam završio sa čitanjem, pogledao sam kako se kotira Bobova „Vožnja života“. Izgleda da se najvećem broju ljudi zaista dopala. Čistih pet zvezdica na Amazonu, čak 4.41/5 na Goodreadsu (koji inače je prilično surov u ocenama), na Audible-u 4.8/5Bil Gejts preporučuje ovu knjigu…rekao bih da su ovo prilično lepe ocene (baš ne verujem da je svih dvesta i kusur hiljada zaposlenih „Diznija“ pojurilo na ove sajtove da namerno daje petice 😀 ).

 

WD logos

 

„Vožnja života“ zaista zaslužuje apsolutnu preporuku. Odlična biznis knjiga puna korisnih lekcija, prožeta skromnim tonom autora. Bez obzira da li ste na početku svoje karijere, ili uveliko imate iza sebe radnog staža, vodite tim od pet ili 55.000 ljudi, ovo je knjiga koju trebate da imate u svojoj biblioteci.

Bob je čovek za vreme čijeg je upravljanja „Dizni“ iznedrio hitove, poput „Cars“, Ratatouille“, „WALL-E“, „Up“, “Toy Story 3”, “Toy Story 4”, “Monster University”, “Frozen”, “Inside Out”, “Zootopia”, “Coco”, “The Lion King (2019)”…a tu su i novi Star Wars i “Marvel” filmovi…i ne zaboravimo fenomenalnu seriju “The Mandalorian”. I naravno, njihovo najnovije (moćno) čedo – Disney+.

Bob bi imao ponešto pametno da nam kaže, zar ne? 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, kako ti doživljavaš Bobovu “vožnju života”? 🙂

 

 

Sajt kompanije “Walt Disney”

Korporativna biografija Boba Ajgera

Cena knjige: Finesa | Vulkan | Delfi

 

Tags:

Pleme najboljih

 

Pleme najboljih Tim Feris Tribe of Mentors Tim Ferris

„Pleme najboljih“ – Tim Feris

 

Uh, Tim Feris…pravo da vam kažem, nisam siguran šta da mislim o njemu. Evo, zaista ne znam. On jedan od onih autora kada imam osećaj da su mi zanimljiviji i da imaju više kredibiliteta njegov blog i podkast (podcast) nego njegove knjige. Odavno imam i njegov bestseler „Obogatite se radeći 4 sata nedeljno“, kao i knjigu „Telo“…ali nekako mi sporo ide čitanje tih knjiga, nekako ne mogu lako da se „povežem“ sa onim napisanim.

Lik je zanimljiv jer dosta toga eksperimentiše na sebi, zaluđen je istraživanjem raznih trikova za produktivnost i efikasnost (life hacks) i nije da se ne može pročitati i naučiti nešto zanimljivo i korisno. Ali, kada počnem sa čitanjem njegovih knjiga, steknem neki čudan utisak da ono što je napisano i nekako nije toliko primenljivo na ovim prostorima, a da neke stvari i nemaju logike. Opet kažem, možda je do mene, neću da grešim dušu o čoveka, možda samo njegovim knjigama nisam pošteno pružio priliku.

Možda je zato zanimljiva ironija da mi je njegova treća knjiga, „Pleme najboljih“, u kojoj Tim Feris ima najmanje upliva, nekako i najviše držala pažnju. 😀

Koncept knjiga poput „Pleme najboljih“ nije ništa novo i posebno, a opet je veoma popularno. Ljudi su danas postali opsednuti uspešnim ljudima, njihovim poslovnim i životnim ritualima, mantrama, savetima, knjigama koje čitaju i ostalim. Tim Feris je rešio da iskoristi popularnost svega toga, i to na prilično jednostavan način.

Formulisao je nekih 11 (životnih, a ujedino i poslovnih) pitanja za koja smatra da bi vredelo da uspešni ljudi podele sa svetom odgovore na njih. To su:

  1. Koju ste knjigu (ili knjige) najčešće poklanjali drugim osobama i zašto? Ili koje su tri knjige najviše uticale na vaš život?
  2. Šta ste kupili za sto dolara ili jeftinije od toga u poslednjih šest meseci, a da je ta kupovina dobro uticala na vaš život?
  3. Kako vas je neki neupseh, ili ono što je samo delovalo kao neuspeh, pripremio za potonji uspeh? Imate li „omiljeni“ neuspeh?
  4. Kada biste imali džinovski reklamni pano, šta bi na njemu pisalo i zašto?
  5. Koja vam se investicija najviše isplatila?
  6. Koju neobičnu naviku ili besmislicu volite?
  7. Koje novo uverenje, ponašanje ili navika su vam najviše poboljšali život u poslednjih pet godina?
  8. Koji savet biste dali pametnom, marljivom studentu koji se sprema da stupi u „stvarni svet“? Koji savet bi trebao da ignoriše?
  9. Koje loše preporuke čujete u svojoj profesiji ili stručnoj oblasti?
  10. U poslednjih pet godina, čemu jasnije kažete „ne“?
  11. Kada se osećate preopterećeno, neusredsređeno ili vam privremeno popusti pažnja, šta radite?

 

Pleme najboljih Tim Feris Tribe of Mentors Tim Ferris

 

A zatim ih je spakovao u jedan mail i poslao stotinama („HILJADA MILIONA“-prim.podsvesti glasom Vuka Draškovića) uspešnih ljudi u nadi da će dobiti odgovor na njih. I to je to! ^^

Ako mu odgovori 10% ljudi, on je na konju, ima dovoljno materijala za knjigu. I dobio je odgovore od mnogih. Kada završite sa knjigom, nećete moći, a da se ne zapitate da li je pisao još nekim ljudima koje smatrate uspešnim, a da mu nisu odgovorili. Verovatno je tako i bilo. X)

U ovoj knjizi ćete pronaći odgovore (uspešnih ljudi) iz raznih biznis oblasti: investitori, biznismeni, direktori, pisci, muzičari, bivši sportisti-postali-biznismeni, koučevi, glumci, režiseri, scenaristi, voditelji, IT magovi, konceptualni umetnici, filozofi, naučnici i mnogi drugi. U principu su odgovarali na svih 11 pitanja Tima Ferisa…ili bar većinu (a neki i na samo tri-četiri pitanja). Dosta njih očigledno zna Tima Ferisa od pre (jer su mu gostovali na blogu ili podkastu), a neki su očigledno i prvi put “gostovali”.

A koja su to silna imena, te baje (i bajice) koje dele sa nama svoju mudrost? Pa spomenućemo neke od njih, poput: Stiven Presfild, Suzan Kejn, Dita fon Tiz, Nil Štraus, Ben Stiler, Džozef Gordon Luit, Džimi Falon, Marija Šarapova, Arijana Hafingtom, Geri Vajnerčuk, Ber Grils, Ešton Kučer, Toni Hok, Rej Dalio, Lari King, Dejvid Linč, Nil Gejmen, Adam Fišer, Stiv Aoki, Džoko Vilnik, Robert Rodrigez, Juval Noa Harari i mnogi drugi.

Na svakih 20-30 “gostovanja”, sačekaće vas stranica gde Tim Ferisa razmišlja o nekih pet-šest citata poznatih ličnosti. Da ne bude zabune, ne objašnjava ih, samo razmišlja o njima. 😀

Govoriti o nečemu kao što je stil pisanja nema poente, jer knjigu čime sakupljeni odgovori stotine ljudi. Neki koncizno (ovde: pasus-dva) odgovaraju na pitanja, pa ćete pročitati po dve-tri strane, a neki se pošteno raspišu, pa bude i po šest-sedam strana.

 

Pleme najboljih Tim Feris Tribe of Mentors Tim Ferris

 

Glavna prednost knjige se krije u velikoj raznolikosti osoba koje su odgovarale na pitanja. Za svaku osobu dobijate mini biografiju, a zatim pitanja i odgovore. I velika je verovatnoća da će se tu naći ljudi koji su vam na neki način inspiracija (uzori?), pa ćete imati priliku da steknete mali uvid u njihova razmišljanja. Meni konkretno su najinteresantnija bila pitanja o knjigama koje preporučuju/rado poklanjaju i kako su uticala na njih (čak ćete početi i da uočavate šablon koje su to dve-tri knjige koje veliki broj uspešnih ljudi rado preporučuje), omiljeni neuspesi, kao i koje “savete” dobijaju za svoju branšu.

Međutim, prednost knjige je nešto što ujedino može se tumačiti i kao njena mana. Velika verovatnoća je da biste dosta (sličnih) odgovora od ovih uspešnih ljudi mogli da pronađete i na internetu. Ali opet, da li želite da odvojite vreme da tragate za njima kada već imate spakovano? A postoji verovatnoća da ćete ovde pronaći odgovore ljudi koji vam ne bi pali na pamet u prvom trenutku, a značilo bi vam da pročitate.

Kao što sam spomenuo na početku, “Pleme najboljih” su knjiga u kojoj najmanje ima Tima Ferisa, a potencijalno bi ovo mogla da bude njegova najbolja knjiga…potencijalno.

Ovo je knjiga koju možete da čitate natanane, dok čitate i druge knjige. Koncept knjige je takav da vam je dovoljno da pročitate odgovore nekoliko uspešnih ljudi dnevno i da vam bude dosta.

Mada je knjiga puna zanimljivih informacija/odgovora, nije ništa revolucionarno ili kategorija must read, ali je šteta ne pročitati je nekada. Uzmite je kada bude na popustu, bilo u fizičkom ili digitalnom obliku, to vam je neki moj prijateljski savet. 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, koje bi ti dao odgovore na ovih 11 pitanja? 🙂

 

 

Blog autora Tima Ferisa | Sajt posvećen knjizi

Cena knjige:  Vulkan | Dereta

 

Tags:

Medvedi na putu

 

Medvedi na putu Bojan Lekovic Kupujem Prodajem

„Medvedi na putu“ – Bojan Leković

 

Jul, leta Koronskog 2020. Poslat tekst eminentnoj žutoj štampi kao zadatak prilikom aplikacije za posao eminentnog žutog novinara žute štampe. Cilj zadatka: Napisati gomilu izmišljotina i napljuvati nekog srpskog biznismena, po mogućstvu uspešnog. Uslovi: Bitno je da bude zvuči šokatno, da se spomene drmanje državnog poretka, sabotaža mladih, izraz „CRNA SRBIJO“, da bude format teksta koji će da izazove suze i nevericu, kao i da obavezno stoji na kraju FOTO! VIDEO! I da sve stane u jedan pasus.

Pa kaže:

 

Bojan Leković je lažov! Njegova knjiga pretenciozno-mističnog nazova „Medvedi na putu“ ima za cilj da uzdrma stabilnost ove zemlje i da obeshrabri svakog ko želi da se punog srca upusti u sjajne, bogate i uspešne avanture preduzetništva. Bojan Leković će vas sramno obasipati navodnim „problemima“ koje je njegova kompanija (neoriginalnog naziva) „KupujemProdajem“ (bez razmaka, što dovoljno govori o edukaciji u kompaniji) iskusila tokom svog razvoja, iako imamo proverene informacije da je njegova kompanija finansirana od strane prozapadnoameričke/proruskokineskoistočnjačke masonske katoličke organizacije ogranka islamskih iluminata fundamentalista, sa ciljem da obeshrabri razvoj srednjih i malih preduzeća!!!

Zašto bi iko verovao Bojanu Lekoviću i njegovoj patetičnoj priči kako postoji mnogo izazova u vodama preduzetništva i da je dugotrajan proces do uspeha, kada cenjeni i uspešni preduzetnici poput, evo na primer, uspešnog Instagram marketing fjunel CFD investicionog mogula @john_easyinvest_millionaire365 jasno pokazuju da vam je potrebno samo 100$ da biste pokrenuli svoj biznis! I taj isti mogul svima nama želi da omogući isti uspeh, pa nam nudi svoj bluprint uspeha po neverovatnom popustu od 97%! Da, dobro ste pročitali! Pružena vam je prilika da za samo 10$ dolara dobijete gotov sistem kako da sa investiranih 100$ zaradite za manje od 10 dana čak 1000$!!! Ne možete nas ubediti, gospodine Lekoviću, da svih 124 pratilaca uspešnog @john_easyinvest_millionaire365 su glupi! Stidite se, gospodine Lekoviću, vašeg (jer ne zaslužujete veliko V) pokušaja da obeshrabrite mlade nade preduzetništva. NIJE OVAJ NAROD GLUP, NARAVNO DA SE MOŽE BRZO I SA MALO PARA DOĆI DO USPEHA! CRNA SRBIJO, ZAR ĆEŠ DOZVOLITI DA TE LAŽU, VIDITE ŠTA JE IZJAVIO BOJAN LEKOVIĆ U NEFORMALNOM RAZGOVORU ZA KOJI NIJE ZNAO DA JE TAJNO SNIMAN!!! (FOTO! VIDEO! AUDIO! KINESTETIČKI!)

 

Medvedi na putu Bojan Lekovic Kupujem Prodajem

Ovo je taj logo, moja gospodo, zapamtite ga!

 

Prethodna dva pasusa, naime, uopšte nema veze sa gospodinom Bojanom Lekovićem i njegovom knjigom “Medvedi na putu”…već sam čuo da, ako ste gladni, možete da prodate svoju čast i ponos za pola belog hleba, podrigušu i litar jogurta i radite u žutoj štampi. Jedini preduslov je da budete maksimalno neobjektivni i da izmislite nešto odvratno o nekoj uspešnoj ličnosti i da je napljujete najbolje što možete. Nažalost, već sam dobio povratne informacije za prethodni pasus i rečeno mi je da nisam kompetentan da pišem za žutu štampu…naime moj tekst o gospodinu Lekoviću je, po njima, previse blag i nije puno šokantan…a i ima dva pasusa (a trebao je jedan)…tako da ću se za sada držati jedino recenzija knjiga i pisanja priča, tekstova na temu HR-a i coaching-a. Očigledno nisam evoluirao za napredniji nivo pisanja…žutu štampu.

I ja sada kao treba da napišem recenziju sa nekim entuzijazmom…sigh…aj, smlatiću nešto… možda mogu nešto da iskopiram sa Wikipedie…

Verujem da u Srbiji (a i šire) nema osobe koja nije čula za sajt www.kupujemprodajem.com. Po nekoj mojoj slobodnoj proceni, broj registrovanih korisnika čini 97,24% Srbije (preostalih 2,76% najverovatnije još nije uveo internet). Imate mogućnost da prodate sve što vam više ne treba (ili vas je muka naterala) po ceni koju sami odredite. Novo, staro, (ne)korišćeno, uvozno, itd…od igle do lokomotive…bukvalno. U trenutku kada sam posetio sajt, pored kategorije “Stvari” stoji brojka 2.894.824, pored “Usluge” 5.686, a pored “kp izlozi” 710. Broj juče postavljenih novih oglasa je iznosio 49.347. Sve i da ne razumete o čemu se ovde radi, same brojke, ipak, dovoljno govore. Međutim, nećemo se baviti recenziranjem sajta (prvo, niko mi nije platio da ih reklamiram…a drugo, još me malo boli kritika da nisam za žutu štampu).

 

Medvedi na putu Bojan Lekovic Kupujem Prodajem

U trenutku kada sam završio sa pisanjem teksta, brojke su se promenile za par hiljada…bez zezanja, morao sam da ispravim brojke u recenziji…

 

Tema današnjeg časa je knjiga “Medvedi na putu” Bojana Lekovića, osnivača sajta kupujemprodajem.com (u daljem tekstu “KP”).

Kada bi me neko pitao kako da sumiram ovu knjigu, to bi bilo ovako:

 

“Čuli ste kako je dobra prilika da dobijete savete od uspešnih ljudi, tako što pokažete upornost i  insistirate da ih, o svom trošku, odvedete na ručak, i da, kroz prijateljsku priču sa njima, saznate neke tajne i cake njihovih uspeha. E sad, ako biste pitali Bojana Lekovića da vam, uz ručak, otkrije svoj put razvoja biznisa, verovatno bi vam rekao: “E sinko, onda moraš da vodiš na komplet, sa sve aperitivom, hladnim predjelom i toplom supom (nikako obrnuto), glavnim jelom sa salatom i dodatnom porcijom pomfrita, dezertom, i posle da se zaokruži sa kafom, orasnicom i kiselom”. Ako biste sve ovo uradili, verovatno biste do kraja tog dana dobili sve smernice kako da napravite www.kupujemprodajem2.com”.

 

Ovaj šaljiv pasus prilično definiše šta vas čeka u ovoj knjizi. Kroz osamdeset pet kratkih priča (neko bi upotrebio, s obzirom na stil pisanja, izraz “zen konciznost”, ali ja bih pre, uzimajući u obzir profil Bojana Lekovića, upotrebio izraz “inženjerska preciznost i jednostavnost”), Bojan će nam ispričati kako je tekao put i razvoj biznisa danas znanog kao “KP”, ali ujedino i razvoj sâmog Bojana, i kao osobe i kao biznismena.

Knjiga je podeljena na šest poglavlja:

  1. U pogled budućnosti
  2. Od starta(pa) do biznisa
  3. Kaljenje
  4. Zrelost
  5. Znakovi pored puta
  6. Umesto zaključka

Kroz ova poglavlja, sa Bojanom ćemo proživeti njegovo putešestvije od ‘99-e kada se otisnuo put Holandije do današnjih dana. Od Univeziteta u Delftu, preko Kraljevskog holandskog telekoma (KPN) i života nezavisnog eksperta-konsultanta, dug je bio Bojanov put do osobe koja je sada CEO i osnivač “KP”. Preseljenje sa porodicom u Holandiju, adaptiranje na novo okruženje, učenje novog jezika, neizvesnost posla, kulturološki šok (što izgleda doživi svako ko sa ex-Yu prostora ode u BILO KOJU drugu zemlju… „KOME BRE DA PLATIM 40 EVRA ZA BAČENI PIKAVAC NA PERONU, PA NISAM BACIO GRANATU! A OVAMO MI UZ FRAPUĆINO DAJETE DŽOINT, PA KO JE OVDE NORMALAN!?“), finansijski izazovi, nostalgija, ideja da se pokrene biznis u Srbiji… sve ovo je prolazilo prethodnih 20 godina kroz Bojanovu glavu i srce.

 

Medvedi na putu Bojan Lekovic Kupujem Prodajem

 

Knjiga „Medvedi na putu“ ima dosta aduta kojima će vas „kupiti na prvu loptu“. Već sam spomenuo jednostavan (inženjerski) stil pisanja. I ne, nije potrebno da ste inženjer da biste razumeli o čemu Bojan priča kada govori o (onlajn) razvoju „KP“. Štaviše, neki od procesa su toliko pojednostavljeni (i uprošćeno definisani) da ćete često uhvatiti sebe kako gladite bradu i mrmljate „da,da, hm,hm, logično, i ja bih tako uradio“ (iako verovatno nemate pojma šta je to što biste trebali da uradite 😀 ).

Tu je i zanimljivo opisan način razvoja „KP“. Naime, podnaslov knjige je „Intimne priče iz preduzetničkog života“. Umesto toga, opušteno je mogao i da stoji podnaslov „Marfijev zakon i kako je uspeo da nas zakači svaki problem i maler koji Univerzumu može da padne na pamet iliti kako smo moj brat i ja morali da počnemo sa bromazepanom mnogo ranije nego što je trebalo“.  😀 Ako ste ikada imali ideju za neki onlajn biznis koji bi uhvatao razvojne procese slične „KP“, ova knjiga je prava mala riznica svih izazova i problema sa kojima biste se mogli susresti, kao i načini kako da se (potencijalno) reše.

Međutim, ovo nije tipična stručna biznis knjiga. Ovo je, ponajviše, knjiga o ljudima i međuljudskim odnosima. Bojan ovde ne veliča sebe, sâm je na pojedinim mestima u knjizi ukazao na svoje neznanje i nedostatak empatije i kako je morao dosta da uči o sebi i da menja neke svoje navike kako bi bio bolji direktor svojim zaposlenima („što nije lako Nišlijama…to bre temperamentno, ambiciozno, tvrdoglavo, ludo, samo mu daj burek, kajsijevaču, tavče gravče i punjenu papriku…“-prim.podsvesti ). Ali, ovo nije knjiga samo o Bojanu. Dobar deo knjige je posvećen i njegovom bratu i poslovnom partneru Ratomiru, supruzi, zaposlenima i saradnicima „KP“, njihovom trudu i žrtvovanju da se razvije ovaj biznis.

E sad, jedan deo koji se meni posebno dopao. Skoro sam vam spominjao odličnju knjigu „Originalni“ Adama Granta. Citiram (sebe):

 

„Znate kako nam (često) kažu da, ako imamo sjajnu ideju (i još želimo da budemo preduzetnici), moramo da sve bacimo na tu jednu kartu i vodimo borbu do kraja? Pobeda ili poraz! Rizikujte! Međutim, šta ako promenite pristup i umereno rizikujete? Šta ako ste spremni da učinite sve da ostvarite svoj san, ali ne i da sve žrtvujete? Niste spremni da date otkaz da biste pratili svoj san? Ljudi bi vam verovatno rekli da ne verujete u sebe i svoju originalnu ideju, zar ne? Ali, da li je imati rezervni plan znak nesigurnosti… ili posedovanja taktičnosti i hladne glave? Mislite da su Bil Gejts, Džon Ledžend ili „Vorbi Parker“ postali to što jesu tako što su žrtvovali sve? Razmislite opet.

 „Originalni“ pokazuju da ne postoji šablon do uspeha, kao što nas mnogi insta(gram) preduzetnici ubeđuju. Sve je individualno i ne treba sve da radite onako kako vas drugi ubeđuju. Ovo je jedna od (naučnih) knjiga koja vas ohrabruje da pratite neki svoj put, neku svoju procenu situacija, kao i trenutke kada treba da delate.

Uvek ste bili oprezne prirode i voleli da prvo istražite sve opcije, i dobro vam je išlo tako? Sada želite da pokrenete neki sporedni poslić (side hustle) i polako ga razvijate, a neko vas ubeđuje da morate ići agresivno, na „sve ili ništa“ ako želite da uspete, jer je on tako uradio? Osim ako niste sličnih (životnih) kvaliteta, mentaliteta ili u sličnoj vrsti posla, zaista niste u obavezi da poslušate tu osobu niti da smatrate da ona zna najbolje, pogotovo jer joj trenutno dobro ide. „Polaroid“ i „Nokia“ su bili gospodari sveta u svojim branšama u jednom trenutku, živeli u uverenju da su najpametniji i najbolji. A gde su sada?“

 

Stekao sam utisak da je „KP“ imao postepen proces razvoja i da braća Leković nisu odmah sve žrtvovali zarad „KP“. Ne, „KP“ je prvo bio ideja da se poseduje neki biznis i da braća zajedno rade na njemu. Onda je ideja polako dobijala obrise, pa oblik, pa je zaživela prva verzija, pa je onda počelo da daje naznake da se ovde krije i mogućnost zarade i da bi se od toga moglo živeti, i sav taj period su tome posvetili svoje slobodno vreme (jer su se i dalje morali plaćati računi)…i onda se, u jednom (pravom?) trenutku 100% (full-time) posvetili tome. „KP“ je još jedan primer toga kako za stvaranje profitabilnog biznisa treba trud, strpljenje i vreme.

 

Medvedi na putu Bojan Lekovic Kupujem Prodajem

 

„Medvedi na putu“ će nam dosta otkriti i kako se na biznis drugačije gleda u Holandiji u odnosu na Srbiju (poučno i edukativno), kao i gde se mi trenutno (tehnološki) nalazimo na mapi Evrope i koji je naš potencijal.

I tako, nema čega ovde nema. Iza svake priče je ukratko obrađen neki poslovni (i privatni) aspekt  iz života jednog preduzetnika. Biznis plan, brend, knjigovođa, KPI, korisnici, radni procesi, lean startup, Adidžes, klika, evaluacija, HR model, intervjuisanje, otpuštanja, delegiranje, širenje i diverzifikacija, usamljenost, propale investicije…sve ispričano iz Bojanove perspektive, kao i odnosi sa javnošću…

…a da, znam da sam hteo još nešto da spomenem, a tiče se odnosa sa javnošću. Nisam mogao, a da se ne nasmejem (bolnoj) činjenici da se uspeh ne prašta lako, i da medije (nažalost) skoro nikad ne interesuju (pozitivne) priče o uspešnim ljudima i uspešnim biznisima (sem ako im ne platite da urade priču o vama), ali su zato spremni da vas „sahrane“ i da preuveličavaju svaki vaš neuspeh i toliko da ga dramatizuju da se osetite ne neuspešnim, već poniženim. Mislim da je to hronično stanje ljudi na ovim prostorima. Svi pričamo kako želimo da budemo optimisti i da mislimo pozitivno, ali, opet, izgleda da nam najviše prija kada se „hranimo“ tuđim nesrećama i neuspesima (jer nam onda bude malo lakša naša „muka“). Cigla je čudo („Uuuu…suptilan sarkazam i cinizam, sviđa mi se…“-prim.podsvesti).

 

Medvedi na putu Bojan Lekovic Kupujem Prodajem

 

Stil pisanja je jednostavan, i inženjerski precizan, a u kombinaciji sa kratkim poglavljima i raznolikim temama, doprinosi tome da se knjiga može pročitati dosta brzo i za kratko vreme, bez imalo napora. Knjiga je „operisana“ od bilo kakve patetike i preteranog hvalisanja (a, iako je intimna priča, prilično odaje „vibracije“ objektivnosti i neutralnosti…za emotivniji i nežniji pristup preduzetništvu, imate ovaj naslov), što omogućava knjizi da uspešno balansira između inspirativne priče o uspehu, i biznis knjige o preduzetništvi i razvoju jedne onlajn platforme.

Sve u svemu, odličan naslov i preporuka za čitanje, kako za one koje intetresuje preduzetništvo, tako i za one koje interesuje šta sve može da pođe naopako u jednom biznisu (a i životu).

 

A ti dragi čitaoče…ovaj, da možda ne prodaješ neki Samsung Galaxy Tab 10“ i komplet imbus ključeva od osam komada…A MOŽE LI TO MALO JEFTINIJE JADNA TI MAJKA, PA NIJE IH SAM KINESKI CAR PRAVIO!??

 

 

(Ne javlja se na telefon…koja lopuža…a rekao „ma samo malo nahvali mene i knjigu, biće tu neka kovertica sa suškama, znaš ti mene, ne bih te ja zeznuo, brat moj…“ i sad se ne javlja…vidim ja već da on u Amsterdamu cepa dupli espreso robusta sa mlekom tibetanske divokoze i džoint, a ti, jado, 3u1 kesicu sa popusta u Maxiju i litarsko mleko iz Donje Bradarice…e majku mu…ček, ‘alo, ‘alo, Bojane, ti si, e slušaj ja napisa…šta Koviljka…kakva bre Koviljka, meni treba Bojan sa „KupujemProdajem“…ma ne prodajem ja ništa ženo Božija…ma neću bre kosilicu, živim u grad…o majku mu, dao mi lažan broj…ma ima da uzmem onu ciglu i da ga njome… )

 

Bojan-Lekovic

Šta se tu, bre, zadovoljno smeškaš, GDE SU MOJE PARE, LEKOVIĆU!???

 

 

Sajt KupujemProdajem

Cena knjige: medvedinaputu.com | Laguna

 

 

Tags:

Savršeno iznenađenje

 

Savršeno iznenadjenje perfect surprise Milica Kljajic

„Savršeno iznenađenje“ – Milica Kljajić

 

Kao što ste možda primetili po recenzijama knjiga, ne uzimam lako u ruke domaće pisce “novije generacije” (u smislu perioda objavljivanja knjiga, ne njihovih godina 😀 ) i malo njih je do sada na mene ostavilo neki “vau” utisak. Ima izuzetaka, naravno, kao što je prva knjiga koja je recenzirana na ovom blogu. Međutim, procenat moje rigoroznosti drastično poraste kada se domaći pisci dohvate tema motivacije, spiritualizma ili ne-daj-Bože savetovanja o karijeri i(li) preduzetništvu. Mentalitet ljudi sa našeg područja (u smislu ex-Yu) ima za tendenciju da krene u pravcu recikliranja već poznatog materijala stranih autora ili hvalisanja o sopstvenom uspehu. Naravno, ima i tu izuzetaka kada su u pitanju teme biznisa ili motivacije/usavršavanja.

Milica Kljajić mi je poznata preko društvene mreže LinkedIn sa svojom firmom “Savršeno iznenađenje” koja…pa…radi upravo kao što kaže i njen naslov. Sumirati u jednoj rečenici čime se to ona tačno bavi je popriličan izazov… možda bi najpribližnije bilo “pripremanje kreativnih poklona/dešavanja za vama bitnu i blisku osobu (bilo na emotivnom/porodičnom ili poslovnom/biznis planu) sa ciljem da kod te osobe probudi lepa i pozitivna osećanja…tj. da ih usreći (oraspoloži, ohrabri, razveseli, rasplamsa ljubav, itd)”. Nemojte me gledati belo, probajte vi da opišete nečiji neobičan biznis u jednoj rečenici. 😀

Naziv kompanije (a sada i knjige) definitivno zvuči preterano (samouvereno) na prvi pogled. Međutim, ako malo više zagrebete to čime se Milica bavi (i pride pročitate knjigu), možda steknete utisak da naziv i nije toliko daleko od istine.

Kroz svoj književni prvenac, Milica pokušava sa nama da podeli svoju priču kako je nastalo “Savršeno iznenađenje”, kao i kakvi su je izazovi čekali na poslovnom (a i emotivnom) planu dok se njen posao razvijao. Od trenutka donošenja te odluke (hrabre ili sulude, to procenite sami) da se otisne u preduzetničke vode sa neobičnom (unikatnom) idejom (i to u vreme kada je prolazila i kroz emotivne teškoće), prvih klijenata i njihovih očekivanja, postepenog dovođenja novih saradnika, ponekog konflikta (izdaje?), balansiranja porodičnih odnosa i (ne)razumevanje pojedinih prijatelja (a i rodbine), kao i zašto je odlučila da se bavi “zanatom”, sa Milicom pratimo izazove jednog preduzetnika na poslovnom, ali i (što je možda često i bitnije) na emotivnom planu.

To bi bilo ukratko o radnji. Sve preko navedenog bi otkrilo previse, a to ne bismo želeli, zar ne?

 

Milica Kljajić

Milica Kljajić

 

A što se tiče samog pisanija…

Iznenadilo me je što je pisac uspeo da izvuče iz mene jednu reakciju koja je (za mene) jako retka kada je u pitanju “žanr” biznis ili motivacionih knjiga. A to je da sam sebe uhvatio kako se povremeno smeškam dok čitam ovu knjigu. Prvi put kada mi se to desilo, samo sam otresao glavom. “Ne, ne, ne, Milice, nemoj da mi igraš na tu kartu. Daj da vidimo krv, rat, plivanje sa ajkulama, patetiku, sâm protiv svih, ali onako da bude surovo, da možemo da namirišemo krv i strah…” Međutim, to ovde nećete naći…što je, možda, i dobro. 🙂 Verovatno ste i sâmi primetili da ogroman broj knjiga koje se tiču “puta preduzetnika” (borilačka veština znana i kao “entrepreneurship-do” 😀 ) često imaju jedan (pomalo) “predvidiv” šablon. Znate, ono… “iz nasilne porodice, na ivici bede, svakodnevno pešačenje 50 km uvek uzbrdo i korica hleba u džepu, okružen ajkulama i piranama koji čekaju na grešku da rastrgli konkurenciju, pobeda nad sistemom i apsolutna dominacija” i slično. Nemojte pogrešno da me shvatite, ovakve priče uspešnih ljudi (definitivno) jesu inspirativne i ohrabrujuće i podstiču na akciju (prvi sam zagovornik toga), ali nekada je lepo, za promenu, pročitati i priču jedne, da tako kažem, „obične“ osobe sa ovih prostora. Kada kažem „obične“, mislim u smislu da dobar deo ljudi može da se lako poveže sa autorom. Znate, živite (relativno) pristojno na ovom području, ali osećate da živite ispod svojih mogućnosti… i onda vam se dese neki životni udarci koji vas dobrano uzdrmaju i vi se zapitate šta dalje, izabrati neki ustaljeni put i živeti u nadi da će sve ići nekakvim tokom… ili se, možda, usuditi na riskantan potez i slediti svoje srce (ili intuiciju…ili ludost? :D) i verovati da će život (opet) postaviti neki dobar (ali sada mnogo dinamičniji) tok…što se autoru, izgleda, i dešava.

Znate, kažu mi da (u velikom broju slučajeva) mogu dobro da procenim ljude na nekom intuitivnom (a i logičkom) nivou, da „osetim“ kakav je neko kao osoba (pretpostavljam da će se, u skladu sa tim, možda i moji životni putevi vezani za pomaganje ljudima pokazati kao dobar izbor). Mislim da mogu dosta da procenim i sa fotografije, ali mnogo pomaže videti osobu uživo i čuti joj glas, bar na minut-dva. Kada je u pitanju pisana reč (pogotovo kod ovakvog tipa knjiga), postoji jedan izazov. A to je koliko je pisac uneo istinitih priča i emocija, a koliko su neki događaji našminkani/izmenjeni/izmišljeni (a u skladu sa njima i emocije autora). Poći ću od pretpostavke (bolje reći, predosećaja) da je ovde u pitanju prvi scenario. Na osnovu toga sam stekao utisak da je autor jedna veoma emotivna osoba, koja se trudi da, koliko može, racionalizuje svoja osećanja i da proba da ih što više drži pod kontrolom, da bi očuvala svoju analitčinu stranu ličnosti…a time i opstala u svetu preduzetništva. Mada i sama kaže da je prolila suze dok se razvijao ovaj posao, mislim da ih je prolila mnogo više nego što pretpostavljamo (na primer, kada se, možda, noću isplače u tišpini, da nekoga ne probudi).

Mada kroz knjigu stičemo utisak da se u svom poslu prilično vodi emocijama i nekakvim romantičnim idealizmom, prilično sam siguran da Milica uopšte nije naivan „igrač“. Stičem utisak da je tip ličnosti koji (kao i svi) greši, ali mnogo ređe ponavlja svoje greške, jer pokušava da sve izanalizira i sagleda iz različitih perpsektiva…kao i mnogi knjigožderi. 😀 Ali opet, može biti i da sam daleko omašio u proceni. Mislim, kolike su šanse da nekoga procenite na osnovu njegove prve knjige? Ko zna, možda sam pisao i o sebi, a da nisam svestan („Eh, aj ne drami, sad još treba da se i zbog tebe raspekmezimo“-prim.podsvesti).

Stil pisanja je prilično lagan za čitanje i uopšte ne zamara ni u jednom trenutku. Takođe, ako malo bolje obratitie pažnju, primećitete pored preciznog gramatičkog izražavanja i prilično kreativne konstrukcije rečenica (isto jedna od osobina ljudi koji baš, baš puno čitanju). „Savršeno iznenađenje“ se brzo čita i drži pažnju, pa se zbog toga može pročitati za kratko vreme. Prilično je emotivna za jednu knjigu koja ima preduzetničku notu… što je osvežavajuće za promenu. Kao što se da primetiti, knjiga mi se zaista dopala i mislim da je treba pročitati svako koga interesuje preduzetništvo (pogotovo sa emotivne strane) i u glavi ima nekakvu neobičnu ideju za biznis.

 

Savršeno iznenadjenje perfect surprise Milica Kljajic

 

Kao što sam spomenuo, ne znam koliko je ovde istinitog, a koliko ne, ali činjenica je da Milica Kljajić ima dara za pisanje, i da bi „Savršeno iznenađenje“ moglo da dobije i svoj nastavak… ili možda i da nastane nekakav novi roman sa izmišljenim likovima, što da ne. 🙂 Štaviše, podstaklo me je da izvadim moj(e) roman(e) iz naftalina i oduvam prašinu sa njih i da ih možda najzad objavim („E to je lepo, najzad i ti nešto pametno da napišeš…samo se nadam da nisi u svojim pisanijama u istoj rečenici spominjao i naftalin i prašinu, jer to zaista nema smisla…“-prim.podsvesti).

A kad samo pomislim da sam pre mnogo godina rekao sebi u šali kako bi bilo interesantno da postoji neka osoba poput vile ili nindže (ili FBI agenta) koja bi prikupljala podatke o nekoj osobi  i na osnovu toga formirala ideje kakvi bi se pokloni toj osobi dopali… i eto, neko je godinama kasnije bio dovoljno kreativan i hrabar (i pametan da to istraži i otkrije da ne postoji) da nešto slično zamisli i realizuje („Ako ćemo pravo, Google se uspešno bavi ovim poslom zadnjih 20 godina…mislim, prikupljanjem podataka i nuđenjem šta bismo verovatno voleli da imamo…jes’ da nas nije pitao da li se sa time slažemo, ali Bože moj, to su detalji…“-prim.podsvesti).

Sve u svemu, preporuka od mene. 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, da li si i ti nekada imao neku neobičnu ideju, i ako jesi, da li si probao da je realizuješ? 🙂

 

 

Sajt „Savršenog iznenađenja“

Cena knjige: Iznenadjenje.com | Delfi

 

Tags:

Bendžamin Franklin – Prvi veliki Amerikanac

 

Bendžamin Franklin Prvi veliki Amerikanac Finesa

„Bendžamin Franklin – Prvi veliki Amerikanac“ – Rodžer Berlingejm

 

Reći ko je danas “pravi veliki Amerikanac”…teško je da bi se mogao dati dobar odgovor. Naravno, mnogi bi krenuli (verovatno prvi Amerikanci) da nabrajaju muzičke i filmske zvezde (Tom Hanks možda?), predsednike, rijaliti zvezde, biznismene… neki bi se spustili malo na zemlju, pa bi možda rekli ime nekog naučnika, istraživača ili duhovnog vođe… a neki bi rekli da su pravi veliki Amerikanci oni kojima ne znamo imena, kao što su lekari, vatrogasci i ostali ljudi koji ih štite ili im omogućavaju lagodan život…da, teško je dati pravi odgovor…

Ali, odgovoriti na pitanje ko je “prvi veliki Amerikanac” bi možda bilo mnogo lakše (i ne, nije u pitanju Džordž Vašington)… pogotovo kada imate čoveka kome je (bukvalno) dodeljena istoimena titula. 🙂
Continue reading on Bendžamin Franklin – Prvi veliki Amerikanac »

Tags: