Category Archives: I tri tačke

Taj prokleti parfem…

 

 

“Da pogodim, isti modus operandi?”

„Da, gospodine…“

„Nikakvo odstupanje? Bar neki novi trag?“

„Ne, gospodine…“

„Dođavola…“, tiho opsovah, pripaljujući cigaretu. Uvukao sam jedan dim i zadržao ga nekih nekih desetak sekundi, pre nego što sam ga polakao ispustio kroz nos.

Udaljen sam nekih 15-ak metara. Krenuo sam nogu pred nogu.

Opet nas vuče za nos…

Poznato lice, uvek oslonjeno na levo koleno, ne prestaje da cvrlja po beleškama.

„Pričaj, Bobe…“, promrljah umornim glasom. Još jedan dubok udah dima, pa spori izdisaj.

„Žrtva je Peri Lebovic. Muškarac, 39 godina. Prerezano grlo ekstremno oštrim sečivom i…dođavola, Miče, sve identično! Vuče nas za jebene noseve, pa ovo više nema smisla…“

Smestio sam dogorelu cigaretu između palca i kažiprsta i hitnuo je u obližnju baru. Kleknuo sam ispred žrtve, i polako krenuo da navlačim rukavice. Uvek prvo desnu, pa levu. “Vuče nas, Bobe…”

“Ni konjica ne pomaže, prečešljali su sve prethodne lokacije. Šef je već digao ruke, jer ni opasnije glavonje od nas nisu uspele ništa novo da otkriju, tako da ih i on sada podjebava jer su nam se rugali da smo nesposobni, majku im…”

Bobove reči su mi sada delovale daleko i nerazgovetno, kao da je negde pod vodom. Uvek mi je takav osećaj kada se usredsredim na nešto…ili nekog, poput pokojnog Perija Lebovica, u ovom slučaju.

Mada je žrtva bila u odelu, nije bilo teško primetiti da je u pitanju bio prilično zdrav i vitalan muškarac. Sigurno je posećivao teretanu, bar jedanput-dvaput nedeljno. Relativno imućan, ako je verovati odelu i satu na njegovoj desnoj ruci. Na žalost, ova informacija je nebitna, jer su prethodne žrtve nosile sat na levoj ruci ili ga uopšte nisu imale.

Krv na odelu već jasno ukazuju na brzinu kojom je sečivo prešlo po grkljanu žrtve.

I sada najgori deo…oči.

Uvek isto. Otvorene oči, u stanju šoka i zapanjenosti. Svest da se jednog trenutka vraćaš kući, a par sekundi kasnije oštar bol u predelu grla, krv i spoznaja da te trenuci dele od zagrljaja smrti.

I naravno, zaštitni znak našeg serijskog ubica. Miris koji se širio iz žrtava.

Izvadio sam iz džepa par zrna kafe, malo ih protrljao i prineo nosu. Dubok udah.

Omirisao sam vazduh.

“Isti parfem…”, konstantovao sam uz uzdah.

„Tako je, Miče, isti prokleti parfem“.

Sedmo ubistvo, isti m.o.

„Sve žrtve su muškarci između 30 i 50 godina. Svi dobrog zdravlja, relativno uspešne karijere. Oženjeni, deca…nemaju kriminalnu prošlost, nisu politički aktivni, nisu proneverili novac, verni suprugama, bez istorije nasilja u porodici…nemaju neprijatelje, vole ih komšije. Nikakve naznake mračne prošlosti. Ništa nije ukradeno sa njih, novac i kartice su tu, ključevi od stanova i kola uz njih, nakit. Žive u različitim delovima grada, sve predgrađa, nemaju zajedničke prijatelje. Samo jedan ima kaznu za nepropisno parkiranje.“ Ustao sam skinuo rukavice i opet pripalio cigaretu. Dubok udah, zadržan dim, izbacivanje dima kroz nos. “Svi ubijeni u kasnim popodnevnim satima kada su se vraćali sa posla. Svima prerezano grlo na isti način. Nigde kamera u blizini. Ubica kao potpis ostavlja miris parfema…Dođavola Bobe, šta propuštam? Zar sam počeo da gubim osećaj?”

Bob se nakašlja i namesti naočari. „Miče, sečaš se šta je šef rekao glavonjama? „Ako vi pre Miča pronađete ijedan trag, imam gologuz da prošetam centrom grada sa sve cigarom da mi viri iz dupeta!“ A znaš i da je i gradonačelnik bio tada prisutan. Dođavola, Miče, pa sam si uhvatio i „Belu masku“ i „Dijabla“. Zbog tebe smo na dobrom glasu.“

„Sve je to lepo, Bobe, ali…“, ponovo sam bacio cigaretu u obližnju baru, “ali ja zaista nemam ideju o čemu se ovde radi. Da li ima neki konkretan motiv za sve ovo. Osveta, sejanje straha i panike, ruganje policiji, gradu…šta je u pitanju…”

„Ako ti i dalje nemaš neku ideju, onda smo svi u velikim…“

Bob je to lepo sumirao…i, nažalost, tačno.

 

Mračne ulice grada me smiruju. Lagana šetnja, nogu pred nogu. Poneki osvetljen izlog, poneki prolaznik, poneki auto koji nestaje u noći…

Odnekud dunu neki jak vetar i ote mi cigaretu iz usta.

Tiho opsovah, pritegoh kaput još jače i zapalih novu cigaretu čim je stao vetar.

Čujem bat svojih koraka, ali kao da je sve dalji, i postaje nekakav tup šum pod vodom.

Opet sam se udubio u misli o ovim ubistvima.

Naš misteriozni serijski ubica je već dobio „umetnički“ naziv u medijima.

„Mirisno sečivo“.

Koji idiotluk. Ali, sada se taj idiotluk odomaćio u javnosti.

Ali zaista, taj miris parfema je zaista specifičan.

Kako je ono pisalo u izveštaju…kombinacija ruže, lavande, ruzmarina, jasmina i narandže.

Nisam neki ekspert za parfeme. Koristim isti parfem zadnjih 17 godina, nikada nisam mogao da definišem miris, ali mi je bio ok. Trebalo je da mi Lora, kada smo izašli na prvi sastanak, kaže da joj se dopada miris mog parfema, kao kombinacija čokolade i vanile. I evo već 12 godina trpi moj parfem sa kojim mirišem kao da sam istopljeni sladoled. Probala je tokom našeg braka da mi promeni parfem, onako reda radi, ali moj nos odmah bi se pobunio na nove mirise, tako da je digla ruke od ove ideje. „Sreća tvoja da volim taj miris, inače bih te davno najurila iz kuće“, zna često da mi kaže u šali.

Nismo uspeli da pronađemo proizvođača čiji miris parfema se poklapa sa onim na scenama ubistva. Iz nekog razloga je unikatan. I pored toliko raznolikih aroma spojenih u jednom, miris je istovremeno i prijatan, ali i frustrirajući.

Mora da tu postoji neka poruka…

Ne znam koliko dugo već šetam. Kada se ovako udubim u svoje misli, izgubim pojam o vremenu. Ali, uopšte ne osećam bol u nogama, što znači da još mogu ovako. Ovaj posao zahteva kondiciju. A i Lorina ideja da moram svako jutro da šetam na onom pokretnom mučilištu što nam je kupila za godišnjicu izgleda pomaže…mada moja pluća baš i nisu oduševljena tom skalamerijom. Možda je Lora u pravu kada kaže da treba da smanjim sa cigaretama…spremam se da je poslušam…iako mi je to prvi put rekla pre sedam godina…

Ne zna se pol ubice, mada mi instinkt kaže da je u pitanju žena. Ne znam zašto, može biti i da je muškarac, ali opet…nešto mi govori da je u pitanju žena, pogotova ta neka…“gracioznost“ u prelasku sečiva preko vrata žrtvi. Ne znam…

Ali zaboga, sve žrtve su imale i decu…u samom jednom trenutku, porodice su iznenada ostale bez muža, oca, brata, sina, ujaka…

Na pomisao da Lora odjednom bude sama sa dvoje dece, nekakva zebnja se uvuče u moje srce. Majlo ima deset, a Džoana šest godina. Zaboga, to dvoje dece je toliko savršeno da je još malo pa uznemirujuće. Poslušni, dobrodušni, omiljeni među svojim drugarima, ne kukaju kada je ručku ni brokoli ni šargarepa ni riba, Majlo i Džoana se obožavaju uprkos razlici i godinama i različitim interesovanjima…Lora kaže da su to povukli na njenu stranu porodice, svi su bili savršeni kao deca. S obzirom da i dalje mrzim ribu i brokoli, a da sam se sa mojim bratom tukao sve do koledža (mada i dalje volim tog seronju i najveća mi je podrška), morao sam sa dostojanstvom da prihvatim Lorinu izjavu.

Stao sam da pripalim novu cigaretu. Upaljač mi je uvek uz novčanik, pa sam otvorio i njega.

Trideset dolara, lična karta, kartica iz lokalne kafeterije, Lorina slika, slika klinaca…dođavola trebao bih da kupim Lori ruže ili one ruzmarine, to najviše voli. Ovih dana se mučila sa Džoaninom prehladom, mala nije dobro spavala zadnjih noći, a pošto sam sve vreme se jebavao sa ovim jebenim „Mirisnim sečivom“, nisam mogao da joj puno pomognem oko malene. Prokletstvo, kako je ta žena puna razumevanja za mene, to nije normalno.

Da, da, moram i ruže i proklete ruzmarine, svuda su bili i na našim venčanjima…

Venčanja…

Venčanja…

VENČANJA!

JEBOTE!

Grozničavo vadim mobilni iz zadnjeg džepa.

Javi se! Javi se, dođavola!

„Ej…“

„Bobe, da li si u stanici?“

„Šta? Da, jesam, naravn…“

„Idi odmah u sobu sa dokazima!“

„Šta? Što? Šta je sad…“

„SAMO POŽURI!“, dreknuo sam.

Trenutak tišine, a onda začuh brz hod, na ivici trka. „Daj mi minut.“

Sklonio sam se u mali neosvetljeni ćorsokak i oslonio na zid. Pljunuo sam cigaretu ispred sebe.

Čuo sam zadihani glas. „Tu sam! Pobogu Miče, šta se desilo?“

„Bobe, pregledaj novčanike žrtve, traži slike članova porodice!“

„Članova porodice? Kakve oni veze imaju sa sv…“

„Molim te, Bobe, samo ih pregledaj!“

Minut tišine. Dva minuta.

Ako nisam u pravu, onda mogu i zvanično da se predam.

„Miče, ovaj…ni u jednom novčaniku nema slika ni surpuga ni dece…šta si hteo ovim da dokažeš?“

Mozak mi je grčevito radio. Izvadio sam svoj novčanik i polakao izvlačio Lorinu sliku.

„Bobe, pogledaj novčanike pažljivo. Da li sada nema slika ili ih nikada i nije bilo?“

„Zaboga Miče, kako to mogu znat…čekaj…jebote ne misliš valjda…“

Tišina.

„Jebote, Miče sad se vidi pod lampom. Fleke na providnim futrolama. Jedan, dva, tri…Bog te…svi imaju fleke. Kako si…“

„Slike u novčanicima… od stajanja se vremenom slepe za plastiče folije, ako probaš da ih izvadiš posle godinu-dve ili više, ostaviće mutan trag na njima.“

„Miče, ovo je odlično, svaka čast…ali kako nama ovo pomaže u slučaju?“

„Taj prokleti parfem…“

„Parfem?“

„Bobe…na tvom i Margaretinom venčanju, da li se sećaš koje cveće je bilo?“

„Na mom i Margartetinom venčanju? Kakve veze to ima? Sećam se, ona prokleta lavanda i ono što mirise kao narandža…“

„A na Lorinom i mom, da li sećaš?“

„Uh…uh…a da, sećam se, rekao sam Margaret što nije izabrala isto, sve je lepo mirisalo na…na…na…“

„…ruže i ruzmarin, zar ne?“, prošaputah.

Tišina.

„Miče, nisam siguran u kom ovo pravcu ide, ali izgleda da imaš ideju kakav je profil „Mirisnog sečiva“, zar ne?“

Prislonio sam slobodnu ruku da masiram slepoočnice. „Ne znam, Bobe, ne znam…možda sam samo skroz umislio i ovo nema veze sa vezom. Nije vredno spomena šefu…“

„Šta nije vredno spomena, čoveče! Pa on će jedva dočekati da onim kuronjama glavatim nabije na nos da imamo idej…čekaj, izgleda da je on…šefe, šefe…ŠEFE JEBOTE…Mič je na telefonu…izgleda da je provalio nešto bitno…čekajte…….MIČE DA LI ME ČUJEŠ, NA SPIKERFONU SI, NASTAVI DA PRIČAŠ,l A JA ĆU ŠEFA UPUTITI U OSTALO…“

„MIČE, GOVORI…“, začu se bariton sa druge strane.

„Šefe, možda i nije to što mislim…“

„MIČE, VIDEO SI DA ONI IDIOTI VEĆ NEDELJAMA NE MOGU NI KOMPJUTER NE MOGU DA UPALE BEZ TEHNIČARA, I DA IM SKAČEM PO GRBAČI KAO MANIJAK KOLIKO SU NESPOSOBNI. PRIČAJ, SINKO!“

Dubok udah.

„Mislim da je naš ubica devojka između 25 i 35 godina koja se sveti ženama žrtava, i da uopšte ovo nema veze sa njihovim muževima…“

„DOBRO…“

„Svim žrtvama iz novčanika nedostaju slike žena i dece. Parfemi čine sastojci, tj. cveća koja nalazite na klasičnim venčanjima, znate ono, sve u belom, ketering, muzika i slično. Sve žrtve su bile uzorni muževi, roditelji, prijatelji, sa uspešnim karijerima i finansijskom stabilnošću…“

Tišina.

„MIČE, NA TRAGU SI NEČEMU“, oglasi se šef.

„DAJ NAM JOŠ NEŠTO, MIČE…“, čujem Boba i njegovu hemijsku kako grčevito hvata beleške.

„…svi su u predgrađima, možda čak imaju i kućne ljubimce, bazene i slično a da nismo obratili pažnju…mislim da ona targetira one što spada u pojam idilične, idealne porodice. Mislim da smo negde prevideli neku osobu, mora da postoji zajednički kontakt za sve porodice, ubica nije mogao tako brzo da izanalizira sve te porodice, sem ako ih nije poznavao u bar nekom obliku…“

„SLAŽEM SE…“

„I to baratanje sa sečivom…kao da je… kao da je…“

Odnekud osetih jak miris parfema. Ruža, lavanda…kao na žrtvama.

„Sranje…“

Kratak zvižduk.

„MIČE…MIČE! MIČE! DA LI SI TU, MIČE…“

 

Taj prokleti parfem...

 

 

Tags:
Category:

Tri bočice…

 

 

 

“Dobar dan, šta biste voleli da popijete?”

Slatka je. Vitka plavušica, možda od svoje 23-24 godine. Verovatno radi po potrebi honorarno, koliko mora, ako bi zafalilo za rentu.

Zagledao sam se u njene oči i ljubazno osmehnuo.

“Sada bi mi baš prijala neka kafa. Ali prepustiću tebi izbor. Iznenadi me, verujem da imaš dobar ukus i da ću uživati u svakim gutljaju”.

Klimnula je glavom i krenula natrag u unutrašnjost kafea. Nije mi promaklo kako su joj se usne blago izvile u zadovoljan osmeh i da se pojavilo rumenilo na obrazima.

Posmatrao sam ljude i njihove užurbane korake. Poput mrava, kreću se u talasima, sa ciljem da izvrše neke svoje nebitne zadatke. Iz ove perspektive, sad tek jasno vidim koliko je nebitan jedan ljudski život. Koliko je prolazan, trivijalan…a koliki ima potencijal da bude zabavan.

Heh, evo je, ide užurabnim korakom. Naši pogledi se ukrštaju i ona se nesigurno osmehuje.

Ispred mene spušta visoku staklenu čašu. Kocke leda se jedva pomeraju kroz krem-mlečnu tečnost čiji je vrh krunisan šlagom i čokoladnim mrvicama. Znači, neki hladni late sa šlagom, zanimljiv izbor. Lešnik? Biće da je njena omiljena kafa ovde.

Posmatram joj ruke dok pažljivo spušta kafu na sto. Nežni, graciozni pokreti, negovane ruke, skoro nečujan dodir čaše o sto. Muzičar…ne, prsti joj se nežno i formi talasa udaljavaju od čaše, kao potez kistom. Ah, ona je slikarka.

Ponovo sam pogledao njene oči. Plave kao more, deluje da gleda kroz mene, zamišljena. Da, definitivno je slikarka.

Ponovo joj se rumene obrazi i ona skreće pogled ka kafi. Očekuje da je probam pre nego što ode. Definitivno joj je stalo da probam, jer svesno ignoriše mušterije koje su sele u ćošak kafića, i čekaju da ih neko usluži.

Polako prinosim čašu usnama, ne skidajući pogled sa nje. Pre nego što je progovorila, usna joj je zadrhtala za trenutak.

„To je ajs lešnik late. Nadam se da je ok izbor. To je i…“, glas joj postade za oktavu tiši, „..moja omiljena kafa ovde“.

Pustio sam da mi gutljaj hladne kafe lagano klizi niz grlo, a za to vreme da moj receptori na jeziku uživaju u ukusu lešnika. Blago sam odahnuo. „Savršen izbor, kao da si mi pročitala misli“. Uputio sam joj svoj savršeni osmeh.

U trenutku je pocrvenela poput bulke, a zatim se, kao, nakašljala. „Ja sam Lana i…i slobodno me pozovi…ovaj, pozovite ako još nešto treba“. Pokušala je da prikrije nervozu u glasu, ali nije moglo da mi promakne.

„Hvala ti, Lana. Za početak ću uživati u ovoj super kafi. Ovaj, Lana, zar ne? Da li imate neke kolače, možda bih kasnije…probao neki…“

„Ovaj, da…da, da… malo kasnije trebaju da nam stignu sveži kolači, pa vam mogu doneti meni da v-vidite koje sve imam, ovaj imamo…“

„Nema potrebe. Kada vam stignu, proberi neki za mene. Siguran sam da ću uživati u…“, moj glas postade za trenutak dublji, „…u svakom zalogaju. I hvala ti, Lana“. Završih moju priču sa osmehom.

Za trenutak njeno disanje postade ubrzano. Na prvi pogled neprimetno, ali iskusnom oku ne može promaći ubrzan dah od koga su se pomerale njene grudi, kao i njeno rumenilo. Uzbuđena je.

Ona se osmehnu i odjuri za drugi sto.

Polako sam prineo kafu usnama. Nije mi promaklo da je dva stola dijagonalno od mene sedela grupa mladića od nekih 20-ak godina, koja je u neverici gledala scenu koja se odvijala. Njihovi pogledi su govorili sve.

Ona devojka će mu jeste iz ruke ako on to poželi.

Jedan od tih momaka je sedeo tako da su mogao da mu vidim usne dok se pomeraju. Pošto mi je šolja bila blizu lica, nije mogao da provali da ih posmatram.

Brate, ovo je bilo nerelano. Mislim, ona mala je bila kao omamljena…mislite da je on jedan od onih zavodnika, znate, što uče druge kako da zavode devojke? Ma znaš, ima ih po netu…mada, nije joj rekao nikakvu otrcanu rečenicu niti je provocirao ili joj tražio broj! Ona mu je sama rekla svoje ime. Brate, ja bih joj odmah tražio i broj…

Osmehnuo sam se. Sa ove distance, čitanje sa usana nekog studenta je prosto prelako.

Misli da sam jedan od onih pik ap umetnika. Beše njih zovu i venerijanski umetnici ili nešto slično. Baš mi je simpatična njegova naivnost.

Komunikacija između mene i te devojke je počela još u trenutku kada sam ušao u ovaj kafić, i to na nesvesnom nivou. Posle sve ide lakše. Govor tela, sutpilan pogled, prava dubina glasa, akcentovanje određenih reči praćenih pogledom u pravom trenutku, i još gomila faktora…Nauka o govoru tela, boji i dubini glasa, veština komunikacije, biologije, fiziologije, hipnoze, manipulacije, iluzije, predviđanja, poznavanje svih šablona u komuniciranju, etikecija, bonton… i sve to u kombinaciji sa fizičkim izgledom… kada je u nekog sve to ugravirano poslednjih 15 godina, to postane deo njegove prirode. Za osobu sa strane to deluje kao magija…što je druga reč za harizmu.

Ali, za mene je to vremenom moralo da postane prirodno poput disanja.

Spolja, najverovatnije delujem kao atraktivan muškarac sa magnetskom privlaćnošću i nekom uspešnom karijerom osobe koja ne brine o novcu…što i ne bi bilo daleko od istine.

Ali, prava definicija bi bila… da sam ja najopasnija osoba na ovom svetu.

Naravno, to je nešto što običan čovek ne treba (i ne bi smeo) da zna.

Mada…čak i u mojoj glavi zvuči smešno… iako je istina.

„Najopasniji čovek na planeti“. Ovo „najopasniji“ može se zameniti i sa „najjači“, ne bi bilo razlike.

Hm… pitam se koju još borilačku veštinu nisam savladao? Trenutno sam na kvoti 168. U svakoj od njih sam na nivou najvećeg majstora i svaku sam doveo do vrhunca, da može biti primenljiva u realnoj borbi. To je dovelo do toga da sam razvio i svoj stil borbe…tako da bi onda bila brojka 169? Brazilski džiudžicu, karate, aikido, krav maga, kombat sambo, džudo, vale tudo, gong fu, huka-huka, dambe, musangve, hapkido, bokator, penkak silak, ving čun, nindžucu, kalaripajatu…lista ide i ide…

Mislim da nema vatreno oružje kojim nisam rukovao i sa svakim moj procenat preciznosti je preko 90%. A kao snajperista nisam nijednom promašio.

Klasična hladna oružja sam davno prevazišao. U mojim rukama svaki predmet može da postane oružje za eliminaciju. Ali, i dalje volim tiho uklanjanje protivnika.

Mislim da nisam vozio jedino spejs šatl…

Hm…trenutno znam 79 jezika, mada samo za 65 mogu da tvrdim da ih govorim kao da sam rođen u toj zemlji. Jezici su laki za učenje, mada treba znati i koje izabrati.

Bio sam u svakoj zemlji bar dva puta. Sreća pa mi je fotografsko pamćenje, a i nemam problem da se prilagodim svakakvom okruženju…

Nema posla koji sam odbio…atentati, sabotaže, rušenje vlasti, sajber ratovanje… mada sam najviše uživao u eliminaciji drugih najopasnijih ljudi na svetu, poput najboljih ubica i špijuna. Jeste zabavno uništavati tajne organizacije, ali ništa ne podigne adrenalin kao duel sa najopasnijom ubicama sveta, koje bi mogli da ti pariraju po smrtonosnosti. Kad se samo setim onog Indonežanina šta je radio sa onim noževima, gonio sam ga po celom svetu… najzad sam ga eliminisao na u Panami na onom aerodromu. Mada mislim da sam se jedino ikad preznojio u Turskoj… šta mi je onaj Italijan radio sa „dezert iglom“, imao sam osećaj da je moj „glok“ koristan protiv njega koristan kao nož za otvaranje pisama pored mačete. No dobro, i on je dobio svoj metak u glavu…

Haaaah…nekada pomislim kako bi bilo lepo da zaista postoje superheroji poput Betmena, Supermena, Ajronmena, Vulverina…njih bi bilo zanimljivo eliminisati. I to upola cene, sa zadovoljstvom.

Daaaa…pare nisu problem. Zvanično, „težak“ sam nekih 14 miliona dolara. Nezvanično, nekih 4.5 milijardi dolara. Naravno da nikada ne mogu da budem otkriven. Kada „radiš“ po celom svetu, naučiš i kako funkcioniše tok novca i kako možeš da usmeravaš taj tok. Kroz razne „investicije“. Ništa droga, trgovina ljudima ili slične gluposti, naravno, već nekretnine, berze, startapovi, otvaranje raznih kompanija. Sve i kada bih bio razotktiven (što je, realno, nekih 0.4 % šanse), u svakom trenutku bih mogao da nestanem sa nekim 700-800 miliona dolara.

Žene, isto tako, nisu problem. Spavao sam sa nekim od najlepših žena sveta, i nije bilo ijedne koja me odbila. Doduše, bila je jedna, ali njen život je bio kratkog daha…

Mnoge moje „kolege“ (i potencijalni rivali) se pitaju zašto se ne penzionišem. Ne znam koji bi bio pravi odgovor. Proživeo sam avanture za tri života i još je puno toga preda mnom. Sada sam u najboljim godinama i mogu da biram da li da se ranije „penzionišem“ ili da tražim nove izazove i adrenalin. Teško je prosečnom smrtniku da shvati i sagleda stvari iz moje perspektive. Za mene je život istovremeno i nešto najvrednije i nešto najbezvrednije. Pogotovo tuđi životi.

Nikada ne pamtim ni imena ni lica mojih žrtava. Sve mogu da zapamtim, ali to jednostavno ne želim. Zašto bih pamtio imena ljudi za koje znam da ću ubiti. To je kao da treba da pamtim svaku životinju koju sam pojeo ili mrava kojeg sam zgazio. Koja je poenta?

Začudo, nikada nisam sebe doživljavao kao nekakvog psihopatu ili ekstremno bezosećajnog čoveka. Jednostavno sam shvatio da, do sada, nijedan moj posao nije imao nevinu žrtvu. Svi su ljudi, na neki način, zli ili grešni…ili su te grehe preneli na svoje članove porodice. Moj jedini preduslov za svaki angažman je bio da znam zašto moram da eliminišem tu osobu ili sabotiram to mesto. Svako ko bi mi se obratio sa „za ove pare ne treba da se tiče“ bi odmah bio odbijen, pa pripadao on vrhu neke države, kriminalnoj grupi ili tajnoj organizaciji, nije me se ticalo. Moglo mi se, jer je klijent znao da će posao biti odrađen 100%, u roku i „čisto“.

A i kada bih dobio informaciju zašto nešto činim, voleo sam da i sam proverim da li je to istina. Ako bi me klijent slagao, odmah bih ga proverio i kada otkrijem neku prljavštinu, pravo bih otišao kod žrtve i rekao joj ko želi da je eliminiše i ponudio joj svoje usluge tri puta jeftinije.

Ali, to se nikada nije desilo. Niko nije 100% nevin i svako ima razlog zbog koga ne bi trebao da postoji. Ili sam jednostavno samo ja dobijao takve poslove…

 

Kafa je bila dopola popijena. U daljini sam primetio da u kafić stižu nekakvi kolači. Lepo…

Polako sam izvadio iz sakoa mali zamotuljak i pažljivo ga stavio na sto. Nežno sam ga razvezao i pustio tihi uzdah. Istina je…

Tri bočice, veličine prosečnog palca. U jednoj je žuta tekućina, u drugoj crvena, i u trećoj plava. Osobi sa strane bile delovale poput limunade i sokova od nara i borovnice.

Ultimativan poklon za osobu koja je možda i vrhunac ljudske psihofizičke evolucije. Dostojnu osobe koja je, u mnogočemu, najpribližnija, pa skoro, božanskom.

Samo jednu mogu popiti, preostale dve moram da vratim…

 

 

 

vials

 

Tags:
Category:

Mrzeo je…

 

 

Mrzeo je…daaa… veruje da je to sada postala prava reč.

 

Mrzeo je kako je vreme postalo tako nepredvidivo.

Kada treba da je Sunce, iznenada počne kiša. I to ona najgora, kao da je neko odvrnuo tuš na najjače. I sve to praćeno tmurnim, depresivnim vremenom. Toliko depresivnim, da bi i depresija pala u depresiju.

A kada bi trebalo da pada kiša, onda Sunce toliko upekne da čak i vetru postane prevruće, pa i on pokušava da se, bar na kratko, skloni u hlad. Ako u grčkoj mitologiji bog Sunca Helios, predstavljen sa blještavom sunčevom krunom i plamtećom kočijom, jezdi nebeskim plavetnilom, onda kao da to isto božanstvo namerno priđe bliže Zemlji kada treba da osvetli ovaj deo planete. Onako, iz pakosti i zabave.

Ništa manje nije mrzeo ni ljude.

Pokvareni, prepredeni, sujetni, kvarni, koji samo gledaju svoj lični interes. I stalno u nekakvoj žurbi. A čak i kada nisu u žurbi, glume kao da jesu. Valjda žele da pokažu svetu kako su bitni, da ljudi pomisle, „Vidi kako ova osoba žuri, gazi brzim i snažnim korakom. Mora da ima nekog važnog posla.“ A u stvari će se, najverovatnije, samo skloniti u neki kafić, i beskrajno prevlačiti palcem ili kažiprstom levo-desno po telefonu. Da li bi da gledala snimke džukela, osećala zavist zbog lažnog glamura koji isijava sa fotografija njenih kontakata-nazoviprijatelja ili da svoju lažnu sreću podeli sa lažnom slikom na društvenim mrežama, nebitno je. Svi su opsednuti nekakvom slavom, željom da budu „viđeni“. Nije im bitno kako sebe zaista vide, jedino legitimno priznanje vide u komentarima drugih ljudi o njima.

Mrzeo je i opsednutost ljudi novcem. Zna on dobro, čovek je danas bez para niko i ništa. Ali, koliko ta pohlepa nagriza i truje ljude…da li su oni toga uopšte svesni? Spremni su da prodaju i sebe i druge za šaku novčanica. Da lažu, kradu, varaju i zabijaju noževe u leđa kome stignu. Većina ljudi bi samo slegnulo ramenima uz komentar „To je život. Prihvati to“. Možda bi se samo po neki tihi glas usudio da kaže „Ne, to je samo stvar izbora svake osobe“.

Mrzeo je i gužvu u gradskom prevozu. Ljude koji se grčevito guraju da uđu u autobuse i tramvaje, kao da su hramovi svetaca, i da će, ako se uspeju ugurati u isti, biti izlečeni od svih bolesti, duhovnih i fizičkih. A još ako se nađe slobodno mesto za sedenje…bitno da si seo prvi, nebitno je da li si star ili mlad, bolestan ili zdrav. Međutim, izgleda nije bitno što se tog dana nisi istuširao…

I zbog toga je mrzeo ponašanje ljudi i njihovu kulturu. Bolje reći, nekulturu.

Molim.

Hvala.

Izvoli.

Izvini.

Ove reči su se izgleda negde izgubile kao mnogi spisi Nikole Tesle, ili su zaključane iza nekakvog multimilionskog sefa, poput tajne Koka Kole, pa im se ne može pristupiti lako. Mladost ne poštuje starost, a ni starost ne gleda baš blagonaklono na mladost. Jedna strana krivi drugu i obrnuto. Začarani krug kritike.

A kako da ne mrzi…

Nečiji dlanovi su mu zaklonili vidik i, odjednom, svuda mrak. Tok misli mu se zaustavio.

Miris mu je bio poznat. Ta slatkasta nota breskve.

Osetio je njene usne na svojim. Ukus soka od zove.

„Da li si već popio kafu?“

„Ne…“, promumlao je.

„Pa zašto je nisi odmah popio kad si seo, znaš i sâm kako umeš da budeš mrzovoljan pre svoje jutarnje kafe?“, smejala se.

 

 

Par trenutaka kasnije, dve kafe su se hladile na stolu.

Dupli espreso sa malo mleka za njega, nes sa puno mleka za nju. Nije mogla da pije „jake“ kafe, bez mleka. Osetljiv želudac.

Osetio je njene prste na svojoj zgrčenoj šaci.

„Boli noga?“

„Boli…“ odgovorio je mekše i tiše nego što je mislio. Međutim, nije mogao da usmeri svoj pogled prema njoj.

Jer je znao da će, ako se zagleda u njene oči, onda zaboraviti šta bi trebalo sledeće da mrzi…

 

Mrzeti... I tri tačke

Tags:
Category: