Category Archives: I tri tačke

Mrzeo je…

 

 

Mrzeo je…daaa… veruje da je to sada postala prava reč.

 

Mrzeo je kako je vreme postalo tako nepredvidivo.

Kada treba da je Sunce, iznenada počne kiša. I to ona najgora, kao da je neko odvrnuo tuš na najjače. I sve to praćeno tmurnim, depresivnim vremenom. Toliko depresivnim, da bi i depresija pala u depresiju.

A kada bi trebalo da pada kiša, onda Sunce toliko upekne da čak i vetru postane prevruće, pa i on pokušava da se, bar na kratko, skloni u hlad. Ako u grčkoj mitologiji bog Sunca Helios, predstavljen sa blještavom sunčevom krunom i plamtećom kočijom, jezdi nebeskim plavetnilom, onda kao da to isto božanstvo namerno priđe bliže Zemlji kada treba da osvetli ovaj deo planete. Onako, iz pakosti i zabave.

Ništa manje nije mrzeo ni ljude.

Pokvareni, prepredeni, sujetni, kvarni, koji samo gledaju svoj lični interes. I stalno u nekakvoj žurbi. A čak i kada nisu u žurbi, glume kao da jesu. Valjda žele da pokažu svetu kako su bitni, da ljudi pomisle, „Vidi kako ova osoba žuri, gazi brzim i snažnim korakom. Mora da ima nekog važnog posla.“ A u stvari će se, najverovatnije, samo skloniti u neki kafić, i beskrajno prevlačiti palcem ili kažiprstom levo-desno po telefonu. Da li bi da gledala snimke džukela, osećala zavist zbog lažnog glamura koji isijava sa fotografija njenih kontakata-nazoviprijatelja ili da svoju lažnu sreću podeli sa lažnom slikom na društvenim mrežama, nebitno je. Svi su opsednuti nekakvom slavom, željom da budu „viđeni“. Nije im bitno kako sebe zaista vide, jedino legitimno priznanje vide u komentarima drugih ljudi o njima.

Mrzeo je i opsednutost ljudi novcem. Zna on dobro, čovek je danas bez para niko i ništa. Ali, koliko ta pohlepa nagriza i truje ljude…da li su oni toga uopšte svesni? Spremni su da prodaju i sebe i druge za šaku novčanica. Da lažu, kradu, varaju i zabijaju noževe u leđa kome stignu. Većina ljudi bi samo slegnulo ramenima uz komentar „To je život. Prihvati to“. Možda bi se samo po neki tihi glas usudio da kaže „Ne, to je samo stvar izbora svake osobe“.

Mrzeo je i gužvu u gradskom prevozu. Ljude koji se grčevito guraju da uđu u autobuse i tramvaje, kao da su hramovi svetaca, i da će, ako se uspeju ugurati u isti, biti izlečeni od svih bolesti, duhovnih i fizičkih. A još ako se nađe slobodno mesto za sedenje…bitno da si seo prvi, nebitno je da li si star ili mlad, bolestan ili zdrav. Međutim, izgleda nije bitno što se tog dana nisi istuširao…

I zbog toga je mrzeo ponašanje ljudi i njihovu kulturu. Bolje reći, nekulturu.

Molim.

Hvala.

Izvoli.

Izvini.

Ove reči su se izgleda negde izgubile kao mnogi spisi Nikole Tesle, ili su zaključane iza nekakvog multimilionskog sefa, poput tajne Koka Kole, pa im se ne može pristupiti lako. Mladost ne poštuje starost, a ni starost ne gleda baš blagonaklono na mladost. Jedna strana krivi drugu i obrnuto. Začarani krug kritike.

A kako da ne mrzi…

Nečiji dlanovi su mu zaklonili vidik i, odjednom, svuda mrak. Tok misli mu se zaustavio.

Miris mu je bio poznat. Ta slatkasta nota breskve.

Osetio je njene usne na svojim. Ukus soka od zove.

„Da li si već popio kafu?“

„Ne…“, promumlao je.

„Pa zašto je nisi odmah popio kad si seo, znaš i sâm kako umeš da budeš mrzovoljan pre svoje jutarnje kafe?“, smejala se.

 

 

Par trenutaka kasnije, dve kafe su se hladile na stolu.

Dupli espreso sa malo mleka za njega, nes sa puno mleka za nju. Nije mogla da pije „jake“ kafe, bez mleka. Osetljiv želudac.

Osetio je njene prste na svojoj zgrčenoj šaci.

„Boli noga?“

„Boli…“ odgovorio je mekše i tiše nego što je mislio. Međutim, nije mogao da usmeri svoj pogled prema njoj.

Jer je znao da će, ako se zagleda u njene oči, onda zaboraviti šta bi trebalo sledeće da mrzi…

 

Mrzeti... I tri tačke

Tags:
Category: