Category Archives: Filmovi i Serije rađene po književnim delima

The Witcher (Netflix) / Veštac (serija)

 

The Witcher

„The Witcher“

 

Ah, „The Witcher“… veštac Geralt i ja se znamo dugo. Naše prijateljstvo traje nešto više od 10 godina. Pratio sam ga na njegovim avanturama kroz svih osam knjiga (dve zbirke priča i šest romana…sve posedujem, uključujući i famoznu ogrlicu :D) i tri video igre koje su izašle uz periodu od 2007-2015. godine. Nisam se (još uvek) dotakao poljske verzije serije i filma.

Moj drug Geralt je dobar momak. Malo je sirovina i ćutolog (često samo hukne „hmm“ umesto komentara), međutim, ima trenutke kada samo odjednom se uključi u razgovor i krene da prosipa takve filozofske misli i razmišljanja da vas ostavi bez teksta njegova iznenadna elokvencija (inače biste pomislili da je nekakav brđanin), kao i poznavanje dešavanja oko nas, mada se trudi da se ne meša u politiku. Ima neki svoj moralni i etički kodeks koji se trude da prekrši ni zbog koga, a definitivno ne zbog politike.

 

The WItcher Netflix

„Hmmm…“ će da uđe u klasike motivacionih misli

 

Moj drug Geralt nema puno hobija, ali voli da lepo popije i pojede. Kad smo već kod hobija, voli jahanje i mačevanja, a povremeno i amaterski boksuje (u krčmama). Kada ima vremena, voli da odigra i po koju partiju tablića ili remija.

Moj drug Geralt, osim što voli da pojede, voli i da pojeb… ovaj, voli i žene i njihovo društvo. Mada nije baš preterano zgodan niti pun manira (iskreno ovo pričam, ipak mi je prijatelj), njegov pomalo egzotičan izgled (ima ožiljke, neobičnu boju očiju i dugu kosu koju farba u belo…malo hipsterska fora, ako mene pitate), u kombinaciji sa njegovim nepričljivošću i poslom kojim se bavi, daje mu i prilično misterioznu notu, zbog čega privlači pažnju žena, izmešanu sa dozom straha. A žene kojima privlači pažnju mogu biti i seljančice, kao i princeze i veštice (danas se to valjda zove „selebriti“).

 

The WItcher Netflix

Nova krčma…a pasulj od prošle nedelje…

 

Moj drug Geralt je, po zanimanju, preduzetnik/frilenser, ili kako to danas popularno zovu, entrper…enrtprent…enpret… ovaj, ona strana reč što je svi danas prosipaju, a u stvari znači rmbačenje od jutra do sutra. Nije mu lako, stalno je na putu (svih trista šezdeset i kusur dana godišnje), para i nije neka, dovoljno da preživljava, da nađe smeštaj u nekoj jeftinoj krčmi, plati za jeftinu hranu, piće, postelju i žensku. Nažalost, ljudi po selima i u gradovima ga baš i ne vole (štaviše, veoma ga se plaše), što mi uopšte ne ide u glavu, jer ga baš ti isti ljudi angažuju da im odradi posao koji za oni nisu sposobni. A on uvek pošteno odradi posao, ne voli da pravi probleme. Oh da, zaboravio sam da kažem čime se moj drug Geralt bavi… on kolje po kućama i selima…ovaj, ne kolje ljude (veoma retko, i najčešće u samoodbrani)… doduše, ne kolje ni piliće, prasiće ili jariće… to su najčešće vodanoji, brukse, strige, kikimore, baziliski, vukodlaci, viverni, zombiji…

 

The WItcher Netflix

Ako i u ovoj krčmi bude pasulj od prošle nedelje, neće samo kikimora da nastrada…

 

Moj drug Geralt je veštac.

A ovo je serija o njegovim avanturama…“The Witcher“.

Sa ovim polušaljivim uvodom sam pokušao da vam dočaram samo jedan mali fragment vešca Geralta i univerzuma u koji su smeštene njegove avanture. Ući u opširnije objašnjavanje bi zahtevalo čitav jedan blog posvećen samo tome. To bi bio isto tako opširan posao kao da sam uzeo da vam objašnjavam svet „Ratova zvezda“, „Gospodara prstenova“ ili „Igre prestola“. Nikad kraja i sigurno bih propustio da kažem dosta toga bitnog.

Valjda vam dovoljno govori i činjenica da (trenutno) ima osam knjiga (pisac je Poljak, Andžej Sapkovski), tri (glavne) video-igre (od kojih svaka traje desetinama i desetinama sati i čiji je kreator CD PROJEKT RED, pogađate, iz Poljske), kao i poljska verzija filma i serije.

„Čekaj, da li to znači da bih trebao da pročitam sve te knjige i odigram igre da bih razumeo seriju?“

Možda ste to pomislili.

Ali, hajde da vam malo približim radnju serije pre nego što vam dam odgovor.

Prva sezona serije pokriva period iz prve dve knjige (tj. zbirki priča „Poslednja želja“ i „Mač sudbine“), i pravi avanture vešca Geralta, čarobnice Jenefer (ah, Jen…) i mlade princeze Ciri, kao i ključne događaje koji su oblikovali njihove puteve pre nego što će se najzad svo troje sresti i zajedno započeti borbu sa nečim mnogo većim (i opasnijim) nego što su mogli ikada da zamisle. Ovo troje, da pojednostavimo, vezuje sudbina koja je jača od svega.

 

The WItcher Netflix

 

Ovde bih stao sa radnjom, iz prostog razlika što je prva sezona serije bazirana na zbirkama priča, koje hronološki idu malo tamo-vamo (a često i paralelno prate dešavanja glavnih junaka), tj. ima dosta „flešbekova“ (pa često niste sigurni šta su sadašnja, a šta prošla dešavanja). Međutim, pošto je očigledna namera kreatora serije bila da se prati literarni predložak (uz, uh…ovaj, i prilična odstupanja od istog predloška…ne pitajte, ko zna šta je kreatorima serije bilo sve u glavi kada su stvarali seriju), ovo je (možda?) i bio jedini način da se započne serija. Rizik jeste veliki da ovo odbije ljude koji nisu upoznati sa „The Witcher“ u nekom obliku, ali s obzirom na armiju obožavalaca knjiga i video-igara, mislim da posledice na sudbinu serije neće biti ozbiljne…bar se nadam.

A sada malo o utiscima…

Za početak, nemam nameru da povlačim paralelu sa „Igrom prestola“, jer to je isto kao da hoćete da poredite jabuke i pomorandže, ili kako je „Igra prestola“ grandiozniji projekat (zaista je prerano za takve izjave). „The Witcher“ svet se fokusira na manji broj glavnih junaka (ovde se sve prvenstveno vrti oko Geralta, Jenefer i Ciri, kao i njihovu sudbinsku povezanost), drugačiji je pristup u tome kako se formiraju odluke junaka i posledice istih odluka. Mada će neki reći kako je „Igra prestola“ remek-delo prikaza političkih dešavanja i previranja, ali oni koji su čitali knjige Andržeja Sapkovskog (ispravite me ako grešim, ipak je prošlo dosta vremena od kada sam čitao knjige) dobro znaju da politička dešavanja u Geraltovom svetu ništa nisu manje komlikovanija (možda su čak i više) nego u „Igri prestola“ Džordža R.R. Martina. Ipak su prve knjige oba pisca se pojavile početkom devedesetih, pri čemu je jedan pisac Amerikanac, a drugi je Poljak. A mislim da svi mi u Evropi (pogotovo ovo podneblje) dobro znamo kakve su bile devedesete, i sa ekonomskog i sa političkog stanovništva.

Sa vizuelnog aspekta, iako je serija američke produkcije, sasvim pristojno (ali, daleko od savršenog) je predstavljen taj slovenski duh, tj. civilizacija. Nošnje različitih nacija, atmosfere u krčmama… sve je dobro (uz izuzetak ratne opreme Nilfgarda, za ono stvarno nemam komentar). Mitska bića i čudovišta kao u okruženja u kojima su smešteni su odrađeni savršeno jezivo (počevši kikimore u močvari pa sve do borbe sa strigom u napuštenom zamku). Akcione sekvence su super odrađene. Naš veštac je prilično okretan s obzirom da vitla teškim mačevima, i nađena je fina ravnoteža između elegantnih pokreta i praktičnog kasapljenja žrtvi. 😀 Magije su pristojno odrađene, mada mnogi imaju zamerke da nije to to. Pravo da vam kažem, ja sam čarobnjake/veštice u „Witcher“ serijalu nekako više doživaljavao kao majstore trikova i iluzija a la Džon Konstantin (sa povremenim kecom iz rukava u vidu neke epske magije) nego kao one koji vitalju munjama i metorima kao nenormalni i čak se ni ne zadišu bar malo.

Gluma…

Šta god ljudi mislili (a kako vidim, sve više ljudi ovako to doživljava), ali Henri „Supermen“ Kavil je odradio odličan posao, i mislim da je sada teško zamisliti nekog drugog glumca kao Geralta. Neko će možda prokomentarisati kako je nagruvan za ovu ulogu, ali ljudi moji, treba vitlati one mačeve po ceo dan i bacakati se u cilju da vas pojede neki monstrum, a još pride ste i mutant! Tako da mislim da njegov izgled ima smisla (nekako sam ga ovako doživljavao i u knjigama). A mislim da je jedan od razloga što je njegova uloga Geralta uspešna i to što je glumac izjavio da je fan „The Witcher“ video-igara (odatle je i pozajmio ideju za Geraltov hrapav glas i ono čuveno „hmmm“). Sve u svemu, čovek je uspešno izneo celu seriju na svojim plećima.

 

The Witcher Netflix

Pevušim „Toss a coin to your Witcher“ kada nema nikog u blizini

 

Jenefer… od mene dobija odličnu ocenu. Mada mi glumica nije poznata, ipak je veoma slatka i dopadljiva. A u kombinaciji sa šminkom, mislim da su uspeli da prenesu upravo onako kako je Jenefer zamišljena u knjiga što se tiče izgleda (lepotica nesavršene lepote, koja poseduju određenu notu zavodljivosti), a što se tiče harizme i ponašanja, mislim da ne može se puno reći, jer tek u narednim knjigama (ako se ne varam) bolje upoznajemo Jen i zašto se ponaša tako kako se ponaša. Gejmerska populacija bi sigurno volela Jen iz igara (ko ne bi!), ali i ovde smo dobili sasvim dobru Jen.

 

The Witcher

Jenefer od Vengerb….Ventregb….Vegren…Varburgeng… na slici je Jenefer

 

Tris… ne znam, nije mi to to, ni po izgledu ni po ponašanju, ali prerano je za neke utiske, ali definitivno je nisam ovako zamišljao. Možda je kasnije sačeka neka transformacija?

Ciri… da, za sada deluje da je dobar izbor, videćemo kako će se razvijati kroz naredne sezone (ipak ona proživljava najveće transormacije od princeze do ratnice).

Ljutomir/Neven/Jaskier (kako već želite da ga krstite)… mislim da je ok izbor i da je ok zamišljen, mada sam ga zamišljao kao većeg ženskaroša i komičara (ali i cinika), ali još je rano za ocenu, mora da prođe još koja sezona.

Ukljeva/Crvenperka/Roach… šta da vam kažem, radi kao konj, ponaša se kao konj, pametno kao konj…da, mislim da sa sigurnošću možemo reći da može da dobije nagradu za „najboljeg konja u nekoj seriji“. 😀

Ostatak glumačke postave je isto dobar i lepo su izneli svoje role.

Ali, serija nije savršena, postoje neke stvari koje… pa, nije da bodu, ali „bockaju“ oči.

Prva je, naravno ritam serije. Mada je bio logičan izbor da se prati izbor zbirke priča, to je ujedino bio i mač sa dve oštrice (ali, izgleda da se nije mnogo obilo o glavu seriji). Često prebacivanje između prošlosti i sadašnjosti će definitivno napraviti konfuziju kod ljudi koji nisu čitale knjige (da se ne lažemo, biće konfuzno i za one koji su čitale knjige, jer nije baš da se striktno prati literarni predložak). Ali, to bi sve trebalo da iskristališu naredne sezone.

Tu je i takođe primetna „amerikanizacija“. Shvatite, ja prvi nemam ništa protiv boje kože, rase, političkih, religijskih ili seksualnih uverenja (svako zaista ima pravo na svoj izbor kako će da vodi svoj život)… ali, ako se već naglašavaju ti detalji, to mora malo suptilnije, da deluje prirodno, znate, kao neka prirodna integracija (pogotovo, jer su u pitanju knjige pisane pre više od dvadeset godina). Neću da ulazim u tu temu, videćete i sami. Ali definitivno će biti i situacije (a još ako ste u životu pročitali bar jednu epsku fantastiku), gde ćete prokometarisati „Šta koji moj…“. Možda će nekima to zasmetati, meni nije, ali je dovelo do toga da mi neke situacije u seriji izgledaju blago komične.

I da se, na kraju, vratimo na neodgovoreno pitanje.

„Čekaj, da li to znači da bih trebao da pročitam sve te knjige i odigram igre da bih razumeo seriju?“

Odgovor je isti kao i na nekim oglasima za posao – „Prehodno radno iskustvo nije potrebno, ali je poželjno da ste bar pročitali jednu knjigu ili odigrali jednu igru. Prednost će imati kandidati koji su pročitali sve knjige, odigrali sve video-igre i znaju da nabroje bar dve podvrste vodanoja“. 😀

Ali, mislim da vredi gledanja bez obzira na vaše prethodno predznanje. Serija sasvim dobro kombinuje elemente akcije, drame, fantastike i horora, sa blagim uplivom jeftinog humora. U prevodu, pravi svet u kome živi moj drug Geralt. 🙂

 

The Witcher

 

Dajte seriji priliku, ako se Netflix potrudi, ima ovde materijala za šest-sedam sezona.

A i ocene govore dosta, zar ne? Pogotovo jer je publika oduševljena, pa sad i nazovikritičari moraju da menjaju ploču, da ne izgledaju kao debili…

A ja odoh da iskopam moje knjige o avanturama mog drugara Geralta… a tu bi trebalo negde i da mi je lanac sa vukom…

Inače, već nedeljama pevam ovu pesmu svuda. 😀

 

A ti, dragi čitaoče, spreman da zaroniš u svet kojem obitava moj drugar Geralt? 🙂

 

The Witcher Netflix

– Gosn’ Geralte, nemamo kupus sa slaninu, ali što nam je dobar ovaj pasulj od prošle ned…
– DOSTA… VIŠE… SA… TIM… PASULJEM!

 

 

Imdb | Rotten Tomatoes

Trailer

Format: Serija

Broj sezona : 1 (osam(8) epizoda)

Prosečno trajanje epizode: 60 minuta

 

Tags:

Put mirnog ratnika (film)

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

„Put mirnog ratnika“

 

Uh, ova situacija nije laka ni za film koji nam je danas na tapetu, a ni za mene.

Kako ostati objektivan u recenziji filma od koga imaš velika očekivanja, zato što je rađen po jednoj od tvojih najdražih knjiga?

Ali, što se mora, nije teško. 🙂

Zaronimo u filmsku verziju knjige „Put mirnog ratnika“.

Kao i u književnoj verziji, mladi junoša-student Den započinje svoj univerzitetski život. Međutim, on nema miran san, stalno ga proganjaju košmari. Poslednji košmar (u kome sanja da da je nezgodno pao tokom vežbanja i da su se njegove noge raspršile u komadiće, koje metlom sakuplja domar kome vidi samo patike) ga toliko uznemiri, da oseća potrebu da ostavi studentsku sobu (i koleginicu koja mu greje postelju) i izađe da se malo istrči i izduva. Osetivši žeđ, ulazi u lokalnu benzinsku pumpu i tamo sreće ekscentričnog sedokosog radnika koji nosi identične patike kao domar iz njegovog košmara! Mada zbunjen svime, mladi Den kupuje sok i napušta pumpu. Međutim, „nešto“ ga natera da se okrene, i tada ugleda sedokosog radnika kako sada stoji na krovu benzinske stanice, iako je pre par sekundi stajao u prizemlju radnje.

To je bila noć kada je Den upoznao misterioznog čoveka po imenu Sokrates.

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

I njegov život od tog trenutka više nikada neće biti isti.

Pre nego što nastavite sa čitanjem ove recenzije, moj prijateljski savet vam je da prvo pročitate knjigu (možete i moju recenziju iste), da steknete bolji utisak o svemu, pa i značaju koji ova kniga ima za mene. 🙂

A sada, malo utisaka o samom filmu.

„Put mirnog ratnika“, sam po sebi, uopšte nije loš. Ako niste čitali knjigu, prilično je izvesno da ćete zaista uživati u ovom inspiracionom-motivacionom filmu, čuti puno pametnih misli, i verovatno se malo zamisliti nad svojim životom.

Ono gde može nastati problem, jeste ako ste prvo čitali knjigu, pa se onda dohvatili filma.

Tada imate utisak da je film, u najbolju ruku, solidan. Razlog tome je što puno je toga ostalo neispričano, i potencijal filma nije iskorišćen do kraja.

Sve vreme ćete imati osećaj da filmu nedostaje ono „nešto“ što poseduje knjiga, a što je filmu preko bilo potrebno. I da je film imao to „nešto“, verovatno bi postao instant klasik filmske kinematografije.

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

Da vam malo pojasnim…

Knjiga odiše nekom mističnošću (da ne kažem magijskikm trenucima), gde niste sigurni šta je realno, a šta nije, da li Den zaista proživlja nekakve avanture sa Sokratesom, ili to samo umišlja. Film takođe koketira sa tim „natprirodnim“ trenucima, ali istovremeno pokušava da im dâ i nekakvu „nedefinisanu“ dozu realnosti. Za onoga ko nije čitao knjigu, ovo su zanimljivi detalji, ali za onoga ko jeste, ovakve cene deluju nekako mlako.

Spoilers ahead!!!

„Put mirnog ratnika“ ne prati baš do kraja radnju knjige. Film se završava u periodu kada se Den uspešno oporavlja od saobraćajne nesreće i smrskane noge i pobeđuje na takmičenju uz ovacije publike. I tu se film završava! Ovo je toliko iznenađenje, da je čak i moja sarkastična i sveznajuća podsvest ostala bez teksta („…ono, što jes’ jes’, i mene je iznenadilo, stvarno nemam neki sarkastičan komentar na sve ovo“-prim.podsvesti). A ključni detalji knjige kreću upravo od tog trenutka, kada Den nailazi na najveće izazove na putu svoje transformacije! To je period kada prolazi Sokratesova iskušenja i testove, sreće neke veoma bitne ljudi, prolazi kroz period gubitka pamćenja i, mnogo godina kasnije, sačekuje ga konačan test na ivici života i smrti, koji mu najzad otvara oči šta je, u stvari, smisao života!

U filmu kao da je više pažnje posvećeno Denovim drugarima iz sale, nego Džoj. U filmu, Džoj, devojka koja po mudrosti parira Sokratesu, voli da džogira po studentskom kampusu i gaji poštovanje i simpatije prema Denu, koji se polako zaljubljuje u nju. Za razliku od filma, gde Džoj ima čisto epizodnu ulogu, u knjizi njena uloga i scene u kojima se pojavljuje su od ogromne važnosti za Dena (naš junoša ne da se zaljubljuje u nju, nego skroz poludi u njenom prisustvu od zaljubljenosti, a ni ona ne ostaje imuna na njegov šarm). Trenuci koje ona provodi sa Denom i Sokratesom, scene trčanja kroz prirodu, njena povremena (neočekivana) pojavljivanja, sve to ima veliki značaj za Dena.

Mnoge mudre misli i razgovori koji se pojavljuju u prvom delu knjige, ovde kao da su namerno izostavljeni (a to su neke misli koje su, bar po meni, presudne za razumevanje Sokratesa i njegovog pogleda na svet).

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

I tako dalje i tako bliže.

Što se tiče same glume, moji utisci su podeljeni. Lik koji glumi Dena Milmana je sasvim dobro odradio svoj posao i nemam neke zamerke.

Moj „problem“ se javlja sa Sokratesom. Kada sam prvi put pročitao roman (tada još nisam znao za film), moja prva misao za Sokratesa je bila: „Kada bi postojala filmska verzija ove knjige, Sokratesa bi mogao da glumi jedino Nik Nolti“. Možete da mislite moje oduševljenje kada sam saznao da on i jeste glumio Sokratesa u filmskoj verziji. I onda sam odgledao film…i ostao podeljenog mišljenja. Noltijeva verzija Sokratesa nije loša, per se, ali, da budem iskren, nije ono čemu sam se nadao. Jeste, njegov Sokrates je prepun mudrosti i svog šarma, ali nema one doze mističnosti i ekscentričnosti koja krasi književnog Sokratesa. Noltijev Sokrates je mnogo odmereniji, i više deluje kao osoba koja jednostavno ima životno iskustvo koje želi da podeli sa drugim. Ali, Sokrates iz knjige, pored svog životnog iskustva, ima još bitnije, to neko „mistično“ iskustvo, znanja koja menjaju… bolje reći, uzdrmavaju i šokiraju čovekove pogled na svet. Ima sve to i filmski Sokrates, ali u mnogo manjem obimu. Gledajući uvrnutost glumca Nika Noltija, bio sam prilično uveren da je on mogao da verno prenese duh Sokratesa iz knjige. Kao što rekoh, nije ni njegov Sokrates loš, ali ipak… nekako sam osetio blago razočarenje.

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

A Džoj se toliko retko pojavljuje, da nisam mogao da steknem neki utisak o samoj glumici.

Muzika i vizuelni aspekt su sasvim u redu. Da tako kažem, prilično standardni.

Čitajući ovu recenziju, neko bi mogao da pomisli da je ovo loš film. Daleko od toga! „Put mirnog ratnika“ je jedan divan film koji svako treba da pogleda bar jednom u životu (ili, u mom slučaju, pet-šest puta :D). Vreme će vam brzo proleteti uz ovaj film i bićete puni pozitivnih utisaka.

Ali ova iskrena recenzija (kao i sve prethodne) je došla iz srca osobe za koju knjiga „Put mirnog ratnika“ ima posebnu vrednost i značaj (koju i ne mogu da opišem rečima), i koji je jednostavno želeo da film maksimalno prenese punu lepotu, značaj i poruke knjige.

Možda će u budućnosti biti urađen rimejk (ova knjiga to zaista zaslužuje), mada bi pre mini-serija mogla da uradi pravi posao (eto prilike za Netflix ili HBO). I mislim da bi to bio pun pogodak.

Eto, toliko od mene. 🙂

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

A ti dragi čitaoče, kakvi su tvoji utisci o filmu „Put mirnog ratnika“? 🙂

 

 

Imdb | Rotten Tomatoes

Trailer

Format: Film

Trajanje: 120 minuta

 

Tags:

Borilački klub (film) / Fight Club (movie)

 

Borilački klub

 „Borilački klub“

 

Okej, nedugo po završetku knjige „Borilački klub“ Čaka Palahnjuka, rešio sam da, na talasima utisaka iz knjige, (ponovo) odgledam i ovaj kultni film iz 1999. godine, sa Edvardom Nortonom, Bredom Pitom i Helen Bonam-Karter u glavnim ulogama.

O samoj radnji možete pročitati u recenziji knjige, ali za onih par procenata svetske populacije koji nikada nisu pogledali film/pročitali knjigu, evo u par rečenica: glavni junak priče, Narator (Edvard Norton) provodi svoj dosadni život radeći u dosadnoj kompaniji, i jedno od njegovih retkih zadovoljstava jeste kupovina sitnog IKEA nameštaja (mislim da ste sada svesni koliko taj čovek ima prazan život ^^). Međutim, on takođe pati i od insomnije (nesanice), usled čestih službenih putovanja (avionom) i stalnog menjanja vremenskih zona. Lekar, umesto da mu prepiše nešto za spavanje, na apel Naratora da pati, savetuje ga da poseti udruženje ljudi obolelih od raka testisa, „da vidiš šta je prava patnja, moj brajko“. Iako nema problema sa testisima, Narator je odlučio da posluša ovaj savet. I začudo, prisustvo na tim okupljanjima ga psihički rasterećuje i on ponovo uspeva da zaspi. Ali, on se toliko „navukao“ na ove posete, da je počeo da posećuje i druge grupe za podršku gde su ljudi isto oboleli od prilično strašnih bolesti (međutim, Naratora to toliko i ne tangira, pošto njemu pomaže da zaspi). Ubrzo primećuje da se na tim okupljanjima pojavljuje i devojka po imenu Marla Singer (Helen Bonam-Karter), i ubrzo i jedno drugo skapiraju da su, u stvari foliranti, jer ne boluju ni od kakvih bolesti. Iako su se, načelno, dogovorili da “podele” ko će koje grupe za podršku posećivati (da, dobro ste pročitali), susret sa Marlom je za Naratora bio okidač da ponovo ima problema sa spavanjem.

Na jednom od svojih službenih letova, Narator upoznaje Tajlera Derdena (Bred Pit), harizmatičnog prodavca sapuna (Entrepreneur, molim lepo!-prim.podsvesti) i povremenog kinoperatera i konobara za elitna dešavanja, koji svojim fleksibilnim, nehajnim stavom i zanimljivim filzofskim forama, prosto oduševljava Naratora.

Nažalost, naš Narator nije imao sreće, jer ga je u povratku sa poslednjeg službenog putovanja sačekao raznesen stan…bukvalno. U stanu se desila eksplozija koja mu je potpuno uništila stan i sve stvari u njemu.

Kao spasilac, pojavljuje se Tajler Derden koji poziva Naratora da živi kod njega, usput mu otkrivajući svoje životne mudrosti i poglede na svet.

A u njihov odnos će se ubrzo umešati i Marla Singer.

Međutim, stvari uopšte nisu kao što izgledaju…

 

Fight club

 

I ovde ću stati što se tiče radnje. Stvarno vam preporučujem da pročitate recenziju knjige, jer će odavde biti i dosta spoiler-a, a koji su neophodni da bih vam bolje dočarao film. J

Pa da počnemo od glume. Edvard Norton (Birdman, American History X, Italian Job) je, što se mene tiče, maestralno odradio svoj posao kao Narator, i teško mi je da zamislim koji je glumac u tom periodu mogao bolje da odradi posao (pogotovo scene gde se tuče sam sa sobom). Sa druge strane, Bred Pit (World War Z, The Curious Case of Benjamin Button, Inglourious Basterds, Se7en, Meet Joe Black), mada je na prvi pogled solidno odradio svoj posao, nekako mi nije ostavio toliko jak pečat da će mi ovaj glumac ostati u sećanju kao Tajler Derden (doduše, ova rola uopšte nije laka, pogotovo ako ste pročitali knjigu, pa razumete kompleksnost lika Tajlera Derdena). Nemojte pogrešno da me shvatite, on je odličan glumac sa dobrim filmovima za pojasom. Ali, nekako mi on nije skroz “legao” ulogu (doduše, ne znam kako bi se ovaj ulozi snašli tadašnji Robert Dauni Džunior, Džoni Dep ili Kenet Brana). A i u filmu je Tajler Derden predstavljen dosta nezrelije nego što ga je opisan u knjizi. Što se tiče Marle Singer,nikada mi ne bi pala na pamet neka konkretna glumica, ali blesava Helen Bonam-Karter (Merlin, Hari Poter, Alisa u zemlji čuda, Les Misérables) je već tada pokazala svoj potencijal, zbog kojeg će kasnije postati veoma poštovana britanska glumica. A za režiju se pobrinuo čuveni Dejvid Finčer (The Social Network, The Curious Case of Benjamin Button, Love, Death & Robots (imate i moju recenziju serije), House of Cards, Se7en) i mislim da ovde ne treba imati nekakve zamerke.

Za film sniman krajem devedesetih, utisak je sa vizuelnog i audio aspekta sasvim dobar.

Detalj koji mi se posebno dopao jeste “probijanje četvrtog zida”, kada se Narator obraća publici, dok objašnjava neke detalje iz života Tajlera Derdena.

 

Fight Club

 

Sve u svemu, “Borilački klub” je mračan, sirov, agresivan, krvav i prljav film (kao i kuća u kojoj žive glavni likovi). Kao i knjiga, ovaj film (definitivno) neće svakom leći. Mnogi će (bar po meni) pogrešno protumčiti da film veliča agresiju i destruktivnost kao način da se izađe iz zone komfore. Pre mislim da je ovaj film jedna vrsta opomene za naše društvo. Devedesete su za ceo svet (a pogotovo bivšu Jugoslaviju) bile prilično težak period, pun agresije i osećaja nemoći i izgubljenosti. Ironija je što ovaj film, dvadeset godina kasnije, još više ima smisla! Imamo ljude svih godina (pogotovo uzrast 20-40 godina) koji vode neispunjujuće živote, puni su straha, nespremni da se suoče sa životnim izazovima i izađu iz zone komfora. I dovoljno je samo malo manipulacije (da li medija ili pojedinaca) da nas ubede da je sasvim u redu živeti u čauri sigurnosti ili, još gore, da nas ubede da izađemo iz zone komfora, ali na pogrešan način (nasilje, aresivni ispadi, droga, kriminal), i sve ovo je još više pojačano razvojem digitalnih tehnologija (koje omogućavaju anonimnost i širenje dezinformacija).

Po meni, Tajler Derden je dokaz kako ljudi mogu da imaju iskrivljenu sliku sebe u ovakvom svetu, a pritom da je savršeno racionalizuju u svojoj glavi. “Ponovo se roditi iz pepela kao feniks” iz perspektive Tajlera Derdena bi značilo da iz (bukvalno) haosa i destrukcije čovek može ponovo da se rodi, a nije video da se iz osećaja nemoći i neuspeha čovek treba da izdigne i radi na sebi da bude najbolja verzija sebe i da pozitivnim primerom treba da menja svet. Ali opet, Tajler Derden je samo projekcija običnog čoveka (Naratora), koji je dugo odbijao da prihvati da je nesrećan svojim načinom života, i to se trudio da potiskuje i “guši” materijalnim stvarima, da je na kraju kulminiralo da postane podeljena ličnost, i da (možda) prekasno shvati da je psihički oboleo.

I zbog svega navedenog, mislim da “Borilački klub” treba odgledati bar jednom u životu.

 

A ti, dragi čitaoče, kako si ti doživeo ovaj film?

Da li ti se više dopala igrana ili pisana verzija? 🙂

 

Imdb | Rotten Tomatoes

Trailer

Format: Film

Trajanje: 139 minuta

 

Tags: