Ikigai – Tajne Japana za dug i srećan život

Date:        Leave a comment on Ikigai – Tajne Japana za dug i srećan život  

 

 

Ikigai

Ikigai – Ektor Garsija i Fransesk Miraljes

 

Ikigai je jedan od onih termina (ili, bolje reći, koncepata) za koji je teško naći pravi prevod, slično izrazima  “maktub”, “raison d’être” ili “flow”. Ali, ako bismo već morali da nađemo neki prevod, to bi moglo da bude “radost zbog stalne zauzetosti”. Znači, govorili bi o nečemu kao smislu našeg postojanja (slično “raison d’être”).

Knjiga “Ikigai” Ektora Garsije i Franseska Miraljesa me je jednostavno privukla naslovom, odnosno, povezanošću sa Japanom. Mada, možda sam se nadao i da će mi dati drugačiji uvid u neke stvari u odnosu na ono na šta nas navodi popularna zapadnjačka filozofija o srećnom životu.

Da li je knjiga vredna čitanja? Saznajte u daljem tekstu. J

Da budem iskren, početak knjige mi je više delovao kao nekakva zbirka novinskih članaka, o nastanku knjige, neke osnovne činjenice o dugovečnosti, stresu, egzistencijalnom vakuumu….

Da li sam bezveze bacio pare na ono što sam mogao da pročitam na internetu? To je počelo da me kopka.

Međutim, tada sam odlučio da promenim pristup. Rešio sam da sagledam savete iz ove knjige kao deo neke šire celine.

A ta šira celina je upravo ikigai. Kako? Pa, zamislimo da je ikigai kao nekakvo stanje u koje treba da se dovedemo, poput flow-a. To nije samo da se odlučite “ja sada ulazim u zen fazu”. I telo i um moraju postepeno da “uđu” u to stanje. A kako dostići to stanje ako su vam misli negativne, pesimistične, a telo umorno i toksično od lošeg načina života. Naravno, i tada je moguće dospeti u “to” stanje, ali mnogo teže, zar ne?

 

                               Mapa ikigai-a

 

Knjiga se najviše dotiče stanovnika Okinave, koji su poznati po svojoj dugovečnosti. Od njih možemo mnogo da naučimo o ishrani, nošenju sa stresom, viđenju ciljeva i izazova, kao i šta čini balans u čoveku (ne brinuti, imati dobre navike, svakodnevno negovati prijateljstva, živeti bez žurbe i biti optimističan). Ovde ćemo pronaći vezu i sa logoterapijom, Moritinom teorijom, Naikan meditacijom, hara hachi bu… ne sumnjam da dobar deo ovoga već znate, ali nije na odmet podsetiti se.

Ovo nije neka tipična popularna psihologija ili ezoterija. Više je knjiga o praktičnim stvarima/savetima koji nam mogu pomoći da pronađemo naš ikigai, naš smisao da radimo ono što volimo i da nas to ispunjava i pošto se penzionišemo… što je i možda jedan od ključeva dugovečnosti.

Knjiga je razumljivo napisana i brzo se čita. Poglavlja su lepo razdvojena i puna korisnih saveta i anegdota. Mislim da može da bude od koristi kako ljudima koji žele zdraviji život, tako i onima koji žele neke smernice za nošenje sa poslovnim izazovima.

I zaista mislim da je ovo jedna od onih knjiga koje treba povremeno pročitati, čisto da se podsetimo nekih stvari bitnih za život.

 

A vi, dragi čitaoci, da li ste vi otkrili vaš ikigai?

 

 

 

Tags:
Category:

Dopler – Kriza srednjeg doba ili kriza savremenog društva?

Date:        Leave a comment on Dopler – Kriza srednjeg doba ili kriza savremenog društva?  

 

Doppler - Erlend Loe

             Dopler – Erlend Lu

 

Da vidimo… sredovečnan ste Norvežanin, oženjen i situirani otac dvoje dece (sa trećim detetom na putu), koji je skoro sahranio oca, a zatim otišao u šumu da vozi biciklo? Pali ste sa bicikla i to isto biciklo vas je tresnulo po čelu?

U ovakvoj situaciji možete da uradite samo jedno, zar ne?

A to je da napustite svoj stari život i nastanite se u šumi na periferiji grada.

To je uradio naš prijatelj Dopler, junak istoimenog romana norveškog pisca Erlenda Lua.

Odmah na početku romana, zatičemo Doplera kako živi svoj život pustinjaka u sred zime u Norveškoj (pustinjak u sred zime, hehe – prim.podsvesti). Upravo je ubio majku losa zbog hrane, mladunče losa nazvao Bongo i faktički ga “usvojio” i sada njih dvojica žive u šatoru. Dopler se Bongu obraća kao detetu i stalno se trudi da mu objasni neke principe iz života i neka svoja razmišljanja.

Da li ovo u stvari kratki roman o osobu koja je doživela nervni slom?

Pa… i ne.

Mada na prvi pogled deluje kao da bi ovo trebalo da bude nekakav mračan roman, u pitanju je, u stvari, prilično vedra satira. Kroz Doplerova razmišljanja dok provodi vreme u tišini šume, dijaloge sa Bongom (bolje reći, monologe), Erlend Lu u stvari dočarava život modernog čoveka, i kako taj isti život proždire tog istog čoveka, ne dajući mu vremena da, čak ni u dobrovoljnom izgnanstvu, pokušava da ponovo pronađe smisao življenja. Iako živi u šumi na periferiji grada koji retko kada posećuje (bolje reći, više se noću šunja da uzme šta mu treba iz određenih kuća), Dopler ne može da izbegne interakciju sa ljudima (bilo da su u pitanju članovi porodice, osoba koja pravi maketu ratnog bojišta da bi odala poštovanje svom ocu, lopov ili konzervativac), i to ga još više izluđuje. Kao neki paradoks. Imamo ljude željne kontakta sa drugim ljudima, koji na kraju budu usamljeni, a sa druge strane imamo Doplera, koga ljudi pronalaze čak i u šumi, a čak neki od njih počinju kao i on da žive u toj istoj šumi, kao da i oni žele da preispitaju sebe i smisao svojih života.

Mada je u pitanju kratak roman (nekih 150-ak strana), on se dotiče veoma ozbiljnih tema, poput usamljenosti, roditeljstva i porodičnih odnosa, generacijskog jaza, krize savremenog društva, težnji ljudi ka perfekcionizmu, opsednutošću novcem, kao i želji za izolacijom i da se ponovo čovek poveže sa prirodom.

Kao što sam spomenuo, roman je kratak i, pored na prvi problem turobnih tema, prilično odiše nekom vedrom i satiričnom atmosferom koja omogućava da se ovo delo brzo pročita.

Mislim da je teško raspisati se na temu ovog romana, i mislim da će ga definitivno svako doživeti na svoj način. Naravno, podrazumeva se da svaka osoba na različit način može da percepira isti roman, ali mislim da to pogotovo važi za ovaj roman.

Sve u svemu, mislim da je ovo jako dobar roman i da ga zaista vredi pročitati.

 

Pitanje za drage čitaoce: Šta bi vas nateralo da jednostavno napustite svoj (ne)idealan život i odete da živite u šumi na periferiji grada?

 

 

Tags:
Category:

Hologram za kralja – Propast američkog sna?

Date:        Leave a comment on Hologram za kralja – Propast američkog sna?  

 

Dejv Egers – Hologram za kralja

 

Mada mi je svojevremeno bila namera da od Dejv Egersa prvo pročitam „Krug“ (za koji se priča da je veoma zanimljiv), u posed mi je došla jedna njegova druga knjiga, „Hologram za kralja“.

Sećam se da je 2016. godine izašao film rađen po ovoj knjizi. Glavna uloga je pripala Tomu Henksu. Ali, nisam čuo baš hvalospeve za ovaj film. Štaviše, kažu da je ovo jedan od manje uspešnih filmova Toma Henksa. Mada, možda se nekada i nateram da ga odgledam.

Da nije i roman „sumnjivog kvaliteta“?

Sreća, pa nije. 🙂

Američki biznismen Alen Klej dolazi u Saudijsku Arabiju sa namerom da izvede demonstraciju IT infrastrukture pred kraljem Abdulahom, koji usred pustinje gradi veličanstveni grad budućnosti – „Ekonomski Grad Kralja Abdulaha“ (u daljem tekstu, EGKA).

Posle talambasanja po pustinji, Alen najzad stiže u famozni EGKA i tamo zatiče do pola (možda je bolje reći, do sedamdesetpetinu) izgrađeni grad. Alena, sa još tri člana njegovog tima koji treba da mu pomognu u pripremanju prezentacije, smeštaju u šator sa klimom koja ne radi i lošim wi-fi-em. Alen se bori za bolje uslove za svoj tim, ali, kako dani i nedelje prolaze, jedino što je očigledno jeste da mu se svi smeškaju i obećavaju bolje stanje.

A kralj nikako da se pojavi.

E sada, možda se pitate, zašto uspešan američki biznismen trpi takve uslove i zašto već trećeg dana nije rekao kralju i njegovoj sviti da se tornjaju zajedno sa svojim kamilama i vrati se kao gospodin biznis klasom u Ameriku, u potragu za novim multimilionskim projektom?

Zato što je Alen Klej savršena metafora savremenog američkog društva, koje, ipak, ne može da isprati neke promene u svetu.

Alen je iskusan sredovečni biznismen. Ali, njemu je potrebno da ovaj projekat uspe. Provizija od pola miliona dolara bi mu omogućila da vrati dugove, omogući ćerci dalje školovanje i možda da, od preostalog novca, pokrene neki svoj biznis.

Znači, Alen je u dugovima, iza sebe ima nekoliko neuspešnih poslovnih poduhvata, pokušava da održi nekakav balans između ćerke i bivše žene, i došao je Bogu iza nogu da proda nešto što bi se možda izgradilo ako čoveku koji nikako da se pojavi se to dopadne.

Da… rekao bih da mu je život malčice u rasulu.

Čitajući roman, ne možemo, a da ne osetimo simpatije prema Alenu, dok ga posmatramo kroz njegovu raznoliku interakciju sa ljudima u Arabiji, bilo da je u pitanju prijateljstvo sa Jusufom (Arapinom koji ga povremeno vozi do EGKA), propraćeno vicevima i razgovorima o ljubavnim problemima. Shvatićemo njegovo viđenje odnosa prema ženama, kroz, khm, interakciju sa Finkinjom Hane i arpaskom doktorkom Hakim. Kroz interakciju sa svojim timom, Alen shvata da on za njih predstavlja „zastarelu tehnologiju“ (mada mu to oni, naravno, neće nikada reći). A pogotovo Alenova spoznaja da ne može da se otme utisku da ga arapski saradnici-posrednici uvlače u svet iluzija i opsena po pitanju ovog posla. I naravno, kada ste tako daleko u nepoznatom vam svetu, ne možete, a da trenutke samoće ne provedete u prisećanju i preispitivanju prošlosti. O njegovoj karijeri i sjajnim biciklima, odnosu sa ocem, braku sa (sada bivšom ženom) strasnom Rubi.

Takođe, Alen je i posrednik u klimavom odnosu izmeću ćerke Kiti i bivše žene Rubi. Za vreme svog boravka u Arabiji, nekoliko puta pokušava da Kiti napiše pismo, ali uvek na kraju odustane od te zamisli, svestan da mora da pazi šta će joj napisati vezano za njenu majku, jer i on želi da njih dve imaju normalan odnos.

A kralja Abdulaha nigde na vidiku već nedeljama.

Ceo roman odiše nekakvom hemingvejsko-kafkijanskom aromom, zavijen u moderni stil pisanja. A nisam mogao da se otmeme utisku da je ceo roman i jedna velika namerna analogija sa Beketovim delom „Čekajući Abdulaha“, pardon, „Čekajući Godoa“.

Ako vas pominjanje Beketa, Kafke i Hemingveja teraju da podignete obrvu i pomislite da je ovo  neki naporan roman za čitanje, možete da se opustite. Roman je veoma kvalitetno i moderno napisan. I sâm sam bio iznenađen koliko sam ga brzo pročitao. Prosto me je vuklo da vidim šta će dalje da se desi Alenu, koga će zanimljivog sresti, da li će se i kralj Abdulah najzad pojaviti i da li će priča dobiti svoj srećan kraj.

Možda se sećate da sam spomenuo da je Alen i metafora savremenog američkog društva. Egers pogađa u srž o tome gde se Amerika nalazi u globalnoj privredi. Pročitajte roman, videćete. Svi znamo šta je Epl, koji brend i kvalitet donosi, kao i cena koja prati to ime. Ali, svi znamo i šta Xiaomi može danas da pruži… shvatate?

Sve u svemu, ovo je jedna dirljiva i po malo tužna priča o čoveku koji je otišao u jednu kontradiktornu zemlju, u potrazi za nečim što bi mu moglo biti spas, i koji, hteo on to ili ne, pristaje da bude vođen kroz iluziju i beskonačna obećanja. Ovo je i priča o tome kako prošlost natera čoveka da se preispituje o učinjenim postupcima, ali i kako ti isti postupci prošlosti nas koče da uživamo u sadašnjem trenutku.

Uživao sam u čitanju ovog romana i nadam se da ću uskoro biti u prilici da pročitam i neki drugi Egersov roman, na primer „Krug“. Zaista, nije bez razloga toliko popularan i nagrađivan pisac.

Ovaj roman najbolje opisuje citat na poleđini knjige:

„Briljantna priča o propasti američkog sna i globalnim promenama koje nezadrživo menjaju dojučerašnja pravila igre“.

 

Pitanje za drage čitaoce.

Da li mislite da Amerika polako gubi trku sa ostatkom sveta, a prvenstveno Istokom?

 

Tags:
Category:

Na putu do vrha

Date:        Leave a comment on Na putu do vrha  

  Na putu do vrha – Vladimir Miletić

 

Da, čuo sam za Vladimira Miletića. Znam za njegovu uspešnu direktorsku i mentorsku kraijeru, kao i da ima svoj blog gde se bavi temama uspeha, motivacije i akcije.

Mada po prirodi nisam skeptičan (ahahahahaha – prim. podsvesti), bio sam pomalo sumnjičav kada se pojavila njegova knjiga „Na putu do vrha“. Da li je i on uskočio u vode motivacionih pisaca? Da li će i on probati da nas „inspiriše“ svojim mudrostima i filozofijama? Kada sam uzeo knjigu u ruke i pročitao na njenoj poleđini da je zbirka priča o ljudima sa kojima se Vladimir susretao, pojavio se još jedan crvić sumnje. Da li će ovo biti neka zbirka njegovih podviga gde je pomagao drugima? Ili će možda priče poznatih ličnosti prilagoditi našem podneblju i ubaciti naša popularna domaća imena da bi nam približio uspehe drugih? Možda ste primetili da sam prilično skeptičan i oprezan kada pišem o domaćim piscima, zar ne? 🙂

Ispostavilo se da nije bilo razloga za brigu.

Vladimir Miletić je u četiri poglavlja („Pravila pravila“, „Balkane moj“, „Podseti me šta to beše“ i „Šta bih dao“) podelio sa nama nekih 40-ak pričica o ljudima sa kojima se susretao, njihovim usponima i padovima, razmišljanjima, kao i razgovorima koje su vodili sa naratorom.

Priče su zaista interesantne i definitivno su opisani ljudi sa našeg podneblja. Možda niste imali prilike da lično sretnete te poznanike Vladimira Miletića, ali ste sa ljudima sličnih psiholoških profila sigurno susretali u svom (kako poslovnom, tako i privatnom) okruženju. Ja mogu za sebe reći da sam sretao takve tipove ljudi. Ambiciozni, lenji, pohlepni, lukavi, disciplinovani, strpljivi…

Ali, ovo nisu priče samo o tim ljudima. Ovo su ujedino priče i o Srbiji. Poslovanju srpskih firmi. Kako se neke stvari rade u državnim, a kako u privatnim preduzećima.

Ovo su priče i o ljudima i okolnostima koje su bile saveznici ili neprijatelji naših junaka u ovoj knjizi. Ljudima koji su bili tu da im nesebično pruže pomoć, kao i onima koji su bili spremni da ih sabotiraju.

Iako bi na prvi pogled delovalo kao da je ovo nekakva depresivna knjiga, situacija je drugačija. Istina, iz priča će se prepoznati bolna realnost kada je u pitanju imanje karijere u Srbiji.

Ali, ovo su i priče i o nadi i veri u trud, kao i da će taj isti trud doneti uspeh. Naravno, pored truda, bitan je i tajming, naći se u pravo vreme na pravom mestu.

Naravno, u istinitost ovih priča ne mogu da ulazim. Da li su se događaji zaista i desili, da li su neki preuveličani ili ulepšani, to pisac najbolje zna. Ali, nema sumnje da će vam ove priče biti poznate i da vam neće trebati puno, pa da jednostavno konstatujete: „Da, ovo je definitivno opisana Srbija!“

Pričica ima raznih, ali na mene su poseban utisak ostavile „Stelt tehnologija“, „Brži od pameti“, „Igrate li šah na poslu“, „Princes krofne“, „Meda“, „Sastanak sa prilikom“, „I posle Tita“, „Savršeno opravdanje“, „Čarobna reč“ i „Švajcarski Alpi“.

Stil pisanja je jasan, bez previše ulepšavanja, ali daleko od toga da je suvoparan. Priče se lako i brzo čitaju, I nesvesno vas navode na „ovo se brzo čita i simpatično je, ‘ajde još samo jednu priču“. I,kada dođete do kraja knjige, ostajete zamišljeni nad onim što ste pročitali. A na licu vam lebdi osmejak, a ni sami ne znate kakav, da li pun sete, gorčine ili nečeg  trećeg.

Ono što bih dodao kao simpatičan detalj, jesu i ilustracije koje krase neke priče i dopadljivo dopunjuju njihovu suštinu.

Da sumiram, knjigu najbolje opisuje poslednji pasus na poleđini knjige:

„Mnogi će u ovim pričama prepoznati svoje šefove, kolege, poslovne partnere, roditelje i prijatelje. Neki će bolje razumeti svoje uspone i padove, pogrešne i prave odluke. Dok će najsrećniji u knjizi pronaći i nešto veoma dragoceno i retko.

Nadahnuće za svoj put do Uspeha.“

Sve u svemu, mislim da vredi pročitati ovu knjigu, pogotovo ako planirate da započnete i razvijate svoju karijeru u Srbiji. Podsetiće vam kako ovde funkcionišu neke stvari i možda će vam dati ideju/inspiraciju za vaš budući Uspeh.

 

I naravno, pitanje za drage čitaoce: „Da li put poštenja i istrajnosti zaista može da donese uspeh u Srbiji?“

Naravno, ako ste već pročitali knjigu, da li se vama neka priča posebno dopala?

Tags:
Category:

Četiri sporazuma

Date:        Leave a comment on Četiri sporazuma  

    Četiri sporazuma – Don Migel Ruiz

 

Kada sam počeo sa ovim blogom, obećao sam sebi jednu stvar. Kad god se budem doticao knjiga iz oblasti samopomoći, motivacije, spiritualnog i sličnog, trudiću se da budem oprezan i, što je moguće, objektivniji. Iz dva razloga. Prvo, jer je previše knjiga iz ovih oblasti i veliki broj njih je često samo prodavanje magle ili recikliranje već rečenog. I drugo, jer sam i sâm dosta u ovoj materiji i zaista pokušavam da pronađem koje od ovakvih knjiga zaista imaju smisla i mogu pomoći ljudima. Toliko za početak.

Iz nekog mog skromnog iskustva, ljudi imaju problem sa razumevanjem ovakvih knjiga jer misle da su one instant rešenje i da moraju slepo da se pridržavaju napisanog u njima da bi uspeli da promene ono što žele. Prvo, ove knjige nisu instant rešenje. One mogu dovesti do „aha“ efekta i dati vam ideju šta treba da uradite sa svojim životom. I drugo, neka pravila i smernice u tim knjigama je u redu modifikovati ako bi vam na taj način dale pozitivne rezultate.

Ali, to su teme za neke druge priče. Možda ih se nekada i dotaknemo.

A sada, da se vratimo na knjigu, šta kažete? 🙂

„Četiri sporazuma“ Don Migel Ruiza su već neko vreme sa nama… jedno 20-ak godina. 🙂 Knjiga je bila  hvaljena i kritikovana, podržavana i osporavana… dobro, možda ne toliko sama knjiga, koliko njen pisac. Od toga da li su Don Migelova učenja zaista i učenja drevne civilizacije Tolteka, do toga da li su Tolteci zaista postojali ili ne. Ako vas više zanima o tome, krenite u istraživanje. 🙂

I sada zbog čega, i pored dosta kontroverzi, toliko pozitivnih ocena na raznim sajtovima? Da li je moguće da ova knjiga od 100-tinak strana krije neke odgovore?

Moj (zaista) iskren odgovor je… da.

Ovo je jedna od retkih knjiga iz ovog žanra koju bih preporučio i drugima da pročitaju. Ali zaista…

Šta je suština ove knjige? Pa to da mi živimo u nekoj vrsti „planetarnog sna“, koji je sačinjen od pravila, informacija. Pravila nam govore šta da radimo, kako da se ponašamo… A informacije nam prenose drugi ljudi. A sve te informacije zamislite kao sporazume koje ste potpisali sa samim sobom. I čestitamo! Vi ste zvanično pripitomljeni i živite u iluziji. Izgradili ste sistem verovanja. Vremenom ste zaključivali sve više (negativnih) sporazuma sa samim sobom („Glup/a sam“, „Niko me ne voli“, „Ja to ne mogu…“). I ponovo „čestitke“! Vi ste sada nesrećni, egzistirate na ovoj planeti nezadovoljni svojim životom… i na kraju umirete.

Taj sistem verovanja je vaša knjiga zakona, i vaši unutrašnji sudija i žrtva se striktno ponašaju u skladu sa njom. Probate li nešto da promenite, vaš unutrašnji sudija će vas kritikovati jer se ne ponašate u skladu sa „Knjigom zakona“, a žrtva će još više kmečati „jadan ja, jadan ja…“ I vi se ne menjate, a osećate se još jadnije.

Ali, nada ipak postoji…

Po Don Migel Ruizu, postoje četiri sporazuma koja osoba treba pod obavezno da zaključi sa samim sobom.

  1. Koristite svoju reč besprekorno
  2. Ništa nemojte shvatati lično
  3. Nemojte stvarati pretpostavke
  4. Učinite sve što možete

Zvuče poznato? Zvuče kliše? Zvuče jednostavno na papiru? Odgovori na sva tri pitanja su da. Ali, ipak ima nešto u svemu tome, verujte…

Probaću da, u po par rečenica, iskažem svojim rečima kako sam doživeo ove sporazume.

  1. Prvi sporazum je ujedino i najvažniji i najteži.

Besprekorno koristite svoju reč.

Reči imaju magijsku moć. Mogu da stvore ljubav, a mogu da stvore i rat. Ono što govorimo drugima (a pogotovo sebi) utiče na naš život, kao i na pravac u kome će teći. Posle čitanja ovog sporazuma ćete dvaput da razmilsite kada budete želeli nešto da kažete sebi negativno i da se “ubijete” u pojam. Ne koristite reč protiv sebe!

  1. Drugi sporazum je začudo veoma praktičan.

Ništa nemojte shvatati lično.

Poenta je jednostavna. Ako vas neko uvredi, i vi to shvatite lično, vi se, u stvari, slažete sa tim što je rečeno, čak i ako nije istina! To je kao da vam neko želi da urizga otrov, i vi mu to svojevoljno dozvolite.

Takođe, način ophođenja ljudi prema vama uopšte ne mora da ima veze sa vama! Ljudi su sklopili sa sobom neke sporazume i zbog toga se tako ponašaju. Oni, kada pokušavaju da budu loši prema vama, oni se, u stvari, bave sobom i svojim strahovima. Ne gutajte tuđ emocionalni otpad niti otrov koji vam šalju!

  1. Treći sporazum je možda i najveći izazov.

Nemojte stvarati pretpostavke.

Mi smo skloni tome da stalno stvaramo pretpostavke i, što je još gore, da verujemo da su one istinite. Stvaramo pretpostavke o tome šta drugi rade, šta misle o nama… A najgore je kada nešto pogrešno protumačimo i odmah zatim stvorimo pogrešnu pretpostavku.

Kada nešto ne razumemo, opet stvaramo pretpostavku o tome šta bi to trebalo da znači. A još kada saznamo pravu istinu, onda se naljutimo na sebe što smo pogrešno pretpostavili.

A zašto stvaramo pretpostavke? Jer nemamo hrabrosti da postavimo pitanja i saznamo istinu. Komunicirajte, nemojte samo stvarati pretpostavke!

  1. Četvrti sporazum je prilično jasan, osim u jednom detalju.

Učinite sve što možete.

Potrudite li se premalo, bićete ljuti na sebe i osećaćete krivicu. Odete li skroz u drugu krajnost, potrošićete previše energije i možda ono najbolje neće ispasti tako dobro.

Ali, srž je: u kakvom god stanju da se nalazite – učinite najbolje što možete sa onim sa čime raspolažete! I tada nećete morati da krivite sebe kakav god ishod da bude.

 

Ono što je bitno znati, jeste da su stari (loši) sporazumi vrsta zavisnosti, i da treba uložiti snagu u nove (dobre) sporazume da bi prevladali stare. Novi sporazumi su kao mišići… što ih više vežbamo, oni će biti sve jači.

Don Migel Ruiz se takođe dotakao i načina raskidanja starih sporazuma. Na prvi pogled deluju prilično mistično, ali su, u stvari, praktični i lako primenljivi uz malo vežbe.

Sve u svemu, vaši stari (loši) sporazumi su vrsta parazita. Objavite im rat!

Suština je da, kada smo već došli na ovu planetu, imamo mogućnost izbora. Da samo patimo i egzistiramo. Ili da pokušamo da izvučemo iz života najviše što možemo.

Knjižica je mala i brzo se pročita. Samo jedan savet: pročitajte je posle toga još jednom, samo pažljivije.

Mislim da ova knjiga vredi. A vi?

 

Pitanje za vas: Da li ste i vi spremni da raskinete stare, loše sporazume?

 

Tags:
Category:

Magla

Date:        Leave a comment on Magla  

          Magla – Džejms Herbert

 

Horor je, bar za mene, specifičan žanr, pogotovo kada su knjige u pitanju. Nekako sam uvek imao osećaj da čitalac mora dodatno da se udubi i potrudi da stvori u glavi taj svet i tu atmosferu užasa i jeze, koja učini da vam trnci prođu kroz kičmu i da vam se koža naježi, dok napeto čekate šta vreba iza sledećeg ćoška, tj. stranice.

Razlog za ovu uvertiru je jednostavan: danas nam je na tapetu Džejms Herbert i njegov horor roman „Magla“. Čisto da ne bude zabune, knjiga nema veze sa istoimenim Karpenterovim filmom, niti je ovo pisac kultne „Dine“ (to je Frenk Herbert, a ovo je Džejms).

Mada (za neke) nije bio nešto puno popularan, govorimo o britanskom horor piscu koji je napisao 20 i kusur dela, učestvovao u radu na nekim filmovima, bio nagrađivan za svoj doprinos horor žanru od strane Svetske Konvencije Horora (čiji su dobitnici bili i velikani poput Artura Bloha, Stivena Kinga, Dena Simonsa ili Klajva Barkera), a bio je i odlikovan od strane princa Čarlsa za doprinos umetnosti Velike Britanije!

A sada…

Jedno mirno seoce u Britaniji pogađa nezampaćena katastrofa. Snažan potres je prouzrokovao ogromnu pukotinu u zemlji, koja je trenutno progutala skoro celo selo, i pritom je iz zemlje izbila nekakva odvratna smrdljiva magla. Spasilačke službe uspevaju da spasu par ljudi, uključujući i Džona Holmana, zaposlenog u timu za zaštitu životne sredine. Kada su ga izvukli, bio je poput pomahnitale zveri, otimao se, bio agresivan i nasilan, konstantno pričajući prostote. Pa vi sada radite u državnoj službi…

Međutim, pošto se misteriozno brzo oporavio, Džon se vraća natrag u grad sa svojom mladom devojkom Kejsi, koja je došla da ga pokupi. Malo li je reći da su se upsut probili kroz omanju maglu?

Pre nego što se okrenemo našem glavnom junaku Holmanu, želeo bih da kažem samo reč-dve o Kejsi. Ona živi sa Džonom, mada je njihov odnos prilično nedefinisan. Vole se, ali kao da oboje nisu potpuno sigurni u tu ljubav. Povrh svega, Kejsi ima i pomalo čudan odnos sa ocem koji je možda malo previše zaštitnički nastrojen prema svojoj ćerci, a povrh svega, njen otac i Džon se uopšte „ne mirišu“. Videćete kroz roman i zašto.

Džon je inače radio kao specijalni agent na terenu i istraživao Ministarstvo odbrane, jer je postojala mogućnost da Ministarstvo odbrane zagađuje prirodnu sredinu („Bože, kakav šok!“ – prim. sarkazma). Međutim, nedelja sigurno ne može da vam počne dobro ako vas umalo proglase ludim, a onda vaš šef pred vama izvrši samoubistvo iz čista mira, a još vas i policija privede jer ste prisustvovali ubistvu, a vaša devojka deluje kao prebijena posle nekakve nasilne svađe. Međutim, stvari se ubrzo razjašnjavaju.

Misteriozna magla (ona koja je izbila iz zemlje), kuda god prođe, ostavlja za sobom jezive strahote na koje država u početku ne obraća pažnju. Bože moj, dešava se da čoveka ugaze njegove krave, da golubovi krvavocrvenih očiju iskljucaju do smrti svog čuvara, da se pop, ovaj, sa oproštenjem na izrazu, bukvalno popiša po svojoj pastvi, ili da dečaci orgijaju međusobno u školi, a zatim ta ista škola misteriozno izgori. Džaba im specijalni agent Holman ukazuje da magla povezuje sve događaje. Ne! Naravno da policija zna bolje… sve dok jedna devojka koja je bila u kontaktu sa maglom ne ubije svog oca i pokuša da ubije jednog policajca koji je učestvovao u istrazi protiv Džona Holmana. A još kada se pri tom pojavi vest da je celo jedno selo izvršilo kolektivno samoubistvo utapajući se, bez ikakvog razloga… osim možda magle koja ih je posetila prethodne noći. I tada kreće panika i trka sa vremenom.

Roman bi najbolje bilo opisati kao horor-katastrofa. Sve je prikazano bukvalno poput scena gde se magla pojavljuje i kakve strahote ostavlja za sobom (koje, ipak, ne bih opisivao, videćete i sami), kao i kako Holman pokušava (u saradnji sa najvećim britanskim umovima), da spreči potpunu apokalipsu, i pokušava da uništi zloslutnu maglu, koja se često ponaša kao da poseduje određeni oblik inteligencije.

Stil pisanja je lagan za čitanje, mada se možda neće svima dopasti ovaj sirov način pisanja, gde roman više podseća na akcioni horor sa puno tuče i pucnjave, nego na onaj napeti „suspense“ horor. Doduše, uzmite u razmatranje i to da je ovo roman napisan pre 40 godina.

Za oko su mi zapala dva detalja, koja su davala interesantnu notu ovom hororu. Prva je, da horor ne mora da bude izazvan spoljnim, natprirodnim/fantazijskim faktorima, već da uzrok horora i apokalipse može da bude i sâm čovek. I drugo, kako je uspešno provučena na par mesta jednostavna, ali romantična nota u odnosu između Džona i Kejsi. I to unese malo osveženja u horor žanr, znate…

Preporučiti ili ne? Za ljubitelje horora, da. Oni koji to nisu, i sami će zaobići roman. A za one koji imaju misiju da čitaju samo klasike svetske književnosti (da, ima i takvih)… meh, mogu, ali neće mnogo propustiti ako ga i preskoče. Ali, opet, brzo se čita. 🙂

 

Mislim da je upravo Stiven King najbolje sumirao Herbertovo stvaralaštvo:

„Najbolja Herbertova dela imaju učinak sličan Majku Tajsonu u njegovim šampionskim danima: bez finesa, sve sama sirova snaga. Te su knjige bile bestseleri zbog toga što su mnogi čitaoci (među njima i ja), bili previše užasnuti da bi ih ispustili iz ruku“.

 

Mene nisu zastrašila dešavanja u ovom romanu u ovom romanu. Oduvek sam zatvarao prozore kada vidim maglu i tada koristio bocu sa kiseonikom. Niti mi je neprijatno kada me posmatraju više od tri goluba dok prolazim gradom. Da, mene nije ni malo zastrašilo…

 

Pitanje za moje hrabre čitaoce:

Da li je veća verovatnoća da ovakav horor apokaliptični scenario doživimo zbog greške čoveka ili ipak verujete da postoje natprirodne sile (pakla ili nečeg sličnog) koje to mogu da izazovu?

 

Tags:
Category:

Mali Princ

Date:        Leave a comment on Mali Princ  

   Mali Princ – Antoan de Sent-Egziperi

 

Neke knjige tražite, a neke knjige vas same nađu… pogotovo one koje imaju tvrde korice oštrih ivica… i baš sa tom ivicom vam padnu na stopalo.

Uz gunđanje (dobro, sočnu psovku) sam podigao knjižicu.

„Mali Princ“. Antoan de Sent-Egziperi.

Knjiga koju sam zadnji put pročitao pre 15 godina, kao dete.

Naravno, to jeste klasik koji je uvek aktuelan. Međutim, nisam imao želju (kao neki) da je povremeno pročitam tokom odrastanja. Sećao sam se radnje, jednostavnog stila pisanja, shvatao sam poentu priče.

…da li sam shvatao poentu?

Kao osoba koja uživa u čitanju, lako se povežem sa likovima iz knjiga, zamislim svet koji je pisac stvorio i odlutam. Krenem u avanturu.

„Mali Princ“ je delo koje ljude već decenijama dotiče i ostavlja dubok utisak na njih.

Ovaj put, rešio sam da promenim pristup.

Rešio sam da knjigu pročitam kao odrasla osoba, bez upliva emocija. Da vidim o čemu je zaista reč kada je u pitanju ovo delo i po čemu je ono posebno. Da, znam, stvarno sam postupio kao skot. 🙂

Brzo sam je pročitao.

Kada sam zatvorio knjigu, bio sam zbunjen. Zamišljen.

Nisam u početku ni bio svestan da mi je na licu bio setan osmeh. Ne, nisam *šmrc* plakao…

Tek sam sada, kao zrela odrasla osoba, bolje shvatio ovu „dečiju“ knjigu.

Ovo je knjiga o životu. Ovo je knjiga o nama ljudima i kako smo dozvolili da  nam drugi nametnu šta je logično a šta nije, šta je zrelo a šta ne…

„Mali princ“ je knjiga puna simbolike i podložna je raznim tumačenjima. Nisam želeo da tragam po internetu za tumačenjima drugih. Hteo sam sẚm da dokučim šta za mene znače motivi koji se kriju iza ove knjige.

Primetio sam da, kada (odrasle) ljude pitate kada su bili najsrećniji, odgovor bi najčešće glasio: „Kada sam bio dete“. A za mnoge je često postojao i nastavak rečenice: „i kada sam dobio svoje dete“.

Svi mi imamao našeg „Malog Princa“. To je ono dete u nama, na koje je većina nas zaboravila, jer smo, u međuvremenu, „odrasli“.

Mali Princ pokušava da nas podseti na ono čisto, detinje u nama. Gledanje ljudi i srcem, a ne samo očima. Danas ljude procenjujemo samo na osnovu onoga što vidimo/čujemo. Ako je neko lep, bogat, uspešan, na jakoj poziciji, iz dobre porodice (u prevodu: pun k’o brod), takva osoba nam se već dopada. Međutim, kada ste zadnji put čuli da je neko za nekog pitao: „Da li se puno smeje dok voli da gleda komedije? Da li uživa u posmatranju zalaska Sunca? Voli li životinje? Kakav je prema prijateljima? Voli li da pleše?“ („Ne mogu da verujem da si ovo napisao, brate rođeni“ – prim. podsvesti). Mali Princ nam jasno šalje poruku da se tako može saznati mnogo više o nekoj osobi, da i na taj način možemo videti sa kime zaista imamo posla.

Uvek se osmehnemo na detinju radoznalost, originalnost i vedro gledanje na život. Divimo se bistrini njihovih razmišljanja i kreativnosti. Svi gledamo blagonaklono na takvo ponašanje.

A šta bi se desilo kada bi se odrasla osoba tako ponašala? Gledali bismo je čudno, mislili o njoj kao nekoj izgubljenoj osobi. Mislimo, zašto bi se neko tako ponašao? Imamo uputstva kako da mislimo, imamo naredbe kako da radimo, imamo propise kako da se ponašamo. Niko ne želi da blagonaklono gleda na osobu koja se ne pridržava propisanog. Takva osoba je „čudna“. Razlog je, naravno, „očigledan“. Neće da poštuje pravila, hoće da misli svojom glavom, neće da dozvoli da mu se ispira mozak, neće da prihvati da živi u „Mrtvom moru“ kao i ostali, već hoće da „talasa“. Na bistrini njihovog razmišljanja i kreativnosti ne gledamo baš blagonaklono.

 

I Mali Princ je to uvideo na svojim putovanjima. Te ljude koje je on sretao, svi smo ih mi već sretali. Mislite da nismo? Ja znam da sam ih, iako relativno mlad, sve sreo.

Kralj – osoba koja misli da je moćna, da svi treba da joj se pokoravaju, opsednuta svojim ugledom, a koja nema predstavu o ljudima oko sebe.

Uobraženko – Arogantna, sebična osoba željna pažnje, neinteligentna i prazna iznutra.

Pijanica – Slabić nesposoban da se suoči sa životnim izazovima, koji traži „rešenje“ u pogrešnim stvarima.

Poslovni čovek – Biznismen opsednut gomilanjem materijalnog bogatstva u kome ne stiže da uživa, jer je veoma zauzet gomilanjem istog.

Fenjerdžija – Nesrećni, umorni čovek koji mora slepo da izvršava naređenje (koliko god ono bilo nelogično ili zastarelo) samo da bi preživeo.

Geograf – Osoba koja očekuje da mu drugi dostave suvoparne činjenice i koga ne interesuju prave vrednosti.

 

Na mene su najsnažniji utisak ostavili priča o baobabu i susreti Malog Princa sa Ružom i Lisicom.

Priča o baobabima je nešto najbolje što možete da pročitati vezano za disciplinu i pozitivne misli…

“I zbilja, na planeti malog princa bilo je, kao i na svim drugim planetama, plemenita bilja i korova. Prema tome, dobrog semena plemenitog bilja, a lošeg semena korova. Ali seme je nevidljivo. Ono spava skriveno u zemlji sve dotle dok mu ne padne na pamet da se probudi. Tada se protegne i potera najpre stidljivo prema suncu jedan čaroban mali bezazleni izdanak. Ako se radi o izdanku rotkvice ili ruže, možemo ga slobodno pustiti da raste. Ali, ako se radi o korovu moramo ga iščupati, čim ga prepoznamo. Na planeti malog princa bilo je strašnog semenja… to je bilo semenje baobaba. Tlo na njegovoj planeti bilo ga je prepuno.

                A ako baobab ne iščupamo na vreme, nikada ga se ne možemo osloboditi. On preplavi celu planet. Razriva je svojim korenjem. I ako je planeta veoma mala, a baobaba ima u velikom broju, ona će se rasprsnuti.

                „To je pitanje reda“, govorio mi je kasnije mali princ. „Kada čovek završi svoje jutarnje doterivanje , treba pažljivo da sredi i planetu. Treba čoveka naterati da redovno čuva baobabe, čim se počnu razlikovati od ruža, na koje mnogo liče kada su sasvim mladi. To je vrlo dosadan posao, ali veoma lak.“

… a sad zamenite reči „baobab“ I “korov” sa „negativna, pesimistična misao“. Hm? Ovaj pasus sada dobija skroz novu dimenziju, zar ne?

 

Susret sa Ružom će vas naučiti da će vas ljubav ispuniti kada budete postali iskreniji i prema sebi i prema drugima, kada se budete usudili da spustite taj gard neranjivosti koji ste podigli prema svima. Budete li predugo čekali, može da vam se desi da vam iz ruku „isklizne“ neko koga, u stvari, volite.

 

Lisica je lekcija o vernosti, ljubavi i pravim prijateljima. O posvećivanju dragim osobama i njihovom „pripitomljavanju“, tj. strpljenju sa njima. A ne o 500-1000 „prijatelja“ na Facebooku, o kojima ništa ne znate, zar ne? Koliko ste takvih „prijatelja“ probali da  „pripitomite“ i upoznate? Da li među njima imate svoje „lisice“ ili su samo kontakti?

 

E sad, ko je „Mali Princ“? I da li je on završio tako kako je završio? Ne verujem. On se pojavio sa misijom. Da otvori oči jednom ogorčenom čoveku, da ga poveže sa detetom u sebi i da ga podseti na prave vrednosti. Da li je on Bog, anđeo čuvar, podsvest ili nešto treće, nebitno je. Bitna je lekcija koju je hteo da nam podari. A to je da ne gledamo na život i ljude kruto, uskogrudo i pravolinijski, već da probamo da ih razumemo.

Naravno, ne treba ni da se transformišete u idiota, pobenavite i krenete da se ponašate poput malog deteta za sve. Biće dovoljno da samo otključate tu sobicu gde ste, sasvim neopravdano, zaključali svoju dečiju stranu.

Ne mogu, a da se ne zapitam nešto. Da li su ti ljudi koji su bogati, uspešni, spokojni, duhovno i emotivno ispunjeni, koji menjaju svet svojim delima i deluju nam tako nedostižno, možda upravo oni uspeli da nađu ravnotežu između odrasle osobe i njihovog Malog Princa?

 

Hoćete li da znate kakva ste vi osoba? Evo vam jednostavan test:

                      Da li je ovo zaista šešir? 🙂

 

Šta vidite na ovoj slici? E, a sada lepo uzmite da razmišljate van ustaljenih okvira…tu počinje magija. 🙂

 

Pitanje za vas: Da li ste možda i vi sreli vašeg Malog Princa i da li vas je nečem naučio?

 

 

Tags:
Category:

Alhemičar

Date:        Leave a comment on Alhemičar  
Alchemist

Alhemičar – Paulo Koeljo

 

Nekako s jeseni, kada dođe Sajam knjiga (mada sve više liči na sajam, a manje na knjige), kao i svake godine, naš dragi Paulo Koeljo nam spremi neku novu knjigu. U svojoj najnovijoj knjizi se dohvatio Mata Hari. Međutim, njegova prethodna knjiga („Rukopis otkriven u Akri“) me je ostavila između neutralnosti i blage razočaranosti. I kao što kaže naša poslovica kaže, „koga zmija ujede, taj i u hladan jogurt duva“, nešto se nisam odmah zaleteo sa kupovinom (što mi i nije neka mudrost, jer znam da ću se zaleteti kasnije). I zato meni pade na pamet da, posle 15 godina, ponovo pročitam legendarnog „Alhemičara“.

Kada sam je, kao dečkić, prvi put pročitao, mislio sam da je to prilično zanimljiva knjiga, sa sve „Ako nešto želiš, čitav Univerzum se uroti da to ostvariš“. Međutim, već tada sam osetio da postoji nešto… neobično u vezi ove knjige. Nisam mogao da definišem šta je to, ali je nešto postojalo. Znam, reći ćete nešto poput „pa naravno, ova knjiga šalje snažne poruke vezane za sreću u životu“ ili slično. Slažem se sa tim, ali to nije ono na šta sam mislio.

Petnaest godina kasnije, drugo čitanje. Ono mi je dalo spoznaju šta je bilo to nešto „neobično“. Dalo mi je odgovor i prosvetlilo me. Spoznao sam suštinu života i Univerzuma. Obukao sam se kao Mahatma Gandi i krenuo (bos) da širim poruku svetu. Naravno da se ništa od ovoga nije desilo, inače bih vam ovaj tekst pisao iz ustanove „Laza Lazarević“, a ne iz jednog prilično interesantnog kafića (o tome drugom prilikom, obećavam).

Ono što je bilo neobično kada sam prvi put čitao „Alhemičara“, sada je počelo da daje naznake šta je to bilo. Ali, da se prvo okrenemo samoj knjizi.

Mladić se zvao (sada svi horski) Santjago. Naš mladi junak je oduvek osećao da se „odgovor“ nalazi u hodočašću. Zato je postao pastir krenuo da luta duž Španije. Na njegovim putovanjima mu društvo prave njegove ovčice (što me uvek podseti na “čoban tera ovčice“), buteljka vina i, pošto nema Facebook, knjiga.

Dobro, sada ću biti malo ozbiljniji i iskrenije ću pristupiti knjizi.

Santjago se, posle godinu dana, vraća u jedan grad da ponovo proda vunu (i uzme još veću i deblju knjigu i obnovi zalihe vina). Međutim, još bitnije od vune, jeste da se u tom gradu nalazi i zgodna ćerka jednog trgovca (Santjago je, ipak, pastir, a ne monah zavetovan na čednost), koju je upoznao pre godinu dana, progovorio sa njom par rečenica i malčice se zaljubio, pa se sada nada da će ga se ona setiti. Naravno, s obzirom na vremenski period  u koji je priča smeštena, ovo se da pripisati njegovoj naivnoj romantičnoj prirodi, inače bi u 21. veku verovatno bio smatran za manijaka ^^ .

Međutim, Santjagov život je počeo da ide neočekivanim tokom kada je otišao do jedne starice da mu protumači san koji ga je opsedao već neko vreme, a koji se ticao skrivenog blaga podno egipatskih piramida. Ali, starica nije bila tipična ciganka šarlatan, s obzirom da mu nije tražila pare unapred za svoje usluge, već pošto Santjago pronađe blago iz svojih snova. Dan postaje još čudniji kada, malo kasnije, Santjago sretne starca koji mu se predstavlja kao kralj Salema, koji će ga, u zamenu za deseti deo stada, naučiti kako da stigne do skrivenog blaga. Naravno, Santjago je dovoljno bistar momak da pomisli kako je cela porodica Cigana spremna da ga opelješi… dok slučajno na starčevim grudima nije bljesnulo nešto, što definitivno nije bila bižuterija kupljena na buvljoj pijaci, što je ubedilo mladića da je možda neka viša sila krenula da dela.

I zbog čega se ukrcao na brod za Afriku.

Ovde ću da zastanem i da ukažem na jedan detalj koji me je naterao da se zamislim (a koji ću podeliti sa vama, jer ću da pretpostavim da je većina vas pročitala knjigu). U pitanju je mladićeva frustriranost time što je upoznao starca – kralja Salema. Iako se to vidi iz samo dva kratka pasusa, tu se otkriva snažna poruka za ljude, a to je kako postanemo frustrirani kada je naša zona komfora i sigurnosti „ugrožena“. Starac je, sa najboljom namerom, pružio mladiću priliku da se usudi da promeni svoj život. Koliko puta se nama desilo da nam neko/nešto pruži priliku da nam promeni ili transformiše život, pod uslovom da skupimo hrabrost za taj korak. Englezi imaju jako lep i moćan izraz za to – „leap of faith“ iliti, grubo prevedeno, „skok vere“.

Santjago se usudio na taj skok.

Ono što čini „Alhemičar“ tako posebnim, jeste univerzalna poruka da Univerzum za svakoga od nas ima nešto spremljeno, i da ono što nam se trenutno dešava u životu nije konačna namera Univerzuma, kao i da iz svega toga treba da izvučemo ono dobro. Santjago je odličan primer za to! Ubrzo po dolasku u Afriku, biva opljačkan. Sam, bez prebijenog dinara u nepoznatom svetu. Taman kada je rešio da, poput svakog junaka, zaplače na sred trga, uspeo je da shvati da je, u stvari, izazov za njega tek počeo. Naravno, imao je želju da stigne do blaga i piramida. Ali, ono što je on, zapravo, zaista želeo, jeste da upozna nove svetove! I zato je rešio da pokuša da uradi nešto drugačije, jer se već obreo u novom svetu. To mu je omogućilo da sretne Prodavca Kristala i počne da radi u njegovoj prodavnici, skupljajući pare da ponovo stane na noge i možda ponovo kupi ovce, još više zaradi i onda se vrati kao uspešan čovek u Španiju.

Santjago se trudio da unese male inovacije u prodavnicu, koje bi Prodavac sa oklevanjem prihvatao, mada bi kasnije drastično uvećavale njegovo bogatstvo. A kroz njegove razgovore sa Santjagom, shvatio sam da je Prodavac Kristala metafora za mnoge ljude oko nas (možda i za neke od nas) koji su toliko navikli na svoj stil života, da ne žele promene ili da ostvare neke svoje želje, iz straha da se ne razočaraju, ili da će možda po ostvarenju svog cilja, njihov život izgubiti smisao. I, kao „rešenje“, biraju da sanjare o svom cilju i razmišljaju „šta bi bilo kad bi bilo“, umesto da se usude da ga ostvare. Ne znam za vas, ali ja sam se baš bio zamislio nad ovim.

U međuvremenu, naš Santjago se obogatio i rešio da se sa svojom vrećom para vrati put Španije, poput gastarbajtera-povratnika… da ga jedan sitan detalj nije podsetio na njegovu Ličnu Legendu, koja ga je i dalje strpljivo čekala, i koja se nalazila podno piramida. I Santjago se ponovo usudio i krenuo preko pustinje. Opet je bio spreman da rizikuje svoju zonu komfora i sigurnost da bi pratio i otkrio svoju Ličnu Legendu. I šta mu je to donelo? Opasnosti, strahove, dileme, bliske susrete sa smrću. Ali, znate li šta je otkrio? Pravu, savršenu ljubav, oličenu u devojci – „ženi pustinje“ – koja zna da svog ratnika treba da pusti da izvrši svoju misiju da bi joj se on, srećan i ispunjen, vratio.

I znate koga je sreo na tom svom putu? Pa naslovnog junaka knjige! Velikog Alhemičara, koji je poveo mladića put Piramida, usput ga učeći nekim bitnim životnim stvarima, među kojima je i značaj slušanja svog srca. Ali, pravog slušanja svog srca. Ono koje se manifestuje onom osećaju kada prosto znamo da nešto jeste takvo kako je, bez upliva misli ili naših želja. Jer tamo gde je naše srce, tamo je i naše blago – jako lepa misao.

Scena kada je mladić trebao da se pretvori u vetar da bi sebe spasio sigurne smrti mi se posebno dopala, jer je ona bila pokazatelj prave vere. Vere u sebe i višu silu, da će obe stati na našu stranu u pravom trenutku.

Sam kraj  (možete i sami da pretpostavite kakav) krije i jednu interesantnu poruku vezanu za to kako se dešava da tragamo za blagom koje se često nalazi ispred našeg nosa.

A sada, šta je ono što je toliko uticalo na mene da ponovo pročitam ovu knjiigu. Teško je to opisati, mislim da će mi se odgovori na to polako vremenom otkrivati tokom života. Ali, možda bih mogao da probam da ih bar malo sumiram.

Mi zaista ne možemo znati šta Život za nas ima u planu. Često mislimo da nam je sudbina da provedemo dosadan život, koji je pun patnji i neuspeha. I zbog toga se povlačimo pred izazovima, želeći da probamo bar malo da se zaštitimo. Da bismo živeli prazan život, da bismo oklevali pred izazovima, tražili nekakvu kvazi-sigurnost u proseku. Da li nam je zato data prilika da se rodimo? Hej bre! Pa da li smo mi svesni verovatnoće da budemo na ovom svetu?

Skroz sam zaboravio na statistički podatak koji me je uzdrmao kada sam ga ponovo pročitao.

Da bi ste osvojili sedmicu na Lotou, šanse su jedan prema 15 miliona…za to vam treba baš sreća zar ne?

Ali, šansa da se rodite je jedan prema 400 TRILIONA! Ma kakav faktor sreće! Pa vi ste, bre, IZABRANI! „Chosen One“, „The One“, „The Legend“… da li smo mi svesni ove činjenice?

Ne znam šta bi to bila Lična Legenda. Možda je to nešto mistično što nam Univerzum ili otkrije ili ne, mimo naše volje. Ali, možda je Lična Legenda i nešto što možemo sami otkrijemo, kada iskreno pogledamo u sebe i najiskrenije se zapitamo: „Šta ja zaista želim od ovog života i kako ću to ostvariti?“

 

Danas nemam pitanje za vas. Ali, vi možete postaviti sebi jedno pitanje.

 

Da li ja živim svoju Ličnu Legendu?

…a ako je odgovor ne, onda postavite i podpitanje.

Šta ja zaista želim od ovog života i kako ću to ostvariti?

Tags:
Category:

Empire V

Date:        Leave a comment on Empire V  
Ампит В

        Empire V – Viktor Peljevin

 

Peljevin… ovaj, da… uh… ja… i nisam baš siguran odakle da počnem.

Viktor Peljevin je veoma interesantan momak (doduše, sada uveliko gazi petu deceniju, ali nećemo da sitničarimo). Retko daje intervjue i prilično su mu neodređeni i nedorečeni, pa podseća na nekakvog hibrida Haruki Murakamija i Endi Vorhola.

Kuriozitet: čuo sam da ovog pisca i njegov stil pisanja pogotovo vole pravnici. Dobro… može biti…

Ali, ne mogu da se otmem utisku da je ovo tip pisca koji volite ili ne volite.

Ako ćemo pravo, kroz čitanje ovog romana, moje mišljenje o Peljevinu se menjalo. Od indiferentnosti do blage odbojnosti, da bih na kraju romana shvatio da sam zgotivio i pisca i njegov roman.

Pre nego što zaronimo duboko u roman, jedno malo upozorenje: ne upuštajte se u čitanje ovog romana tek tako! Ovaj roman (a izgleda i ostala Peljevinova dela), zahtevaju da se pažljivo udubite u čitanje, inače se može desiti da propustite neke bitne poente, zbog čega vam roman može biti čak veoma dosadan.

Takođe probaću da, iz svoje perspektive, protumačim šta je pisac hteo da kaže u ovom romanu.

A sada…

Početak romana nas zatiče u trenutku kada 19-godišnjeg Romana (momak baš i nije imao neko srećno detinjstvo), ujeda vampir! Neko bi pomislio da će ovo biti najkraći roman na svetu ili akcioni triler sa novom reinkarnacijom Drakule. Međutim, ispostavlja se da sve što smo znali o vampirima nema veze sa vezom…

Ujedom vampira, Roman je i sâm postao vampir (logično). Od tog trenutka, njegov život se menja iz korena („Logično!“, glasi horski odgovor čitalaca). Međutim, promena se ne odnosi samo na promenu njegove rasne pripadnosti, već Roman (koji je sada dobio božansko ime Rama II, pa ćemo ga i mi nadalje tako zvati) sada stiče i drugačiji (pravi?) pogled na svet…

Radnja romana je pa, da kažemo tako, specifična. Od trenutka kada Rama postaje vampir (faktički od samog početka dešavanja), roman postaje u stvari vodič za mlade vampire o tome kako zaista funkcioniše svet i koja je uloga vampira u tom svetu. Novopečeni vampir Rama će se sretati sa veoma interesantnim i specifičnim vampirima-učiteljima (i njihovim zanimljivim, ili je možda bolje reći pravim, pogledima na svet), koji će ga učiti diskursu i glamuru, kao i umetnosti vođenja ljubavi i borbe.

Rama će, kroz susrete sa vampirima i Haldejcima (o njima malo kasnije), polako menjati svoj pogled na svet i njegovo funkcionisanje, polako napuštajući (naivna) shvatanja ljudi i sve više preuzimajući vampirska shvatanja (a u tome će mu pomoći i „jezik“, entitet koji se bukvalno ugnezdio u Ramu, pružajući mu uvid u razna vampirska znanja). Shvatiće da su vampiri davno prestali da budu klasične krvopije kakvim ih mi smrtnici vidimo, već da su oni konačna karika u evoluciji, da su oni, u stvari, stvorili ljude, i da su oni za njih bogovi. Oni su shvatili da su iluzija, manipulacija, moć i novac, ono što im omogućava da gospodare ljudima. A u tome im pomažu Haldejci, njihove verne sluge. Haldejce sam doživeo kao moćne i uticajne ljude, koje su vampiri podučili nekim veštinama za sticanje bogatstva i koji pred svojim gospodarima (vampirima) ne mogu da imaju tajne (vampiri, inače, imaju jednu jako kul moć, a to je da, na osnovu suptilnog i bezbolnog ugriza, mogu da saznaju kakav je neko čovek, kao i sve njegove tajne i iskustva koja je do tada doživeo). Haldejci, u stvari, manipulacijom (politika i marketing) pomažu vampirima da kontrolišu široke narodne mase.

Tokom svoje postepene inicijacije u svet vampira, Rama će voditi duboke filozofske razgovore, ne samo sa svojim učiteljima, već i sa lukavim Haldejcima, kao i sa drugim vampirima koji, već dugo, dugo hodaju Zemljom. Ticaće se smisla postojanja ljudi i vampira, novca, Boga, kako ovaj svet zaista funkcioniše i slično, kao i zašto se treba paziti ako ugrizete vampirku (pogotovo ako je u pitanju jedna mlada Hera), jer to može veoma da uzdrma emocije.

Peljevinovi vampiri nisu one mračne, sadističke krvopije, ogorčene na svet i koje žele da seju haos. Oni su, u stvari, prilično racionalna bića koja su oduvek kontrolisala čoveka i koja su shvatila kako mehanizam glamura i diskursa, nije ništa drugo do suptilna manipulacija ljudima, koji su u današnje vreme otuđeni jedni od drugih i prilično opsednuti novcem.

Vampiri su za mene metafora najmoćnije elite, za koju najveći deo ljudi (verovatno) i ne zna. Oni su ti koji kontrolišu svet iz senke, koji se ne pojavljuju u javnosti (a i nemaju potrebu za time). Oni upravljaju novcem, a samim tim i svetom. Ko bi to mogli biti? Možda neke tajna društva i pojedine porodice koje postoje vekovima unazad i za koje smo načuli samo par reči? Ili su to možda još tajnije organizacije i porodice čijeg postojanja nismo ni svesni?

A njihove verne sluge Haldejci? Da to nisu najmoćnije i najbogatije osobe sveta, ljudi iz sveta medija, muzike i politike, koji nam govore šta da nosimo, jedemo, pijemo, čitamo, slušamo? Koji nam suptilno ispiraju mozak i tako se trude da nas ukalupe i kontrolišu? Da nas ubede da jedino božanstvo koje postoji jeste Novac, i da treba da žrtvujemo svu svoju životnu energiju njemu i da se samo njemu klanjamo? Da, dokle god nemamo novac, mi smo tužni, otuđeni, usamljeni i nesrećni?

Kao što sam vas upozorio na početku, ovaj roman nije za svakog. Ima dosta filozofskih dijaloga na temu funkcionisanja sveta, i treba se malo udubiti u roman, da ne bi stekli (pogrešan) utisak da je sve samo prazno blablabla…

Takođe, nailazićete na dosta referenci na popularnu kulturu, politiku, biznis…

Ali, ima i dosta pametnih misli i bolnih činjenica.

Sve u svemu, kada se saberu utisci, Viktor Peljevin je kroz filozofske dijaloge (i psihodelične scene), na zaista zanimljiv način opisao našu bolnu realnost. Meni se roman zaista dopao, i definitivno planiram da u bliskoj budućnosti pročitam nastavak Raminih avantura u romanu „Betmen Apolo“. Ko zna kakve nove životne činjenice i psihodelične događaje ćemo tu pročitati?

Inače, ako bar malo znate ruski, mislim da ćete shvatiti igru reči u naslovu romana. 😉

Postoji jedan mali detalj koji mi se učinio posebno zanimljiv, a tiče se dešavanja pred kraj samog romana. A to je da često treba paziti i sa kime odlučite da budete prijatelj. To često možda da vas odvede do vrata raja… ili pakla. Pročitajte roman, videćete. 😉

„Jedina perspektiva za pametnog momka u ovoj državi je da radi kao klovn kod pedera. Ko ne želi da radi kao klovn kod pedera, radiće kao peder kod klovnova“. Mislim da ovaj citat iz romana savršeno opisuje u kakvoj situaciji se nalazi moderan čovek.

 

Ne jedno, već dva pitanja/razmišljanja za vas!

  • Ko su za vas vampiri i Haldejci?
  • Citat o pederima i klovnovima…kako biste ga vi protumačili?

 

Tags:
Category:

Gošća

Date:        Leave a comment on Gošća  
Neko no kyaku

          Gošća – Takaši Hiraide

 

Odmah da budem iskren, čuo sam da je Takaši Hiraide poznati pesnik u Japanu, ali nisam imao prilike da čitam njegovu poeziju. Zato me je još više iznenadilo da čovek, koji ceo život piše poeziju, odjednom napiše roman, koji neočekivano postane besteseler. Da li sa razlogom? Pa, da vidimo.

Priča je smeštena u posleratni Japan, tačnije, negde tokom 80-ih godina (prilično izazovan period za tadašnji Japan), i prati mladi bračni par u njihovim 30-im, koji je zakupio jednu kućicu u ćošku velike bašte, koja pripada ogromnom imanju. On pisac, a ona lektor. I rade od kuće. Što bi danas rekli, pravi freelancer-i. Nemaju dece, a to im izgleda puno i ne smeta. Ali, kada upoznamo taj bračni par na početku priče, stičemo utisak da su nekako prilično neutralni jedno prema drugom. Naravno, ima to veze i sa mentalitetom ljudi tog perioda. Mislim, vole se i sve to, ali kombinacija posla i nemanja dece, kao da je njihov život svela na rutinu…

..dok se u njihovom životu, jednog dana, ne pojavi jedna neočekivana gošća. Mala, bela maca sa par sivih tufnica. Žena voli životinje, muž baš i ne (pogotovo izgleda nije ljubitelj mačaka). I povrh svega, u pitanju je komšijska maca.

Ali, kako vreme prolazi, ta maca se bračnom paru, polako uvlači pod kožu svojim sve češćim posetama njihovoj kući, a oni joj sve više posvećuju pažnje, počevši od povremenog ostavljanja hrane, do toga da je na kraju imala svoju posudicu sa hranom i mesto za dremku, ali i slobodu da istražuje celu kuću. Ali, daleko od toga da se pripitomila. Ta mala maca je bila i pomalo svojeglava, jer nije volela da je iko uzima u ruke, a nije ni mjaukala.

Ali je unela nešto novo u život mladog bračnog para. Unela je svežinu i neke nove boje u njihov život. Čitajući roman, stičete utisak da je ta maca, kroz neke svoje ludorije, nesvesno ponovo približila taj par jedno drugom, jer su sada bili orniji, raspoloženiji, ima li su više tema za razgovor (pogotovo o maci).

Naravno, mada je centralni deo priče odnos bračnog para prema maci, roman se dotiče i odnosa prema komšijama, kućepaziteljima, pa i teškoći i izazovima života 80-ih. A tu su i neke tužne teme.

Možda ste primetili da za našu malu „gošću“ nikada nisam upotrebio izraz „mačka“, već samo „maca“. Razlog je jednostavan. Takaši Hiraide je tako lepo i šarmantno opisao i izgled mace i njeno ponašanje i njene ludorije, da izraz mačka posle prosto zvuči pogrdno za ovog blesavog stvora. 🙂 Prosto možete da zamislite neku slatku macu iz Dizinijevih crtanih filmova (ili japanskih animiranih filmova ako više volite… i pri tom ne mislim na mačke koje govore, imaju ogromne bicepse i vitlaju mačevima i… ups, malo sam se zaneo…šta ćete, otaku tip osobe 🙂 ).

Roman je kratak i brzo se čita. Pisan je dopadljivo i poetično, sa lepim i jednostavnim opisima. Kada počnete sa čitanjem, zaista imate osećaj kao da ga je pisao pesnik koji se prešaltao na prozu.

Nisam mogao da se otmem utisku da je ovo autobiografski roman i da je pisac, ovaj, pesnik, zaista davno proživeo ovu avanturu, i da je jednostavno želeo da je sada podeli sa nama. Možda je to do mene, ali, čitajući ovaj roman, zaista sam stekao takav utisak. Nekako, osetila se nekakva nostalgija u ovom romanu.

Da li je u pitanju remek-delo? Ne, ali je u pitanju jedan jako lep roman. Pogotovo će biti interesantan ljubiteljima Japana, mačaka i uopšte šašavih kućnih ljubimaca.

Sve vreme dok sam čitao ovaj roman, osmeh mi je lebdeo preko lica. Nekada raspoložen, a nekada setan. Ovo je jedan od onih romana uz koji se zaista odmarate dok ga čitate.

 

Pitanje za vas: Da li i u vašem životu postoji ili je postojao neki tako dragi stvor životinjskog porekla koji je promenio vaš život? I, ako nije tajna, kako ga je promenio? 🙂

Tags:
Category:
Facebook
Google+
http://www.kafaiknjiga.com">
LinkedIn
Twitter
Follow by Email
RSS
PINTEREST