“Sanjao sam…vodio sam malu armiju velikih ratnika. I moji vojnici su ušli u veliku bitku. Jedan od protivnika je bio i tigar, koga su sa svih strana opkolili moji veliki ratnici. Međutim, ranjena zver je pokazivala srce pravog samuraja, toliko snažno, da nije jedan od mojih ratnika nije mogao da joj priđe. Taj tigar je bio nešto mnogo više…”
Kao što je „Equilibrium“ jedan od mojih omiljenih filmova iz kategorije „top 10“ koje odgledam svake godine, tu takođe spada i „The last samurai“ („Poslednji samuraj“). Šta ćete, lokacija je Japan, tu su i samuraji i epske avanture. Ko šiša Tom Kruza! 🙂
Upoznajte Nejtana Algrena, nekada čuvenog kapetana armije SAD. Sada je po zanimanju pijandura i sarkastično govedo u prevremenoj penziji, koji dane provodi u opijanju i proživljavanju svojih trauma zbog zverstava koje je počinio u vreme ratova vojske SAD sa Indijancima, tako da sada živ(otar)i sa duhovima svoje prošlosti.
“Mali, imaš dva’est dinara za pivo, samo dva’est dinara mi treba…”
U međuvremenu, kapetan Algren je dobio ponudu od svog nekadašnjeg komandanta (koji je jedno neopevano đubre koga Algren mrzi iz dna duše) da obučava novoformiranu imperijalnu japansku armiju, zajedno sa svojim prijateljem narednikom Grantom, vojnim strategijama i načinu korišćenja vatrenog oružja, a sve to pod pokroviteljstvom japanskog biznismena Omure. Gospodin Omura međutim, nije toliko divna mica kao što izgleda, jer njegova namera da modernizuje vojsku je takođe odličan način da eliminiše pobunu od strane grupe samuraja protiv novoizabranog imperatora. Naravno, kapetana Algrena apsolutno zabole za sve što se dešava u Japanu, jer on došao samo zbog kinte, jer rakija (a i sake, kad je već u Japanu) se neće platiti sami.
Ubrzo postaje jasno da novoformiranu japansku imperijalnu armiju, u stvari, čini (bukvalno) gomila seljana koji, ne da nemaju veze sa ratnim veštinama, nego verovatno nisu sigurni ni sa koje strane se drži musketa iz koje treba da pucaju. Međutim, ubrzo se pojavila potreba da i ovako nespremna vojska treba da se suoči sa pobunom samuraja, protiv čega se Algren snažno pobunio da nisu spremni.
I bio je u pravu. Mala grupa samuraja je razvalilia ceo bataljon u borbi u šumi obavijenoj maglom, i tom prilikom je Algren jedini zarobljen… a zašto ga nisu ubili…pa recimo da je moja (slobodna) interpretacija prvog pasusa, u stvari, bio san vođe grupe samuraja-pobunjenika. A taj vođa je Kacumoto Moricugu (mala zanimljivost: Kacumoto Moricugu je baziran na pravoj istorijskoj ličnosti iz tog perioda).
I tako je naša pijandura Algren morao da provede celu zimu u jednom japanskom selu kao zarobljenik (pošto do tog mesta nije mogla da se probije Omurina vojska tokom zime). Međutim, situacija je bila specifična za našeg zarobljenika. Naime, mogao je slobodno da se šeta kroz selo (u pratnji čuvara/dželata), imao je dom u porodici Kacumotove rodbine jednog od samuraja kojeg je ubio u obračunu iz šume (i ko za inat, udovica, koja ima i decu, je mnogo zgodna ženska), nema pojma japanski (a engleski zna samo vođa Kacumoto) i njemu Japanci deluju kao da su sa neke druge planete.
Međutim, situacija se postepeno menja nabolje („A što mu je do sada bilo loše u tri lepe…“-prim.podsvesti). Svež seoski vazduh, šetnja među tim neobičnim ljudima, zdrava hrana… elem, Algren postaje sve više fasciniran Japancima. Njihovom kulturom, ponašanjem, disciplinom, pogledom na život, sve to začinjeno aromom bušida i razgovorima sa harizmatičnim vojskovođom-samurajem-poetom Kacumotom.
Vremenom, Algren se pročišćava od alkohola (i osećanja krivice koji ga tišti godinama), počinje da razume život Japanaca i njihovu ogorčenost modernom tehnologijom, uspeva da nauči njihov jezik (čuvena tehnika učenja stranog jezika, kada dođeš u nepoznatu zemlju i niko ne govori tvoj jezik 😀 ), počinje da uči šta je bušido i samurajski stil života i način borbe (kao i jedan bitan koncept, koji je veoma primenjiv na život, no-mind, što je poznato i pod terminom mushin, a relativno sličan bi mu bio i flow), razvija nekakvu vrstu platonske simpatije-povezanosti sa udovicom, kao i veliko prijateljstvo sa Kacumotom (sa kojim je razmenjivao kako ratna, tako i životna iskustva)… tako da je postao nekakva vrsta samuraja, što više znači da nije pijandura i sarkastično govedo.
Takođe, u razgovoru sa Kacumotom, Algren je dosta shvatio i političku situaciju u Japanu. Na primer, Kacumoto se uopšte nije pobunio protiv mlađanog imperatora (štaviše, on je bio njegov učitelj, sensei), već protiv ljudi (poput Omure) koji hoće da se još više obogate i manipulišu mladim imperatorom.
I tako dođe proleće… Algren se sa Kacumotom i njegovom pratnjom bezbedno vraća u Tokio i tu se prijateljski rastaju. Algren da bude isplaćen za svoje usluge u obuci vojnika (i da nastavi da se opija ako želi), a Kacumoto u imperatorov dvor, da se najzad raščisti situacija oko pobune.
A šta će se dalje desiti? Da li će Algren ponovo postati pijano i sarkastično govedo ili će možda zaista prigrliti duh samuraja? Da li će Kacumoto naći primirje sa imperatorom i Omurom, ili će se nastaviti rat do istrebljenja, saznaćete ako pogledate (ako nekim čudom do sada niste) film „The Last Samurai“.
Slušajte, da odmah raščistimo nešto oko toga ko je nosilac filma. Mene absolutno briga za to Amer/Tom Kruz postaje superheroj i spašava Japan. Šampion filma je kompletna atmosfera i duh Japana, u smislu scena iz Tokija ili pejzaža sela gde je Algren proveo mesece „zarobljeništva“. Najzad su se Ameri potrudili da malo lepše prikažu Japan. Atmosfera baš ima (istorijski) japanski vajb, i sve je to praćeno lepom muzikom, kao i sjajnim akcionim scenama (od kompletnih bitaka do „1 na 1“ obračuna). Na vizuelni i muzički aspekt nemam zamerke.
Nemam puno primedbi ni na samu radnju ili predstavljanje kulture tog doba. Želeo bih da ostanem pozitivno neutralan, jer uvek se ovde mogu naći primedbe, ako baš hoćete da „kopate“ (prezentacija američkog spasioca cele strane nacije, možda preterano idealizovanje samuraja ili arogancija nekih likova i slično).
Gluma je isto odlična. Zvezde su definitivno Tom Kruz i Ken Vatanabe, pri čemu definitivnu prednost dajem drugom gospodinu. Ken Vatanabe (velika japanska zvezda, koji sada za pojasom ima nekoliko dobrih filmova holivudske produkcije) je maestralan sa svojom ulogom vojskovođe/samuraja Kacumotoa, u koga je utkao i poetsku stranu ličnosti, kao i samurajsku, zenovsku, pa i blago duhovitu i sarkastičnu, često prožeto i lakonskim odgovorima. Pravi samuraj. 😀 Za ovaj film je Vatanabe bio nominovan za Oskara za sporednu ulogu 2004. godine (mislim da je te godine mogao da je i osvoji, i bilo bi zasluženo). Sve u svemu, odlično odrađen posao od prve do poslednje minute.
I Tom „Maverik-Itan-Megvajer“ Kruz je odradio dobar posao. Pošto uvek glumi neke kul likove sa psihičkim problemima, lepo je za promenu videti ga u ulozi lika koji nije kul od prve do poslednje minute filma. Štaviše, njegov junak je skoro polovinu filma jada od čoveka i slinava pijanudra (čak ga u početku tako tretiraju i u zarobljeništvu), ali ga je japanski način života doveo malo u red (naravno, i dalje je genije jer je, ipak, za par meseci spoznaju suštinu bušida, za šta drugima treba ceo život, ali nećemo da budemo puno sarkastični sada 😀 ). Šalu na stranu, dobro je i on odradio svoj posao, sasvim finu transformaciju lika od gubitnika do pobednika.
Mislim da je jedan od razloga za odličan performans obojice i to što nekako deluje da su ova dvojica pravila dobru atmosferu na setu i da je između njih postojala nekakva „bratska hemija“, koja je znatno doprinosila kvalitetu scena gde se obojica pojavljuju.
Mada nisu imali puno scena, vredi da spomenemo i solidne role, Bilija Konelija, Timoti Spala, Kojuki i drugih.
Naravno, ovako epski film ne može da prođe i bez snažnih motiva. Sukob Istoka i Zapada, modernizacija (i želja za profitom) po cenu gubitka nekih zdravih vrednosti, prihvatanje prošlosti, mogućnost da čovek promeni svoja shvatanja (pa i da promeni život) i da mu se pruži druga šansa, put discipline i časti i još mnogo toga se krije u visokoj travi jednog japanskog sela, što sve kulminira spoznajom bušida i pronalaženjem pravog trenutka sakure. A ne može film da ne prođe i bez mnogo kul scene, Tom Kruz protiv petorice.
“Dobro, ovde se bori protiv samo jednog…i tehnički…ovde trenira”
Sve u svemu, za mene je ovo super film. Volim Japan i njegovu kulturu, hranu, pogled na život, samuraje, nindže, sake (probao, mnogo dobra stvar, a čak nešto i ne pijem inače 😀 ) i šta sve ne… mislim da ovaj film nije preterao sa „amerikanizovanjem“ (kao što inače to mogu da urade Amerikanci sa Japanom) i ima nekakvu istovremeno i epsku i zen atmosferu.
Ako ga slučajno do sada niste gledali, nemojte da propustite, stvarno je odličan film. A ima i neke lepe i poučne životne lekcije.
HAI! 😀
A ti, dragi čitaoče, šta misliš ko je, po tebi, „poslednji samuraj“ ? 🙂
Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic
Format: Film
Trajanje : 154 minuta
Serbian
Najnoviji komentari