Budni u 5 (i vaš je čitav svet)

Date:        Leave a comment on Budni u 5 (i vaš je čitav svet)  

 

5 AM

Budni u 5 (i vaš je čitav svet) – Robin Šarma

 

Gajim veliko poštovanje prema Robinu Šarmi. Zaista smatram da ima snage u njegovim rečima i da on nije (niti će ikada biti) još jedan u nizu onih koji pišu generičke tekstove u motivacionim knjigama.

Počevši još od „Kaluđera koji je prodao svoj Ferari“, Robin je pokušavao da ljudima vrati veru u same sebe. Neki su ga kritikovali da možda piše previše idealistički i da nije jednostavno primeniti njegova shvatanja i viđenja sveta na moderni svet. Ali, između onih motivacionih pisaca/govornika koji pišu (bukvalno) bajke i fantazije u svojim knjigama, i onih koji pokušavaju da idu na kartu surovog (i bolnog) realizma, pragmatičnosti i praktičnosti, Robin se vodi nekakvim, da tako kažemo, „idealističkim realizmom“, gde se ljudima dopadaju njegove misli, ali i veruju da je to o čemu govori/piše ostvarivo. I zbog toga ga ljudi vole i poštuju.

 

 

Ali, sada ću se više fokusirati na samu knjigu.

Sticajem okolnosti (ili igrom sudbine), jedna nesrećna preduzetnica i jedan izgubljeni umetnik postaju „učenici“ gospodina Rajlija Stouna, jednog čudnovatog i blesavog, ali opet zen-spokojnog biznismena-multimilionera (uz asistenciju misterioznog motivacionog govornika Čarobnjaka), koji ih uvodi u neobični klub ranoranilaca, sa ciljem da im ukaže i pokaže kako da vode izuzetan i ispunjen život, i na finansijskom i na zdravstvenom i na duhovnom planu.

Suština ove knjige se krije u tome da je Robin Šarma ukomponovao sva svoja znanja, učenja i istraživanja uspeha i sreće kojima se bavio godinama (i decenijama) unazad.

A sve počinje od ranog ustajanja, malo pre pet ujutru, i maksimalnog iskorišćavanja tih par sati (dok, na primer, ne krenete na posao). Gospodin Rajli prenosi svoja znanja i praktične tehnike preduzetnici i umetniku postepeno, sa namerom da pokrije sve bitne aspekte života, što bi dovelo do savršenog balansa u čovekovom životu na svim poljima. A to je ono za čime svi mi očajnički tragamo.

Moram da podelim nešto sa vama. Skoro ¾ knjige me nisu impresionirale. Značaj ranog ustajanja, jutarnjih vežbi, meditacije, vođenja dnevnika, ciklusi spavanja… sve ovo sam već znao ili mi je bilo poznato iz mojih istraživanja. Ali, shvatio sam da treba da se radujem ovom saznanju! I Robin Šarma i ja smo, na naše individualne načine, došli do sličnih zaključaka. Što znači da kombinacije navedenih tehnika bi zaista mogle da dovede do sreće. Ili slobode, ako više volite. Hm… ako je i Robin Šarma to zaključio, možda zaista ima nešto u svemu tome. Tako da je ovo istovremeno i veliki plus za knjigu!

 

 

Ali, poslednjih 50-60 strana…čoveče! Te misli su bile tako divno uobličene i inspirišuće, da sam u jednom trenutku shvatio da se sve vreme smešim, zadovoljan i spokojan dok ih čitam. Pun pogodak, samo toliko ću reći!

Knjiga je lepo i razmuljivo napisana, mada bih iskreno voleo da je pročitam i na originalnom, engleskom jeziku, jer mi je srpski prevod delovao malčice, pa, „neprirodno“, tako da su mi u par scena reakcije junaka delovale malo previše čudne i nepredvidive (shvatam da je Stoun Rajli i inače čudan, ali ipak…), pa nisam siguran da li to ima veze sa prevodom.

Ovo je knjiga kojoj ćete se često vraćati, i sa kojom morate biti strpljivi da biste pronikli u suštinu nekih stvari. Mogu da vam garantujem da ima istine u Robinovim rečima u ovoj knjizi. I da je dosta toga zaista primenljivo i može biti efikasno.

Tako da sam i ja rešio da okušam sreću i priključim se klubu ranoranilaca. 🙂

 

A da li ste vi, dragi prijatelji, spremni da okušate sreću sa klubom ranoranilaca? 🙂

 

Online kupovina knjige – Korisna Knjiga

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Dereta | Makart | Knjizara.com

Online kupovina knjige (verzija na engleskom jeziku) – Book Depository

 

Tags:

Pravilo 5 sekundi

Date:        Leave a comment on Pravilo 5 sekundi  

 

 

Mislim da je najbolje da recenziju ove knjige započnem (i završim) tako što ću probati da odgovorim na tri pitanja koja se najčešće vrzmaju po internetu u vezi sa ovim naslovom:

  • Ima smisla čitati ovu knjigu ako sam već odgledao snimke njenih videa sa Youtube-a o pravilu pet sekundi (u daljem tekstu: P5S)?
  • Da li je ova knjiga više o kopiranju postova drugih ljudi sa Facebook-a, Twitter-a i Instagrama kako im je P5S promenilo život (a samim tim i indirektno veličanje i hvalisanje Mel Robins)?
  • Da li P5S zaista funkcioniše?

Odgovoriti na prvo pitanje uopšte nije lako, iz jednog prostog razloga. P5S je jednostavno i princip njegovog funkcionisanja je jednostavan. Onog trenutka kada osetite kako vam instinkt šapuće da nešto treba da uradite, radi ostvarenja nekog vašeg cilja/želje, morate da odbrojite „5,4,3,2,1“ i preduzmete akciju pre nego što vas vaš mozak zaustavi svojim dilemama, strahovima i ostalim metodama odgovaranja od akcije. I to je to!

Melino P5S nije neko revolucionarno otkriće. To je nešto što je oduvek postojalo i nastaviće da postoji u raznim oblicima. Instinktivno reagovanje da se uradi nešto, „1,2,3 i hop“ ili „izbroj do 10 da bi se smirio“. Pet sekundi o kojima Mel Robins govori jeste, bar po meni:

– Reagovanje instinktom, pre nego što mozak „uleti“ sa svojih pet miliona „argumenata“ zašto nešto neće uspeti, a sve u nameri da vas (ironija života) zaštiti. Zbog toga imate petosekundni „prozor“ pre nego što se mozak aktivira sa argumentima i prevlada nad instinktom

– Kratkotrajna distrakcija mozga i slanje poruke da, odbrojavanjem unazad, mozak neku radnju mora da izvrši po isteku tih pet sekundi, što ga kratkotrajno sprečava da smišlja načine da vas zaštiti (ili je možda bolja reč sabotira?)

Odgovoriti na drugo pitanje je još teže nego na prvo. Neosporna je činjenica, bar pola knjige (ako ne i više) predstavljaju komentari ljudi sa društvenih mreža o tome kako im je P5S pomoglo/promenilo život. Da li je to jedna vrsta samopromocije Mel Robins i njeno indirektno hvalisanje? Možda. Mel to sâma zna najbolje. Međutim, Mel nije komentare/pohvale ređala po nekom nasumičnom principu. Trudila se da ih ubaci u skladu sa odgovarajućim poglavljem.

Probajte da shvatite, Mel u svojoj knjizi dosta priča i o neuspesima u njenom životu i kako ju je P5S spasilo propasti. Pored, već spomenutih, ispovesti ljudi koji su probali P5S (i koji su podelili svoja iskustva na društvenim mrežama), u knjizi ima i dosta naučnih činjenica koje je Mel prikupila na temu načina na koji mozak razmišlja, oklevanja i ostalog. Zaista, stvarno morate sami da procenite šta je pravi odgovor na drugo pitanje.

 

 

Ironija je da je najlakše dati odgovor na treće pitanje. A to je – DA. Koliko god vam zvučalo neverovatno (imajte na umu da ovo ipak dolazi od osobe koja se, kako ste do sada verovatno primetili, trudi da ostane što je moguće objektivnija kada su u pitanju knjige iz oblasti „populogije“ ili „popsija“, kako sam već krstio popularnu psihologiju 😀 ). Ako malo bolje pogledate ocene knjige, primetićete nešto zanimljivo. Kritike su uglavnom na račun toga da je knjiga bila nepotrebna, da je više okrenuta ispovestima drugih ljudi i njihova zahvalnost Mel… ali nisam primetio da je neko rekao nešto negativno o P5S.

A i zašto bi? Pravilo je jednostavno za primenu, ili kako je Mel sâma rekla: „Primena Pravila je jednostavna, ali nisam rekla i da je laka“.Vaša odluka da primenite Pravilo, kao i za sve ostalo u životu, jeste ono što je presudan faktor. Odbrojavanje pomaže, jer vam jasno stavlja do znanja da je izvesno da morate izvršite neku radnju, koliko god ona bila strašna. Ali, ako se uplašite („Bolje reći, utronjate“ – prim.podsvesti), odustanete ili kažete „triiiiii, dvaaaaaa, jedaaaaaan….nulaaaaaa…..minus jedaaaaan…….minus dvaaaaa….“ ili „evo sa’ ću“, nije Mel Robins kriva što P5S ne funkcioniše… krivi ste vi sami.

Stil pisanja je jednostavan, direktan, i ispresecan postovima sa društvenih mreža, ali se brzo čita i tu nemam puno šta da dodam.

„Da li da kupim knjigu ili pravac Youtube?“ Iskreno, sada kada sam stigao do kraja knjige, nisam siguran koji bi odgovor bio pravi. Možda sam, u početku, i bio za drugu opciju, ali sada meni knjiga deluje kao sasvim okej dopuna svemu vezanom za P5S. Eto, sačekajte prvi popust ili prethodno pozajmite knjigu i pročitajte su možda najbolji odgovori. 🙂

 

I za kraj, nemam pitanje, već preporuku za drage čitaoce: Probajte P5S i recite mi da li funkcioniše i kako je vama pomoglo? 🙂

 

Link za online kupovinu (engleska verzija) – Book depository

Tags:

Kafić na kraju sveta

Date:        Leave a comment on Kafić na kraju sveta  

 

 

Kako vreme odmiče, sve više postajem uveren da ljudi, kada su u pitanju knjige iz domena populogije (kako sam već krstio termin „populatn psihologija“… možda da stavim ™?), imaju nerealna očekivanja. Knjige bukvalno dobijaju negativne ocene, uz komentare „ništa novo“ ili „ovo sve već znam“… Pa, ako sve ovo već „znate“, zašto ne menjate svoj život na bolje, pitam ih. Ali, na to oni samo odmahnu glavom.

Neke knjige jednostavno služe da nas podsete na ono što već znamo, ili je pisac jednostavno imao želju da podeli neka svoja razmišljanja ili doživljaje sa čitaocima, pa ako se neko tu pronađe, pronašao se. I to je to…bar ja tako doživljavam neke knjige. 🙂

„Kafić na kraju sveta“ (u daljem tekst „KNKS“) Džona Streleckog nije „Alhemičar za 21. vek“, kako su neki preterali u hvaljenju. Mislim da ova knjiga ni ne pokušava niti može to da bude. „Alhemičar“ je knjiga koja…pa, izvrši neki specifičan uticaj na čoveka (ko je čitao i shvatio knjigu, razumeće me, nadam se 🙂 ). „KNKS“ je tu kao džepni podsetnik (a i te je veličine :D) ne neke stvari koje već znamo. Ali, to ne znači da je ova knjiga loša, naprotiv!

Naš glavni junak, Džon, je tipični nesrećni građanin sveta, koji stalno negde juri i žuri. Juri da nađe bolji posao, da bi našao više para koje će mu omogućiti da nađe više stvari koje može da kupi, da bi našao malo trenutnog zadovoljstva u svom životu… ma pravi Balkanac. ^^

U jednom trenutku mu (naravno) sve dopizdi presedne, uzima odmor i seda u kola, u nameri da se negde odveze i odmori od svega. Pošto mu, u jednom trenutku, dopizdi presedne i gužva u saobraćaju, on počinje da skreće ka nepoznatim putevima i uspeva da se izgubi na nekom starom putu. Zaluta pravo u Nedođiju. Nema gps, nema domet, benzinske pumpe ni za lek, a gorivo pri kraju. Pravi trenutak da se popizdi iznervira, krene da se šutira auto i psuju svi sveci.

E, baš u tom trenutku, u sred te vukojeb… nedođije, Džon pronalazi kafić.

Već sada vam je jasno da bi ovo lako mogao da postane neki horror film, i da niko ne bi pri zdravoj pameti tamo ulazio. Ali, Džon je gladan i umoran, pa ipak odlučuje da ušeta u kafić.

Kad ono simpatičan kafić, prijatna atmosfera, po neki gost, ljubazna i simpatična konobarica, a iz kuhinje se čuje cvrčanje hrane. Džon uzima méni da nešto prezalogaji, i tu ga standardno čekaju jaja sa slaninom, kačamak, lepinja sa kajmakom i ajvarom, deset upola sa lukom, pasulj prebranac, pita sa jabukama, tufahije (dobro, ne baš ova jela, već pre američke verzije istih). Na meniju su i tri pitanja.

 

“Zašto ste ovde?”

“Plašite li se smrti?”

“Da li ste ispunjeni?”

 

Pitanja koja vam definitivno trebaju uz burek, zar ne? 🙂 E pa, Džon u ovom kafiću započinje razgovor sa konobaricom Kejsi, kuvarom-vlasnikom Majkom i En (jednom od gošća), baš o ovim pitanjima, sa ciljem da pronađe odgovore na njih. Džonu ubrzo postaju jasne neke stvari, a razlozi zašto mu odgovori na ta tri pitanja nisu “Šta vas boli ***** zašto sam ovde”, jesu:

  • kafić definitivno ima neku neobičnu atmosferu
  • konobarica, kuvar i gošća mogu da mu čitaju misli
  • konobarica, kuvar i gošća definitivno vode ispunjeniji život od Džona
  • hrana im je brutalno dobra

I tako Džon, u razgovoru sa njima o pitanjima sa ménija, otkriva (ili bolje reći, podseća se) da nije uvek sve atomska fizika kada je u pitanju sreća.

Video sam da su utisci o knjizi podeljeni (a to ste verovatno mogli i da pretpostavite iz mog uvodnog dela), uz komentare da se:

  1. knjiga pročita u jednom dahu
  2. ne daje konkretne savete
  3. da je sve ovo već poznato

Da vam kažem iskreno, stavke 2) i 3) poseduju skoro 95% knjiga iz ove oblasti… ali mislim i da je to u redu, jer NE POSTOJI UNIVERZALNA FORMULA ZA SREĆU KOJA FUNKCIONIŠE 100%! Ali, zanimljivo je da veliki broj nas greši sa 1). A znate zašto?

Meni se tu desilo nešto interesantno. Generalno, knjiga je malog formata i može da se pročita za dva sata. Ali…

Sticajem okolnosti (tj.obaveza), meni se čitanje ove knjige razvuko na tri dana. I što je zanimljivo, morao sam da prekinem sa čitanjem bukvalno onog trenutka kada bih završio sa jednim od tri ključna pitanja iz ove knjige. A onda bi mi se to pitanje vrzmalo po glavi ceo dan, kao i neki od odgovora misterioznih ljudi iz kafića.

I tu sam nazreo (bar za mene) jednu od poenti ove knjige. A pored toga, ovde ima i poneka interesantna misao o kojoj vredi da svako razmisli.

Stil pisanja je jednostavan, bez preteranog komplikovanja. Nema nikakve duboke filozofije, metafizike i sličnog. Nekoliko dijaloga, kao i šta je dovelo do toga da su Kejsi, Majk i En sada zadovoljniji svojim životima nego što su bili, malo Džonovih razmišljanja, i to je srž. Jednostavno, zar ne?

A jednostavnost nam je nekada preko potrebna, zar ne?

Sve u svemu, “KNKS” je simpatična knjižica. Neće nam možda otkriti neke nove horizonte, ali će nas podsetiti na neke jednostavne stvari koje (ne)svesno previđamo. Meni su se posebno dopali razgovori na temu ispunjenosti, kao i pogleda na rad i materijalne stvari.

 

A da li ste vi, dragi čitaoci, imali neko tako slično, neobično iskustvo, poput Džona? 🙂

 

Link za online kupovinu (verzija na engleskom jeziku) – Book Depository

Link za online kupovinu (verzija na srpskom jeziku) – Kafić na kraju sveta – Džon Strelecki

Tags:
Category:

ŠAMPION – Mari Lu (Trilogija LEGENDA – Knjiga 3)

Date:        Leave a comment on ŠAMPION – Mari Lu (Trilogija LEGENDA – Knjiga 3)  

 

Champion - Marie Lu

                               Šampion – Mari Lu

 

(NAPOMENA: Ovo je recenzija treće knjige u trilogiji, i samim tim, sadrži dosta spoilera, tj. otkrivanja bitnih događaja, detalja i likova. Savetujem vam da prvo pročitate recenzije prve i druge knjige. Upozoreni ste 🙂 )

 

Druga knjiga nam je otkrila dosta toga o Republici, Kolonijama, Patriotama, kao i bolno-strastvenom odnosu Dana i Džun. Videli smo kako je Dan stao na stranu Republike i podržao novog Elektora u borbi protiv Kolonija i Patriota, saznao da je teško bolestan i da verovatno neće dugo još poživeti. Stoga je rešio da se distancira od Džun, tako što ju je ubedio da prihvati ponudu Elektora Andena i postane Princeps-Elekt, kao i da njihova veza ne bi imala budućnost, zbog svega što se izdešavalo.

Od tada je prošlo nekoliko meseci. Dan, narodni heroj, sada živi kao slobodan građanin u San Francisku sa svojim bratom Idenom, pokušavajući da se privikne na mirniji život, provodeći dane uz cigarete, lutanja gradom i sve jače glavobolje kako bolest napreduje.

I onda jedan poziv menja sve. Dan dobija poziv da prisustvuje “izuzetno važnom banketu”, gde će biti prisutni svi uticajni ljudi Republike, uključujući i Elektora Andena. Naravno, ovo ne bi bio prvi poziv na banket koji bi Dan samo “iskulirao”, da nije bilo nešto neobično u tom pozivu.

Taj poziv je stigao od Džun lično. Prvi put ga je nazvala posle toliko meseci.

Dan odlučuje da ode na taj banket, koliko zbog Džun, toliko i jer ga je mučio neki osećaj da se tu još nešto dešava (a da nije vezano za divljanje hormona i napaljenost). I od tog banketa započinje emotivno-akcioni rolerkoster na trista strana knjige, koji uključuje:

  1. Zvanična objava rata Republici od strane Kolonija?
  2. Republika mora da nađe način da dobije podršku stranih sila da ne bi izgubila rat, ali po koju cenu?
  3. Iden je možda ključ za kugu?
  4. Džun saznaje da Dan umire?
  5. Danova napaljenost i zaljubljenost?
  6. Džunina napaljenost i zaljubljenost?
  7. Scene seksa?
  8. Tes otkriva Danu svoje prave emocije?
  9. Scene rata i sabotaža?
  10. Scene eksplozija?
  11. Scene revolucije?
  12. Scene izdaje?
  13. Scene raznih scena?

…i još puno toga strašnog i uzbudljivog (Brate, ti kao da najavljuješ sledeću epizodu neke serije, o’ladi malo – prim.podsvesti).

Khm…elem…

Šalu na stranu, ovom knjigom je Mari Lu lepo zaokružila trilogiju. Kao i prethodne dve knjige, nabijena je akcijom i emocijama. Vidimo kako su naši junaci dosta sazreli i promenili su u period dok su bili razdvojeni. Onog naivnog, detinjastog sa početka prve knjige, više nema. Ratovi, revolucije, izdaje i smrti njihovih bližnjih su ih promenili i naterali da za neke stvari očvrsnu. A opet, za neke (emotivne) stvari, naterali su ih da zbace maske i pokažu svoja prava lica. Mari Lu je ovim knjigom zaista pokazala komplikovanost ljubavi dvoje mladh ljudi, koji, iako oboje znaju da se vole, postoje i neki mračni detalji iz prošlosti koji će uvek visiti nad njihovom srećom.

Ni akcija nije izgubila svoj ritam. Mada su Dan i Džun proveli dosta meseci u (relativnom) miru i neaktivnosti, pokazali su u trenucima najveće krize da se neke stvari nisu promenile. Džun je i dalje u duši ostala vojnik Republike, Uzdanica, proračunati borac koji u trenutku analizira situaciju na bojnom polju. A Dan je, i pored bolesti, pokazao da je i dalje heroj naroda Republike, Legenda, ekspert za smicalice, lukavstva i sabotaže iza neprijateljskih redova.

A ša se desilo sa našim junacima nakon svih peripetija, eeeee…

Jedan detalj koji će se, verujem, dopasti čitaocima, jeste što ćemo najzad saznati kako se živi i na drugim kontinentima. Konfederativne Nacije Afrike, Antarktika, Evropska Unija… do sada su nam to bili samo pojmovi o kojima nismo puno znali u ovoj trilogiji, osim da nisu toliko siromašne kao što ih je Republika predstavljala svojim građanima (čak naprotiv), kao i da na Severnu Ameriku ne gledaju baš blagonaklono. Sada ćemo imati priliku da nakratko posetimo i Antarktiku, koja na prvi pogled deluje kao savršeno uređeno društvo (ali, da li to samo deluje tako spolja, ostaviću vama da odlučite).

I, da sumiramo. Sve u svemu, debitantska trilogija Mari Lu je ispala jako dobro i kvalitetno napisana. Možda se ovim završila priča o Danu i Džun (a možda i nije, nikad se ne zna), ali otkriće da postoji svet van Republike i Kolonija definitnvno otvara prostor u budućnosti za avanture nekih novih junaka na nekim novim kontinentima.

Što se mene tiče, trilogijom “Legenda” i “BATMAN: Noćobdija”, Mari Lu je pobrala moje simpatije. 🙂

 

I naravno, pitanje za kraj: Kako se vama čini svet opisan u ovoj trilogiji i da li je ovo (možda) izvesna budućnost?

 

Tags:
Category:

UZDANICA – Mari Lu (Trilogija LEGENDA – Knjiga 2)

Date:        Leave a comment on UZDANICA – Mari Lu (Trilogija LEGENDA – Knjiga 2)  

 

              Uzdanica – Mari Lu

 

(NAPOMENA: Ovo je recenzija druge knjige u trilogiji, i samim tim, sadrži dosta spoilera, tj. otkrivanja bitnih događaja, detalja i likova. Savetujem vam da prvo pročitate recenziju prve knjige. Upozoreni ste 🙂 )

 

Druga knjiga se nadovezuje neposredno na kraj prve. Dan i Džun uspevaju da pobegnu goničima Republike. Ali, cena koju su platili, bila je prevelika. Dan je izgubio svog starijeg brata (koji se svojevoljno žrtvovao da spasi njega i Džun), a i dalje nema informacije o svom mlađem bratu Idenu. Džun, koja je saznala pravu istinu o smrti svog brata, okrenula je leđa Republici i postala izdajnik.

Međutim, Legenda i Uzdanica ubrzo dolaze u kontakt sa Patriotama, koje su spremne da im pruže pomoć, ali u zamenu za njihovu saradnju u borbi protiv Republike.

I tu na scenu stupa misteriozni Rejzor, uticajni vojni oficir Republike, koji je, u stvari, vođa Patriota. Naši junaci otkrivaju da su Patriote finansirane od strane Kolonija i imaju zajednički cilj, a to je da sruše Republiku.

Saznanje da je Elektor Prajm mrtav, i da ga je nasledio njegov sin, harizmatični i nežni Anden (koji je definitivno pobudio pažnju i kod Džun i kod Dana), još više uzburkava situaciju i u ovako nestabilnoj Republici. Za namučeni narod Republike, Dan je i nacionalni heroj i mučenik (ljudi i dalje žive u laži da je Republika pogubila Dana). A i sve su učestalije pobune protiv novog Elektora i Senata (koji su, opet, u međusobnom sukobu).

I tada Rejzor i Patriote nude Danu i Džun veoma opasne zadatke, u cilju spasenja naroda Republike.

Da se Džun vrati u Republiku, približi novom Elektoru i dokaže da je i dalje odana Republici, kao i da je njena izdaja, u stvari, bila u interesu Republike, i time načini Andena ranjivim. A da se Dan za to vreme priključi Patriotama u sabotažama i usput prikazuje i narodu i vojsci Republike, da je i dalje živ i zdrav. A sve u svrhu konačnog cilja, a to je da Dan, na dan planiranog atentata, ubije novog Elektora.

Moram priznati da je Mari Lu nastavila da održava dobar tempo u nastavku avantura naših junaka. Štaviše, čini mi se da sam ovu knjigu pročitao još brže od prethodne. 🙂 I, što je najbitnije, nastavak odgovara na mnoga pitanja iz prve knjige.

Najzad saznajemo šta je dovelo do toga da Republika postane tako militantno nastrojena, kao i pravu istinu o stanju u Republici i njenom odnosu sa ostatkom sveta, koja baš i nije onako bajna kako je Republika servira svom narodu (Opet bih nešto rekao…ali možda bolje ne – prim.podsvesti).

Konačno otkrivamo više o Kolonijama, njihovom načinu života, njihovom uređenju, kao i viđenju Republike kao neprijatelja.

I da ne zaboravimo, sada možemo da vidimo kako to funkcionišu Patriote u praksi. U prvom delu smo tek mogli da vidimo delić onoga što mogu da urade, a sada ćemo saznati dosta toga interesantnog i (pomalo) neočekivanog o njima.

Naravno, šlag na torti je odnos naša dva junaka. Dovoljno je reći da se među njima oseća velika tenzija i, khm, naboj. Svesni su emocija koje gaje jedno prema drugom i koje ih zbližavaju. Ali, tu si neke nepobitne činjenice koje ih razdvajaju. A samo ću “nabaciti” da njihov odnos dodatno komplikuju i Tes i mladi Elektor Anden. Ovde se pisac još više pozabavio njihovim unutrašnjim (emotivnim) borbama i dilemama, kao i preispitivanju svega što im se izdešavalo. A još kada jedan bitan događaj baš krene naopako…

Utisci o “Uzdanici” su pozitivni. Ritam radnje nije opao (čak je i dinamičniji nego pre). Ima dosta akcije, kao i (emotivne) drame, prožete detaljima o svetu u kome se ova trilogija dešava.

Ono što mi se posebno dopada kod Mari Lu, jeste što ona uopšte ne štedi na opisima, u cilju približavanja likova i sveta čitaocu. Več sada možete jasno da zamislite Dana i Džun, Republiku, Kolonije…

Stil i način pisanja je nepromenjen (dešavanja se prebacuju konstantno sa Dana na Džun i obrnuto)… i ne treba ga menjati. 🙂

 

Sve u svemu, u trenutku dok budete čitali ovu recenziju, ja ću već uveliko zagnjuriti u poslednji deo ove trilogije. Baš da vidim da li ću je završiti do kraja ove godine, pa da sumiramo utiske. 🙂

 

NASTAVAK SLEDI…

 

Tags:
Category:

LEGENDA – Mari Lu (Trilogija LEGENDA – Knjiga 1)

Date:        Leave a comment on LEGENDA – Mari Lu (Trilogija LEGENDA – Knjiga 1)  

 

Legenda – Mari Lu

 

                Dok sam vraćao „Tišinu“ na policu, pogled mi je slučajno pao na „BATMAN:Noćobdija“ Mari Lu.

                Mari Lu… zašto mi je ona bila poznata i pre? Odgovor se pojavio posle kraćeg rovarenja po mojoj biblioteci.

                Trilogija „Legenda“. Stoji uredno poređena i spremna da bude pročitana.

                Hm… da radim recenziju trilogije pisca čiju sam knjigu o jednom od mojih omiljenih superheroja skoro pročitao, i pri tome sam imao dosta pozitivan utisak o samom delu?

                Izazov prihvaćen! 🙂

                „Legenda“ je, inače, prvi roman u trilogiji i ujedino debitanstki naslov spisateljice Mari Lu. Pojava i utisci o ovoj knjizi (a zatim i naredne dve u trilogiji) su bili veoma pozitivni. Publika i književni kritičari su generalno pokazali naklonost prema delu nove spisateljice. A kruže priče i da je film u pripremi. 🙂

                Kategorija „young adult“ romana je za mene davno izgubila smisao (Ovo uglavnom izjavljuju matore osobe – prim. podsvesti), a istražujući po internetu razna tumačenja, zaključak je da je to za uzrast od 15 do 30 godina, a koje sasvim komotno mogu da čitaju i starije generacije (Samo ti nastavi da se tešiš i ukopavaš, matori, odlično ti ide – prim. podsvesti).

                Khm… elem…

                “Ona je vunderkind.

                Rođena u elitnoj porodici, u najbogatijem sektoru. Odgajana je i obučavana za najviši čin vojske Republike.

                On je Legenda.

                Rođen u sirotinjskom sektoru. Postao je najvispreniji i najtraženiji kriminalac koji se ikada pojavio u Republici.

                Vojska šalje svoju Uzdanicu u misiju koja će je, ukoliko je uspešno izvrši, vinuti uzvezde.

                Sve što treba da uradi jeste da uhvati Legendu.

                I privede ga pravdi.”

                Epska najava epskog okršaja… da vidimo vredi li pompe…

                Radnja je smeštena u distopijsku budućnost, možda nekih 100-200 godina unapred (bar je takav moj utisak). Na prostorijama nekadašnjeg SAD-a, sada postoje Republika (gde se odvija radnja romana), koja se predstavlja kao uređena i superiorna nacija, i Kolonije, kao inferiorna zemlja puna izdajica (bar prema propagandi Republike). Republikom već decenijama upravlja diktator Elektor Prajm, koji je uvek uspevao da manipuliše izborima, što mu je omogućavalo da dugo ostane na vlasti (Moja sarkastična podsvest se spremala da izjavi nešto neprimereno na temu politike, ali je odmah ućutkana – prim. autora bloga). Svaki građanin Republike sa 10 godina mora da polaže Ispit (skup psiholoških, intelektualnih i fizičkih testova), na osnovu čijeg bodovanja se određuje budućnost te osobe. Da li je čekaju vrhunski univerziteti i karijera puna novca, koledž i neka administracija kao srednju klasu, ili, ako je baš loše uradila testove (znano u srpskom školstvu i kao „mršava dvojka“) rmbačenje u fabrikama dok ne rikne, pokazaće rezultati. A, ako nekim slučajem (ne daj Bože), padnete Ispit, šalju vas u radne logore za ispitivanje nesavršenosti (mislim da nam je svima jasno šta se tamo u stvari radi sa ljudima).

                A vi kukate kako je prijemni strašan…

                A tu je, zatim, i podela na bogate i siromašne kvartove. Dok je u siromašnim delovima grada kuga normalna pojava (mada vojska tvrdi da je drži pod kontrolom) i lek za nju košta pravo malo bogatstvo, a ulica je mesto gde je umeće preživeti, bogataški kvartovi su mirni, zaštićeni, i još svake godine se dobija vakcina za prevenciju kuge.

 

 

 

             Vunderkind iz najave je Džun Iparis. Lepa, okretna, talenotvana, analitična i veoma inteligentna, sebi je izgradila ime već na studijama. Sva po PS-u. Lojalna Republici. Čeka je svetla budućnost i uspešna karijera po završetku studija. Roditelji su joj poginuli u saobraćajnoj nezgodi. Od familije joj je ostao samo stariji brat Metijas (mladi i uspešni vojni komandant), koga puno voli i kojem se veoma divi.

              Sve u svemu, devojčurak o kojem svi momci maštaju.

              Sa druge strane, iz sirotinjskog kvarta, je Danijel „Dan“ Altan Ving. Najtraženiji kriminalac i velika glavobolja Republike. Niko ne zna kako on izgleda (veliki talenat za prerušavanje). Sve pljačke i sabotaže obavlja (navodno) sâm, i ne smatra sebe pripadnikom Patriota (naziv za pobunjeničke jedinice). On vam dođe kao nekakav distopijski Robin Hud. Nikada ne ubija protivnike. Mada deluje spontano i da rešava probleme u hodu, ima neverovatno oštro oko za detalje. Neverovatno je okretan, oprezan, lukav i ekstremno inteligentan, da je prosto misterija kako je on uspeo da padne Ispit.

              Jedini Danov saveznik i verni pratilac je Tes, devojčica sa ulice, koja mu je i velika podrška u njegovim operacijama. Ima majku, kao i mlađeg i starijeg brata. Za porodicu je navodno mrtav (mada istinu zna samo stariji brat, zbog bezbednosnih razloga, a i preko njega Dan šalje finansijsku pomoć svojoj porodici da preživi).

               I jedna kobna noć sve okreće naglavačke. Džun saznaje da je njen brat ubijen dok je obezbeđivao bolnicu koja je držala vakcine protiv kuge. A u tu bolnicu je očajnički provalio Dan da ukrade ampule sa lekom protiv kuge (koje ipak nisu bile u bolnici u tom trenutku) i pritom je imao sudbonosni okršaj sa Metijasom.

              Tog trenutka, Dan postaje apsolutni prioritet za Republiku…i Džun, koju automatski priključuju vojsci, i koja, na svoju inicijativu, odlučuje da se infiltrira u sirotinjska naselja i približi ubici svoga brata.

              A susret između njih dvoje, a potom i ono što je usledilo…e to je posebna priča, koja uključuje i kopanje po bolnoj prošlosti i Dana i Džun, ali i sâme Republike.

              Ono na šta bi mogli da obratite pažnju (jer je i mene umalo prevarilo) jeste, iako se dosta toga izdešava na početku knjige, nekako prvih 80-ak strana odaju utisak nekakvog sporog tempa, i nekako deluju možda pomalo kliše i (tinejdžerski) neinspirativno. Međutim, uvodni deo je samo podloga za sve ono što se dešava onog trenutka kada se Vunderkind i Legenda sretnu prvi put. Tada se priča zahuktava i postaje dinamičnija i još bolje upoznajemo naše glavne junake.

              Ono što mi se dopalo jeste što su glavni junaci već sada lepo razrađeni i zaista možemo da razumemo motive za njihove odluke. Doduše, o prošlosti SAD-a za sada nemamo puno informacija (sem jednog detalja vezanog za Danovog oca i medaljona koji Dan uvek drži uz sebe), ali imamo jasnu (i uznemirujuću) sliku o distopijskoj Republici.

               Roman je lepo i jasno napisan. Vidi se da je pisac mlad, jer (za sada) početak trilogije ne odaje utisak preterane kompleksnosti, ali to uopšte nevidim manu za ovaj roman. Već sam spomenuo da su glavni likovi i njihov odnos već sada lepo razrađeni, kao i slika sâme Republike (ali stičem utisak da će naredni delovi još više da objasne neka bitna pitanja). Akcija je opisana dinamično i dosta (u granicama) realističnog.

               Sve u svemu, simpatičan i zabavan roman, o ne tako savršenoj i idealnoj Americi, i sa prilično zanimljivim likovima. Videćemo šta nas čeka u nastavku. 🙂

 

 

                Pitanje za čitaoce: Da li vam se čini da je uovom romanu možda opisana i budućnost SAD-a?

 

 

                NASTAVAK SLEDI…

Tags:
Category:

Tišina

Date:        Leave a comment on Tišina  

 

Silence - Shusaku Endo
Tišina – Šusaku Endo

Igrom slučaja,na IMDB-u sam naleteo na recenziju filmske adaptacije knjige „Tišina“ Šusaku Enda, u režiji Martina Skorsezea. Dok jedni smatraju da je ovo Skorsezeovo najbolje filmsko delo, drugi smatraju daje ovo njegovo najduže i najdosadnije delo (a da li su ti kritičari čitali istoimeni roman, to je možda druga priča).

Zna se da je sâm Martin Skorseze oduvek izražavao veliko poštovanje prema ovom književnom delu, kao i da postoji priča da se decenijama spremao da snimi film po ovom romanu, jer mu je bila namera da verno prenese Endovo delo na filmsko platno. Baš me interesuje da li je u tome uspeo?

Elem…

Roman sam davno pročitao i mislim da sam imao prilično neutralan stav prema istom. Nije isključivo i da mladost ima veze sa tim, jer ponovno čitanje (sada, mnogo godina kasnije) mi je(možda) dalo pravi uvid u ovu knjigu.

Pa da počnemo. 🙂

Sedamnaesti vek. U Japan pristiže (bolje reći, švercuje se) portugalski sveštenik Sebastijano Rodrigez. Motiv njegovog dolaska je jasan. Saznanje da je njegov duhovni učitelj i mentor, Kristovao Fereira, postao apostata (tj. odrekao se svoje vere), i to gaje prilično uzdrmalo, kao i njegovu crkvu. Sebastijano dolazi u Japan da sazna šta se zaista desilo sa njegovim mentorom, i da usput pruža duhovnu pomoć i podršku tzv. „kakure Kirishitan“ (prikrivenim hrišćanima).

Sedamnaesti vek je, inače, period velikih progona hrišćana u Japanu. Ljudi nisu smeli da se javno izjašnjavaju kao hrišćani niti da se ispovedaju ili obavljaju crkvene hrišćanske rituale. Hrišćani su često bili hapšeni, mučeni (gde su neretko pronalazili i svoju smrt) i prisiljavani da se odreknu hrišćanske vere gazeći fumije (odnosno, kamenu ili drvenu sliku/ikonu Isusa Hrista ili Device Marije). Sveštenika iz Evrope (bar zvanično) skoro da više i nije bilo.

Ne baš dobro mesto za napredovanje u karijeri hrišćanskog sveštenika…

Šta se zaista desilo sa Kristovao Fereirom, kako se Sebastijano Rodrigez snašao u Japanu (ako se uopšte i snašao), to ostavljam vama da saznate.

         


Sada bih želeo da više pričam o suštini same knjige.

Pisac romana, Šusaku Endo, je bio, inače, japanski rimokatolik, i smatra se možda prvim japanskim piscem kojije objektivno pisao o hrišćanstvu u Japanu. A još je i roman bio objavljen 1966. godine, pa možete da zamislite koju je buru podiglo njegovo delo„Tišina“.

Za mene je glavni motiv knjige ideja „Boga koji ćuti“ iliti „Odsustva Boga“. I sâm glavni junak, kako prolazi vreme njegovog boravka u Japanu (što najčešće uključuje bežanje i skrivanje od japanskih vlasti ili provođenje vremena u njihovim zatvorima), sve češće se pita kako Bog ostaje nem pred vapajima tog siromašnog, pokatoličenog naroda. Da li zaista samo jaka vera nije dovoljna da donese promenu i prosvetli vlasti?

Kasnije, kada naš glavni junak bude zarobljen od strane vlasti, pa bude ulazio u sve češće konverzacije sa japanskim velikašima na temu hrišćanstva i to da li je hrišćanstvu uopšte mesto u Japanu, a još pride se uveri kako muče hrišćanski narod da se odrekne vere, pitanja se samo gomilaju.

Zašto Bog u svoj svojoj ljubavi i blagosti ne želi ni da vidi ni da čuje patnje naroda? Zašto prisiljavaju sveštenike da se odreknu vere tako što ovi moraju da gledaju mučenje siromašnih japanskih seljaka? Da li treba tvrdoglavo istrajati u svojoj veri i ubeđenjima… ili se ipak treba odreći vere da bi se spasili nevini? Da li je odricanje od vere zarad spasenja drugih u stvari dokaz ljubavi prema Bogu? Dali smo mi jakih uverenja u našu veru samo dok smo na poznatom tlu i u svojojzoni komfora, a čim stupimo u „močvaru“ (izraz koji se ovde često upotrebljava za Japan), onda možda vidimo realnost kakva zaista jeste? I još mnoga druga pitanje će se javljati našem junaku (a možda i vama) kroz ovaj roman.

Roman je, da tako kažemo, podeljen na dve celine. Prva polovina romana je više u formi pisama/izveštaja koje Sebastijano piše glavešinama svoje crkve, gde im opisuje svoje dogodovštine, dešavanja u Japanu i razmišljanja/dileme koja ga tište. A drugi deo je pisan iz trećeg lica, gde i dalje pratimo Sebastijanove (ne)zgode (uključujući i njegovo zarobljavanje), samo što tada izgleda baš i nije bio u situaciji da piše svoja pisma (pretpostavljam da je u tim situacijama spašavanje glave prioritet 🙂 ).

Moram sa vama da podelim jednu zanimljivost.

Znate i sami kako je to kada se veoma povežete sa nekim književnim likom (setite se samo Andreasa Jegera). E sad, zaista ne znam da li je to bila namera pisca (ili je možda samo do mene), ali, kada je u pitanju Sebastijano Rodrigez i njegovo putešestvije, nekako sam sve vreme ostao neutralan prema njemu tokom čitanja knjige…da ne kažem objektivan. Možda sam ga čak i malo osuđivao zbog njegovih preterano naivnih idealističkih shvatanja, zbog kojih su mnogi nevini ljudi patili. Možda me je podstaklo i njegovo naivno slepo verovanje u religiju, kao i da misli da citatima iz raznih jevanđelja može da nadmudri bilo koju silu. Ili možda to što mu je jako teško da prihvati tuđe mišljenje. A opet, možda je i do mene. 🙂 Ali, ipak govorimo o Japanu iz 17-og veka.

Sve u svemu, definitivno zanimljiv roman, o kome se može dosta razgovarati i polemisati.

Definitvno ću odgledati i film u narednom periodu…možda ga i ovde na blogu prokomentarišem? 🙂

    

A vi, dragi čitaoci: Koje je vaše mišljenje o tadašnjem širenju hrišćanstva u dalekoistočne zemlje?

 

NAPOMENA: Ova recenzija nema nikakvu religijsku pozadinu, ovo je čisto utisak autora bloga o samoj knjizi. Bez obzira na religije i verska ubeđenja, autor bloga smatra da svaku religiju treba poštovati, ili bar biti tolerantan prema istoj  🙂

        

Tags:
Categories:

BATMAN: Noćobdija

Date:        Leave a comment on BATMAN: Noćobdija  

 

BATMAN: Nightwalker

    BATMAN: Noćobdija – Meri Lu

 

Ja sam Bat-fan. Da, jesam. Izgovarao sam naglas na engleskom: “Ja sam Betmen” (sa sve dubokim i hrapavim glasom) pred drugim ljudima. Da, u javnosti. Da, pred pravim ljudima, ne imaginarnim. Odgledao sam sve i stare i nove filmove (jeste, Nolanova verzija sa Kristijanom Bejlom mi je omlijena, ali isto tako smatram da je Ben Aflek odradio sjajan posao sa svojom verzijom Betmena), animirane (novije) serije, odigrao video igre (od onih na Segi do najnovijih iz “Arkham” i “Injustice” serijala). Od onoga što me interesuje jedino se nisam domogao gračikih novela i novih ukoričenih izdanja stripova (skup poduhvat za Srbiju i dalje 😀 ).

Sve u svemu, Betmen kao ličnost je interesantan ne samo kao maskirani heroj (čuveni detektiv, majstor borilačkih veština, poseduje kul gedžete, Bet-pećinu, što je verovatno jedini smrtnik koji uz pravu analizu podataka i pripremu terena može da pobedi svakog superzloću… ili superheroja), već i kao plejboj-filantrop-milijarder Brus Vejn, obožavan od strane medija od malena. A da ne ulazimo u psihološki profil Betmena/Brus Vejna… možemo o tome da imamo ne posebnu temu, već poseban blog.

Sve u svemu, shvatili ste, Betmenov sam fan i kad porastem želim da budem Betmen… u stvari, radije bih bio Brus Vejn. 😀

Tajming kada sam uzeo da čitam knjigu nije mogao biti bolji. Bio sam upravo završio poslednju (tj. četvrtu) sezonu serije “Gotam”, koja govori o usponu detektiva Džejmsa Gordona, i Brusu Vejnu u godinama koje su dolazile posle ubistva njegovih roditelja, i kako su ga odluke u tim mladim danima polako oblikovale u pravcu ličnosti koja će jednog dana postati Mračni Vitez, zaštitnik Gotama.

 

 

Knjiga Meri Lu “Batman: Noćobdije” (moram da priznam da mi se dopao prevod reči Nightwalker kao Noćobdija 🙂 ) pokriva period kada se približava Brus Vejnova matura i počinju pripreme za upis na koledž. To je ujedino i period kada treba da postane punoletan, dobije kompletan pristup novcu i biznisu svoje porodice (jadničak, do tada je mogao da troši po koje milionče dolara, a sada će moći po koju milijardicu). Brus Vejn je u ovom uzrastu predstavljen kao tvrdoglav i  pomalo svojeglav, ali pametan momak. Trenira borilačke veštine, uči o svom porodičnom biznisu (pogotovo tehnologijama “VejnTeka”), vozi besna kola…ma uživancija.

I oseća jaku želju da po svaku cenu spreči zločin. Toliko jaku da je sprečio jednog pripadnika zloglasne terorističke organizacije “Noćobdije” da pobegne policiji u ludoj jurnjavi kolima. Doduše, zbog toga ga je malo policija uzela na zub (tipa, načinio je samo 46 prekršaja dok je vozio), pa je pravosudni sistem odlučio da ga pošalje malo na društveno-korisni rad.

U normalnu vaspitno-popravnu-eduk…ma koga ja zavaram.

U ludaru “Arkam”. Da čisti podove i šta sve ne… kao rad preko omladinske zadruge…samo što vam ne plate… i okruženi ste najgorim ološom koji postoji u državi. Jupi!

Elem, Brus u ludari uspostavlja kontakt sa jednim od novopridošlih pacijenata, Medlin. Zgođušan devojčurak, osim što je pripadnica “Noćobdija” (možda i njihov vođa) i još je navodno iskasapila troje svojih žrtava (inače, svi su pripadali bogatoj eliti Gotama)… no dobro, kako ljudi kažu, ljubav je slepa…

Međutim, Medlin uporno odbija da komunicira i sa policijom i sa psihijatrima i stalno se igra sa svojom papirnom figurom. Jedno sa Brusom komunicira, što i policija pokušava da iskoristi da sazna više o Medlin i aktivnostima Noćobdija.

I tu počinje igra mačke i miša između Medlin i Brusa. Malo li je reći da Medlin uspeva (i to prilično dobro) da izbaci Brusa iz takta. Na osnovu njegovog govora tela i pogleda, ona mu bukvalno čita misli, predviđa svaki njegov pokret kao od šale, često mu šalje dvosmislene poruke i signale, te se ne zna da li želi da mu pomogne u raskrinkavanju “Noćobdija” ili sve vreme maipuliše njime. Igra na kartu njegovih ubijenih roditelja, ali mu i otkriva bitne detalje o sebi i svojoj majci. Zbunjena devojka ili genijalni zločinac, pitanje je sad?

Imajte na umu da je Brus, koliko god pametan i intuitivan, ipak veoma mlad i u mnogočemu naivan, pa je Medlin za njega i više nego dostojan protivnik.

I zato Brus, često na svoju ruku, a često uz pomoć svojih saveznika (prvenstveno Lušijusa Foksa i vernog batlera Alfreda), sprovodi istrage najbolje što može, rešen da raskrinka “Noćobdije”.

Dok i sam ne postane svestan da je u većoj opasnosti nego što je mogao i da pomisli.

Stil pisanja Meri Lu je lep i jasan. Leći će svima, bez obzira na godine. Akcija je dinamično opisana, a dijalozi i Brusova razmišljanja su isto tako lepo ukomponovani.

Šta da vam kažem. Skoro sam završio sa serijom “Gotam”, pa su mi se kroz knjigu obraćali likovi iz serije (poput Brusa, Alfreda i Lušijusa), i zbog toga mi je ova knjiga još više legla.

Definitivno nije remek-delo, ali je vraški zabavno za čitanje. Merina verzija Betmena je interesantna i stvarno se stiče utisak da je uživala dok je pisala ovaj roman.

Sve u svemu, knjiga je zabavna i dinamična i mislim da će leći svima, a pogotovo ljubiteljima Mračnog Viteza.

Ja sam kupio standardno izdanje knjige (čak ima ubačen i jedan mali poster), ali sam verovatno kao pravi Betmen fan trebao da kupim kolekcionarsko izdanje “Urban Readsa” (koje deluje prilično kul).

Pogreši čovek…

 

A vi, dragi Bat-čitaoci, da li ste i vi fanovi Betmena ili ne? 🙂

 

Tags:
Category:

Slepčeva priča

Date:        Leave a comment on Slepčeva priča  

 

Slepčeva priča – Đunićiro Tanizaki

 

Đunićiro Tanizaki je jedan od najčuvenijih japanskih prozaista 20. veka, poznat po tome što je u Japanu pokrenuo talas književnih dela koja govore o japanskoj prošlosti, i to posebno o dobu samuraja. U ime svih ljubitelja Japana i samuraja, hvala mu na tome.

Radnja “Slepčeve priče” smeštena je u period 16. veka (Sengoku Đidai), u vreme velikih (i surovih) vladara, vojskovođa i ratnika, poput Ode Nobunage, Tojotomija Hidejošija i Tokugave Iejasua, grandioznih bitaka i taktičkih nadmudrivanja i strasnih ljubavi, što je sve kulminiralo čuvenom bitkom kod Sekgahare. Za vas koji niste veliki zaluđenici za samurajima i Japanom, pojednostavljeno objašnjenje je: “Mnogo kul period u Japanu sa samurajima”. 😀

Priča počinje sa slepim maserom i muzičarem Jaićijem koji, Bog zna gde u Japanu između Edoa i Kjota, masira umornu gospodu. Jednom od posetilaca, za koga je zaključio da je načitan i pismen (što nije bila mala stvar za taj period), uz masažu je otvorio i svoju dušu, i počeo da priča svoja sećanja na period kada je služio gospodaricu Oići (za koju se smatralo da je jedna od najlepših žena ikada, poput Helene Trojanske), sestru gospodara Ode Nobunage, a ženu čuvenog feudalnog gospodara, časnog Asaija Nagamase.

Kao slepi sluga i veliki miljenik gospodarice Oići, Jaići je imao pristup svuda, što mu je omogućavalo da čuje štošta bitno i nebitno. Ali, Jaići sâm za sebe kaže da je on bio skroman i plašljiv, i da je za njega bilo najveće zadovoljstvo da služi gospodaricu Oići i njene ćerke, da ih masira i svira im na šamisenu.

Avaj, Jaići nam dalje priča kako život i nije bio tako blagodaran u zamku. Oićini muž i brat se teško zavadiše. Nobunaga je svojim beskompromisnim i pokvarenim ponašanjem i taktikama širio svoje posede, čak i preko preko oblasti kojima se vladali Nagamasini bliski saveznici, što je zasmetalo časnom Nagamasi. I tu je Nobunagina zloba i podmuklost došla do izražaja, kada je iskoristio sve moguće prilike da pokori i Nagamasine posede, tertajući ga na samoubistvo. Oići je morala sa svojim ćerkama da se skloni u jedan udaljeni zamak, gde je skoro deceniju provela izolovana od sveta. Ali, tu je i dalje bio verni Jaići koji ih je služio, usput osluškujući o dešavanjima van zamka.

Posle Nobunagine smrti, kako nam Jaići dalje priča, razvilo se veliko rivalstvo između dvojice Nobunaginih vazala i vojskovođa, Kacuija i Hidejošija, koje je kasnije preraslo u otvoreno neprijateljstvo.

Kasnije se gospodarica Oići udala za gospodara Kacuija, i izgledalo je da će najzad moći da uživa u sreći sa porodicom. Ali, njena sreća nije mogla dugo da traje, jer su Kacuije i Hidejoši zaratili. A Jaići je svemu tome prisustvovao kao (slepi) mirni i nemoćni posmatrač.

Zašto na kraju romana zatičemo Jaićija kako se potuca po Japanu, šta se desilo sa gospodaricom Oići i njenim ćerkama, zašto je Oići mrzela Hidejošija i još neka bitna pitanja, odgovore na to ostavljam vama da otkrijete kada pročitate ovo delo.

Roman je kratak i baš se brzo čita, a što se tiče stila pisanja, tj. prevoda, samo ovo ću napisati.

Poznavaocima i ljubiteljima Japana i njegove kulture i književnosti je nesumnjivo poznato ime Dragana Milenkovića. Gospodin je 1994. godine dobio Specijalnu nagradu za prevođenje, koju dodeljuje „Japansko udruženje književnih prevodilaca“ i „Japanski Pen klub“, jedinu koji je dobio neko iz ovog dela Evrope, i to upravo za prevod ovog dela. Mada (još) ne znam japanski, ne sumnjam da je Dragan Milenković uradio odličan posao. Roman je jedno pravo lepo zadovoljstvo za čitanje, i prosto možete kroz Jaićijeve reči da zamislite te događaje kojima je prisustvovao.

Ljubitelji Japana i samuraja verovatno već idu u obližnju knjižaru. A i vi ostali bi trebali da uradite isto. 🙂

Knjiga je pun pogodak.

Toliko. 🙂

 

Pitanje za drage čitaoce: Imate li vi možda da preporučite neko slično delo?

 

 

Tags:
Categories:

#AskGaryVee – O biznisu, marketingu, menadžmentu, vinu, roditeljstvu i čemu sve ne

Date:        Leave a comment on #AskGaryVee – O biznisu, marketingu, menadžmentu, vinu, roditeljstvu i čemu sve ne  

 

                  #AskGaryVee

 

Ako iole provodite vreme na socijalnim mrežama (Pobogu čoveče, ko to danas ne radi – prim.podsvesti), sigurno ste primetili jednog glasnog, kontroverznog i (pomalo) bezobrazno drčnog čoveka, koji stalno kači (tj. najverovatnije to radi njegov tim) video snimke, motivacione postere i šta sve ne. Snimci mu budu urađeni kako mobilnim, tako i profi kamerama, u goste mu dolaze poznate ličnosti iz sveta biznisa, drži poslovno-motivaciono-inspiracione govore pred stotinama i stotinama ljudi. Ima svoju medijsku imperiju. Bolno je iskren i drčan, a neki bi rekli i arogantan i bezobrazan. Obožava da dokazuje ljudima kako svako može da zaradi par dolara u kratkom vremenskom periodu, i to radi tako što se pojavi na nekoj garažnoj rasprodaji, gde nađe nešto povoljno, pa proda skuplje. Ljubitelj je i poznavalac vina i fan je Džetsa.

Pretpostavljam da već imate predstavu o kome govorim.

Dame i gospodo… Geri Vajnerčuk.

“#AskGaryVee” je popularna emisija (možete je pronaći na youtube-u) u kojoj Geri daje odgovore na razna pitanja iz oblasti biznisa, socijalnih medija, startup-ova, kao i o načinima stvaranja navika za izgradnju (uspešnog multimilionskog) biznisa.

Knjiga “#AskGaryVee” objedinjuje najzanimljivija pitanja i odgovore iz istoimene serije, sada dodatno proširene i ispelgane verzije istih.

Na više od 300 strana podeljenih u 22 poglavlja, Geri, direktno i bez uvijanja u oblande i šećerleme, odgovara na pitanja koja se tiču raznih tema, od pokretanja biznisa preko oglašavanja na Fejsbuku, sadržaju na mrežama, marketing influenserima, zahvalnosti, liderstvu, samosvesti, investiranju, menadžmentu, porodičnom biznisu, roditeljstvu…

Ono što je zanimljivo, jeste da Geri nije osoba koja daje samo uopštene savete. Često će ići i u detalje. Ako vas iole zanima bilo šta vezano za svet biznisa, poput osnivanja kompanija, marketinga, socijalnih medija i slično, knjiga vam sigurno neće biti dosadna.

Ono što je takođe interesantno, jeste motiv koji se stalno provlači kroz Gerije odgovore. A to je da treba zapeti i “razbijati se od posla”. Ali, Geri je takav tip preduzetnika. Živi za svoje emisije, zaposlene i projekte, a preostalo vreme je okrenut porodici. Neki bi možda rekli da je Geri ekstremni radoholik, ali hej, on u tome vidi i neke svoje više ciljeve. Želja mu je da kupi Džetse, da uloži u budućnost i pokušava da predvidi šta je ono u šta vredi investirati.

Neću ulaziti i opise samih poglavlja. Jednostavno krenite od onog dela koji vas interesuje. Knjiga je tako koncipirana da se može čitati bukvalno od bilo koje strane (tj. pitanja koje je postavljeno Geriju). Po meni je, doduše, prvo poglavlje (“Oblaci i blato”) pun pogodak.

Umesto zaključka o samoj knjizi, želeo bih da vam kažem još ponešto o Geriju Vajnerčuku. Neki ga smatraju ekspertom, osobom koja prilično dobro poznaje biznis. Mnogi ga vide kao arogantnog, nadobudnog smarača, koje se preterano eksponira u medijima. Ali, činjenica je da je taj čovek krenuo skoro od nule, da je više verovao u praktično znanje nego obrazovanje (o tome i sam iskreno govori). Stvorio je svoju malu imperiju sa preko 800 zaposlenih, poznate klijente (“Pepsi”, “Toyota”, “SyFy”, “Johnson”), ima verne pratioce i obožavaoce po celom svetu, nekoliko bestselera za pojasom, investira u razne projekte (među prvima je investirao u Twitter i Uber…pametni potezi 🙂 ), tražen je kao govornik, na Fortune-ovoj listi je “40 ispod 40”, itd…

Sve u svemu, čovek jeste galamdžija, ali je njegov uticaj nesporan.

Bilo da se slažete sa njegovim pogledima na svet i biznis ili ne, mislim da vredi pročitati njegove knjige. Definitivno planiram da u skorijoj budućnosti pročitam njegovu knjigu “Razbijaj”.

 

Pitanje za drage čitoace: Šta mislite o Geriju Vajnerčuku? Galamdžija ili pravi biznismen?

 

Tags:
Category:
Facebook
Google+
LinkedIn
Twitter
Follow by Email
RSS
PINTEREST
sr_RSSerbian
en_USEnglish sr_RSSerbian