I na redu je poslednja knjiga u trilogiji Život-Sreća-Uspeh.
I sada će neko reći: „Da pogodim. Knjiga malog formata, puna zanimljivih i poučnih pričica i anegdota, prožeta citatima i Kenanovim pogledima na život, sreću, prijateljstva… Zar zaista vredi i ovaj put dati pare na knjižicu punu priča koje se mogu pronaći svuda?“
Da odmah iskreno odgovorim: Da, knjiga je rađena u istom stilu. Trideset i tri priče (iz celog) sveta, prožete citatima i Kenanovim mislima. Da li vredi pročitati i ovu knjigu?
Da. Kratko i jasno.
Meni je pogotovo vredelo pročitati ovu knjigu, jer me je podsetila na neke priče na koje sam skroz zaboravio, a trebalo mi je da ih se podsetim, i možda sam ih se podsetio baš u pravom trenutku!
Priče nam govore o tome kako se nositi sa iskušenjima, ogovaranjima, uvredama, kako prepoznati prave prijatelje, šta je u životu cena, a šta vrednost, zašto treba smoći snage i oprostiti neke stvari.
Zaista verujem da priče postoje da uspavaju malu decu. Ali, i da postoje da bi „probudile“ odrasle ljude. Da ih probude iz „zatvora“ strahova, „pećina“ letargija, začaranog kruga besa i osećaja nemoći.
Nekada vas neka priča može trgnuti više nego nekakvi saveti.
Iako je ovo možda i najbolja knjiga Kenana Crnikća (kod mene je mrtva trka između ove i „Pazi kojeg vuka hraniš“), recenzija će biti i najkraća.
Jer je ova knjiga koja će se (kao i prethodne) brzo pročitati, ali onda treba natanane razmisliti o svemu napisanom.
Pogotovo treba obratiti pažnju na deo koji govori o pet tipova ljudi i njihovom odnosom prema životu.
Kenan Crnkić definitivno ima dara da privuče pažnju čitaoca i natera ga da se zamisli nad nekim stvarima. Očigledno su s razlogom njegove knjige hit u regionu. 🙂
A vi, dragi čitaoci, hoćete li preživljavati, proživljavati, ili možda „nadživeti“ život? 😊
Evo nam opet Kenana Crnkića. I opet jedna lepo ukoričena knjiižica koja se može pročitati za jedno popodne.
I opet su ovde napisane poznate stvari.
I opet… knjiga koja valja i kojoj ćete se često vraćati. 😊
Iskreno, ova knjiga mi se i više dopala od prethodne.
Ako je prethodna knjiga („7 tajni uspeha“) govorila o uspehu, onda nam ova govori o sreći.
Ali ovde nema klasičnih pravila/zakona/veština dolaska do sreće.
Već priče i anegdote, praćene objašnjenjima i razmišljanjima.
Da, dobro ste pročitali.
U ovu knjigu, Kenan Crnkić je smestio 26 poučnih priča iz celog sveta. Verujem da ste čak za većinu njih i čuli. I svaku priču prati Kenanovo razmišljanje o realnim životnim situacijama, i kako bi iskustva iz tih priča trebali da primenimo na realan život.
„Pa, dobro…“, neko će primetiti. „Za razliku od prošle knjige, ovo je zbirka pričica, koje čak i nisu njegove! Malo je pričao o poentama tih pričica, i to je to! Te priče postoje i u drugim knjigama, na internetu, itd… zašto je onda ova knjiga posebna?“
Odgovor bi se mogao pronaći u kontrapitanju.
Kada ste zadnji put pročitali knjigu punu priča i anegdota, a čije po(r)uke biste mogli da primenite i na svakodnevni život?
I šta fali pričama?
Za mene su poučne priče i anegdote uvek predstavljale jedan od primera životnog iskustva. Uverenja sam da se, posle prakse iz prve ruke, na primerima (i pričama) najbrže uči. To znam i iz svog iskustva.
A osim toga, kao deca smo najviše voleli priče (dok nismo otkrili svet filmova i video igara :D). Nebitno je da li nam ih je neko drugi pričao ili smo ih sami čitali, prosto smo ih „gutali“. One su nam bile prozor u neki nama neverovatan i nestvaran svet. Ali su nam davale i neke veoma bitne životne po(r)uke koje su dosta oblikovale i naš pogled na svet. Šta je dobro, šta je loše, kako biti pravedan i mudar, kako se nositi sa lukavim ljudima itd…
A onda smo odrasli.
Priče smo zamenili jeftinim novinskim člancima, punim iluzija i tragedija, gde nema puno pozitivnih vesti. Ili smo, možda, čak i potpuno prestali da čitamo. A lekcije o sreći pokušavamo da pronađemo putem nekih drugih kanala.
A možda smo čak i prestali da tragamo za srećom.
I zato je dobro ponekad imati ovakvu knjižicu uz sebe.
Neko će možda reći: „Pa ovo dođe kao doza motivacija! Pročitao jednom i gotovo! Šta dalje?“
Ali, nisu bez razloga rekli da je motivacija poput tuširanja – preporučuje se svaki dan. 😀
Sve u svemu, knjiga je napisana jednostavnim stilom. I to joj je sasvim dovoljno.
Iskreno, mislim da mi se ova knjiga i više dopala od prethodne (Već si to rekao, slušaš li ti sebe – prim.podsvesti). A izgleda da nije bez razloga ova knjiga zaludela i region.
Umalo da zaboravim! Poslednji deo knjige (77 pitanja). Јedan prijateljski savet. Odradite ih „u cugu“, odgovarajte instinktivno. Ako počnete da se osećate iziritirano, samo nastavite nesmanjenim intenzitetom, velika je verovatnoća da će vam i odgovori biti iskreniji. 😊
Kada je u pitanju igrani svet DC univerzuma, stiče se utisak da stvari (možda i polako) kreću nabolje, pogotovo kada izađete iz standardnih superherojskih okvira. A kada to uradite, onda se desi da napravite nešto što neće biti interesantno samo ljubiteljima superheroja, već i generalno filmofilima.
Tako je ispalo i sa „Patrolom prokletih“ (Doom Patrol).
Postoji mnogo razloga zbog čega je, po meni, ova serija odlična:
Glumačka postava: baš sam se obradovao kada sam video Brendona Frejzera! Nekadašnji „zlatni dečko Holivuda“, koji nas je zabavljao svojim hitovima, poput „Đorđe iz džungle“, „Začaran“ (svi se dobro sećamo „đavoljeg“ izdanja Elizabet Harli :D) ili trilogije „Mumija“, poslednju deceniju nije baš bio viđan u holivudskim hitovima (iz mnogobrojnih razloga se morao povući iz Holivuda). Ovde se našao u pravoj ulozi! Zatim Alan Tidik (kultna serija koja-je-nepravedno-otkazana-i-koju-fanovi-ne-mogu-da-prežale „Firefly“ i „3:10 to Yuma“), za koga ne treba spominjati njegovo genijalno pozajmljivanje glasova otkačenim animiranim i CGI junacima, poput HeiHei (mom oduševljenju nije bilo kraja! :D), Lenny, Duke of Weaselton, Iago i K-2SO. A sada u odličnoj ulozi bizarnog negativca. Zatim je tu i Met Bumer (da li je dovoljno reći „White Collar“?), kao i Dajen Gerero u izazovnoj ulozi tinejdžerke sa poremećajem višestruke ličnosti (devojka je, inace, ’86 godište!). I da ne zaboravilmo legendarnog Timoti Daltona (za koga mislim da zaista nema potrebe nabrajati njegovu sjajnu filmografiju). Dobra postava – potvrđeno!
Junaci – naši superheroji nisu nikakvi idealni uzori za kojima se ciči, vrišti i pada u nesvest (poput Betmena, Supermena ili Čudesne Žene). Ne, ovde imamo Robot-čoveka (nekada popularni vozač auto-trka, kome je u nesreći spašen samo mozak, sada smešten u metalnoj šklopociji koja deluje kao Limenko koji bio u emisiji „Pimp my ride“). Onda je tu nekadašnji pilot, koga je u avionskoj nesreći zveknula negativna energija, pa je zbog visokog stepena opekotina i radijacije sada sav u zavojima poput mumije (a u njemu sada „živi“ i nekakav energetski entitet sa kojim ima problema u komunikaciji). Onda je na redu Luda Džejn sa poremećajem ličnosti … samo što su kod nje 64 ličnosti, i sve su poremećene…i pride svaka ima svoju supermoć… i pojavljuju se kako je kojoj volja. Prelepa Rita Far/Elastična Žena, nekadašnja holivudska zvezda, koja je prilikom snimanja filma doživela nesreću i dobila moć da mutira i menja delove svog tela (i to u ne baš privlačnom izdanju…videćete već). A tu je i legendarni Kiborg/Cyborg iz svojim mlađih dana (i godinama daleko od svog punog potencijala). I ne zaboravimo glavnog negativca, koji ima moć da utiče na realnost… i još pride veruje da je narator serije! (Deadpul bi svašta imao da kaže na ovo :D). I ne zaboravimo Šefa, mentor i „otac“ našoj bandi superheroja, pun tajni iz prošlosti i greha iz mladosti. A sporedni likovi su priča sebe (ulica koja je živi entitet, pacov Admiral Viskers sa Betmen kompleksom i bubašvaba Ezekiel koja propoveda apokalipsu su šou za sebe).
Radnja – kao i njeni junaci, uvrnuta i bizarna. Gomila neprilagođenih superheroja treba da se bori protiv bizarnog negativca koji se konstantno igra sa njihovim umovima (a pri tom oni i nemaju pojma kako se ponašaju superheroji).Kao što možete da vidite, mnogo toga interesantnog se ovde krije. Ima solidne akcije, dobru audio-video podlogu, uvrnut i mračan (i pomalo nastran) humor. Ne baš serija za decu…definitivno za starije uzraste.
A sada i ključni razlog zašto je ova serija sjajna za odrasle:
Sami superheroji i njihova međusobna interakcija – naši junaci nisu dobili svoje moći na rođenju ili u nekakvim polustrašnim nesrećama. Ovo su superheroji koji su preživeli traumatična iskustva, koja su ih unakazila i nanela im fizičke i psihičke (a i duhovne i emotivne) ožiljke za ceo život. Traume koje su dovele do toga da su, posle svojih nesreća, samo životarili, da ne kažem egzistirali pod „staklenim zvonom“, sakriveni od ostatka sveta. Čak i kada su se okupili i „pokušali“ da urade neke superherojske stvari, situacija nije bila ništa bolja (videćete već u prvim epizodama). Koliko god pokušavali da budu „porodica“, oni su sebični, frustrirani, nepoverljivi jedno prema drugom, često bez osećaja u komunikaciji (neslane šale kojih nisu ni svesni kako vređaju, uvreda koje „istresaju“ jedni na druge u afektu i slično…, u prevodu, empatija = 0). Drugim rečima, ponašaju se neverovatno ljudski. Prosto uhvatite sebe kako se nervirate sa njima, ljutite na njihove reakcije… A povrh svega, glavni neprijatelj im je bizarni ludak koji se poigrava sa njihovim najvećim strahovima, a i sâm krije svoje frustracije i strahove.
Ali, takođe i vidite kako naši junaci pokušavaju da se izbore…ne, bolje je reći, suoče, prihvate i prigrle svoje strahove, mane i nesavršenosti kao deo njihove ličnosti…i onda postaju, pa, malo bolja verzija sebe.
Sve epizode su uvrnute, bizarne i blesave, ali poslednje su…vau!
Kao što rekoh, nebitno je da li ste ljubitelji superherojskih serija i filmova ili ne. Ovo je serija za sve, jer prvenstveno govori o tome kako poraze, slabosti i porive treba prihvatiti kao deo sebe, ali ne i pokoriti im se, već uprkos njima, ići i napred i boriti se za (bar malo) bolji život.
I za kraj, dobre ocene na IMDB-u i Rotten Tomatoes dosta govore o kvalitetu serije.
Život često (ili stalno?) ima čudne i neobične puteve. U periodu kada sam odlučio da (ponovo) pročitam i recenziram knjige dr. Kenana Crnića, pojavila se vest da će gorenavedeni gospodin održati u Beogradu promociju svoje najnovije knjige („Nadživeti život“) i kraće (besplatno) predavanje u jednoj beogradskoj knjižari u Knez Mihailovoj ulici.
Malo li je reći da je knjižara bila prepuna ljudi željnih da čuju predavanje, a zatim dobiju potpisanu knjigu i slikaju se sa Kenanom Crnkićem? A oni koji su želeli, mogli su i da po par minuta popričaju nasamo sa njim o temama koje su ih interesovale. Zaista zanimljiv i neobičan čovek, moram priznati, čak i kao da je pomalo mističan…ali, više o tome neki drugi put. 🙂
Da se okrenemo knjizi…
„7 tajni uspeha“ je prva knjiga dr. Kenana Crnića. Knjiga je manjeg formata, nešto preko 100 strana. Hm, zanimljivo… sedam tajni ushpeha smešteno u jedno popodnevno čitanje. Malo? Ili možda taman koliko treba? A i koje su to tajne?
Definiši cilj
Zauzmi ispravan stav
Napravi plan
Usvoji pobedničke navike
Brendiraj sebe
Poveži se (networking)
Spoznaj svrhu
Knjiga je prožeta citatima, tehnikama, objašnjenjima, savetima i anegdotama kojima se pokušava objasniti kako da se pronikne u tajne uspeha.
I ovde ću se zaustaviti na samom opisu knjige. Da, da, znate da se uvek raspišem o tome šta se dešava u nekoj knjizi, ali ovde ću napraviti izuzetak.
A sada ću vam i objasniti zašto.
Dok budete čitali (a i kada završite) knjigu, možda ćete se osećati blago zbunjeni. Hajde to što se knjiga brzo pročita, nego su i tehnike opisane u ovoj knjizi dosta bazične (i logične), i, ako ste već bili u dodiru sa knjigama iz oblasti komunikacije, motivacije, marketinga ili sličnog, prepoznaćete veliki deo toga i u ovoj knjizi. Ali, ovde stvari postaju zanimljive.
Možda ima veze sa tim što je Kenan Crnić doktor ekonomskih navika i s obzirom na njegovu životnu priču. A možda i nema veze.
A to (poenta) je da knjiga nema „prazan hod“. Dobijate knjižicu koja kao da se trudi što jednostavnije i što više sažme šta je ono što bi bilo poželjno da razumete i uradite da biste bili korak bliže svojoj viziji uspeha.
Svako poglavlje počinje pričicom, koju prati objašnjenje, a zatim je praćeno savetima i tehnikama, a na sve to se prožima i citatima poznatih i uspešnih ličnosti. I lep je (i koristan) detalj da ti citati nisu tu tek tako random ubačeni, već zaista lepo uobličavaju svako poglavlje.
U ovoj knjizi nećete naići na „praznu filozofiju“ ili titranje čitaocu, samo direktne i iskrene činjenice.
Nemojte pogrešno da shvatite, stil pisanja nije „hladan“. Naprotiv, imate osećaj kao da ste se našli na kafi sa piscem, i prijateljski razgovarate na temu uspeha. Opušteno, ali direktno i bez okolišanja.
Knjiga ima i simpatičan detalj, poput ogledala umesto uvodnog dela (što me je odmah asociralo na Napoleona Hila). Pametan i poučan detalj i dobar podsetnik ko nam je najveći saveznik u životu.
Meni se dopalo podsećanje na SMARTI tehniku. Da, dobro ste pročitali, ne SMART, nego SMARTI. Odličan podsetnik kako cilj ne može biti SMART ako nema ono I… hehe, kapirate? Ne? Dobro… uh, ovo je trebalo da bude duhovita igra reči (Humor ostavi meni, nesrećo! Samo se ti drži pisanija – prim.podsvesti).
Sve u svemu, definitivno nije bez razloga zašto su knjige Kenana Crnića veoma popularne i tražene u regionu. Ima nešto u njegovim rečima. U svakom slučaju, pročitajte i sami se uverite.
Gajim veliko poštovanje prema Robinu Šarmi. Zaista smatram da ima snage u njegovim rečima i da on nije (niti će ikada biti) još jedan u nizu onih koji pišu generičke tekstove u motivacionim knjigama.
Počevši još od „Kaluđera koji je prodao svoj Ferari“, Robin je pokušavao da ljudima vrati veru u same sebe. Neki su ga kritikovali da možda piše previše idealistički i da nije jednostavno primeniti njegova shvatanja i viđenja sveta na moderni svet. Ali, između onih motivacionih pisaca/govornika koji pišu (bukvalno) bajke i fantazije u svojim knjigama, i onih koji pokušavaju da idu na kartu surovog (i bolnog) realizma, pragmatičnosti i praktičnosti, Robin se vodi nekakvim, da tako kažemo, „idealističkim realizmom“, gde se ljudima dopadaju njegove misli, ali i veruju da je to o čemu govori/piše ostvarivo. I zbog toga ga ljudi vole i poštuju.
Ali, sada ću se više fokusirati na samu knjigu.
Sticajem okolnosti (ili igrom sudbine), jedna nesrećna preduzetnica i jedan izgubljeni umetnik postaju „učenici“ gospodina Rajlija Stouna, jednog čudnovatog i blesavog, ali opet zen-spokojnog biznismena-multimilionera (uz asistenciju misterioznog motivacionog govornika Čarobnjaka), koji ih uvodi u neobični klub ranoranilaca, sa ciljem da im ukaže i pokaže kako da vode izuzetan i ispunjen život, i na finansijskom i na zdravstvenom i na duhovnom planu.
Suština ove knjige se krije u tome da je Robin Šarma ukomponovao sva svoja znanja, učenja i istraživanja uspeha i sreće kojima se bavio godinama (i decenijama) unazad.
A sve počinje od ranog ustajanja, malo pre pet ujutru, i maksimalnog iskorišćavanja tih par sati (dok, na primer, ne krenete na posao). Gospodin Rajli prenosi svoja znanja i praktične tehnike preduzetnici i umetniku postepeno, sa namerom da pokrije sve bitne aspekte života, što bi dovelo do savršenog balansa u čovekovom životu na svim poljima. A to je ono za čime svi mi očajnički tragamo.
Moram da podelim nešto sa vama. Skoro ¾ knjige me nisu impresionirale. Značaj ranog ustajanja, jutarnjih vežbi, meditacije, vođenja dnevnika, ciklusi spavanja… sve ovo sam već znao ili mi je bilo poznato iz mojih istraživanja. Ali, shvatio sam da treba da se radujem ovom saznanju! I Robin Šarma i ja smo, na naše individualne načine, došli do sličnih zaključaka. Što znači da kombinacije navedenih tehnika bi zaista mogle da dovede do sreće. Ili slobode, ako više volite. Hm… ako je i Robin Šarma to zaključio, možda zaista ima nešto u svemu tome. Tako da je ovo istovremeno i veliki plus za knjigu!
Ali, poslednjih 50-60 strana…čoveče! Te misli su bile tako divno uobličene i inspirišuće, da sam u jednom trenutku shvatio da se sve vreme smešim, zadovoljan i spokojan dok ih čitam. Pun pogodak, samo toliko ću reći!
Knjiga je lepo i razmuljivo napisana, mada bih iskreno voleo da je pročitam i na originalnom, engleskom jeziku, jer mi je srpski prevod delovao malčice, pa, „neprirodno“, tako da su mi u par scena reakcije junaka delovale malo previše čudne i nepredvidive (shvatam da je Stoun Rajli i inače čudan, ali ipak…), pa nisam siguran da li to ima veze sa prevodom.
Ovo je knjiga kojoj ćete se često vraćati, i sa kojom morate biti strpljivi da biste pronikli u suštinu nekih stvari. Mogu da vam garantujem da ima istine u Robinovim rečima u ovoj knjizi. I da je dosta toga zaista primenljivo i može biti efikasno.
Tako da sam i ja rešio da okušam sreću i priključim se klubu ranoranilaca. 🙂
A da li ste vi, dragi prijatelji, spremni da okušate sreću sa klubom ranoranilaca? 🙂
Mislim da je najbolje da recenziju ove knjige započnem (i završim) tako što ću probati da odgovorim na tri pitanja koja se najčešće vrzmaju po internetu u vezi sa ovim naslovom:
Ima smisla čitati ovu knjigu ako sam već odgledao snimke njenih videa sa Youtube-a o pravilu pet sekundi (u daljem tekstu: P5S)?
Da li je ova knjiga više o kopiranju postova drugih ljudi sa Facebook-a, Twitter-a i Instagrama kako im je P5S promenilo život (a samim tim i indirektno veličanje i hvalisanje Mel Robins)?
Da li P5S zaista funkcioniše?
Odgovoriti na prvo pitanje uopšte nije lako, iz jednog prostog razloga. P5S je jednostavno i princip njegovog funkcionisanja je jednostavan. Onog trenutka kada osetite kako vam instinkt šapuće da nešto treba da uradite, radi ostvarenja nekog vašeg cilja/želje, morate da odbrojite „5,4,3,2,1“ i preduzmete akciju pre nego što vas vaš mozak zaustavi svojim dilemama, strahovima i ostalim metodama odgovaranja od akcije. I to je to!
Melino P5S nije neko revolucionarno otkriće. To je nešto što je oduvek postojalo i nastaviće da postoji u raznim oblicima. Instinktivno reagovanje da se uradi nešto, „1,2,3 i hop“ ili „izbroj do 10 da bi se smirio“. Pet sekundi o kojima Mel Robins govori jeste, bar po meni:
– Reagovanje instinktom, pre nego što mozak „uleti“ sa svojih pet miliona „argumenata“ zašto nešto neće uspeti, a sve u nameri da vas (ironija života) zaštiti. Zbog toga imate petosekundni „prozor“ pre nego što se mozak aktivira sa argumentima i prevlada nad instinktom
– Kratkotrajna distrakcija mozga i slanje poruke da, odbrojavanjem unazad, mozak neku radnju mora da izvrši po isteku tih pet sekundi, što ga kratkotrajno sprečava da smišlja načine da vas zaštiti (ili je možda bolja reč sabotira?)
Odgovoriti na drugo pitanje je još teže nego na prvo. Neosporna je činjenica, bar pola knjige (ako ne i više) predstavljaju komentari ljudi sa društvenih mreža o tome kako im je P5S pomoglo/promenilo život. Da li je to jedna vrsta samopromocije Mel Robins i njeno indirektno hvalisanje? Možda. Mel to sâma zna najbolje. Međutim, Mel nije komentare/pohvale ređala po nekom nasumičnom principu. Trudila se da ih ubaci u skladu sa odgovarajućim poglavljem.
Probajte da shvatite, Mel u svojoj knjizi dosta priča i o neuspesima u njenom životu i kako ju je P5S spasilo propasti. Pored, već spomenutih, ispovesti ljudi koji su probali P5S (i koji su podelili svoja iskustva na društvenim mrežama), u knjizi ima i dosta naučnih činjenica koje je Mel prikupila na temu načina na koji mozak razmišlja, oklevanja i ostalog. Zaista, stvarno morate sami da procenite šta je pravi odgovor na drugo pitanje.
Ironija je da je najlakše dati odgovor na treće pitanje. A to je – DA. Koliko god vam zvučalo neverovatno (imajte na umu da ovo ipak dolazi od osobe koja se, kako ste do sada verovatno primetili, trudi da ostane što je moguće objektivnija kada su u pitanju knjige iz oblasti „populogije“ ili „popsija“, kako sam već krstio popularnu psihologiju 😀 ). Ako malo bolje pogledate ocene knjige, primetićete nešto zanimljivo. Kritike su uglavnom na račun toga da je knjiga bila nepotrebna, da je više okrenuta ispovestima drugih ljudi i njihova zahvalnost Mel… ali nisam primetio da je neko rekao nešto negativno o P5S.
A i zašto bi? Pravilo je jednostavno za primenu, ili kako je Mel sâma rekla: „Primena Pravila je jednostavna, ali nisam rekla i da je laka“.Vaša odluka da primenite Pravilo, kao i za sve ostalo u životu, jeste ono što je presudan faktor. Odbrojavanje pomaže, jer vam jasno stavlja do znanja da je izvesno da morate izvršite neku radnju, koliko god ona bila strašna. Ali, ako se uplašite („Bolje reći, utronjate“ – prim.podsvesti), odustanete ili kažete „triiiiii, dvaaaaaa, jedaaaaaan….nulaaaaaa…..minus jedaaaaan…….minus dvaaaaa….“ ili „evo sa’ ću“, nije Mel Robins kriva što P5S ne funkcioniše… krivi ste vi sami.
Stil pisanja je jednostavan, direktan, i ispresecan postovima sa društvenih mreža, ali se brzo čita i tu nemam puno šta da dodam.
„Da li da kupim knjigu ili pravac Youtube?“ Iskreno, sada kada sam stigao do kraja knjige, nisam siguran koji bi odgovor bio pravi. Možda sam, u početku, i bio za drugu opciju, ali sada meni knjiga deluje kao sasvim okej dopuna svemu vezanom za P5S. Eto, sačekajte prvi popust ili prethodno pozajmite knjigu i pročitajte su možda najbolji odgovori. 🙂
I za kraj, nemam pitanje, već preporuku za drage čitaoce: Probajte P5S i recite mi da li funkcioniše i kako je vama pomoglo? 🙂
Kako vreme odmiče, sve više postajem uveren da ljudi, kada su u pitanju knjige iz domena populogije (kako sam već krstio termin „populatn psihologija“… možda da stavim ™?), imaju nerealna očekivanja. Knjige bukvalno dobijaju negativne ocene, uz komentare „ništa novo“ ili „ovo sve već znam“… Pa, ako sve ovo već „znate“, zašto ne menjate svoj život na bolje, pitam ih. Ali, na to oni samo odmahnu glavom.
Neke knjige jednostavno služe da nas podsete na ono što već znamo, ili je pisac jednostavno imao želju da podeli neka svoja razmišljanja ili doživljaje sa čitaocima, pa ako se neko tu pronađe, pronašao se. I to je to…bar ja tako doživljavam neke knjige. 🙂
„Kafić na kraju sveta“ (u daljem tekst „KNKS“) Džona Streleckog nije „Alhemičar za 21. vek“, kako su neki preterali u hvaljenju. Mislim da ova knjiga ni ne pokušava niti može to da bude. „Alhemičar“ je knjiga koja…pa, izvrši neki specifičan uticaj na čoveka (ko je čitao i shvatio knjigu, razumeće me, nadam se 🙂 ). „KNKS“ je tu kao džepni podsetnik (a i te je veličine :D) ne neke stvari koje već znamo. Ali, to ne znači da je ova knjiga loša, naprotiv!
Naš glavni junak, Džon, je tipični nesrećni građanin sveta, koji stalno negde juri i žuri. Juri da nađe bolji posao, da bi našao više para koje će mu omogućiti da nađe više stvari koje može da kupi, da bi našao malo trenutnog zadovoljstva u svom životu… ma pravi Balkanac. ^^
U jednom trenutku mu (naravno) sve dopizdi presedne, uzima odmor i seda u kola, u nameri da se negde odveze i odmori od svega. Pošto mu, u jednom trenutku, dopizdi presedne i gužva u saobraćaju, on počinje da skreće ka nepoznatim putevima i uspeva da se izgubi na nekom starom putu. Zaluta pravo u Nedođiju. Nema gps, nema domet, benzinske pumpe ni za lek, a gorivo pri kraju. Pravi trenutak da se popizdi iznervira, krene da se šutira auto i psuju svi sveci.
E, baš u tom trenutku, u sred te vukojeb… nedođije, Džon pronalazi kafić.
Već sada vam je jasno da bi ovo lako mogao da postane neki horror film, i da niko ne bi pri zdravoj pameti tamo ulazio. Ali, Džon je gladan i umoran, pa ipak odlučuje da ušeta u kafić.
Kad ono simpatičan kafić, prijatna atmosfera, po neki gost, ljubazna i simpatična konobarica, a iz kuhinje se čuje cvrčanje hrane. Džon uzima méni da nešto prezalogaji, i tu ga standardno čekaju jaja sa slaninom, kačamak, lepinja sa kajmakom i ajvarom, deset upola sa lukom, pasulj prebranac, pita sa jabukama, tufahije (dobro, ne baš ova jela, već pre američke verzije istih). Na meniju su i tri pitanja.
“Zašto ste ovde?”
“Plašite li se smrti?”
“Da li ste ispunjeni?”
Pitanja koja vam definitivno trebaju uz burek, zar ne? 🙂 E pa, Džon u ovom kafiću započinje razgovor sa konobaricom Kejsi, kuvarom-vlasnikom Majkom i En (jednom od gošća), baš o ovim pitanjima, sa ciljem da pronađe odgovore na njih. Džonu ubrzo postaju jasne neke stvari, a razlozi zašto mu odgovori na ta tri pitanja nisu “Šta vas boli ***** zašto sam ovde”, jesu:
kafić definitivno ima neku neobičnu atmosferu
konobarica, kuvar i gošća mogu da mu čitaju misli
konobarica, kuvar i gošća definitivno vode ispunjeniji život od Džona
hrana im je brutalno dobra
I tako Džon, u razgovoru sa njima o pitanjima sa ménija, otkriva (ili bolje reći, podseća se) da nije uvek sve atomska fizika kada je u pitanju sreća.
Video sam da su utisci o knjizi podeljeni (a to ste verovatno mogli i da pretpostavite iz mog uvodnog dela), uz komentare da se:
knjiga pročita u jednom dahu
ne daje konkretne savete
da je sve ovo već poznato
Da vam kažem iskreno, stavke 2) i 3) poseduju skoro 95% knjiga iz ove oblasti… ali mislim i da je to u redu, jer NE POSTOJI UNIVERZALNA FORMULA ZA SREĆU KOJA FUNKCIONIŠE 100%! Ali, zanimljivo je da veliki broj nas greši sa 1). A znate zašto?
Meni se tu desilo nešto interesantno. Generalno, knjiga je malog formata i može da se pročita za dva sata. Ali…
Sticajem okolnosti (tj.obaveza), meni se čitanje ove knjige razvuko na tri dana. I što je zanimljivo, morao sam da prekinem sa čitanjem bukvalno onog trenutka kada bih završio sa jednim od tri ključna pitanja iz ove knjige. A onda bi mi se to pitanje vrzmalo po glavi ceo dan, kao i neki od odgovora misterioznih ljudi iz kafića.
I tu sam nazreo (bar za mene) jednu od poenti ove knjige. A pored toga, ovde ima i poneka interesantna misao o kojoj vredi da svako razmisli.
Stil pisanja je jednostavan, bez preteranog komplikovanja. Nema nikakve duboke filozofije, metafizike i sličnog. Nekoliko dijaloga, kao i šta je dovelo do toga da su Kejsi, Majk i En sada zadovoljniji svojim životima nego što su bili, malo Džonovih razmišljanja, i to je srž. Jednostavno, zar ne?
A jednostavnost nam je nekada preko potrebna, zar ne?
Sve u svemu, “KNKS” je simpatična knjižica. Neće nam možda otkriti neke nove horizonte, ali će nas podsetiti na neke jednostavne stvari koje (ne)svesno previđamo. Meni su se posebno dopali razgovori na temu ispunjenosti, kao i pogleda na rad i materijalne stvari.
A da li ste vi, dragi čitaoci, imali neko tako slično, neobično iskustvo, poput Džona? 🙂
(NAPOMENA: Ovo je recenzija treće knjige u trilogiji, i samim tim, sadrži dosta spoilera, tj. otkrivanja bitnih događaja, detalja i likova. Savetujem vam da prvo pročitate recenzije prve i druge knjige. Upozoreni ste 🙂 )
Druga knjiga nam je otkrila dosta toga o Republici, Kolonijama, Patriotama, kao i bolno-strastvenom odnosu Dana i Džun. Videli smo kako je Dan stao na stranu Republike i podržao novog Elektora u borbi protiv Kolonija i Patriota, saznao da je teško bolestan i da verovatno neće dugo još poživeti. Stoga je rešio da se distancira od Džun, tako što ju je ubedio da prihvati ponudu Elektora Andena i postane Princeps-Elekt, kao i da njihova veza ne bi imala budućnost, zbog svega što se izdešavalo.
Od tada je prošlo nekoliko meseci. Dan, narodni heroj, sada živi kao slobodan građanin u San Francisku sa svojim bratom Idenom, pokušavajući da se privikne na mirniji život, provodeći dane uz cigarete, lutanja gradom i sve jače glavobolje kako bolest napreduje.
I onda jedan poziv menja sve. Dan dobija poziv da prisustvuje “izuzetno važnom banketu”, gde će biti prisutni svi uticajni ljudi Republike, uključujući i Elektora Andena. Naravno, ovo ne bi bio prvi poziv na banket koji bi Dan samo “iskulirao”, da nije bilo nešto neobično u tom pozivu.
Taj poziv je stigao od Džun lično. Prvi put ga je nazvala posle toliko meseci.
Dan odlučuje da ode na taj banket, koliko zbog Džun, toliko i jer ga je mučio neki osećaj da se tu još nešto dešava (a da nije vezano za divljanje hormona i napaljenost). I od tog banketa započinje emotivno-akcioni rolerkoster na trista strana knjige, koji uključuje:
Zvanična objava rata Republici od strane Kolonija?
Republika mora da nađe način da dobije podršku stranih sila da ne bi izgubila rat, ali po koju cenu?
Iden je možda ključ za kugu?
Džun saznaje da Dan umire?
Danova napaljenost i zaljubljenost?
Džunina napaljenost i zaljubljenost?
Scene seksa?
Tes otkriva Danu svoje prave emocije?
Scene rata i sabotaža?
Scene eksplozija?
Scene revolucije?
Scene izdaje?
Scene raznih scena?
…i još puno toga strašnog i uzbudljivog (Brate, ti kao da najavljuješ sledeću epizodu neke serije, o’ladi malo – prim.podsvesti).
Khm…elem…
Šalu na stranu, ovom knjigom je Mari Lu lepo zaokružila trilogiju. Kao i prethodne dve knjige, nabijena je akcijom i emocijama. Vidimo kako su naši junaci dosta sazreli i promenili su u period dok su bili razdvojeni. Onog naivnog, detinjastog sa početka prve knjige, više nema. Ratovi, revolucije, izdaje i smrti njihovih bližnjih su ih promenili i naterali da za neke stvari očvrsnu. A opet, za neke (emotivne) stvari, naterali su ih da zbace maske i pokažu svoja prava lica. Mari Lu je ovim knjigom zaista pokazala komplikovanost ljubavi dvoje mladh ljudi, koji, iako oboje znaju da se vole, postoje i neki mračni detalji iz prošlosti koji će uvek visiti nad njihovom srećom.
Ni akcija nije izgubila svoj ritam. Mada su Dan i Džun proveli dosta meseci u (relativnom) miru i neaktivnosti, pokazali su u trenucima najveće krize da se neke stvari nisu promenile. Džun je i dalje u duši ostala vojnik Republike, Uzdanica, proračunati borac koji u trenutku analizira situaciju na bojnom polju. A Dan je, i pored bolesti, pokazao da je i dalje heroj naroda Republike, Legenda, ekspert za smicalice, lukavstva i sabotaže iza neprijateljskih redova.
A ša se desilo sa našim junacima nakon svih peripetija, eeeee…
Jedan detalj koji će se, verujem, dopasti čitaocima, jeste što ćemo najzad saznati kako se živi i na drugim kontinentima. Konfederativne Nacije Afrike, Antarktika, Evropska Unija… do sada su nam to bili samo pojmovi o kojima nismo puno znali u ovoj trilogiji, osim da nisu toliko siromašne kao što ih je Republika predstavljala svojim građanima (čak naprotiv), kao i da na Severnu Ameriku ne gledaju baš blagonaklono. Sada ćemo imati priliku da nakratko posetimo i Antarktiku, koja na prvi pogled deluje kao savršeno uređeno društvo (ali, da li to samo deluje tako spolja, ostaviću vama da odlučite).
I, da sumiramo. Sve u svemu, debitantska trilogija Mari Lu je ispala jako dobro i kvalitetno napisana. Možda se ovim završila priča o Danu i Džun (a možda i nije, nikad se ne zna), ali otkriće da postoji svet van Republike i Kolonija definitnvno otvara prostor u budućnosti za avanture nekih novih junaka na nekim novim kontinentima.
Što se mene tiče, trilogijom “Legenda” i “BATMAN: Noćobdija”, Mari Lu je pobrala moje simpatije. 🙂
I naravno, pitanje za kraj: Kako se vama čini svet opisan u ovoj trilogiji i da li je ovo (možda) izvesna budućnost?
(NAPOMENA: Ovo je recenzija druge knjige u trilogiji, i samim tim, sadrži dosta spoilera, tj. otkrivanja bitnih događaja, detalja i likova. Savetujem vam da prvo pročitate recenziju prve knjige. Upozoreni ste 🙂 )
Druga knjiga se nadovezuje neposredno na kraj prve. Dan i Džun uspevaju da pobegnu goničima Republike. Ali, cena koju su platili, bila je prevelika. Dan je izgubio svog starijeg brata (koji se svojevoljno žrtvovao da spasi njega i Džun), a i dalje nema informacije o svom mlađem bratu Idenu. Džun, koja je saznala pravu istinu o smrti svog brata, okrenula je leđa Republici i postala izdajnik.
Međutim, Legenda i Uzdanica ubrzo dolaze u kontakt sa Patriotama, koje su spremne da im pruže pomoć, ali u zamenu za njihovu saradnju u borbi protiv Republike.
I tu na scenu stupa misteriozni Rejzor, uticajni vojni oficir Republike, koji je, u stvari, vođa Patriota. Naši junaci otkrivaju da su Patriote finansirane od strane Kolonija i imaju zajednički cilj, a to je da sruše Republiku.
Saznanje da je Elektor Prajm mrtav, i da ga je nasledio njegov sin, harizmatični i nežni Anden (koji je definitivno pobudio pažnju i kod Džun i kod Dana), još više uzburkava situaciju i u ovako nestabilnoj Republici. Za namučeni narod Republike, Dan je i nacionalni heroj i mučenik (ljudi i dalje žive u laži da je Republika pogubila Dana). A i sve su učestalije pobune protiv novog Elektora i Senata (koji su, opet, u međusobnom sukobu).
I tada Rejzor i Patriote nude Danu i Džun veoma opasne zadatke, u cilju spasenja naroda Republike.
Da se Džun vrati u Republiku, približi novom Elektoru i dokaže da je i dalje odana Republici, kao i da je njena izdaja, u stvari, bila u interesu Republike, i time načini Andena ranjivim. A da se Dan za to vreme priključi Patriotama u sabotažama i usput prikazuje i narodu i vojsci Republike, da je i dalje živ i zdrav. A sve u svrhu konačnog cilja, a to je da Dan, na dan planiranog atentata, ubije novog Elektora.
Moram priznati da je Mari Lu nastavila da održava dobar tempo u nastavku avantura naših junaka. Štaviše, čini mi se da sam ovu knjigu pročitao još brže od prethodne. 🙂 I, što je najbitnije, nastavak odgovara na mnoga pitanja iz prve knjige.
Najzad saznajemo šta je dovelo do toga da Republika postane tako militantno nastrojena, kao i pravu istinu o stanju u Republici i njenom odnosu sa ostatkom sveta, koja baš i nije onako bajna kako je Republika servira svom narodu (Opet bih nešto rekao…ali možda bolje ne – prim.podsvesti).
Konačno otkrivamo više o Kolonijama, njihovom načinu života, njihovom uređenju, kao i viđenju Republike kao neprijatelja.
I da ne zaboravimo, sada možemo da vidimo kako to funkcionišu Patriote u praksi. U prvom delu smo tek mogli da vidimo delić onoga što mogu da urade, a sada ćemo saznati dosta toga interesantnog i (pomalo) neočekivanog o njima.
Naravno, šlag na torti je odnos naša dva junaka. Dovoljno je reći da se među njima oseća velika tenzija i, khm, naboj. Svesni su emocija koje gaje jedno prema drugom i koje ih zbližavaju. Ali, tu si neke nepobitne činjenice koje ih razdvajaju. A samo ću “nabaciti” da njihov odnos dodatno komplikuju i Tes i mladi Elektor Anden. Ovde se pisac još više pozabavio njihovim unutrašnjim (emotivnim) borbama i dilemama, kao i preispitivanju svega što im se izdešavalo. A još kada jedan bitan događaj baš krene naopako…
Utisci o “Uzdanici” su pozitivni. Ritam radnje nije opao (čak je i dinamičniji nego pre). Ima dosta akcije, kao i (emotivne) drame, prožete detaljima o svetu u kome se ova trilogija dešava.
Ono što mi se posebno dopada kod Mari Lu, jeste što ona uopšte ne štedi na opisima, u cilju približavanja likova i sveta čitaocu. Več sada možete jasno da zamislite Dana i Džun, Republiku, Kolonije…
Stil i način pisanja je nepromenjen (dešavanja se prebacuju konstantno sa Dana na Džun i obrnuto)… i ne treba ga menjati. 🙂
Sve u svemu, u trenutku dok budete čitali ovu recenziju, ja ću već uveliko zagnjuriti u poslednji deo ove trilogije. Baš da vidim da li ću je završiti do kraja ove godine, pa da sumiramo utiske. 🙂
Dok sam vraćao „Tišinu“ na policu, pogled mi je slučajno pao na „BATMAN:Noćobdija“ Mari Lu.
Mari Lu… zašto mi je ona bila poznata i pre? Odgovor se pojavio posle kraćeg rovarenja po mojoj biblioteci.
Trilogija „Legenda“. Stoji uredno poređena i spremna da bude pročitana.
Hm… da radim recenziju trilogije pisca čiju sam knjigu o jednom od mojih omiljenih superheroja skoro pročitao, i pri tome sam imao dosta pozitivan utisak o samom delu?
Izazov prihvaćen! 🙂
„Legenda“ je, inače, prvi roman u trilogiji i ujedino debitanstki naslov spisateljice Mari Lu. Pojava i utisci o ovoj knjizi (a zatim i naredne dve u trilogiji) su bili veoma pozitivni. Publika i književni kritičari su generalno pokazali naklonost prema delu nove spisateljice. A kruže priče i da je film u pripremi. 🙂
Kategorija „young adult“ romana je za mene davno izgubila smisao (Ovo uglavnom izjavljuju matore osobe – prim. podsvesti), a istražujući po internetu razna tumačenja, zaključak je da je to za uzrast od 15 do 30 godina, a koje sasvim komotno mogu da čitaju i starije generacije (Samo ti nastavi da se tešiš i ukopavaš, matori, odlično ti ide – prim. podsvesti).
Khm… elem…
“Ona je vunderkind.
Rođena u elitnoj porodici, u najbogatijem sektoru. Odgajana je i obučavana za najviši čin vojske Republike.
On je Legenda.
Rođen u sirotinjskom sektoru. Postao je najvispreniji i najtraženiji kriminalac koji se ikada pojavio u Republici.
Vojska šalje svoju Uzdanicu u misiju koja će je, ukoliko je uspešno izvrši, vinuti uzvezde.
Sve što treba da uradi jeste da uhvati Legendu.
I privede ga pravdi.”
Epska najava epskog okršaja… da vidimo vredi li pompe…
Radnja je smeštena u distopijsku budućnost, možda nekih 100-200 godina unapred (bar je takav moj utisak). Na prostorijama nekadašnjeg SAD-a, sada postoje Republika (gde se odvija radnja romana), koja se predstavlja kao uređena i superiorna nacija, i Kolonije, kao inferiorna zemlja puna izdajica (bar prema propagandi Republike). Republikom već decenijama upravlja diktator Elektor Prajm, koji je uvek uspevao da manipuliše izborima, što mu je omogućavalo da dugo ostane na vlasti (Moja sarkastična podsvest se spremala da izjavi nešto neprimereno na temu politike, ali je odmah ućutkana – prim. autora bloga). Svaki građanin Republike sa 10 godina mora da polaže Ispit (skup psiholoških, intelektualnih i fizičkih testova), na osnovu čijeg bodovanja se određuje budućnost te osobe. Da li je čekaju vrhunski univerziteti i karijera puna novca, koledž i neka administracija kao srednju klasu, ili, ako je baš loše uradila testove (znano u srpskom školstvu i kao „mršava dvojka“) rmbačenje u fabrikama dok ne rikne, pokazaće rezultati. A, ako nekim slučajem (ne daj Bože), padnete Ispit, šalju vas u radne logore za ispitivanje nesavršenosti (mislim da nam je svima jasno šta se tamo u stvari radi sa ljudima).
A vi kukate kako je prijemni strašan…
A tu je, zatim, i podela na bogate i siromašne kvartove. Dok je u siromašnim delovima grada kuga normalna pojava (mada vojska tvrdi da je drži pod kontrolom) i lek za nju košta pravo malo bogatstvo, a ulica je mesto gde je umeće preživeti, bogataški kvartovi su mirni, zaštićeni, i još svake godine se dobija vakcina za prevenciju kuge.
Vunderkind iz najave je Džun Iparis. Lepa, okretna, talenotvana, analitična i veoma inteligentna, sebi je izgradila ime već na studijama. Sva po PS-u. Lojalna Republici. Čeka je svetla budućnost i uspešna karijera po završetku studija. Roditelji su joj poginuli u saobraćajnoj nezgodi. Od familije joj je ostao samo stariji brat Metijas (mladi i uspešni vojni komandant), koga puno voli i kojem se veoma divi.
Sve u svemu, devojčurak o kojem svi momci maštaju.
Sa druge strane, iz sirotinjskog kvarta, je Danijel „Dan“ Altan Ving. Najtraženiji kriminalac i velika glavobolja Republike. Niko ne zna kako on izgleda (veliki talenat za prerušavanje). Sve pljačke i sabotaže obavlja (navodno) sâm, i ne smatra sebe pripadnikom Patriota (naziv za pobunjeničke jedinice). On vam dođe kao nekakav distopijski Robin Hud. Nikada ne ubija protivnike. Mada deluje spontano i da rešava probleme u hodu, ima neverovatno oštro oko za detalje. Neverovatno je okretan, oprezan, lukav i ekstremno inteligentan, da je prosto misterija kako je on uspeo da padne Ispit.
Jedini Danov saveznik i verni pratilac je Tes, devojčica sa ulice, koja mu je i velika podrška u njegovim operacijama. Ima majku, kao i mlađeg i starijeg brata. Za porodicu je navodno mrtav (mada istinu zna samo stariji brat, zbog bezbednosnih razloga, a i preko njega Dan šalje finansijsku pomoć svojoj porodici da preživi).
I jedna kobna noć sve okreće naglavačke. Džun saznaje da je njen brat ubijen dok je obezbeđivao bolnicu koja je držala vakcine protiv kuge. A u tu bolnicu je očajnički provalio Dan da ukrade ampule sa lekom protiv kuge (koje ipak nisu bile u bolnici u tom trenutku) i pritom je imao sudbonosni okršaj sa Metijasom.
Tog trenutka, Dan postaje apsolutni prioritet za Republiku…i Džun, koju automatski priključuju vojsci, i koja, na svoju inicijativu, odlučuje da se infiltrira u sirotinjska naselja i približi ubici svoga brata.
A susret između njih dvoje, a potom i ono što je usledilo…e to je posebna priča, koja uključuje i kopanje po bolnoj prošlosti i Dana i Džun, ali i sâme Republike.
Ono na šta bi mogli da obratite pažnju (jer je i mene umalo prevarilo) jeste, iako se dosta toga izdešava na početku knjige, nekako prvih 80-ak strana odaju utisak nekakvog sporog tempa, i nekako deluju možda pomalo kliše i (tinejdžerski) neinspirativno. Međutim, uvodni deo je samo podloga za sve ono što se dešava onog trenutka kada se Vunderkind i Legenda sretnu prvi put. Tada se priča zahuktava i postaje dinamičnija i još bolje upoznajemo naše glavne junake.
Ono što mi se dopalo jeste što su glavni junaci već sada lepo razrađeni i zaista možemo da razumemo motive za njihove odluke. Doduše, o prošlosti SAD-a za sada nemamo puno informacija (sem jednog detalja vezanog za Danovog oca i medaljona koji Dan uvek drži uz sebe), ali imamo jasnu (i uznemirujuću) sliku o distopijskoj Republici.
Roman je lepo i jasno napisan. Vidi se da je pisac mlad, jer (za sada) početak trilogije ne odaje utisak preterane kompleksnosti, ali to uopšte nevidim manu za ovaj roman. Već sam spomenuo da su glavni likovi i njihov odnos već sada lepo razrađeni, kao i slika sâme Republike (ali stičem utisak da će naredni delovi još više da objasne neka bitna pitanja). Akcija je opisana dinamično i dosta (u granicama) realističnog.
Sve u svemu, simpatičan i zabavan roman, o ne tako savršenoj i idealnoj Americi, i sa prilično zanimljivim likovima. Videćemo šta nas čeka u nastavku. 🙂
Pitanje za čitaoce: Da li vam se čini da je uovom romanu možda opisana i budućnost SAD-a?
Serbian
Najnoviji komentari