Slepčeva priča

 

Slepčeva priča – Đunićiro Tanizaki

 

Đunićiro Tanizaki je jedan od najčuvenijih japanskih prozaista 20. veka, poznat po tome što je u Japanu pokrenuo talas književnih dela koja govore o japanskoj prošlosti, i to posebno o dobu samuraja. U ime svih ljubitelja Japana i samuraja, hvala mu na tome.

Radnja “Slepčeve priče” smeštena je u period 16. veka (Sengoku Đidai), u vreme velikih (i surovih) vladara, vojskovođa i ratnika, poput Ode Nobunage, Tojotomija Hidejošija i Tokugave Iejasua, grandioznih bitaka i taktičkih nadmudrivanja i strasnih ljubavi, što je sve kulminiralo čuvenom bitkom kod Sekgahare. Za vas koji niste veliki zaluđenici za samurajima i Japanom, pojednostavljeno objašnjenje je: “Mnogo kul period u Japanu sa samurajima”. 😀

Priča počinje sa slepim maserom i muzičarem Jaićijem koji, Bog zna gde u Japanu između Edoa i Kjota, masira umornu gospodu. Jednom od posetilaca, za koga je zaključio da je načitan i pismen (što nije bila mala stvar za taj period), uz masažu je otvorio i svoju dušu, i počeo da priča svoja sećanja na period kada je služio gospodaricu Oići (za koju se smatralo da je jedna od najlepših žena ikada, poput Helene Trojanske), sestru gospodara Ode Nobunage, a ženu čuvenog feudalnog gospodara, časnog Asaija Nagamase.

Kao slepi sluga i veliki miljenik gospodarice Oići, Jaići je imao pristup svuda, što mu je omogućavalo da čuje štošta bitno i nebitno. Ali, Jaići sâm za sebe kaže da je on bio skroman i plašljiv, i da je za njega bilo najveće zadovoljstvo da služi gospodaricu Oići i njene ćerke, da ih masira i svira im na šamisenu.

Avaj, Jaići nam dalje priča kako život i nije bio tako blagodaran u zamku. Oićini muž i brat se teško zavadiše. Nobunaga je svojim beskompromisnim i pokvarenim ponašanjem i taktikama širio svoje posede, čak i preko preko oblasti kojima se vladali Nagamasini bliski saveznici, što je zasmetalo časnom Nagamasi. I tu je Nobunagina zloba i podmuklost došla do izražaja, kada je iskoristio sve moguće prilike da pokori i Nagamasine posede, tertajući ga na samoubistvo. Oići je morala sa svojim ćerkama da se skloni u jedan udaljeni zamak, gde je skoro deceniju provela izolovana od sveta. Ali, tu je i dalje bio verni Jaići koji ih je služio, usput osluškujući o dešavanjima van zamka.

Posle Nobunagine smrti, kako nam Jaići dalje priča, razvilo se veliko rivalstvo između dvojice Nobunaginih vazala i vojskovođa, Kacuija i Hidejošija, koje je kasnije preraslo u otvoreno neprijateljstvo.

Kasnije se gospodarica Oići udala za gospodara Kacuija, i izgledalo je da će najzad moći da uživa u sreći sa porodicom. Ali, njena sreća nije mogla dugo da traje, jer su Kacuije i Hidejoši zaratili. A Jaići je svemu tome prisustvovao kao (slepi) mirni i nemoćni posmatrač.

Zašto na kraju romana zatičemo Jaićija kako se potuca po Japanu, šta se desilo sa gospodaricom Oići i njenim ćerkama, zašto je Oići mrzela Hidejošija i još neka bitna pitanja, odgovore na to ostavljam vama da otkrijete kada pročitate ovo delo.

Roman je kratak i baš se brzo čita, a što se tiče stila pisanja, tj. prevoda, samo ovo ću napisati.

Poznavaocima i ljubiteljima Japana i njegove kulture i književnosti je nesumnjivo poznato ime Dragana Milenkovića. Gospodin je 1994. godine dobio Specijalnu nagradu za prevođenje, koju dodeljuje „Japansko udruženje književnih prevodilaca“ i „Japanski Pen klub“, jedinu koji je dobio neko iz ovog dela Evrope, i to upravo za prevod ovog dela. Mada (još) ne znam japanski, ne sumnjam da je Dragan Milenković uradio odličan posao. Roman je jedno pravo lepo zadovoljstvo za čitanje, i prosto možete kroz Jaićijeve reči da zamislite te događaje kojima je prisustvovao.

Ljubitelji Japana i samuraja verovatno već idu u obližnju knjižaru. A i vi ostali bi trebali da uradite isto. 🙂

Knjiga je pun pogodak.

Toliko. 🙂

 

Pitanje za drage čitaoce: Imate li vi možda da preporučite neko slično delo?

 

 

Tags:
Categories:

#AskGaryVee – O biznisu, marketingu, menadžmentu, vinu, roditeljstvu i čemu sve ne

 

                  #AskGaryVee

 

Ako iole provodite vreme na socijalnim mrežama (Pobogu čoveče, ko to danas ne radi – prim.podsvesti), sigurno ste primetili jednog glasnog, kontroverznog i (pomalo) bezobrazno drčnog čoveka, koji stalno kači (tj. najverovatnije to radi njegov tim) video snimke, motivacione postere i šta sve ne. Snimci mu budu urađeni kako mobilnim, tako i profi kamerama, u goste mu dolaze poznate ličnosti iz sveta biznisa, drži poslovno-motivaciono-inspiracione govore pred stotinama i stotinama ljudi. Ima svoju medijsku imperiju. Bolno je iskren i drčan, a neki bi rekli i arogantan i bezobrazan. Obožava da dokazuje ljudima kako svako može da zaradi par dolara u kratkom vremenskom periodu, i to radi tako što se pojavi na nekoj garažnoj rasprodaji, gde nađe nešto povoljno, pa proda skuplje. Ljubitelj je i poznavalac vina i fan je Džetsa.

Pretpostavljam da već imate predstavu o kome govorim.

Dame i gospodo… Geri Vajnerčuk.

#AskGaryVee” je popularna emisija (možete je pronaći na youtube-u) u kojoj Geri daje odgovore na razna pitanja iz oblasti biznisa, socijalnih medija, startup-ova, kao i o načinima stvaranja navika za izgradnju (uspešnog multimilionskog) biznisa.

Knjiga “#AskGaryVee” objedinjuje najzanimljivija pitanja i odgovore iz istoimene serije, sada dodatno proširene i ispelgane verzije istih.

Na više od 300 strana podeljenih u 22 poglavlja, Geri, direktno i bez uvijanja u oblande i šećerleme, odgovara na pitanja koja se tiču raznih tema, od pokretanja biznisa preko oglašavanja na Fejsbuku, sadržaju na mrežama, marketing influenserima, zahvalnosti, liderstvu, samosvesti, investiranju, menadžmentu, porodičnom biznisu, roditeljstvu…

Ono što je zanimljivo, jeste da Geri nije osoba koja daje samo uopštene savete. Često će ići i u detalje. Ako vas iole zanima bilo šta vezano za svet biznisa, poput osnivanja kompanija, marketinga, socijalnih medija i slično, knjiga vam sigurno neće biti dosadna.

Ono što je takođe interesantno, jeste motiv koji se stalno provlači kroz Gerije odgovore. A to je da treba zapeti i “razbijati se od posla”. Ali, Geri je takav tip preduzetnika. Živi za svoje emisije, zaposlene i projekte, a preostalo vreme je okrenut porodici. Neki bi možda rekli da je Geri ekstremni radoholik, ali hej, on u tome vidi i neke svoje više ciljeve. Želja mu je da kupi Džetse, da uloži u budućnost i pokušava da predvidi šta je ono u šta vredi investirati.

Neću ulaziti i opise samih poglavlja. Jednostavno krenite od onog dela koji vas interesuje. Knjiga je tako koncipirana da se može čitati bukvalno od bilo koje strane (tj. pitanja koje je postavljeno Geriju). Po meni je, doduše, prvo poglavlje (“Oblaci i blato”) pun pogodak.

Umesto zaključka o samoj knjizi, želeo bih da vam kažem još ponešto o Geriju Vajnerčuku. Neki ga smatraju ekspertom, osobom koja prilično dobro poznaje biznis. Mnogi ga vide kao arogantnog, nadobudnog smarača, koje se preterano eksponira u medijima. Ali, činjenica je da je taj čovek krenuo skoro od nule, da je više verovao u praktično znanje nego obrazovanje (o tome i sam iskreno govori). Stvorio je svoju malu imperiju sa preko 800 zaposlenih, poznate klijente (“Pepsi”, “Toyota”, “SyFy”, “Johnson”), ima verne pratioce i obožavaoce po celom svetu, nekoliko bestselera za pojasom, investira u razne projekte (među prvima je investirao u Twitter i Uber…pametni potezi 🙂 ), tražen je kao govornik, na Fortune-ovoj listi je “40 ispod 40”, itd…

Sve u svemu, čovek jeste galamdžija, ali je njegov uticaj nesporan.

Bilo da se slažete sa njegovim pogledima na svet i biznis ili ne, mislim da vredi pročitati njegove knjige. Definitivno planiram da u skorijoj budućnosti pročitam njegovu knjigu “Razbijaj”.

 

Pitanje za drage čitoace: Šta mislite o Geriju Vajnerčuku? Galamdžija ili pravi biznismen?

 

Tags:
Category:

Bonton

 

Le bon ton

                             Bonton

 

Da, razumem. Sada je 21. vek. Tehnologija i nove generacije menjaju svet. Sada je sve na dohvat ruke, retko šta je ostalo kao tajna. Na televiziji i u medijima se veliča bahato ponašanje, promiskuitet i pravljanje budale od sebe, sve u cilju sticanja instant slave i brze i lake love. Mangupsko, agresivno i bezobrazno ponašanje kriminalaca i propalica nam se pokušava usaditi kao nešto normalno, štaviše, kao da je društveno prihvatljivo i moderno. Nepoštovanje prema svima, osim prema sebi i ponekom (pogrešnom) idolu.

Nemoj biti i ti ta osoba, dragi čitaoče. Izdigni se iznad toga. Budi bolji od većine. Budi drugima pravi uzor.

Znam, reći ćeš “stare vrednosti su izumrle, pregazilo ih je vreme, tehnologija i ljudi”. I ne bi puno pogrešio. Možda nekim vrednostima nije ni vreme ni mesto u periodima koji dolaze. Ali, neke vrednosti mogu da se prilagode modernim vremenima. A neke univerzalne vrednosti neće nikada pregaziti vreme… osim ako im to ne dozvolimo.

Možda nećeš imati priliku da ručaš na dvoru sa predstavnicima kraljevskog roda, ali to ne znači da ne treba da znaš kako se ponašaš u restoranu, kako se koristi escajg i kako se treba ophoditi prema osoblju restorana.

Možda nije na odmet da znaš da konobar/kelner koga hoćeš da dozoveš da poručiš ili platiš račun, se ne zove “Dečko”ili “Mali”. Naravno, možda bi u današnje vreme bilo preterano persirati mu, ali uvek možeš da ga pozoveš uljudno. Reč “izvini(te)” ne služi samo za izvinjavanje za greške, to isto može da posluži i da se privče pažnja.

Ne, nisi neki mangup ako glasno mljackaš, podriguješ, pričaš ili se smeješ ili (ne daj Bože) pričaš na telefon u bioskopu. Ako ti je bitno mišljenje tih par drugara-mangupa oko tebe, samo napred, ponašaj se tako. Ali, budi uveren da si za okolinu nekulturna i sebična osoba. Jedan čovek je prokomentatisao u bioskopu naziv za takvu osobu.

Gubitnik.

Oduvek su mi bili urnebesni likovi koji u pozorištu tapšu na svaku komičnu repliku glumaca. Pa naravno, zašto bi bilo bitno za glumca da ima tišinu da se koncentriše na ulogu (Opa, baš smo sarkastični danas – prim.podsvesti). Prilično sam siguran da ti ne bi smetalo da neko tapše, dobacuje ili priča, recimo, kada moraš šefu da prezentuješ projekat od koga ti zavisi posao, ili, recimo za vreme ispita od koga ti zavisi uslov za godinu? (Brate,ti znaš da sam ja uvek za sarkazam i provokacije, ali samo da te obavestim da ni sarkazam nije baš po bontonu – prim.podsvesti).

Kada si na sastanku sa devojkom/ženom/drugaricom, ne ulazi ili izlazi iz objekta kao Tarzan, uvek prvi. Niti kao nekakav šonja, koji uvek ulazi i izlazi zadnji. Budi muškarac, uvek ulazi u neki objekat ispred žene, a izlazi posle nje (i pridrži vrata dok izlazi, zaboga!). Ako te zanima zašto je to tako, istraži.

Kada ti nešto treba, lepo pitaj i zatraži, a ne samo da kažeš “Daj mi! Treba mi! Hoću to!”

Internet je čudo! Omogućio nam je da iskažemo naš stav o svemu što nas interesuje i da razmenjujemo mišljenja. Rekao sam RAZMENJUJEMO MIŠLJENJA, a ne da vređamo, prepucavamo se i svađamo sa svakim ko ne deli isto mišljenje kao i mi, i pritom nekog nazivamo pogrdnim imenima. Čak i ako naiđeš na takvu osobu na forumu, socijalnoj mreži, chat-u, video igri ili gde sve ne, nemoj se spuštati na njen nivo. Što bi mi mlad(j)i rekli, iskuliraj je, ta osoba nije vredna tvog vremena. Ima jedna lepa reč za to – netikecija.

Moram da podelim jednu anegdotu sa tobom, dragi čitaoče. Bila jednom jedna devojka. Prelepa, prezgodna, pametna, plenila je pojavom. A lukava i prepredena samo tako. Mogla je svakog da obrlati oko malog prsta. Sledeće  što je rekla, urezalo mi se u pamćenje: “Veće šanse da me odvede u krevet ima siromašan džentlmen koji zna kada treba da pridrži mantil i privuče mi stolicu, nego bogati arogantni mangup koji se razbacuje slavom i kešom.” Neko je upita zašto, a ona se na to nasmeja. “Pa jednostavno je. Zato što znam kako će me džentlmen tretirati u krevetu, a i posle kreveta.”

Zanimljiva neka devojka.

Sve u svemu, imaj jedno na umu, bilo da si muško ili žensko. Imaš barem tri puta pred sobom:

  • Momak, možeš da se razvijaš u pravcu arogantnog sivonje. Drugi ekstrem je princ na belom konju (kliše ličnost). A možda srednji put – “muškarac džentlmen”
  • Devojko, isto važi i za tebe. Tu su putevi nekulturne ženturače i “razmažene princezice”. A tu je i srednji put – “dama”

 

Srednji putevi ne zvuče loše u ovom slučaju, zar ne? A samo je potrebno malo stava, samopouzdanja, zdravog razuma i opšte kulture i obrazovanja. A možda i neka knjižica o bontonu, zar ne? 🙂

 

A pitanje za tebe, dragi čitaoče, je jednostavno: Kojim putem ti želiš da kreneš?

 

Tags:
Category:

Suvišni izveštaj

 

minority report

     Suvišni izveštaj – Filip K. Dik

 

Stiven Spilberg je definitivno ostavio traga u filmskoj industriji. A kako i ne bi. Kada za pojasom imate ostvarenja poput “Čeljusti”, “Carsvo Sunca”, “Park iz doba Jure”, “Šindlerova lista”, serijal “Indijana Džons”… pa … dovoljno je reći da čovek takvog kalibra ne mora da čeka da se oslobodi mesto u restoranu. 😀

Jedno od Spilbergovih interesantnijih ostvarenja je i “Suvišni izveštaj” iz 2002. godine, naučnofantastični akcioni triler sa Tom Kruzom u glavnoj ulozi.  Film je pobrao simpatije publike (uključujući i moje) i kritičara. Takođe, film je rađen prema istoimenom romanu Filipa K. Dika, čija su i prethodna dela bila ekranizovana (“Da li androidi sanjaju električne ovce”, znan i kao “Blejd Runer”, kao i “Čovek u visokom dvorcu” itd).

Čemu ovakav uvod? Pa, zapravo je jednostavno. Film, ako se sećate, traje dva i po sata, i nije baš  dosadan ili da se veštački razvlači, zar ne? E pa, knjiga ima 70 strana. Da, dobro ste pročitali. SEDAMDESET STRANA. Činjenica jeste da je Stiven Spilberg izvršio blagu modifikaciju književnog dela (ali, ovde nećemo se baviti filmom). Međutim, to ne umanjuje činjenicu kako su oba ova umetnika genijalna na svoje načine.

Elem…

U (daljoj) budućnosti, Džon Anderton je komesar specijalnog odeljenja koji hvata kriminalce pre nego što ovi i pomisle da učine krivično delo (da, dobro ste pročitali). Tri osobe (bolje reći mutanti), zvani “prekogniti”, povezani su na jedan poseban uređaj koji beleži sva njihova baljezganja i moždane aktivnosti. Međutim, oni jako uspešno predviđaju ko će sve počiniti krivično delo… valjda (ipak te ljude uhapse pre nego što ovi i pomisle da će učiniti krivično delo). Pre nego što potencijalni učinioci potencijalno pomisle da potencijalno počine potencijalno krivično delo (uh, previše potencijalnog…), iz aparata će iskočiti kartica sa imenom i prezimenom potencijlanog počinioca krivičnog dela.

Za Džona Andertona sve deluje super. On je osnivač i na čelu famoznog odeljenja. Godinama se nije desilo ubistvo. Ima mladu i zgodnu ženu. Lep život. Šta može da pođe naopako?

Pa, recimo da u istom danu upoznate svog budućeg naslednika na poslu, a onda istog dana se pojavi i kartica sa vašim imenom da ćete ubiti osobu koju uopšte ne poznajete, za koju kasnije saznajete da je uticajna vojna ličnost (a u budućnosti, vojska i policija nisu baš u najboljim odnosima), a još i vaš naslednik postaje komesar umesto vas i počinje poteru za vama, a vaša žena kao da se okreće protiv vas, a vi imate 24 sata da dokažete vašu nevinost… ili možda krivicu?

To ja zovem gadnim početkom radne nedelje…

Pošto je u pitanju kratak i dinamičan roman, dodaću samo par reči. Po meni, roman definitivno nije najbolje delo Filipa K. Dika, u smislu stila pisanja, ali se definitivno dotakao zanimljive teme.

Da li zaista imamo prava (i mogućnosti) da predviđamo krivična dela pre nego što ljudi i sami pomisle (ako i pomisle) na njih? I da pravimo koncentracione logore za ljude koji će možda pomisliti da učine nešto loše?

Da li možemo (i da li smemo) da se igramo sa nečijom slobodnom voljom?

Inače, ovde se provlači i piščev pogled na Hladni rat, kao i da li tolika moć treba da se nalazi u rukama individualaca da odlučuju o sudbinama naroda. To su neka od zanimljivih pitanja koja se provlače kroz ovaj roman.

 

Pitanje za čitaoce: Da li mislite da nam ipak treba neka tako moćna sila da predviđa stvari na koje možda nismo još ni pomislili?

 

Tags:
Category:

The War of Art – Borba sa Otporom

 

The War of Art – Steven Pressfield

 

Kao baš, baš mlada osoba, pročitao sam “Ognjenu kapiju” Stivena Presfilda i sećam se da sam uživao u svakoj stranici knjige (a možda bi mogao i da ga ponovo pročitaš jer se ne sećaš romana – prim. podsvesti). I od tada je prošlo dosta godina i gospodin Stiven i ja smo se razišli, sve dok nisam skoro video da internetu ovaj naslov. I učinio mi se zaista interesantnim. Borba sa raznim mentalnim blokadama, koje nas sprečavaju da budemo kreativni i uspešni, ispisano od strane pisca? Moram priznati, pomalo neobično. 🙂

Čudilo me je da još uvek nije bio urađen prevod ovog dela za naše tržište, a nešto mi se nije poručivalo iz insotranstva. Meh, pomislio sam, kada dođe pravi trenutak, knjiga će naći svoj put do mene.

I zaista, nekoliko meseci kasnije, knjiga se našla u mojim rukama. 😀

Uživao sam u svakoj pročitanoj stranici, iz mnogo razloga. Ali, da krenemo redom.

Dragi ljubitelji kafa i knjiga, predstavljam vam “The War of Art”… u slobodnom prevodu, “Rat umeća” (može i “Ratovanje umećem”…ili možda “Rat umetnosti”…kako god 😀 ).

Kome je ova knjiga namenjena? Tebi, meni, vama, svima koji se svakodnevno bore sa svojim strahovima. Prokrastinacija, neodlučnost, nesigurnost, strah od (ne)uspeha.

Sve ove demone, Stiven Presfild je objedinio u jedan pojam – “Otpor” (eng. Resistance, ali obavezno izgovorite ovu reč sa francuskim “Allo,Allo” akcentom).

Kako je ova knjiga zamišljena? Kao zbirka mini priča/razmišljanja/ispovesti, u kojima se Stiven bavi Otporom.

Tekstovi su podeljeni u tri dela (iliti “knjige”):

  1. Prva knjiga (“Definicija neprijatelja”) se bavi Stivenovom definicijom Otpora, njegovim različitim oblicima, kako se on hrani našim strahovima, gde ga sve ima, kako nas svuda prati, kako nas tera da sumnjamo u sebe, da se okrenemo porivima…
  2. Druga knjiga se zove “Borba protiv otpora”. Ovaj deo ima i mali podnaslov “Postati profesionalac”, i tiče se toga kako se profesionalac nosi sa Otporom (Logično-prim.podsvesti). Kako treba biti uporan (da ne kažem tvrdoglav) i istrajan, ne dozvoljavati Otporu da njegova šaputanja dopru do nas i izbace nas iz koloseka.
  3. Poslednji deo, “Iza otpora”, je možda i najapstraktniji. Dotiče se muza (u smislu prizivanja inspiracije), ega, perspektive jednog pisca, autentičnosti, strahova… Zamiliste Brus Lija kada bi se bavio samo književnošću, takav oblik misli 🙂 .

Ali, kakva je ovo u stvari knjiga? Roman, zbirka priča, filozofska rasprava, popularna psihologija možda?

Imajte na umu da je Stiven Presfild, pre svega, pisac. On jednostavno prezentuje teme strahova, inspiracije, i svega ostalog na svoj način. Književni način. Znate kako bi možda bilo najbolje ovo opisati? Zamislite da vas je Stiven Presfild pozvao sa još nekoliko umetnika i biznismena u goste u svoj dom pored obale mora, da uz kafu razgovarate i raspravljate na temu mentalnih blokada (Uh, pre bi za ovakvu temu legla neka žestina nego kafa – prim. podsvesti).

Stiven vam na svoj jedinstven način dočarava teme iz svoje knjige. Spontano, iskreno, prijateljski, sa umećem pisca vrhunskog kalibra, uvlači vas u svoj svet (duhovitih) misli, dok sa uživanjem okrećete stranice i otkrivate neki manje-više poznat, ali opet drugačiji pogled na neke stvari.

Da, već možete da zaključite kakvi su moji utisci o ovoj knjizi. Meni je ovaj naslov sjajno legao. Knjiga je odmah završila na mojoj posebnoj polici sa knjigama kojima ću se uvek vraćati i koje zaista mogu pozitivno da utiču na čoveka (o toj mojoj polici sam, inače, pisao u prethodnoj recenziji 🙂 ). A imam osećaj da ću se ovoj knjizi ponovo vratiti i brže nego što mislim.

Stil pisanja (u pitanju je izvorna, engleska verzija) je lagan za čitanje i uopšte nije naporan, bez obzira na teme kojima se bavi.

Već sam spomenuo da je ova knjiga namenjena svima, bez obzira na godine, vašu stručnu spremu ili vaše zanimanje. Jer, u korenu svega, bez obzira na naša zanimanja, svi imamo zajedničkog neprijatelja. On se svakom od nas, svakoga dana, manifestuje u različitim oblicima i pokušava da nas sputa u našem cilju ka sreći i uspehu. A ime mu je zajedničko za sve nas – Otpor.

 

A da li ste vi, dragi čitaoci, spremni da se suočite sa vašim Otporom?

 

Tags:
Category:

E, zabole me – Suptilna umetnost življenja

 

   E, zabole me – Mark Manson

 

Od trenutka uzimanja ove knjige u ruke, postao sam oprezan. Takav sam pogotovo kod knjiga koje se bave temama motivacije, lične promene, popularne psihologije, spiritualne transformacije…

Nešto mi je bilo čudno kod ove knjige. Veoma hvaljena, prodata u milione primeraka, a opet kod mnogih kritikovana zbog načina izražavanja autora (dosta psovki) i delova gde autor priča o svojim neuspesima.

Po završetku čitanja ove knjige, sedeo sam neko vreme zamišljen. Onda sam odložio knjigu na jednu policu, sa namerom da je u skorije vreme ponovo pročitam. Inače, polica koju sam spomenuo? To je polica koju zovem “Polica sa knjigama koje treba pročitati pod obavezno bar jednom u životu, a preporučljivo je i više puta, i koje bi mogle da utiču na vaš život”. Znam, znam, dugačak je naziv za policu, ali to je njen radni naziv, give me a break. 😀

Mark je bolno iskren u svojim stavovima, a to nekada nije prijatno čuti. Povremeno je i kontradiktoran. Život je sr**nje, ali zbog toga može biti i divan. Vi niste tako posebni za svet kao što mislite, ali to ne znači da ne možete biti srećni i posebni za ljude bliske vama. U životu treba probati mnogo toga, ali se ne treba raštrkati na sve strane. Zvuči kontradiktorno? Dobrodošli u stvarni svet, ne funkcioniše uvek baš smisleno, ali to je možda upravo ono što mu daje čar. 🙂

Da budem iskren, ova knjiga bi mogla da odvede tekst u jedan potpuno drugačiji smer, koji se tiče tema uspeha, sreće, “life coaching-a” (uopšte ne volim ovaj termin, iako sam i sâm jednim delom u ovoj branši). Ali, trudiću se da ostanem skoncentrisan na samu knjigu.

Mark Hanson, na jedan prilično zabavan način, kombinuje humor, psovke, bolnu iskrenost, mračne strane života, inserte iz svog privatnog života, kritiku društva, kao i razne zanimljive podatke. Njegova namera je jasna. Želi da vam lupi šamar (figurativno, ovaj, govoreći). Šamar koji će da vas otrezni i razbije neke vaše iluzije o životu. A taj šamar bi mogao da vam pomogne da se pomerite sa neke vaše mrtve tačke.

Knjiga govori o stvarima kao što su:  zabluda izuzetnosti; kako ne treba sve poteze u životu vući u skladu sa emocijama; kako mi, u stvari, određujemo šta su dobre i loše vrednosti; reakcije na životne tragedije; o preuzimanju odgovornosti; prihvatanju naših mana i ograničenja; značaju rečce “ne”…

Kroz sve ove teme, Mark pokušava da nas navede da probamo da uvidimo šta nam je zaista bitno u životu, kao i kako biti prizimljenija osoba može da vodi sadržajnijem životu.

Verovatno ste stekli utisak da mislim da je ovo knjiga koja menja život, da sam postao Markov sledbenik i da apsolutno verujem svemu što je napisao? Zaboga, naravno da ne, valjda ste do sada shvatili da je u meni i ona skeptična, sarkastična strana ličnosti, koja drži uzde ne dozvoljava mi da odlutam. 😀 Ni sâm pisac nije savršen, niti se uopšte slažem sa svime što je napisao (štaviše, u pogledu mnogih stvari imamo skroz suprotna mišljenja i mislim da ponegde možda i preteruje).

Ali, za neke stvari je bio bolno u pravu, malčice mi je proširio vidike i dao uvid u neke stvari. Takođe, dao mi je i neke dobre ideje. 🙂

Sve u svemu, knjiga od mene zaista ima apsolutnu preporuku.

A znate li zašto?

Svi smo mi kao Ikar. Želimo da letimo visoko i dostignemo mnogo toga. Ako bukvalno shvatite sve napisano u ovoj knjizi, možda vas zalepi za zemlju. Ali, ako umereno prihvatite neke smernice iz ove knjige, možda vas taman dovoljno spusti da ne priđete preblizu Suncu. Ali, i dalje će vam omogućiti da letite visoko i da možda ostvarite svoje ciljeve.

Nebo je granica… nema potrebe da vas baš sprži Sunce! 😀

 

Šta mislite, dragi čitaoci, da l ii vama treba blago otrežnjenje od nekih iluzija koje ste sami sebi nametnuli? 🙂

 

Tags:
Category:

Zen priče i izreke

 

                 Zen priče i izreke

 

Zen… jedan od onih pojmova za koje smo svi čuli, neki ljudi imaju ideju šta bi to moglo da predstavlja, i niko ne zna šta je to u stvari.

Postoje mnogobrojne definicije i viđenja toga šta je zen. Meni je ideja zena i zen budizma privukla pažnju zbog samuraja, koji su zen doživljavali i kao filozofiju i kao praktičnu primenu, bilo da je to meditacija, mačevanje ili ceremonija čaja.

Mada je teško proniknuti u suštinu zena, delić naznake toga šta bi mogao biti zen, pronalazimo u anegdotama i koanima (i u smislu dijaloga i kratkih kazivanja, kao i u smislu problema-zagonetki koje bi se postavljali učenicima zena).

Ova zbirka, koju nam je priredio Dragan Milenković, sastoji se od nekih stotinak kratkih priča, izreka učitelja zena, kao i objašnjenja pojma koan. Sve ovo je stalo u knjigu manjeg formata na oko 120 strana.

Priče su dosta kratke (prosečno zauzimaju po stranicu knjige) i, bar su meni, bile dosta zanimljive i simpatične. Kod nekih sam shvatio poruku koju šalju, kod nekih ne… pretpostavljam da još nisam dostigao prosvetljenje 😀 . Ali, ovde definitivno postoje priče nad kojima ćete se zamisliti. Meni su se posebno dopale „Prepuna šolja“, „Poslušnost“, „Rasprava za prenoćište“, „Svetlo može da se ugasi“, „Umetnik škrtica“, „Veliki talasi“, „U zemlji snova“, „Ubijanje budizma“, „U rukama sudbine“, „Posetnica“, „Moje srce gori kao vatra“ i „Nositi devojku“.

Ono što morate shvatiti je da ovde nisu sve priče u duhu nekakve duboke, teške filozofije. Na primer, priče koje sam malopre nabrojao, više su anegdote, mnoge od njih dosta duhovite, gde vidite primere mudrosti, snalažljivosti, kao i davanja pametnih, ali duhovitih odgovora.

Da budem iskren, izreke raznih učitelja zena na mene nisu ostavile neki poseban utisak. Možda je do mene i do toga što nisam uspeo da vidim neku dublju poentu, ali ne mogu da se otmem utisku da bismo bolje razumeli te izreke da smo znali pozadinu događaja/razgovora koji su doveli do nastanka ovih izreka. Ovako više stičem utisak da jedino sami tvorci ovih izreka znaju njihovo pravo značenje. Možda su upravo zato oni dostigli prosvetljenje, a mi ne! 😀

Sve u svemu, iako je tema zen, ovo uopšte nisu priče teške za čitanje. Videćete i sami koliko su simpatične i opuštajuće.

 

Ja vam ne mogu reći šta je zen, jer moja potraga i dalje traje. Ali, da li vi, dragi čitaoci, imate neku naznaku šta bi mogao da bude vaš zen? 🙂

 

Tags:
Category:

Čitav život – Naš prijatelj Andreas Eger

 

        Čitav život – Robert Zetaler

 

Vau… samo toliko sam mogao da izustim po završetku ove kratke knjige.

„Čitav život“ Roberta Zetalera mi je privukao pažnju iz dva, pomalo banalna, razloga. Prvo, što su počeli hvalospevi od momenta kada se pojavila u našim knjižarama (mada, ruku na srce, nikada nisam puno obraćao pažnju na hvalospeve/kritike medija). I drugo, zato što knjiga ima samo 130-ak strana, slova krupnog formata… što je idealno za put i odmor. 🙂

Andreas Eger je kao siroče, početkom 20. veka, stigao u jedno malo alpsko selo, gde ga je usvojila jedna seljačka porodica, i gde je manje-više proveo ceo svoj život.

Od dečačkog perioda (kada je zadobio povredu noge, zbog koje je ceo život bio ćopav), preko momačkog života, pa sve do staračkih dana, život nije mazio Andreasa.

Mada je bio svestan svojih ograničenja (pogotovo intelektualnih) i nepravednosti surovog sveta, Andreas je ipak uspeo da izraste u trezvenog čoveka od puno dela i jako malo reči.

Bez obzira na okolnosti, Andreas se uvek trudio da svoj posao radi marljivo i savesno. Bilo da je to bio rad u polju, krčenje šume ili učestvovanje u izgradnji žičare, uvek se trudio da u svemu tome pronađe delić pozitivnog, pa makar i to što radi poslove na svežem vazduhu, a ne zarobljen u nekoj kancelariji.

Andreas je imao priliku da spozna i ljubav. Mada nikada nije dobro razumeo šta bi to bila ljubav, trenuci koje je proveo sa Mari (koja mu je kasnije postala i nevesta), ispunjavali su ga mirom. A kada je doživeo tragediju, tada se izgleda zakleo sebi da ljubav može biti samo prva i jedina.

Andreasa je zahvatio i rat. Proveo je mnoge godine u zarobljeništvu, i nikada nije preispitivao razloge zbog kojih je bio tu gde jeste.

Andreas je bio i svedok tehnoloških promena koje su menjale njegovo malo selo u kome je odrastao, i gde je proveo (skoro) ceo svoj život. Motorizovana vozila, struja, žičare i turisti, koliko god da su ga radovali, toliko su ga i učinili svesnim da on ne može više da drži korak sa svetom, i da mora da preživljava kako zna i ume.

A tek starost… to je posebna priča o Andreasu i njegovoj spoznaji prolaznosti života.

Kako, a da ne zavolite ovog junaka koji je toliko propratio, a to definitivno nije zaslužio! Mada nisam ljubitelj drama, mislim da ovaj roman definitivno zaslužuje svoju ekranizaciju.

Dok čitate ovaj sjajni roman, ne možete a da ne doživite jedan čudan osećaj. Nekako vam je stalno toplo oko srca, bilo da preživljavate malobrojne srećne, ili mnogobrojne tužne trenutke sa Andreasom Egerom.

Stil pisanja je pitak i nežan, sa puno predivnih opisa, pogotovo planinskih krajolika koje okružuju selo našeg junaka.

Ne znam da li je ovo baš knjiga za plažu, ali će vas definitnvno ostaviti zamišljenim. Znam da mene jeste.

Apsolutna preporuka!

 

A kada je vas, dragi čitaoci, život nekog književnog junaka toliko ostavio dirnutim i zamišljenim?

 

Tags:
Category:

Najbogatiji čovek Vavilona – Zlatni zakoni kao put do bogatstva?

 

Najbogatiji čovek Vavilona

        Džordž S. Klejson – Najbogatiji čovek Vavilona

 

Ova knjiga se vrti više od 90 godina po svetu. Prvo u obliku pamfleta, gde je svaki pamflet bio priča za sebe, dok na kraju nisu objedinjeni u jednu knjigu. Da li je knjiga vredna komplimenta “bestseler” ili je sve to samo prenaduvana priča?

Hajde da saznamo. 🙂

Kako bi bilo najlakše opisati “Najbogatiji čovek Vavilona”? Možda najbolje kao zbirku simpatičnih, lepo napisanih i poučnih priča, smeštenih u dane sjaja i bogatstva legendarnog grada Vavilona. Junaci ovih priča, kao što su Arkad, Matona, Dabasira i Šaru Nade, prepričavaju nam svoje dogodovštine iz mladosti, koje su ih naučile vrednosti novca i kako taj isti novac treba koristiti da bi se on umnožavao, a samim tim i bogatstvo uvećavalo. O njihovim promašajima i lošim potezima u odnosu na novac i ljude, kao i nekim jednostavnim zakonima kojih su se pridržavali, a kojih su ih kasnije učinili bogatim i poznatim.

Kada završite sa čitanjem “Najbogatijeg čoveka Vavilona”, stičete utisak da niste čuli ništa novo. Mislite, ovde se govori samo o štednji i ulaganju, “nemam ja toliko sredstava za štednju”, “nemam ja vremena ceo život da tako radim, trebaće mi decenije”… I znate šta? Bili biste u pravu.

Međutim… da li ste zaista zadovoljni svojom finansijskom situacijom sada? Ako ste možda postupali po savetima iz ove knjige i niste osetili nikakav pomak, baš mi javite da znam da li je ova knjiga jedna velika prevara ili ne.

E sad, da li je prevara ili ne?

Ja sam odlučio da probam da se pridržavam nekih principa iz ove knjige, u skladu sa svojim mogućnostima. Da probam deo novca da štedim i budem strpljiv i vidim gde će me to odvesti :). S obzirom da živim u Srbiji, ne znam šta bih vam rekao. 😀

Ali, šalu na stranu, pričice su zaista poučne. Ako ste stariji, možda vas i neće naučiti nečem novom, ali će vas možda podsetiti kako treba da uradite neke stvari sa novcem, a ako ste od mlađe fele, sigurno ćete pročitati neke pametni misli.

Arkad će nas podsetiti da bi trebali da deo svoje zarade (bar 1/10) prvo platimo sebi. Da, znam, svi smo pomislili “ali moja zarada cela pripada meni!” Pa… i ne. Morate da platite račune, kupite hranu i odeću, možda vratite neke dugove? A nije baš da možete da ne jedete ili plaćate račune (dobro, ovo drugo i možete, ali nije baš pametno 😀 )? Znači, te pare u startu odlaze od vas, pa i nisu onda vaše, zar ne?

“Sedam lekova za mršav novčanik” je više grupa pravila kako da počnete da baratate novcem. Srž je da, i ako štedite 1/10 zarade, i dalje možete da lepo živite sa 9/10. Mislim da to nije daleko od istine, zar ne? J I kako se treba konstantno usavršavati, da bi se više zarađivalo. Najbolja investicija je ona koju uložite u sebe, zar ne?

“Upoznajte boginju sreće” je priča koja nam šalje jednostavnu poruku. Nije sreća ta koja stvara bogatstvo (mada je i dalje veoma bitan faktor), već da “istinska sreća čeka onog čoveka koji prihvata prilike”. Znači, kada se pruže prilike, ne treba uvek oklevati, već ih treba zgrabiti.

“Pet zlatnih zakona” nam ukazuju da treba da znamo kada da uložimo i u šta. Ako želite da ulažete na berzu, ili naučite sve o trgovanju, ili unajmite eksperta da ulaže umesto vas, ali nemojte da se igrate zverke sa Vol Strita, a nemate predstavu šta je berza.

Suština “Zajmodavca iz Vavilona” se krije u poslednjoj rečenici. “Malo opreznosti  je bolje od velikog kajanja.” Ne budite brzopleti niti previše emotivni sa novcem!

Tu su i priče koje će nas naučiti odlučnosti, kako da budemo pripremljeni za izazove, kao i da nije bitno vaše poreklo i okolnosti u kojima se nalazite, već je bitno truditi se i verovati u sebe.

Sve u svemu, priče su jednostavno napisane, zanimljive i poučne. A da li mogu da nas dovedu do bogatstva, to zavisi od nas.  Ali, prvenstveno od naše od naše odlučnosti, strpljenja i taktičnosti. Bar sam ja to tako doživeo.

A ja ću vam javiti, dragi čitaoci, ako saveti iz ove knjige zaista funkcionišu. Ako za koju godinu budem pisao za ovaj blog sa Havaja, znaćete da funkcioniše. 🙂

 

A da li vi, dragi čitaoci, plaćate deo zarade sebi?

 

Tags:
Category:

Ikigai – Tajne Japana za dug i srećan život

 

 

Ikigai

Ikigai – Ektor Garsija i Fransesk Miraljes

 

Ikigai je jedan od onih termina (ili, bolje reći, koncepata) za koji je teško naći pravi prevod, slično izrazima  “maktub”, “raison d’être” ili “flow”. Ali, ako bismo već morali da nađemo neki prevod, to bi moglo da bude “radost zbog stalne zauzetosti”. Znači, govorili bi o nečemu kao smislu našeg postojanja (slično “raison d’être”).

Knjiga “Ikigai” Ektora Garsije i Franseska Miraljesa me je jednostavno privukla naslovom, odnosno, povezanošću sa Japanom. Mada, možda sam se nadao i da će mi dati drugačiji uvid u neke stvari u odnosu na ono na šta nas navodi popularna zapadnjačka filozofija o srećnom životu.

Da li je knjiga vredna čitanja? Saznajte u daljem tekstu. J

Da budem iskren, početak knjige mi je više delovao kao nekakva zbirka novinskih članaka, o nastanku knjige, neke osnovne činjenice o dugovečnosti, stresu, egzistencijalnom vakuumu….

Da li sam bezveze bacio pare na ono što sam mogao da pročitam na internetu? To je počelo da me kopka.

Međutim, tada sam odlučio da promenim pristup. Rešio sam da sagledam savete iz ove knjige kao deo neke šire celine.

A ta šira celina je upravo ikigai. Kako? Pa, zamislimo da je ikigai kao nekakvo stanje u koje treba da se dovedemo, poput flow-a. To nije samo da se odlučite “ja sada ulazim u zen fazu”. I telo i um moraju postepeno da “uđu” u to stanje. A kako dostići to stanje ako su vam misli negativne, pesimistične, a telo umorno i toksično od lošeg načina života. Naravno, i tada je moguće dospeti u “to” stanje, ali mnogo teže, zar ne?

 

                               Mapa ikigai-a

 

Knjiga se najviše dotiče stanovnika Okinave, koji su poznati po svojoj dugovečnosti. Od njih možemo mnogo da naučimo o ishrani, nošenju sa stresom, viđenju ciljeva i izazova, kao i šta čini balans u čoveku (ne brinuti, imati dobre navike, svakodnevno negovati prijateljstva, živeti bez žurbe i biti optimističan). Ovde ćemo pronaći vezu i sa logoterapijom, Moritinom teorijom, Naikan meditacijom, hara hachi bu… ne sumnjam da dobar deo ovoga već znate, ali nije na odmet podsetiti se.

Ovo nije neka tipična popularna psihologija ili ezoterija. Više je knjiga o praktičnim stvarima/savetima koji nam mogu pomoći da pronađemo naš ikigai, naš smisao da radimo ono što volimo i da nas to ispunjava i pošto se penzionišemo… što je i možda jedan od ključeva dugovečnosti.

Knjiga je razumljivo napisana i brzo se čita. Poglavlja su lepo razdvojena i puna korisnih saveta i anegdota. Mislim da može da bude od koristi kako ljudima koji žele zdraviji život, tako i onima koji žele neke smernice za nošenje sa poslovnim izazovima.

I zaista mislim da je ovo jedna od onih knjiga koje treba povremeno pročitati, čisto da se podsetimo nekih stvari bitnih za život.

 

A vi, dragi čitaoci, da li ste vi otkrili vaš ikigai?

 

 

 

Tags:
Category:
Facebook
Google+
http://www.kafaiknjiga.com">
LinkedIn
Twitter
RSS
PINTEREST