LEGENDA – Mari Lu (Trilogija LEGENDA – Knjiga 1)

Legenda – Mari Lu

                Dok sam vraćao „Tišinu“ na policu, pogled mi je slučajno pao na „BATMAN:Noćobdija“ Mari Lu.

                Mari Lu… zašto mi je ona bila poznata i pre? Odgovor se pojavio posle kraćeg rovarenja po mojoj biblioteci.

                Trilogija „Legenda“. Stoji uredno poređena i spremna da bude pročitana.

                Hm… da radim recenziju trilogije pisca čiju sam knjigu o jednom od mojih omiljenih superheroja skoro pročitao, i pri tome sam imao dosta pozitivan utisak o samom delu?

                Izazov prihvaćen! 🙂

                „Legenda“ je, inače, prvi roman u trilogiji i ujedino debitanstki naslov spisateljice Mari Lu. Pojava i utisci o ovoj knjizi (a zatim i naredne dve u trilogiji) su bili veoma pozitivni. Publika i književni kritičari su generalno pokazali naklonost prema delu nove spisateljice. A kruže priče i da je film u pripremi. 🙂

                Kategorija „young adult“ romana je za mene davno izgubila smisao (Ovo uglavnom izjavljuju matore osobe – prim. podsvesti), a istražujući po internetu razna tumačenja, zaključak je da je to za uzrast od 15 do 30 godina, a koje sasvim komotno mogu da čitaju i starije generacije (Samo ti nastavi da se tešiš i ukopavaš, matori, odlično ti ide – prim. podsvesti).

                Khm… elem…

                “Ona je vunderkind.

                Rođena u elitnoj porodici, u najbogatijem sektoru. Odgajana je i obučavana za najviši čin vojske Republike.

                On je Legenda.

                Rođen u sirotinjskom sektoru. Postao je najvispreniji i najtraženiji kriminalac koji se ikada pojavio u Republici.

                Vojska šalje svoju Uzdanicu u misiju koja će je, ukoliko je uspešno izvrši, vinuti uzvezde.

                Sve što treba da uradi jeste da uhvati Legendu.

                I privede ga pravdi.”

                Epska najava epskog okršaja… da vidimo vredi li pompe…

                Radnja je smeštena u distopijsku budućnost, možda nekih 100-200 godina unapred (bar je takav moj utisak). Na prostorijama nekadašnjeg SAD-a, sada postoje Republika (gde se odvija radnja romana), koja se predstavlja kao uređena i superiorna nacija, i Kolonije, kao inferiorna zemlja puna izdajica (bar prema propagandi Republike). Republikom već decenijama upravlja diktator Elektor Prajm, koji je uvek uspevao da manipuliše izborima, što mu je omogućavalo da dugo ostane na vlasti (Moja sarkastična podsvest se spremala da izjavi nešto neprimereno na temu politike, ali je odmah ućutkana – prim. autora bloga). Svaki građanin Republike sa 10 godina mora da polaže Ispit (skup psiholoških, intelektualnih i fizičkih testova), na osnovu čijeg bodovanja se određuje budućnost te osobe. Da li je čekaju vrhunski univerziteti i karijera puna novca, koledž i neka administracija kao srednju klasu, ili, ako je baš loše uradila testove (znano u srpskom školstvu i kao „mršava dvojka“) rmbačenje u fabrikama dok ne rikne, pokazaće rezultati. A, ako nekim slučajem (ne daj Bože), padnete Ispit, šalju vas u radne logore za ispitivanje nesavršenosti (mislim da nam je svima jasno šta se tamo u stvari radi sa ljudima).

                A vi kukate kako je prijemni strašan…

                A tu je, zatim, i podela na bogate i siromašne kvartove. Dok je u siromašnim delovima grada kuga normalna pojava (mada vojska tvrdi da je drži pod kontrolom) i lek za nju košta pravo malo bogatstvo, a ulica je mesto gde je umeće preživeti, bogataški kvartovi su mirni, zaštićeni, i još svake godine se dobija vakcina za prevenciju kuge.

  

 

             Vunderkind iz najave je Džun Iparis. Lepa, okretna, talenotvana, analitična i veoma inteligentna, sebi je izgradila ime već na studijama. Sva po PS-u. Lojalna Republici. Čeka je svetla budućnost i uspešna karijera po završetku studija. Roditelji su joj poginuli u saobraćajnoj nezgodi. Od familije joj je ostao samo stariji brat Metijas (mladi i uspešni vojni komandant), koga puno voli i kojem se veoma divi.

              Sve u svemu, devojčurak o kojem svi momci maštaju.

              Sa druge strane, iz sirotinjskog kvarta, je Danijel „Dan“ Altan Ving. Najtraženiji kriminalac i velika glavobolja Republike. Niko ne zna kako on izgleda (veliki talenat za prerušavanje). Sve pljačke i sabotaže obavlja (navodno) sâm, i ne smatra sebe pripadnikom Patriota (naziv za pobunjeničke jedinice). On vam dođe kao nekakav distopijski Robin Hud. Nikada ne ubija protivnike. Mada deluje spontano i da rešava probleme u hodu, ima neverovatno oštro oko za detalje. Neverovatno je okretan, oprezan, lukav i ekstremno inteligentan, da je prosto misterija kako je on uspeo da padne Ispit.

              Jedini Danov saveznik i verni pratilac je Tes, devojčica sa ulice, koja mu je i velika podrška u njegovim operacijama. Ima majku, kao i mlađeg i starijeg brata. Za porodicu je navodno mrtav (mada istinu zna samo stariji brat, zbog bezbednosnih razloga, a i preko njega Dan šalje finansijsku pomoć svojoj porodici da preživi).

               I jedna kobna noć sve okreće naglavačke. Džun saznaje da je njen brat ubijen dok je obezbeđivao bolnicu koja je držala vakcine protiv kuge. A u tu bolnicu je očajnički provalio Dan da ukrade ampule sa lekom protiv kuge (koje ipak nisu bile u bolnici u tom trenutku) i pritom je imao sudbonosni okršaj sa Metijasom.

              Tog trenutka, Dan postaje apsolutni prioritet za Republiku…i Džun, koju automatski priključuju vojsci, i koja, na svoju inicijativu, odlučuje da se infiltrira u sirotinjska naselja i približi ubici svoga brata.

              A susret između njih dvoje, a potom i ono što je usledilo…e to je posebna priča, koja uključuje i kopanje po bolnoj prošlosti i Dana i Džun, ali i sâme Republike.

              Ono na šta bi mogli da obratite pažnju (jer je i mene umalo prevarilo) jeste, iako se dosta toga izdešava na početku knjige, nekako prvih 80-ak strana odaju utisak nekakvog sporog tempa, i nekako deluju možda pomalo kliše i (tinejdžerski) neinspirativno. Međutim, uvodni deo je samo podloga za sve ono što se dešava onog trenutka kada se Vunderkind i Legenda sretnu prvi put. Tada se priča zahuktava i postaje dinamičnija i još bolje upoznajemo naše glavne junake.

              Ono što mi se dopalo jeste što su glavni junaci već sada lepo razrađeni i zaista možemo da razumemo motive za njihove odluke. Doduše, o prošlosti SAD-a za sada nemamo puno informacija (sem jednog detalja vezanog za Danovog oca i medaljona koji Dan uvek drži uz sebe), ali imamo jasnu (i uznemirujuću) sliku o distopijskoj Republici.

               Roman je lepo i jasno napisan. Vidi se da je pisac mlad, jer (za sada) početak trilogije ne odaje utisak preterane kompleksnosti, ali to uopšte nevidim manu za ovaj roman. Već sam spomenuo da su glavni likovi i njihov odnos već sada lepo razrađeni, kao i slika sâme Republike (ali stičem utisak da će naredni delovi još više da objasne neka bitna pitanja). Akcija je opisana dinamično i dosta (u granicama) realističnog.

               Sve u svemu, simpatičan i zabavan roman, o ne tako savršenoj i idealnoj Americi, i sa prilično zanimljivim likovima. Videćemo šta nas čeka u nastavku. 🙂

 

                Pitanje za čitaoce: Da li vam se čini da je uovom romanu možda opisana i budućnost SAD-a?

 

 

                NASTAVAK SLEDI…

Tags:
Category:

Tišina

 

Silence - Shusaku Endo
Tišina – Šusaku Endo

Igrom slučaja,na IMDB-u sam naleteo na recenziju filmske adaptacije knjige „Tišina“ Šusaku Enda, u režiji Martina Skorsezea. Dok jedni smatraju da je ovo Skorsezeovo najbolje filmsko delo, drugi smatraju daje ovo njegovo najduže i najdosadnije delo (a da li su ti kritičari čitali istoimeni roman, to je možda druga priča).

Zna se da je sâm Martin Skorseze oduvek izražavao veliko poštovanje prema ovom književnom delu, kao i da postoji priča da se decenijama spremao da snimi film po ovom romanu, jer mu je bila namera da verno prenese Endovo delo na filmsko platno. Baš me interesuje da li je u tome uspeo?

Elem…

Roman sam davno pročitao i mislim da sam imao prilično neutralan stav prema istom. Nije isključivo i da mladost ima veze sa tim, jer ponovno čitanje (sada, mnogo godina kasnije) mi je(možda) dalo pravi uvid u ovu knjigu.

Pa da počnemo. 🙂

Sedamnaesti vek. U Japan pristiže (bolje reći, švercuje se) portugalski sveštenik Sebastijano Rodrigez. Motiv njegovog dolaska je jasan. Saznanje da je njegov duhovni učitelj i mentor, Kristovao Fereira, postao apostata (tj. odrekao se svoje vere), i to gaje prilično uzdrmalo, kao i njegovu crkvu. Sebastijano dolazi u Japan da sazna šta se zaista desilo sa njegovim mentorom, i da usput pruža duhovnu pomoć i podršku tzv. „kakure Kirishitan“ (prikrivenim hrišćanima).

Sedamnaesti vek je, inače, period velikih progona hrišćana u Japanu. Ljudi nisu smeli da se javno izjašnjavaju kao hrišćani niti da se ispovedaju ili obavljaju crkvene hrišćanske rituale. Hrišćani su često bili hapšeni, mučeni (gde su neretko pronalazili i svoju smrt) i prisiljavani da se odreknu hrišćanske vere gazeći fumije (odnosno, kamenu ili drvenu sliku/ikonu Isusa Hrista ili Device Marije). Sveštenika iz Evrope (bar zvanično) skoro da više i nije bilo.

Ne baš dobro mesto za napredovanje u karijeri hrišćanskog sveštenika…

Šta se zaista desilo sa Kristovao Fereirom, kako se Sebastijano Rodrigez snašao u Japanu (ako se uopšte i snašao), to ostavljam vama da saznate.

         


Sada bih želeo da više pričam o suštini same knjige.

Pisac romana, Šusaku Endo, je bio, inače, japanski rimokatolik, i smatra se možda prvim japanskim piscem kojije objektivno pisao o hrišćanstvu u Japanu. A još je i roman bio objavljen 1966. godine, pa možete da zamislite koju je buru podiglo njegovo delo„Tišina“.

Za mene je glavni motiv knjige ideja „Boga koji ćuti“ iliti „Odsustva Boga“. I sâm glavni junak, kako prolazi vreme njegovog boravka u Japanu (što najčešće uključuje bežanje i skrivanje od japanskih vlasti ili provođenje vremena u njihovim zatvorima), sve češće se pita kako Bog ostaje nem pred vapajima tog siromašnog, pokatoličenog naroda. Da li zaista samo jaka vera nije dovoljna da donese promenu i prosvetli vlasti?

Kasnije, kada naš glavni junak bude zarobljen od strane vlasti, pa bude ulazio u sve češće konverzacije sa japanskim velikašima na temu hrišćanstva i to da li je hrišćanstvu uopšte mesto u Japanu, a još pride se uveri kako muče hrišćanski narod da se odrekne vere, pitanja se samo gomilaju.

Zašto Bog u svoj svojoj ljubavi i blagosti ne želi ni da vidi ni da čuje patnje naroda? Zašto prisiljavaju sveštenike da se odreknu vere tako što ovi moraju da gledaju mučenje siromašnih japanskih seljaka? Da li treba tvrdoglavo istrajati u svojoj veri i ubeđenjima… ili se ipak treba odreći vere da bi se spasili nevini? Da li je odricanje od vere zarad spasenja drugih u stvari dokaz ljubavi prema Bogu? Dali smo mi jakih uverenja u našu veru samo dok smo na poznatom tlu i u svojojzoni komfora, a čim stupimo u „močvaru“ (izraz koji se ovde često upotrebljava za Japan), onda možda vidimo realnost kakva zaista jeste? I još mnoga druga pitanje će se javljati našem junaku (a možda i vama) kroz ovaj roman.

Roman je, da tako kažemo, podeljen na dve celine. Prva polovina romana je više u formi pisama/izveštaja koje Sebastijano piše glavešinama svoje crkve, gde im opisuje svoje dogodovštine, dešavanja u Japanu i razmišljanja/dileme koja ga tište. A drugi deo je pisan iz trećeg lica, gde i dalje pratimo Sebastijanove (ne)zgode (uključujući i njegovo zarobljavanje), samo što tada izgleda baš i nije bio u situaciji da piše svoja pisma (pretpostavljam da je u tim situacijama spašavanje glave prioritet 🙂 ).

Moram sa vama da podelim jednu zanimljivost.

Znate i sami kako je to kada se veoma povežete sa nekim književnim likom (setite se samo Andreasa Jegera). E sad, zaista ne znam da li je to bila namera pisca (ili je možda samo do mene), ali, kada je u pitanju Sebastijano Rodrigez i njegovo putešestvije, nekako sam sve vreme ostao neutralan prema njemu tokom čitanja knjige…da ne kažem objektivan. Možda sam ga čak i malo osuđivao zbog njegovih preterano naivnih idealističkih shvatanja, zbog kojih su mnogi nevini ljudi patili. Možda me je podstaklo i njegovo naivno slepo verovanje u religiju, kao i da misli da citatima iz raznih jevanđelja može da nadmudri bilo koju silu. Ili možda to što mu je jako teško da prihvati tuđe mišljenje. A opet, možda je i do mene. 🙂 Ali, ipak govorimo o Japanu iz 17-og veka.

Sve u svemu, definitivno zanimljiv roman, o kome se može dosta razgovarati i polemisati.

Definitvno ću odgledati i film u narednom periodu…možda ga i ovde na blogu prokomentarišem? 🙂

    

A vi, dragi čitaoci: Koje je vaše mišljenje o tadašnjem širenju hrišćanstva u dalekoistočne zemlje?

 

NAPOMENA: Ova recenzija nema nikakvu religijsku pozadinu, ovo je čisto utisak autora bloga o samoj knjizi. Bez obzira na religije i verska ubeđenja, autor bloga smatra da svaku religiju treba poštovati, ili bar biti tolerantan prema istoj  🙂

        

Tags:
Categories:

BATMAN: Noćobdija

 

BATMAN: Nightwalker

    BATMAN: Noćobdija – Meri Lu

 

Ja sam Bat-fan. Da, jesam. Izgovarao sam naglas na engleskom: “Ja sam Betmen” (sa sve dubokim i hrapavim glasom) pred drugim ljudima. Da, u javnosti. Da, pred pravim ljudima, ne imaginarnim. Odgledao sam sve i stare i nove filmove (jeste, Nolanova verzija sa Kristijanom Bejlom mi je omlijena, ali isto tako smatram da je Ben Aflek odradio sjajan posao sa svojom verzijom Betmena), animirane (novije) serije, odigrao video igre (od onih na Segi do najnovijih iz “Arkham” i “Injustice” serijala). Od onoga što me interesuje jedino se nisam domogao gračikih novela i novih ukoričenih izdanja stripova (skup poduhvat za Srbiju i dalje 😀 ).

Sve u svemu, Betmen kao ličnost je interesantan ne samo kao maskirani heroj (čuveni detektiv, majstor borilačkih veština, poseduje kul gedžete, Bet-pećinu, što je verovatno jedini smrtnik koji uz pravu analizu podataka i pripremu terena može da pobedi svakog superzloću… ili superheroja), već i kao plejboj-filantrop-milijarder Brus Vejn, obožavan od strane medija od malena. A da ne ulazimo u psihološki profil Betmena/Brus Vejna… možemo o tome da imamo ne posebnu temu, već poseban blog.

Sve u svemu, shvatili ste, Betmenov sam fan i kad porastem želim da budem Betmen… u stvari, radije bih bio Brus Vejn. 😀

Tajming kada sam uzeo da čitam knjigu nije mogao biti bolji. Bio sam upravo završio poslednju (tj. četvrtu) sezonu serije “Gotam”, koja govori o usponu detektiva Džejmsa Gordona, i Brusu Vejnu u godinama koje su dolazile posle ubistva njegovih roditelja, i kako su ga odluke u tim mladim danima polako oblikovale u pravcu ličnosti koja će jednog dana postati Mračni Vitez, zaštitnik Gotama.

 

 

Knjiga Meri Lu “Batman: Noćobdije” (moram da priznam da mi se dopao prevod reči Nightwalker kao Noćobdija 🙂 ) pokriva period kada se približava Brus Vejnova matura i počinju pripreme za upis na koledž. To je ujedino i period kada treba da postane punoletan, dobije kompletan pristup novcu i biznisu svoje porodice (jadničak, do tada je mogao da troši po koje milionče dolara, a sada će moći po koju milijardicu). Brus Vejn je u ovom uzrastu predstavljen kao tvrdoglav i  pomalo svojeglav, ali pametan momak. Trenira borilačke veštine, uči o svom porodičnom biznisu (pogotovo tehnologijama “VejnTeka”), vozi besna kola…ma uživancija.

I oseća jaku želju da po svaku cenu spreči zločin. Toliko jaku da je sprečio jednog pripadnika zloglasne terorističke organizacije “Noćobdije” da pobegne policiji u ludoj jurnjavi kolima. Doduše, zbog toga ga je malo policija uzela na zub (tipa, načinio je samo 46 prekršaja dok je vozio), pa je pravosudni sistem odlučio da ga pošalje malo na društveno-korisni rad.

U normalnu vaspitno-popravnu-eduk…ma koga ja zavaram.

U ludaru “Arkam”. Da čisti podove i šta sve ne… kao rad preko omladinske zadruge…samo što vam ne plate… i okruženi ste najgorim ološom koji postoji u državi. Jupi!

Elem, Brus u ludari uspostavlja kontakt sa jednim od novopridošlih pacijenata, Medlin. Zgođušan devojčurak, osim što je pripadnica “Noćobdija” (možda i njihov vođa) i još je navodno iskasapila troje svojih žrtava (inače, svi su pripadali bogatoj eliti Gotama)… no dobro, kako ljudi kažu, ljubav je slepa…

Međutim, Medlin uporno odbija da komunicira i sa policijom i sa psihijatrima i stalno se igra sa svojom papirnom figurom. Jedno sa Brusom komunicira, što i policija pokušava da iskoristi da sazna više o Medlin i aktivnostima Noćobdija.

I tu počinje igra mačke i miša između Medlin i Brusa. Malo li je reći da Medlin uspeva (i to prilično dobro) da izbaci Brusa iz takta. Na osnovu njegovog govora tela i pogleda, ona mu bukvalno čita misli, predviđa svaki njegov pokret kao od šale, često mu šalje dvosmislene poruke i signale, te se ne zna da li želi da mu pomogne u raskrinkavanju “Noćobdija” ili sve vreme maipuliše njime. Igra na kartu njegovih ubijenih roditelja, ali mu i otkriva bitne detalje o sebi i svojoj majci. Zbunjena devojka ili genijalni zločinac, pitanje je sad?

Imajte na umu da je Brus, koliko god pametan i intuitivan, ipak veoma mlad i u mnogočemu naivan, pa je Medlin za njega i više nego dostojan protivnik.

I zato Brus, često na svoju ruku, a često uz pomoć svojih saveznika (prvenstveno Lušijusa Foksa i vernog batlera Alfreda), sprovodi istrage najbolje što može, rešen da raskrinka “Noćobdije”.

Dok i sam ne postane svestan da je u većoj opasnosti nego što je mogao i da pomisli.

Stil pisanja Meri Lu je lep i jasan. Leći će svima, bez obzira na godine. Akcija je dinamično opisana, a dijalozi i Brusova razmišljanja su isto tako lepo ukomponovani.

Šta da vam kažem. Skoro sam završio sa serijom “Gotam”, pa su mi se kroz knjigu obraćali likovi iz serije (poput Brusa, Alfreda i Lušijusa), i zbog toga mi je ova knjiga još više legla.

Definitivno nije remek-delo, ali je vraški zabavno za čitanje. Merina verzija Betmena je interesantna i stvarno se stiče utisak da je uživala dok je pisala ovaj roman.

Sve u svemu, knjiga je zabavna i dinamična i mislim da će leći svima, a pogotovo ljubiteljima Mračnog Viteza.

Ja sam kupio standardno izdanje knjige (čak ima ubačen i jedan mali poster), ali sam verovatno kao pravi Betmen fan trebao da kupim kolekcionarsko izdanje “Urban Readsa” (koje deluje prilično kul).

Pogreši čovek…

 

A vi, dragi Bat-čitaoci, da li ste i vi fanovi Betmena ili ne? 🙂

 

Tags:
Category:

Slepčeva priča

 

Slepčeva priča – Đunićiro Tanizaki

 

Đunićiro Tanizaki je jedan od najčuvenijih japanskih prozaista 20. veka, poznat po tome što je u Japanu pokrenuo talas književnih dela koja govore o japanskoj prošlosti, i to posebno o dobu samuraja. U ime svih ljubitelja Japana i samuraja, hvala mu na tome.

Radnja “Slepčeve priče” smeštena je u period 16. veka (Sengoku Đidai), u vreme velikih (i surovih) vladara, vojskovođa i ratnika, poput Ode Nobunage, Tojotomija Hidejošija i Tokugave Iejasua, grandioznih bitaka i taktičkih nadmudrivanja i strasnih ljubavi, što je sve kulminiralo čuvenom bitkom kod Sekgahare. Za vas koji niste veliki zaluđenici za samurajima i Japanom, pojednostavljeno objašnjenje je: “Mnogo kul period u Japanu sa samurajima”. 😀

Priča počinje sa slepim maserom i muzičarem Jaićijem koji, Bog zna gde u Japanu između Edoa i Kjota, masira umornu gospodu. Jednom od posetilaca, za koga je zaključio da je načitan i pismen (što nije bila mala stvar za taj period), uz masažu je otvorio i svoju dušu, i počeo da priča svoja sećanja na period kada je služio gospodaricu Oići (za koju se smatralo da je jedna od najlepših žena ikada, poput Helene Trojanske), sestru gospodara Ode Nobunage, a ženu čuvenog feudalnog gospodara, časnog Asaija Nagamase.

Kao slepi sluga i veliki miljenik gospodarice Oići, Jaići je imao pristup svuda, što mu je omogućavalo da čuje štošta bitno i nebitno. Ali, Jaići sâm za sebe kaže da je on bio skroman i plašljiv, i da je za njega bilo najveće zadovoljstvo da služi gospodaricu Oići i njene ćerke, da ih masira i svira im na šamisenu.

Avaj, Jaići nam dalje priča kako život i nije bio tako blagodaran u zamku. Oićini muž i brat se teško zavadiše. Nobunaga je svojim beskompromisnim i pokvarenim ponašanjem i taktikama širio svoje posede, čak i preko preko oblasti kojima se vladali Nagamasini bliski saveznici, što je zasmetalo časnom Nagamasi. I tu je Nobunagina zloba i podmuklost došla do izražaja, kada je iskoristio sve moguće prilike da pokori i Nagamasine posede, tertajući ga na samoubistvo. Oići je morala sa svojim ćerkama da se skloni u jedan udaljeni zamak, gde je skoro deceniju provela izolovana od sveta. Ali, tu je i dalje bio verni Jaići koji ih je služio, usput osluškujući o dešavanjima van zamka.

Posle Nobunagine smrti, kako nam Jaići dalje priča, razvilo se veliko rivalstvo između dvojice Nobunaginih vazala i vojskovođa, Kacuija i Hidejošija, koje je kasnije preraslo u otvoreno neprijateljstvo.

Kasnije se gospodarica Oići udala za gospodara Kacuija, i izgledalo je da će najzad moći da uživa u sreći sa porodicom. Ali, njena sreća nije mogla dugo da traje, jer su Kacuije i Hidejoši zaratili. A Jaići je svemu tome prisustvovao kao (slepi) mirni i nemoćni posmatrač.

Zašto na kraju romana zatičemo Jaićija kako se potuca po Japanu, šta se desilo sa gospodaricom Oići i njenim ćerkama, zašto je Oići mrzela Hidejošija i još neka bitna pitanja, odgovore na to ostavljam vama da otkrijete kada pročitate ovo delo.

Roman je kratak i baš se brzo čita, a što se tiče stila pisanja, tj. prevoda, samo ovo ću napisati.

Poznavaocima i ljubiteljima Japana i njegove kulture i književnosti je nesumnjivo poznato ime Dragana Milenkovića. Gospodin je 1994. godine dobio Specijalnu nagradu za prevođenje, koju dodeljuje „Japansko udruženje književnih prevodilaca“ i „Japanski Pen klub“, jedinu koji je dobio neko iz ovog dela Evrope, i to upravo za prevod ovog dela. Mada (još) ne znam japanski, ne sumnjam da je Dragan Milenković uradio odličan posao. Roman je jedno pravo lepo zadovoljstvo za čitanje, i prosto možete kroz Jaićijeve reči da zamislite te događaje kojima je prisustvovao.

Ljubitelji Japana i samuraja verovatno već idu u obližnju knjižaru. A i vi ostali bi trebali da uradite isto. 🙂

Knjiga je pun pogodak.

Toliko. 🙂

 

Pitanje za drage čitaoce: Imate li vi možda da preporučite neko slično delo?

 

 

Tags:
Categories:

#AskGaryVee – O biznisu, marketingu, menadžmentu, vinu, roditeljstvu i čemu sve ne

 

                  #AskGaryVee

 

Ako iole provodite vreme na socijalnim mrežama (Pobogu čoveče, ko to danas ne radi – prim.podsvesti), sigurno ste primetili jednog glasnog, kontroverznog i (pomalo) bezobrazno drčnog čoveka, koji stalno kači (tj. najverovatnije to radi njegov tim) video snimke, motivacione postere i šta sve ne. Snimci mu budu urađeni kako mobilnim, tako i profi kamerama, u goste mu dolaze poznate ličnosti iz sveta biznisa, drži poslovno-motivaciono-inspiracione govore pred stotinama i stotinama ljudi. Ima svoju medijsku imperiju. Bolno je iskren i drčan, a neki bi rekli i arogantan i bezobrazan. Obožava da dokazuje ljudima kako svako može da zaradi par dolara u kratkom vremenskom periodu, i to radi tako što se pojavi na nekoj garažnoj rasprodaji, gde nađe nešto povoljno, pa proda skuplje. Ljubitelj je i poznavalac vina i fan je Džetsa.

Pretpostavljam da već imate predstavu o kome govorim.

Dame i gospodo… Geri Vajnerčuk.

#AskGaryVee” je popularna emisija (možete je pronaći na youtube-u) u kojoj Geri daje odgovore na razna pitanja iz oblasti biznisa, socijalnih medija, startup-ova, kao i o načinima stvaranja navika za izgradnju (uspešnog multimilionskog) biznisa.

Knjiga “#AskGaryVee” objedinjuje najzanimljivija pitanja i odgovore iz istoimene serije, sada dodatno proširene i ispelgane verzije istih.

Na više od 300 strana podeljenih u 22 poglavlja, Geri, direktno i bez uvijanja u oblande i šećerleme, odgovara na pitanja koja se tiču raznih tema, od pokretanja biznisa preko oglašavanja na Fejsbuku, sadržaju na mrežama, marketing influenserima, zahvalnosti, liderstvu, samosvesti, investiranju, menadžmentu, porodičnom biznisu, roditeljstvu…

Ono što je zanimljivo, jeste da Geri nije osoba koja daje samo uopštene savete. Često će ići i u detalje. Ako vas iole zanima bilo šta vezano za svet biznisa, poput osnivanja kompanija, marketinga, socijalnih medija i slično, knjiga vam sigurno neće biti dosadna.

Ono što je takođe interesantno, jeste motiv koji se stalno provlači kroz Gerije odgovore. A to je da treba zapeti i “razbijati se od posla”. Ali, Geri je takav tip preduzetnika. Živi za svoje emisije, zaposlene i projekte, a preostalo vreme je okrenut porodici. Neki bi možda rekli da je Geri ekstremni radoholik, ali hej, on u tome vidi i neke svoje više ciljeve. Želja mu je da kupi Džetse, da uloži u budućnost i pokušava da predvidi šta je ono u šta vredi investirati.

Neću ulaziti i opise samih poglavlja. Jednostavno krenite od onog dela koji vas interesuje. Knjiga je tako koncipirana da se može čitati bukvalno od bilo koje strane (tj. pitanja koje je postavljeno Geriju). Po meni je, doduše, prvo poglavlje (“Oblaci i blato”) pun pogodak.

Umesto zaključka o samoj knjizi, želeo bih da vam kažem još ponešto o Geriju Vajnerčuku. Neki ga smatraju ekspertom, osobom koja prilično dobro poznaje biznis. Mnogi ga vide kao arogantnog, nadobudnog smarača, koje se preterano eksponira u medijima. Ali, činjenica je da je taj čovek krenuo skoro od nule, da je više verovao u praktično znanje nego obrazovanje (o tome i sam iskreno govori). Stvorio je svoju malu imperiju sa preko 800 zaposlenih, poznate klijente (“Pepsi”, “Toyota”, “SyFy”, “Johnson”), ima verne pratioce i obožavaoce po celom svetu, nekoliko bestselera za pojasom, investira u razne projekte (među prvima je investirao u Twitter i Uber…pametni potezi 🙂 ), tražen je kao govornik, na Fortune-ovoj listi je “40 ispod 40”, itd…

Sve u svemu, čovek jeste galamdžija, ali je njegov uticaj nesporan.

Bilo da se slažete sa njegovim pogledima na svet i biznis ili ne, mislim da vredi pročitati njegove knjige. Definitivno planiram da u skorijoj budućnosti pročitam njegovu knjigu “Razbijaj”.

 

Pitanje za drage čitoace: Šta mislite o Geriju Vajnerčuku? Galamdžija ili pravi biznismen?

 

Tags:
Category:

Bonton

 

Le bon ton

                             Bonton

 

Da, razumem. Sada je 21. vek. Tehnologija i nove generacije menjaju svet. Sada je sve na dohvat ruke, retko šta je ostalo kao tajna. Na televiziji i u medijima se veliča bahato ponašanje, promiskuitet i pravljanje budale od sebe, sve u cilju sticanja instant slave i brze i lake love. Mangupsko, agresivno i bezobrazno ponašanje kriminalaca i propalica nam se pokušava usaditi kao nešto normalno, štaviše, kao da je društveno prihvatljivo i moderno. Nepoštovanje prema svima, osim prema sebi i ponekom (pogrešnom) idolu.

Nemoj biti i ti ta osoba, dragi čitaoče. Izdigni se iznad toga. Budi bolji od većine. Budi drugima pravi uzor.

Znam, reći ćeš “stare vrednosti su izumrle, pregazilo ih je vreme, tehnologija i ljudi”. I ne bi puno pogrešio. Možda nekim vrednostima nije ni vreme ni mesto u periodima koji dolaze. Ali, neke vrednosti mogu da se prilagode modernim vremenima. A neke univerzalne vrednosti neće nikada pregaziti vreme… osim ako im to ne dozvolimo.

Možda nećeš imati priliku da ručaš na dvoru sa predstavnicima kraljevskog roda, ali to ne znači da ne treba da znaš kako se ponašaš u restoranu, kako se koristi escajg i kako se treba ophoditi prema osoblju restorana.

Možda nije na odmet da znaš da konobar/kelner koga hoćeš da dozoveš da poručiš ili platiš račun, se ne zove “Dečko”ili “Mali”. Naravno, možda bi u današnje vreme bilo preterano persirati mu, ali uvek možeš da ga pozoveš uljudno. Reč “izvini(te)” ne služi samo za izvinjavanje za greške, to isto može da posluži i da se privče pažnja.

Ne, nisi neki mangup ako glasno mljackaš, podriguješ, pričaš ili se smeješ ili (ne daj Bože) pričaš na telefon u bioskopu. Ako ti je bitno mišljenje tih par drugara-mangupa oko tebe, samo napred, ponašaj se tako. Ali, budi uveren da si za okolinu nekulturna i sebična osoba. Jedan čovek je prokomentatisao u bioskopu naziv za takvu osobu.

Gubitnik.

Oduvek su mi bili urnebesni likovi koji u pozorištu tapšu na svaku komičnu repliku glumaca. Pa naravno, zašto bi bilo bitno za glumca da ima tišinu da se koncentriše na ulogu (Opa, baš smo sarkastični danas – prim.podsvesti). Prilično sam siguran da ti ne bi smetalo da neko tapše, dobacuje ili priča, recimo, kada moraš šefu da prezentuješ projekat od koga ti zavisi posao, ili, recimo za vreme ispita od koga ti zavisi uslov za godinu? (Brate,ti znaš da sam ja uvek za sarkazam i provokacije, ali samo da te obavestim da ni sarkazam nije baš po bontonu – prim.podsvesti).

Kada si na sastanku sa devojkom/ženom/drugaricom, ne ulazi ili izlazi iz objekta kao Tarzan, uvek prvi. Niti kao nekakav šonja, koji uvek ulazi i izlazi zadnji. Budi muškarac, uvek ulazi u neki objekat ispred žene, a izlazi posle nje (i pridrži vrata dok izlazi, zaboga!). Ako te zanima zašto je to tako, istraži.

Kada ti nešto treba, lepo pitaj i zatraži, a ne samo da kažeš “Daj mi! Treba mi! Hoću to!”

Internet je čudo! Omogućio nam je da iskažemo naš stav o svemu što nas interesuje i da razmenjujemo mišljenja. Rekao sam RAZMENJUJEMO MIŠLJENJA, a ne da vređamo, prepucavamo se i svađamo sa svakim ko ne deli isto mišljenje kao i mi, i pritom nekog nazivamo pogrdnim imenima. Čak i ako naiđeš na takvu osobu na forumu, socijalnoj mreži, chat-u, video igri ili gde sve ne, nemoj se spuštati na njen nivo. Što bi mi mlad(j)i rekli, iskuliraj je, ta osoba nije vredna tvog vremena. Ima jedna lepa reč za to – netikecija.

Moram da podelim jednu anegdotu sa tobom, dragi čitaoče. Bila jednom jedna devojka. Prelepa, prezgodna, pametna, plenila je pojavom. A lukava i prepredena samo tako. Mogla je svakog da obrlati oko malog prsta. Sledeće  što je rekla, urezalo mi se u pamćenje: “Veće šanse da me odvede u krevet ima siromašan džentlmen koji zna kada treba da pridrži mantil i privuče mi stolicu, nego bogati arogantni mangup koji se razbacuje slavom i kešom.” Neko je upita zašto, a ona se na to nasmeja. “Pa jednostavno je. Zato što znam kako će me džentlmen tretirati u krevetu, a i posle kreveta.”

Zanimljiva neka devojka.

Sve u svemu, imaj jedno na umu, bilo da si muško ili žensko. Imaš barem tri puta pred sobom:

  • Momak, možeš da se razvijaš u pravcu arogantnog sivonje. Drugi ekstrem je princ na belom konju (kliše ličnost). A možda srednji put – “muškarac džentlmen”
  • Devojko, isto važi i za tebe. Tu su putevi nekulturne ženturače i “razmažene princezice”. A tu je i srednji put – “dama”

 

Srednji putevi ne zvuče loše u ovom slučaju, zar ne? A samo je potrebno malo stava, samopouzdanja, zdravog razuma i opšte kulture i obrazovanja. A možda i neka knjižica o bontonu, zar ne? 🙂

 

A pitanje za tebe, dragi čitaoče, je jednostavno: Kojim putem ti želiš da kreneš?

 

Tags:
Category:

Suvišni izveštaj

 

minority report

     Suvišni izveštaj – Filip K. Dik

 

Stiven Spilberg je definitivno ostavio traga u filmskoj industriji. A kako i ne bi. Kada za pojasom imate ostvarenja poput “Čeljusti”, “Carsvo Sunca”, “Park iz doba Jure”, “Šindlerova lista”, serijal “Indijana Džons”… pa … dovoljno je reći da čovek takvog kalibra ne mora da čeka da se oslobodi mesto u restoranu. 😀

Jedno od Spilbergovih interesantnijih ostvarenja je i “Suvišni izveštaj” iz 2002. godine, naučnofantastični akcioni triler sa Tom Kruzom u glavnoj ulozi.  Film je pobrao simpatije publike (uključujući i moje) i kritičara. Takođe, film je rađen prema istoimenom romanu Filipa K. Dika, čija su i prethodna dela bila ekranizovana (“Da li androidi sanjaju električne ovce”, znan i kao “Blejd Runer”, kao i “Čovek u visokom dvorcu” itd).

Čemu ovakav uvod? Pa, zapravo je jednostavno. Film, ako se sećate, traje dva i po sata, i nije baš  dosadan ili da se veštački razvlači, zar ne? E pa, knjiga ima 70 strana. Da, dobro ste pročitali. SEDAMDESET STRANA. Činjenica jeste da je Stiven Spilberg izvršio blagu modifikaciju književnog dela (ali, ovde nećemo se baviti filmom). Međutim, to ne umanjuje činjenicu kako su oba ova umetnika genijalna na svoje načine.

Elem…

U (daljoj) budućnosti, Džon Anderton je komesar specijalnog odeljenja koji hvata kriminalce pre nego što ovi i pomisle da učine krivično delo (da, dobro ste pročitali). Tri osobe (bolje reći mutanti), zvani “prekogniti”, povezani su na jedan poseban uređaj koji beleži sva njihova baljezganja i moždane aktivnosti. Međutim, oni jako uspešno predviđaju ko će sve počiniti krivično delo… valjda (ipak te ljude uhapse pre nego što ovi i pomisle da će učiniti krivično delo). Pre nego što potencijalni učinioci potencijalno pomisle da potencijalno počine potencijalno krivično delo (uh, previše potencijalnog…), iz aparata će iskočiti kartica sa imenom i prezimenom potencijlanog počinioca krivičnog dela.

Za Džona Andertona sve deluje super. On je osnivač i na čelu famoznog odeljenja. Godinama se nije desilo ubistvo. Ima mladu i zgodnu ženu. Lep život. Šta može da pođe naopako?

Pa, recimo da u istom danu upoznate svog budućeg naslednika na poslu, a onda istog dana se pojavi i kartica sa vašim imenom da ćete ubiti osobu koju uopšte ne poznajete, za koju kasnije saznajete da je uticajna vojna ličnost (a u budućnosti, vojska i policija nisu baš u najboljim odnosima), a još i vaš naslednik postaje komesar umesto vas i počinje poteru za vama, a vaša žena kao da se okreće protiv vas, a vi imate 24 sata da dokažete vašu nevinost… ili možda krivicu?

To ja zovem gadnim početkom radne nedelje…

Pošto je u pitanju kratak i dinamičan roman, dodaću samo par reči. Po meni, roman definitivno nije najbolje delo Filipa K. Dika, u smislu stila pisanja, ali se definitivno dotakao zanimljive teme.

Da li zaista imamo prava (i mogućnosti) da predviđamo krivična dela pre nego što ljudi i sami pomisle (ako i pomisle) na njih? I da pravimo koncentracione logore za ljude koji će možda pomisliti da učine nešto loše?

Da li možemo (i da li smemo) da se igramo sa nečijom slobodnom voljom?

Inače, ovde se provlači i piščev pogled na Hladni rat, kao i da li tolika moć treba da se nalazi u rukama individualaca da odlučuju o sudbinama naroda. To su neka od zanimljivih pitanja koja se provlače kroz ovaj roman.

 

Pitanje za čitaoce: Da li mislite da nam ipak treba neka tako moćna sila da predviđa stvari na koje možda nismo još ni pomislili?

 

Tags:
Category:

The War of Art – Borba sa Otporom

 

The War of Art – Steven Pressfield

 

Kao baš, baš mlada osoba, pročitao sam “Ognjenu kapiju” Stivena Presfilda i sećam se da sam uživao u svakoj stranici knjige (a možda bi mogao i da ga ponovo pročitaš jer se ne sećaš romana – prim. podsvesti). I od tada je prošlo dosta godina i gospodin Stiven i ja smo se razišli, sve dok nisam skoro video da internetu ovaj naslov. I učinio mi se zaista interesantnim. Borba sa raznim mentalnim blokadama, koje nas sprečavaju da budemo kreativni i uspešni, ispisano od strane pisca? Moram priznati, pomalo neobično. 🙂

Čudilo me je da još uvek nije bio urađen prevod ovog dela za naše tržište, a nešto mi se nije poručivalo iz insotranstva. Meh, pomislio sam, kada dođe pravi trenutak, knjiga će naći svoj put do mene.

I zaista, nekoliko meseci kasnije, knjiga se našla u mojim rukama. 😀

Uživao sam u svakoj pročitanoj stranici, iz mnogo razloga. Ali, da krenemo redom.

Dragi ljubitelji kafa i knjiga, predstavljam vam “The War of Art”… u slobodnom prevodu, “Rat umeća” (može i “Ratovanje umećem”…ili možda “Rat umetnosti”…kako god 😀 ).

Kome je ova knjiga namenjena? Tebi, meni, vama, svima koji se svakodnevno bore sa svojim strahovima. Prokrastinacija, neodlučnost, nesigurnost, strah od (ne)uspeha.

Sve ove demone, Stiven Presfild je objedinio u jedan pojam – “Otpor” (eng. Resistance, ali obavezno izgovorite ovu reč sa francuskim “Allo,Allo” akcentom).

Kako je ova knjiga zamišljena? Kao zbirka mini priča/razmišljanja/ispovesti, u kojima se Stiven bavi Otporom.

Tekstovi su podeljeni u tri dela (iliti “knjige”):

  1. Prva knjiga (“Definicija neprijatelja”) se bavi Stivenovom definicijom Otpora, njegovim različitim oblicima, kako se on hrani našim strahovima, gde ga sve ima, kako nas svuda prati, kako nas tera da sumnjamo u sebe, da se okrenemo porivima…
  2. Druga knjiga se zove “Borba protiv otpora”. Ovaj deo ima i mali podnaslov “Postati profesionalac”, i tiče se toga kako se profesionalac nosi sa Otporom (Logično-prim.podsvesti). Kako treba biti uporan (da ne kažem tvrdoglav) i istrajan, ne dozvoljavati Otporu da njegova šaputanja dopru do nas i izbace nas iz koloseka.
  3. Poslednji deo, “Iza otpora”, je možda i najapstraktniji. Dotiče se muza (u smislu prizivanja inspiracije), ega, perspektive jednog pisca, autentičnosti, strahova… Zamiliste Brus Lija kada bi se bavio samo književnošću, takav oblik misli 🙂 .

Ali, kakva je ovo u stvari knjiga? Roman, zbirka priča, filozofska rasprava, popularna psihologija možda?

Imajte na umu da je Stiven Presfild, pre svega, pisac. On jednostavno prezentuje teme strahova, inspiracije, i svega ostalog na svoj način. Književni način. Znate kako bi možda bilo najbolje ovo opisati? Zamislite da vas je Stiven Presfild pozvao sa još nekoliko umetnika i biznismena u goste u svoj dom pored obale mora, da uz kafu razgovarate i raspravljate na temu mentalnih blokada (Uh, pre bi za ovakvu temu legla neka žestina nego kafa – prim. podsvesti).

Stiven vam na svoj jedinstven način dočarava teme iz svoje knjige. Spontano, iskreno, prijateljski, sa umećem pisca vrhunskog kalibra, uvlači vas u svoj svet (duhovitih) misli, dok sa uživanjem okrećete stranice i otkrivate neki manje-više poznat, ali opet drugačiji pogled na neke stvari.

Da, već možete da zaključite kakvi su moji utisci o ovoj knjizi. Meni je ovaj naslov sjajno legao. Knjiga je odmah završila na mojoj posebnoj polici sa knjigama kojima ću se uvek vraćati i koje zaista mogu pozitivno da utiču na čoveka (o toj mojoj polici sam, inače, pisao u prethodnoj recenziji 🙂 ). A imam osećaj da ću se ovoj knjizi ponovo vratiti i brže nego što mislim.

Stil pisanja (u pitanju je izvorna, engleska verzija) je lagan za čitanje i uopšte nije naporan, bez obzira na teme kojima se bavi.

Već sam spomenuo da je ova knjiga namenjena svima, bez obzira na godine, vašu stručnu spremu ili vaše zanimanje. Jer, u korenu svega, bez obzira na naša zanimanja, svi imamo zajedničkog neprijatelja. On se svakom od nas, svakoga dana, manifestuje u različitim oblicima i pokušava da nas sputa u našem cilju ka sreći i uspehu. A ime mu je zajedničko za sve nas – Otpor.

 

A da li ste vi, dragi čitaoci, spremni da se suočite sa vašim Otporom?

 

Tags:
Category:

E, zabole me – Suptilna umetnost življenja

 

   E, zabole me – Mark Manson

 

Od trenutka uzimanja ove knjige u ruke, postao sam oprezan. Takav sam pogotovo kod knjiga koje se bave temama motivacije, lične promene, popularne psihologije, spiritualne transformacije…

Nešto mi je bilo čudno kod ove knjige. Veoma hvaljena, prodata u milione primeraka, a opet kod mnogih kritikovana zbog načina izražavanja autora (dosta psovki) i delova gde autor priča o svojim neuspesima.

Po završetku čitanja ove knjige, sedeo sam neko vreme zamišljen. Onda sam odložio knjigu na jednu policu, sa namerom da je u skorije vreme ponovo pročitam. Inače, polica koju sam spomenuo? To je polica koju zovem “Polica sa knjigama koje treba pročitati pod obavezno bar jednom u životu, a preporučljivo je i više puta, i koje bi mogle da utiču na vaš život”. Znam, znam, dugačak je naziv za policu, ali to je njen radni naziv, give me a break. 😀

Mark je bolno iskren u svojim stavovima, a to nekada nije prijatno čuti. Povremeno je i kontradiktoran. Život je sr**nje, ali zbog toga može biti i divan. Vi niste tako posebni za svet kao što mislite, ali to ne znači da ne možete biti srećni i posebni za ljude bliske vama. U životu treba probati mnogo toga, ali se ne treba raštrkati na sve strane. Zvuči kontradiktorno? Dobrodošli u stvarni svet, ne funkcioniše uvek baš smisleno, ali to je možda upravo ono što mu daje čar. 🙂

Da budem iskren, ova knjiga bi mogla da odvede tekst u jedan potpuno drugačiji smer, koji se tiče tema uspeha, sreće, “life coaching-a” (uopšte ne volim ovaj termin, iako sam i sâm jednim delom u ovoj branši). Ali, trudiću se da ostanem skoncentrisan na samu knjigu.

Mark Hanson, na jedan prilično zabavan način, kombinuje humor, psovke, bolnu iskrenost, mračne strane života, inserte iz svog privatnog života, kritiku društva, kao i razne zanimljive podatke. Njegova namera je jasna. Želi da vam lupi šamar (figurativno, ovaj, govoreći). Šamar koji će da vas otrezni i razbije neke vaše iluzije o životu. A taj šamar bi mogao da vam pomogne da se pomerite sa neke vaše mrtve tačke.

Knjiga govori o stvarima kao što su:  zabluda izuzetnosti; kako ne treba sve poteze u životu vući u skladu sa emocijama; kako mi, u stvari, određujemo šta su dobre i loše vrednosti; reakcije na životne tragedije; o preuzimanju odgovornosti; prihvatanju naših mana i ograničenja; značaju rečce “ne”…

Kroz sve ove teme, Mark pokušava da nas navede da probamo da uvidimo šta nam je zaista bitno u životu, kao i kako biti prizimljenija osoba može da vodi sadržajnijem životu.

Verovatno ste stekli utisak da mislim da je ovo knjiga koja menja život, da sam postao Markov sledbenik i da apsolutno verujem svemu što je napisao? Zaboga, naravno da ne, valjda ste do sada shvatili da je u meni i ona skeptična, sarkastična strana ličnosti, koja drži uzde ne dozvoljava mi da odlutam. 😀 Ni sâm pisac nije savršen, niti se uopšte slažem sa svime što je napisao (štaviše, u pogledu mnogih stvari imamo skroz suprotna mišljenja i mislim da ponegde možda i preteruje).

Ali, za neke stvari je bio bolno u pravu, malčice mi je proširio vidike i dao uvid u neke stvari. Takođe, dao mi je i neke dobre ideje. 🙂

Sve u svemu, knjiga od mene zaista ima apsolutnu preporuku.

A znate li zašto?

Svi smo mi kao Ikar. Želimo da letimo visoko i dostignemo mnogo toga. Ako bukvalno shvatite sve napisano u ovoj knjizi, možda vas zalepi za zemlju. Ali, ako umereno prihvatite neke smernice iz ove knjige, možda vas taman dovoljno spusti da ne priđete preblizu Suncu. Ali, i dalje će vam omogućiti da letite visoko i da možda ostvarite svoje ciljeve.

Nebo je granica… nema potrebe da vas baš sprži Sunce! 😀

 

Šta mislite, dragi čitaoci, da l ii vama treba blago otrežnjenje od nekih iluzija koje ste sami sebi nametnuli? 🙂

 

Tags:
Category:

Zen priče i izreke

 

                 Zen priče i izreke

 

Zen… jedan od onih pojmova za koje smo svi čuli, neki ljudi imaju ideju šta bi to moglo da predstavlja, i niko ne zna šta je to u stvari.

Postoje mnogobrojne definicije i viđenja toga šta je zen. Meni je ideja zena i zen budizma privukla pažnju zbog samuraja, koji su zen doživljavali i kao filozofiju i kao praktičnu primenu, bilo da je to meditacija, mačevanje ili ceremonija čaja.

Mada je teško proniknuti u suštinu zena, delić naznake toga šta bi mogao biti zen, pronalazimo u anegdotama i koanima (i u smislu dijaloga i kratkih kazivanja, kao i u smislu problema-zagonetki koje bi se postavljali učenicima zena).

Ova zbirka, koju nam je priredio Dragan Milenković, sastoji se od nekih stotinak kratkih priča, izreka učitelja zena, kao i objašnjenja pojma koan. Sve ovo je stalo u knjigu manjeg formata na oko 120 strana.

Priče su dosta kratke (prosečno zauzimaju po stranicu knjige) i, bar su meni, bile dosta zanimljive i simpatične. Kod nekih sam shvatio poruku koju šalju, kod nekih ne… pretpostavljam da još nisam dostigao prosvetljenje 😀 . Ali, ovde definitivno postoje priče nad kojima ćete se zamisliti. Meni su se posebno dopale „Prepuna šolja“, „Poslušnost“, „Rasprava za prenoćište“, „Svetlo može da se ugasi“, „Umetnik škrtica“, „Veliki talasi“, „U zemlji snova“, „Ubijanje budizma“, „U rukama sudbine“, „Posetnica“, „Moje srce gori kao vatra“ i „Nositi devojku“.

Ono što morate shvatiti je da ovde nisu sve priče u duhu nekakve duboke, teške filozofije. Na primer, priče koje sam malopre nabrojao, više su anegdote, mnoge od njih dosta duhovite, gde vidite primere mudrosti, snalažljivosti, kao i davanja pametnih, ali duhovitih odgovora.

Da budem iskren, izreke raznih učitelja zena na mene nisu ostavile neki poseban utisak. Možda je do mene i do toga što nisam uspeo da vidim neku dublju poentu, ali ne mogu da se otmem utisku da bismo bolje razumeli te izreke da smo znali pozadinu događaja/razgovora koji su doveli do nastanka ovih izreka. Ovako više stičem utisak da jedino sami tvorci ovih izreka znaju njihovo pravo značenje. Možda su upravo zato oni dostigli prosvetljenje, a mi ne! 😀

Sve u svemu, iako je tema zen, ovo uopšte nisu priče teške za čitanje. Videćete i sami koliko su simpatične i opuštajuće.

 

Ja vam ne mogu reći šta je zen, jer moja potraga i dalje traje. Ali, da li vi, dragi čitaoci, imate neku naznaku šta bi mogao da bude vaš zen? 🙂

 

Tags:
Category:
Facebook
Google+
http://www.kafaiknjiga.com">
LinkedIn
Twitter
Follow by Email
RSS
PINTEREST