Taken

 

Taken 96 sati Liam Neeson Lijam Nison

Taken

 

Mr.X: Gospodin Džon Vik?

Dž.V: … … … … …

Mr.X: Znan kao Baba Jaga?

Dž.V: … … … … …

Mr.X: Gospodine Vik, moj klijent je spreman da plati za eliminaciju ove osobe 35 miliona dolara.

Dž.V: … … … …

Mr.X: Dobro, 50 miliona dolara.

Dž.V: … … … … …

Mr.X: Ovaj, gospodine Vik…moj klijent je veoma uticajan čovek. Čuo je da ste jednom uspeli da napustite ovaj svet, uh, pružanja usluga… i spreman je da učini sve da ponovo možete da se „penzionišete“.

Dž.V: … … … … …

Mr.X: Gospodine Vik, mislim da je ovo jedinstvena prilika da…

Dž.V: … ime…

Mr.X: Da, naravno gospodine, ja sam Joca iz…

Dž.V: Ime mete…

Joca: Ah, da, naravno, izvinite, hehe…u pitanju je penzionisani agent CIA-e, Brajan Mils…

Dž.V: LOL! NOPE! NE, HVALA! (prekinuta veza)

 

 

Kriminalci izgleda nisu svesni da na ovom svetu postoje ljudi (doduše, jako mali broj, ali ipak…) kojima se ne treba zameriti. Pogotovo ako su ti ljudi u penziji. A nisu ti ljudi u penziji samo jer su ostarili, znate… često su otišli u penziju iz privatnih razloga…a često i zato što od njih drhte i vlade najmoćnijih država i kriminalna podzemlja. I takve ljude treba ostaviti da vode miran život.

Naravno, pojavi se tako neki razmaženi kriminalni kreten kome je tatica u svemu titrao, pa je umislio i da može da provali u kuću čoveka, koji žali zbog smrti svoje žene, ukrade mu omiljeni auto i upuca mu psa koji mu je ostao posle žene. Svi znamo da je taj čovek na kraju povratio svoj auto…a rusko kriminalno podzemlje u tom delu SAD je svedeno na dva restorana ruske kuhinje i jedan štand gde se prodaju šubare i babuške (pozabavićemo se ovim gospodinom u budućnosti).

Brajan Mils je čovek koji je, zbog rada u državnoj službi, mnogo izgubio na porodičnom planu. Koštalo ga je i razvoda. Zbog toga je rešio da se penzioniše i da pokuša bar da izgradi, koliko je moguće, prisan odnos sa svojom 17-ogodišnjom ljupkom ćerkom Kimi, i da normalizuje odnos sa svojom bivšom ženom Leni i njenim novim suprugom (inače, teškom buržujčinom).

Brajan je pedantan čovek, voli sve da mu jednostavno, uredno, sređeno, svuda prave linije…kao i svaka tipična Devica u horoskopu. Povremeno popije pivo/roštilja sa starom ekipom iz državne službe, koji sada rade kao obezbeđenje za poznate (i Brajan je skoro uskočio u jedan posao da im pomogne, i tom prilikom spasio jednu mladu pevačicu sigurne smrti i stekao njenu naklonost). Takođe, u njegovim očima je Kimi i dalje devojčica i teško mu je da se pomiri sa činjenicom da ona odrasta. Tako joj je za rođendan kupio mali karaoke uređaj, što je i dalje kul, ako mene pitate („Isuse…“prim.podsvesti), ali teško može da se meri sa KONJEM kojeg ti pokloni očuh. Isto tako, voli da je sve pod kontrolom i da zna dešavanja u minut, zbog čega deluje i paranoično (profesionalna deformacija).

Posle jednog podužeg natezanja sa ćerkom i bivšom ženom, on pristaje (pošto je ćerka još maloletna) da dâ saglasnost da Kimi i njena drugarica Amanda provedu neko vreme u Parizu u penthousu Amandinih rođaka (iako se ispostavlja da je u pitanju tura po Evropi gde se prati bend U2), ali pod uslovom da mu se redovno javlja.

Pošto se (naravno) nije javila odmah po silasku sa aerodroma, Brajan ubrzo zove svoju ćerku da joj održi bukvicu. Dok pokušava da se opravda ocu što nije bila skroz iskrena i nije se javila na vreme, Kimi vidi kako neko provaljuje u stan i kidnapuje Amandu, a sa očiglednom namerom da kidnapuju i nju… a Brajan sve to čuje. U tom trenutku, Brajanov glas se menja, i govori svojoj ćerci da će je ti ljudi uskoro oteti. Što mirnije može, objašnjava joj gde da se sakrije i da, kada je otmičari zgrabe, u tih desetak sekundi vrišti koje detalje primećuje na otmičarima. Brajan tada čuje zvuke borbe, a zatim i tišinu na telefonu, jer neko pronašao isti.

„I don’t know who you are. I don’t know what you want. If you’re looking for ransom, I can tell you I don’t have money… but what I do have are a very particular set of skills. Skills I have acquired over a very long career. Skills that make me a nightmare for people like you. If you let my daughter go now, that will be the end of it – I will not look for you, I will not pursue you… but if you don’t, I will look for you, I will find you… and I will kill you.“

Ovo su reči koje Brajan izgovara otmičaru preko telefona. Otmičar odgovara sa „Good luck“ i prekida vezu.

 

Taken 96 sati Liam Neeson Lijam Nison

“Znači, ako moju ćerku ne vratite večeras od pola osam, čedniju nego što je izašla iz kuće… pa, deco moja, znam gde živite…”

 

Svaki prosečan roditelj bi u ovom trenutku zvao policiju, BIA, ambasadu u Francuskoj, bivše ortake iz Legije Stranaca i stare kontakte da mu pomognu da spasi ćerku. E pa, Brajan je uspeo da sâm snimi razgovor sa otmičarem preko telefona, i uz pomoć starih ortaka saznaje da je njegova ćerka u rukama albanskog mafijaša koji se bavi otmicom i prodajom mladih devojaka (sex trafficking). I da ukupno ima 96 sati da pronađe svoju ćerku pre nego što joj se izgubi svaki trag…zauvek. I tako Brajan rešava da sâm spasi svoju ćerku.

Vidite, kada sam rekao da je Brajan radio u državnoj službi, nisam mislio da je radio na izdavanju ličnih karata ili u komunalnoj policiji. Brajan je bivši operativac CIA-e i bivša „Zelena beretka“.Govorio je da se bavio „prevencijom“ (preventer), ali je u stvari bio specijalista u paravojnim operacijama, gde se angažuju osobe sa „specifičnim setom veštinama“…u prevodu, bio je noćna mora za svoje neprijatelje. I takvoj osobi vi kidnapujete ćerku. I tako će Brajan Mils da se transformiše od noćne more u sâmu Smrt (Grim Reaper style) da bi spasio svoju ćerku.

Da li će Brajan na vreme spasiti svoju kćer (ili je zauvek izgubiti), da li će albanska mafija morati da zatvori svoju podružnicu u Parizu, kao i da li će Ajfelova kula ostati čitava posle posete čoveka koji se bavi „prevencijom“, saznaćete ako odgledate „Taken“ (kod nas preveden kao „96 sati“).

„I don’t know who you are. I don’t know what you want. If you’re looking for ransom, I can tell you I don’t have money… but what I do have are a very particular set of skills. Skills I have acquired over a very long career. Skills that make me a nightmare for people like you. If you let my daughter go now, that will be the end of it – I will not look for you, I will not pursue you… but if you don’t, I will look for you, I will find you… and I will kill you.“.

  Želeo bih da ponovim ovaj pasus, ove rečenice koje Brajan Mils izgovorio otmičaru. Naime, ne bavim se kriminalom, ali dobro poznajem pregovaračke veštine, i prilično sam siguran da ako ti neka osoba, kojoj si oteo nekog veoma bliskog, mirnim i hladnim glasom (da imaš osećaj da ti se sâm izaslanik smrti obraća, koliko jezivo zvuči) kaže da ćete pronaći i ubiti (a razgovarao si preko telefona sa njom duže od 30 sekundi)… … … da baš i nije najpametnije da joj samouvereno kažeš „Good luck“.  Tačan odgovor u takvoj situaciji bi bio da kažeš „Aj, aj, izvinite gospon, zvučite veoma ubedljivo. Evo bez brige, vraćamo Vam ćeru biznis klasom odmah sada, nema potrebe za ljutnjom. Evo, će kupimo mafineee i bageteeee i dres Pari Sen Žermena za ćeru, a i Vama…vi, delujete kao čovek, ovaj, diplomatskog ukusa, evo za Vas jedan lep konjačić u flašici u obliku Ajfel kule, to svi vole ovde, hehe…ovaj alo… alo, se čujemo? E nazdravlje…ajoj, Gazmende, izgleda da smo se uvalili u velika muta zbog ove male…“

 

Taken 96 sati Liam Neeson Lijam Nison

 

Centralna figura filma „Taken“ je, naravno, Brajan Mils, tj. legendarni Lijam „Kvaj Gon“ Nison. Lijam iza sebe ima 40 godina (prilično uspešne) filmske karijere i mnogobrojne nezaboravne uloge. Odlično se uklopio u ovu ulogu, i napravio jednog finog (matorijeg) akcionog junaka, koji je definitivno postao ovekovečen za sva vremena čuvenim telefonskim razgovorom (koji sam već dva puta spomenuo). I drugi glumci su ostvarili sasvim solidne role, međutim, nisam bio siguran da li da nabrajam, jer, ili su imali prilično kratko vreme na ekranu… ili prilično brzo završavali prebijeni/mrtvi. X) Ali, što da ne, spomenimo Famke Jansen (Džin Grej u „X-Men“), Megi Grejs (Šenon iz „Lost“…mada nikada nisam odmakao dalje od prve sezone), Holi Valans (razne nebitne random uloge), Kejti Kesidi (Lorel iz odlične serije „Green Arrow“) i Raša Bukvić (koji je ostvario prilično solidne epizodne uloge u mnogim poznatim filmovima).

Glavni adut filma je, naravno, sâma akcija. Lijam Nison, mada je već uveliko gazio pedesete kada je snimao „Taken“, ipak je pokazao da može da bude, i kao stariji, solidna akciona zvezda. Pametno su iskoristili njegovu visinu (sa više od 190 cm, čovek ipak deluje kao krupna i zastrašujuća pojava), kao i praktične (i primenljive) elemente borilačkih veština, poput aikidoa, džudoa i džu-džice (zanimljivost je da postoji borilački stil Nagasu-do koji kombinuje ove veštine). Scene borbe su kratke, brze, dinamične, sa Brajanovim fokusom na brzo onesposobljavanje neprijatelja, u duhu osobe koja je nekada bila pripadnik specijalnih jedinica. Ili pesnica/lakat/nadlanica u grlo/nos/potiljak ili metak u glavu.

Mada, nije sve ni u samoj akciji i Brajanovoj hladnokrvnosti. Prekaljeni ratnik kakav jeste, on je prvenstveno otac koji očajnički juri da pronađe svoju ćerku, i videćemo par scena, kada ga niko ne vidi, kada deluje da je na ivici da se slomi od očaja i umora, mada pokušava da ostane bistre glave.

Vizuelni pristup režisera i način snimanja filma „Taken“, u kombinaciji sa (prilično jednostavnom) radnjom koju je pisao Lik Beson, dovelo je do to toga da film održi priličnu dozu realizma bez preteranih specijalnih efekata, a da, u skladu sa radnjom filma, i ceo Pariz deluje sivlje i tmurnije nego što jeste…uključujući i sâmog glavnog junaka.

Mada je očigledno da film nije remek-delo, sâma ličnost Brajana Milsa je i više nego interesantna, i zaslužuje da uđe u panteon akcionih heroja i antiheroja poput Džejmsa Bonda, Džejsona Borna, Džona Vika (a od skoro, najverovatnije, i Tajlera Rejka).

„Taken“ je doživeo i dva nastavka (2012. i 2014. godine), pa čak i seriju o avanturama Brajana Milsa iz njegovih mlađih dana (ovde očigledno nema Lijama Nisona), mada oni nikada nisu uspeli da dostignu uspeh i dinamiku orginala (kao što je to uspelo filmu „Džon Vik“), što je velika šteta, jer moglo mnogo toga da se uradi sa ovim junakom.

U svakom slučaju, ako ste „tanki“ sa vremenom, onda obavezno pogledajte prvi deo, koji je sam po sebi, zaokružena celina, i uživajte u ovom napetom akcionom trileru. 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, šta misliš, ko bi bio pobednik duela Brajan Mils VS Džon Vik? 🙂

 

 

Trailer

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Format: Film

Trajanje : 90 minuta

 

Tags:

The Wolf of Wall Street

 

Wolf of Wall Street Leonardo DiCaprio Margot Robbie

The Wolf of Wall Street

 

E ovo je druga priča… pretpostavljam da sećate moje recenzije knjige „Wolf from Wall Street“ („Zver sa Vol Strita“). Sasvim solidna knjiga, poučna u mnogočemu.

Sada se postavlja pitanje da li može film da bude bolji od knjige.

Moj odgovor je – da. U ovom slučaju, film je nadmašio knjigu.

Pogotovo kada odlučite da film ne shvatite za ozbiljno.

Pošto sam se dosta raspisao o radnji u recenziji knjige (imate ovde), sada ćete dobiti skraćenu verziju. Džordan Belfort à manipulacija bezvrednim akcijama na berzi i mladim Stratoncima à prijatelji narkomani kao i on à zgrnuto desetina miliona dolara à rolerkoster orgijanja sa drogom, alkoholom i prostitutkama (i to najčešće sve zajedno i nikada samo jedna prostitutka u tom scenariju) à nadmudrivanje sa FBI-jem à propast.

I dosta. 🙂

 

Wolf of Wall Street Leonardo DiCaprio Margot Robbie

 

Elem, film je neverovatno zabavan i komičan. Pravo da vam kažem, ja sam ga posmatrao više kao parodiju knjige nego filmsku iteraciju iste. Zamišljao sam scenu gde Skorseze i Dikaprio odlaze kod Džordana Belforta i kažu mu: „Slušaj, mislimo da je tvoja knjiga odlična, možda malo previše suvoparna, ali ima veliki potencijal. Rešili smo da je adaptiramo u film, uzećemo neke najurnebesnije scene iz knjige, malo ih prepakovati, a onda napravite još nebuloznije i uvrnutije. Ne, Džordane, nećemo ti platiti u kvaludesu i kokainu, dobićeš pare kao i sav normalan svet. Džordane, ostavi te Orbit bombone, već smo ti sedam puta rekli, nije kvaludes!“.

I onda dobijete scene poput ove, i zagrcnete se od smeha. 😀

Ili genijalne scene poput ove.

Međutim, to što je uvijen u oblande komedije, ne znači da “The Wolf of Wall Street” ne šalje ozbiljnu poruku. Postoje ljudi koji hoće da vas zavrnu na svakom koraku. Koji hoće da vam „prodaju“ neku priču i toliko brzo vas izbombarduju informacijama da nemate vremena da pošteno uključite mozak i razmislite o svemu, već u panici da ne propustite „idealnu“ priliku, vi se upuštate u Bog zna šta i ostajete bez para.

Film je odlično ukomponovan sa vizuelne i muzičke strane.

Glumačka postava je sjajno odradila posao. Leonardo Dikaprio stvarno postaje poput vina kada je u pitanju gluma. Jednostavno je naređao tako dobre uloge da verujem da se sve manje ljudi seća onog smaračkog klinca iz „Titanika“ kome su predviđali da ništa neće postići u filmskom svetu i da nikada neće izrasti u pravog glumca. Ono što je pogotovo interesantno za malog od (Titanikove) palube jeste da je pokazao i da ima žicu za komediju, i to čak i za klasičnu slepstih komediju (pogledajte prvi link ako ste ga slučajno preskočili). Trebao bi malo više da se oproba u ovom žanru. Zaslužena nominacija za Oskara za ovaj film. Džona Hil mu odlično parira, čovek zna svoj posao u komediji. Isto zaslužena nominacija za Oskara. Prelepa Margo Robi isto je odlična kao „Vukova“ supruga, i velika je šteta što nije dobila više prilike u ovom filmu da pokaže svoj glumački talenat (s obzirom da je u knjizi Nadin dobila olala prostora). A i ostatak glumačke postave je lepo ukomponovao sve što je trebalo. Metju Mekonahi je lud koliko i genijalan, njemu je nekada dovoljno i 10 minuta, pa da zasija u svojoj uvrnutosti.

 

Wolf of Wall Street Leonardo DiCaprio Margot Robbie

 

Sve u svemu, “The Wolf of Wall Street” je jedan zaista superzabavan film i lepo ćete se zabaviti uz isti. Ali, definitivno nije najbolje Skorsezeovo (pa ni Dikaprievo) delo. Zaslužio je visoke ocene i pohvale, mada su po meni možda i malo previsoke. Za mene, koliko god da je dobar i zabavan film, neće ući u neke moje klasike. I mislim da će, ipak, brzo ispariti iz sećanja ljudi.

I to je razlog više da ga ne propustite, bila bi šteta. 😀

Ironija je što je zaista film bolje ispao od knjige. Džordan Belfort ipak i nije neki pisac. 😀

 

 

A ti, dragi čitaoče, glasaš pre za film ili knjigu? 🙂

 

Trailer

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Format: Film

Trajanje : 180 minuta

 

Tags:

Mulan

 

Mulan 2020 Yifei Liu Donnie Yen Jet Li

Mulan

 

Nije bilo lako Dizniju kada se odlučio da napravi igranu verziju “Mulan”. Razne kontroverze su pratile ovaj film (odsustvo Mulanove ljubavi Li Šanga zbog #metoo pokreta, izjave glavne glumice na temu situacije sa policijom u Hong Kongu, snimanje u Ksinđang provinciji kao i nedostatak raznolikosti kreativnog osoblja), a sigurno je najveći šok bila vest da neće biti legendarnog malog zmaja, samoproklamovanog čuvara Mulan, Mušua (sa legendarnim glasovnim mogućnostima Edi Marfija). A još Amerikanci rade na kineskoj legendi, i to u 21. veku…sasvim je izvesno da će kompletna Kina da pažljivo prati kako će se sve odvijati…i pritom imati pripremljena koplja na koja će prilično izvesno, da izvinete, natakne film.

I dobro, Ameri su uradili lajv film, rešili da ne bude Mušua, Kinezi su sahranili film, Dizni će trebati da se lupa nogama u zadnjicu od sreće ako izađe na nulu zahvaljući Disney+ kanalu (koji mi i dalje nemamo, pošto dobar deo Amerike izgleda i dalje misli da se nalazimo negde između Nambije i Turiđokustana), pošto je bio katastrofa na bioskopskim blagajnama.

Ali, ako ostavimo sve ovo po strani (ovih 500 kila problema) i pokušamo da objektivno odgledamo film bez upoređivanja sa animiranom verzijom, kakav je zaista film “Mulan”?

 

Mulan 2020 Yifei Liu Donnie Yen Jet Li

Recenzija će biti kao i ova strela. Neće biti smrtonosna, ali gađam u koleno. Boleće…

 

 

Priznaću vam nešto, mada volim azijsku istoriju i mitologiju, nikada nisam nešto obraćao pažnju na Mulan kao (istorijsku/mitsku) ličnost. Znao sam da postoji “Balada o Mulan” i to je to. U prevodu, znao sam da nije Diznijev originalan junak.

Ono što nisam znao, jeste da se filmovi i serije o Mulan snimaju još od 1927. godine! Kao i da se pojavilo u poslednjih pard decenija par filmova o avanturama Mulan (ne računajući crtani film).

Koliko sam razumeo, Dizni je i sâm rešio da film bude baziran na “Baladi o Mulan”, a ne adaptacija njihove verzije crtanog filma.

Priču o Mulan, u principu, znate, pa nema potrebe da to puno uvijam u neku misteriju i neizvesnost. Mulan je jedan relativno živahan devojčurak avanturističkog duha. Njene roditelje pojede živi blam, jer ko će hteti da oženi takvu devojku, navući će sramotu porodice, preci će da se prevrću u grobu, a mitski zaštitnik njihove porodice, feniks, će verovatno na nebesima od muke da se napije, polije benzinom i zapali (i na njegovu nesreću, vaskrsne, pa opet Jovo nanovo). Nije dovoljno što je osramotila porodicu pred provodadžikom (pandan seoske tetke koja sve zna, kod svih ide na kafu i koja je autoritet u selu, i ne dao Bog da je uvrediš inače se nećeš udati), već i izaslanik stiže u njihovo selo sa objavom da car mobiliše vojsku za rat protiv ruranskih ratnika pod vođstvom svirepog Bori Kana (“Ka’ka su ovo imena k’o iz Mortal Kombata-prim.podsvesti”), i da svaka porodica mora da pošalje u vojsku po jedno muško dete. Pošto u Mulaninoj porodici nema muških potomaka, njen stari otac mora da položi zakletvu i da se spremi za rat. Međutim, Mulan krišom odlazi pod punom (očevom) ratnom opremom u vojni kamp na obuku, prerušena u muškarca. Tamo se snalazi da ostali regruti ne otkriju njenu tajnu, razvija prijateljstvo sa saborcima, a njen talenat za borbu primećuje i komandant (zanimljivost je da njen saborac Čen i komandant Tung bi, u stvari, trebalo da predstavljaju ono što je Li Šang iz animiranog filma…ne pitajte, čini mi se da su neke stvari bile jednostavnije uređene u 20. veku X) ). Onda dolazi do sukoba sa vojskom Bori Kana i duela Mulan i Ksanijang (izgnana iz kineskog carstva da je veštica, a sada služi Bori Kana u želji za osvetom) gde kineska vojska odnosi pobedu, ali se saznaje da je Mulan devojka i biva razotkrivena (ne bukvalno) i izbačena iz svog bataljona i vojske uopšte. Posramljena, jadna Mulan se vraća kući, kada na nju naleće Ksanijang i, pričajući joj svoju tužnu životnu priču, pokušava da je ubedi da im se pridruži, usput otkrivajući da je prethodni sukob bio čista diverzija Bori Kana, koji će napasti skoro nezaštićenog cara. Mulan doživljava prosvetljenje da je, iako je žensko, i dalje vojnik Carstva, vraća se u vojni kamp, postrojava svoju (mušku) družinu, juri ka glavnom gradu, taman na vreme da Bori Kana isprebija kao piiii…pivola u kupusu i spasi cara u poslednjem trenutku. Time ona spašava i kinesko carstvo, stiče slavu, kao i poziv da se pridruži carskoj gardi (to jest, samoj vojnoj eliti). Čiča-miča i gotova priča.

 

Mulan 2020 Yifei Liu Donnie Yen Jet Li

 

Šta je ono što je film dobro uradio?

Iako nije tipična kineska (epska) produkcija, Dizni je sasvim lepo odradio vizuelni aspekt filma, počevši od predela od izgleda (kostima) junaka, pa čak i suptilnih mističnih efekata (napomena: u kineskim akcionim filmovima, obračuni boraca koji lete po vazduhu ili trče po zidovima dok se mlate, ili kada jedan general sam prebije 7000 protivnika se ne smatra mističnim… to se podrazumeva XD ) poput pojavljivanja feniksa ili prepobražaja Ksanijang. Naravno, i muzika je ispala dobro. Akcioni/borilački aspekti su isto ispali odlični, ali i dalje nije u rangu onoga što kineska produkcija može da uradi (a pošto je Dizni, nema krvi ili surovih scena umiranja). A i glumačka postava je u principu prijatno iznenadila.

A šta je ono što (bar po meni) film nije dobro uradio (ili bolje reći, Dizni nije trebao da uradi)?

 

Mulan 2020 Yifei Liu Donnie Yen Jet Li Mushu

“Moja filmska karijera je uništena zbog te devojke! Ona je MENE slagala da ima 22 godine! Trebao sam da potpišem još četiri filma o Mulan! I onda su me zamenili retardiranim feniksom, koji je MENI donosio kafu za vreme snimanja i morao da mi se obraća sa GOSPODINE Mušu!!!” – Mušu u izjavi za “Čajna Dejli”, 1998. godine

 

Izuzev (očekivano nerealnih) scena borba, Dizni nije trebao da ubacuje magijske trenutke (poput pojavljivanja malog feniksa/čuvara, preobražaja veštice u pticu ili prezentovanja koncepta čija), koji, mada bi trebalo da su ispali suptilni i nije ih bilo puno, ipak bodu oči i teraju vas da povlačite paralelu sa animiranom verzijom filma. Ovo je sasvim dalo osnova da se u filmu pojave i ludi Mušu i cvrčak (jer ako već ima magije i mitskih životinja, zašto ne bi bilo i pričljivog zmaja i neurotičnog cvrčka). Kad smo već kod Mušua, i sâma pojava feniksa (i njegova skromna veličina), opet ne mogu a da vam ne daju prostora da razmišljate šta bi bilo da je feniks imao bližu interakciju sa Mulan (a još da je bio pričljiv…mogao je da bude neurotičan i smotan ili graciozan i mudar…i obavezno alkoholičar), jer bi bio dobra kontrateža prilično ćutljivoj Mulan. Ne kažem da je ova verzija Mulan (tj. glumica) loša, ali kako sama Mulan nema onaj element šarma iz crtanog filma…ne znam, nekako joj nedostaje prava kontrateža (pošto je romantični element skroz izbačen, to pokušavaju da kompenzuju njeni ratni kompanjoni). U stvari, najveći problem kod nove(?) Mulan jeste upravo odsustvo nekakvih nežnijh emocija (iako je ovo ratni film, mnogo upečatljiviji efekat nje kao hrabre ratnice bi upravo dale te neke nežnije emocije).

Pritisku feminizma ne može da se odupre ni Dizni. Film je smešten u period gde je žena potčinjena patrijahalnom svetu i očekivanjima kako žena treba da se ponaša, ali Mulan pokazuje da ona želi da živi kako oseća da je ispravno. Mulan se srčano bori u muškom svetu, razbija stereotipe kako žena ne može da se hrabro nosi sa muškarcima na bilo kom polju (trenutak kada na bojnom polju otkrije svoju dugu kosu je jasan symbol njene snage i nezavisnosti). I sve je to divno, inspirišuće, ohrabrujuće za žene (stvarno ovo mislim, da neko ne stekne utisak da se rugam)…

 

Mulan 2020 Yifei Liu Donnie Yen Jet Li Mushu Phoenix

“Ej, GOSPODINE MUŠU! Poljubite me u moje pernato d**e! Sledeća stanica – HOLIVUD!”
– Feniks, izjava za “Čajna Dejli”, 2020. godine

 

…i onda su odlučili da Mulan ima moć da kanališe či. Ovom odlukom su Dizni i feminizam rešili da zajedno uzmu sačmare i onda pucaju jedno drugom u noge (i to obe). Čestitam žene, poslata je poruka da ste vi jedino ravnopravne sa muškarcima (ili nešto više od nas) ako vam bude data natprirodna moć, pošto same nemate snage da nešto ostvarite. A da ironija bude veća, izgleda da je pre 20 i više godina feminizam bio smisleniji, jer je u crtanom filmu predstavljena kao obična devojka, koja svojom voljom i trudom, ne da pokazuje da je ravnopravna sa muškim vojnicima, već i da je bolja od njih. I svi joj aplaudiramo i divimo se.

A ova verzija Mulan od starta mora da dobije moć (ironija je što je koncept čija u filmu izvrnut, jer či obitava u svim živim bićima i ne razlikuje muško od ženskog), kao i da već ima iskustva u mačevanju naspram ostalih. Ne znam za vas, ali meni je nekako manje bilo interesantno da navijam za ovu Mulan u odnosu na onu iz crtanog filma, koja je imala onaj lep koncept kako se uz trud može sve postići i pobediti bolji i jači od sebe.

Možda ja živim u nekom svetu iluzija, ali mislim da se moderan zreo muškarac ne plaši (ili je bar većina prestala da se plaši) ideje moderne snažne žene. Film je izgleda izbacio koncept Li Šanga iz filma, jer bi to simbolizovalo paralelu sa modernim svetom gde su muškarci uglavnom pretpostavljeni i da mogu da izvrše pritisak da žena ima seks sa njima, jer oni imaju moć, a žena je seksualni objekat sa kojim može da se radi šta se hoće. Da li treba da se podsetimo da, na kraju crtanog filma, “pretpostavljeni” (tj. Li Šang) dolazi da moli za ljubav, tj. ruku Mulan. Animirana, snažna Mulan dobija i ljubav i slavu. Filmska Mulan dobija unapređenje u korporaciji “Chinese Emperor INC” i besplatno parking mesto za svog konja ispred palate.

 

Mulan 1

Pošto je kineski imperator niko drugi do Džet Li, nešto nisam siguran koliko mu je zaista trebala ičija pomoć…

 

Filmska postava je super i tu nemam šta puno da dodam…što se tiče zvučnih imena, ali sama gluma je onako. Mislim da je Dizni trebao da uradi igrani rimejk crtanog filma, jer bi tada Jifei Liu mogla da pokaže svoj pun potencijal, ovako je ispalo soldino sa njene strane. Lepo je bilo i videti Li Gong (ima taj neki pogled da vam zaklecaju kolena), a pogotovo epizodne uloge legendi poput Donija Jena, Džejsona Skota Lija i gospodina Džeta Lija.

Iskren da budem, lomio sam da li da uradim recenziju (mada je narod glasao da se uradi 😀 ). Problem je što film sam po sebi nije loš, samo je ostavio previše mlak utisak i brzo vetri iz sećanja. Nekako poput mlake i blago zašećerene limunade…

Odgledajte film bez nekih velikih očekivanja i povlačenja paralela sa crtanim, i imaćete pristojan film za filmsko veče. Ali ništa više od toga…

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li je film smeo da prođe bez Mušua? 🙂

 

 

Trailer

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Format: Film

Trajanje : 115 minuta

 

Tags:

Američki bogovi

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

“Američki bogovi” – Nil Gejmen

 

Sledeće godine će biti tačno 20 godina od kada se prvi put pojavila knjiga Nila Gejmena „Američki bogovi“, koja je ubrzo po svom pojavljivanju postala instant klasik. Pobrala je sve nagrade koje su se mogle pobrati iz oblasti naučne fantastike i fantazije (Hugo, Nebula, Lokus, Brem Stoker…), dobijala sve najviše ocene i hvalospeve kako među čitaocima, tako i među književnim kritičarima.

I sve to je zasluženo, ako mene pitate.

Prvi put sam pročitao ovu knjigu pre mnogo, mnogo godina. Iskren da budem, mislim da sam je premlad pročitao i da mnogo toga, u stvari, nisam ni razumeo, a mnoge stvari sam i prevideo, pa mi je samo ostala u sećanju kao zanimljiva knjiga. I godine su prošle od tada.

I onda se pojavila serija 2017. godine, rađena prema ovoj knjizi. Prva sezona je oduševila publiku (druga nešto slabije), i meni su „Američki bogovi“ ponovo bili na radaru. Hteo sam da gledam seriju, ali sam pomislio da možda ne bilo loše da ponovo pročitam knjigu, pogotovo jer sam toliko toga zaboravio o samoj radnji, da sam se samo sećao okvirnih detalja i dešavanja.

I tako ti lepo ja nabavim (tj. kupim) prošireno i dopunjeno izdanje knjige, koje se smestilo na nekih lepih 550 strana.

I nisam se pokajao. Vau, ovo je bila avantura!

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

…a i kolač je lepo “legao” uz kafu i knjigu…

 

Ono što je još zanimljivije, knjigu nisam čitao u jednom dahu. Naprotiv, čitao sam je nedeljama i nedeljama. Iz nekog razloga, nije mi se žurilo da je završim. A kada sam završio i poslednju stranicu, shvatio sam da sam knjigu toliko dugo čitao, da je podsećalo kao kada gledam neku seriju, pa svake (jedna do dve) nedelje izađe nova epizoda sa avanturama Senke i Srede. 😀

I avantura kreće…

Momak po imenu Senka (Shadow), par dana pre izlaska iz zatvora, saznaje da su njegova voljena žena Lora i njegov najbolji prijatelj nastradali u saobraćajnoj nesreći, što ga je prilično slomilo. Po izlasku iz zatvora leti prvom avionom da stigne na sahranu. Tada saznaje da je smrt njemu dve bliske osobe uzrokovala pijana vožnja i otkopčan šlic u punoj brzini i menjač i…well, you get the picture. Ovo ga je dodatno dotuklo. Kakve sada ima veze što je izašao iz zatvora kada je izgubio sve do čega mu je stalo?

I tada, naš slomljeni, izgubljeni i bezperspektivni Senka, upoznaje neobičnog i harizmatičnog čoveka po imenu Sreda (Wednesday), koji mu nudi posao, da postane njegov telohranitelj (i vozač), što Senka prihvata, ni sâm ne znajući zašto.

I tako, dok putuju kolima kroz Ameriku, Senka sa Sredom vodi prilično neobične razgovore, usput pokušavajući da dokuči ko je, u stvari, ovaj misteriozni Sreda. U početku mu deluje da je ovaj neki namazani prevarant (svakako se ponaša kao jedan), koji pokušava raznim trikovima da dođe do potrebnih para i usput se sastaje sa neobičnim ljudima koje kao da pokušava da regrutuje za „nešto“.

Međutim, kako vreme odmiče, Senka shvata da su stvari mnogo neobičnije, nerealnije i ozbiljnije nego što je mislio, kao i da njegov posao uopšte nije naivan. Pogotovo kada shvati (tj. otkrije mu se) da je Sreda, ni manje ni više, nego američka manifestacija (ili bolje reći, inkarnacija) nordijskog vrhovnog boga, Odina. I da ljude koje sreće na Sredinim sastancima su, u stvari, manifestacije bogova, mističnih bića i heroja iz raznih mitoloških svetova i vremena, poput Tora, Lokija, Černoboga, sestri Zorja, Anansija, Anubisa, Tota, Bast(et), Horusa, Ištar, Vizagiđaka, Elegbe, Gvidiona, Kali, Ganeša i mnogih drugih. Kao što vidite, ovde su upleteni bogovi od Amerike do Azije.

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Ali, zašto su ti veliki, legendarni, svemoćni bogovi svedeni na nivo smrtnika koji žive od prevara, socijalne pomoći, šverca, prostitucije ili prodaje paprika na pijaci? Jednostavno, zato što su prvobitni doseljenici (kako svojevoljni, tako i oni prisilno dovedeni), kako je vreme odmicalo i tehnologija napredovala, sve manje verovali u svoje bogove, sve ređe ih slavili i prinosili im žrtve, pa su počeli i da zaboravljaju na njih. I zbog toga su (stari) bogovi izgubili skoro svu svoju moć, i sada jedva ( i fizički i magijski) opstaju.

Ali, kao da nije dovoljno što su stari bogovi gubili svoju moć, već su počeli da i tako slabi bivaju trn u oku novim bogovima koji su nastali sa modernim dobom, poput Tehnološkog Dečaka (bog interneta i tehnologije, predstavljen kao debeli klinac), Medija (boginja televizije i pop kulture), zatim Nedodirljivi (koji prestavljaju bogove berze i modernog tržišta), zatim Gospoda Grad, Put, Kamen i Drvo (koji predstavljaju teorije zavere i ponašaju se kao špijuni), kao i mnogi drugi novi bogovi 20. i 21. veka (automobili, estetska hirurgija), na čelu sa njihovim vođom, Gospodinom Svetom (koji je bog globalizacije).

Ubrzo postaje jasno da Sreda (tj. Odin) pokušava da okupi sve moguće stare bogove koji su još opstali u modernoj Americi, jer je prilično izvesno da će se dogoditi veliki rat. Rat za dušu Amerike i budućnost jedne grupe bogova.

I u sve to se upleo jedan običan smrtnik, naš krupni i (u principu) ćutljivi drugar Senka, o kome svi bogovi znaju više nego on sâm o sebi, i koji za njih izgleda ima veliki značaj. Ali, iako je Senka očigledno smrtan i nema nikakve moći, iz nekog razloga ima veoma čudne (natprirodne i mitološke) snove, a Bog te pita zašto se povremeno pojavljuje i njegova pokojna žena Lora u obliku…uh, ovaj, nemrtve/zombi osobe, koju je Senka sasvim slučajno (i nesvesno) „vaskrsao“.

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Koja grupa bogova će pobediti? Da li Sreda ima neki prikriveni motiv? Da li Lora ima priliku za iskupljenje? Da li za Senku postoji srećan kraj ili mu je sudbina zapečaćena? Sva ova pitanja, kao i mnoga druga, razrešiće se (valjda) ako pročitate roman „Američki bogovi“.

Ono što je jedan od velikih pluseva ovog romana od starta, jeste sâma ta kriptičnost koja se provlači kroz dijaloge i opise nekih scena, što nam omogućava široka (ali i zanimljiva) tumačenja nekih događaja iz romana, kao i simboliku koju oni predstavljaju. Jedan od zanimljivih detalja jeste i taj da Senka tokom svojih putovanja malo-malo pa izvodi neke trikove sa novčićima, prvenstveno da bi zabavio sebe (prekratio vreme). Pored toga što dugo nije shvatao da neki novčići koji je imao uz sebe imaju i posebne moći (kako da ga štite od smrti, takav da i nekog ožive…ups!), Senkine igrarije sa novčićima možemo da tumačimo i kao jedan od (loših) simbola modernog sveta, gde je veoma bitno napraviti uspešnu iluziju, ili skrenuti pažnju u pravom trenutku, pa čak i prevariti sebi bliske ljude da bi se dobilo ono što se želi (ovo mi se „javilo“ u trenutku kada sam ulazio u epsku završnicu romana).

A opet, možda sam i pogrešno protumačio…što je upravo jedan od aduta ovog romana, jer imate osećaj da nijedno tumačenje nije pogrešno, a nije i da želite da vam sâm pisac otkrije šta je mislio o nekim stvarima (poput, recimo, odgovora na pitanja „šta znači biti Amerikanac“).

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Glavni motiv romana (bar po meni) jeste potraga za smislom i suštinom života, kao i da možda čoveku nije suđeno da je ikada do kraja spozna, već samo da traga za njom, približi joj se što više može, i eventualno ugrabi neke njene fragmente (znate ono, po principu, suština života nije u stizanju na cilj, već ono što doživite dok putujete ka istom), kao i da je istina o smislu jedino rezervisana za bogove. Jer Senka, u jednom trenutku zaista i spoznaje neke istine nepojmljive smrtnicima, ali počinje da „vetre“ iz njega velikom brzinom, da na kraju i zaboravlja šta je to znao.

A možda je jedan od glavnih motiva i pokušaj pronalaska odgovora na pitanje: „Kada smo zaista živi?“

Kao što sam spomenuo, isto jedan od velikih pluseva jesu dijalozi između Senke i Srede i(li) drugih bogova (kao i trenuci kada je Senka sam sa svojim mislima). Ponekad su vrcavi i puni humora, ponekad zagonetni, ponekad sarkastični, ponekad mračni, ali nikada dosadni.

Ne treba da zaboravimo ni opise bogova i pojedinih smrtnika (i njihovih jedinstvenih karaktera) sa kojima se Senka susreće. Mnogi od njih će vam se urezati u sećanje jedan duži period, u to nema sumnje. Pa čak i mesto/gradić u kojem (po potrebi) Sreda skriva Senku (pod pseudonimom Majk Merodil), sa svojim (istovremeno i čudnim i dosadnim) stanovnicima, podseća na jedan neobičan entitet izolovan od ostatka sveta (i to sa razlogom 😀 ).

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Nil Gejmen je u Senkine avanture ubacio i zanimljiva „međupoglavlja“, kada se vraćamo nekoliko stotina (pa i hiljada) godina u prošlost, i otkrivamo priče o prvim doseljenicima, istraživačima i osvajačima Amerike, njihovom poreklu i avanturama, kao i mističnim dešavanjima koja ih povezuje sa bogovima iz njihovih rodnih krajeva. Ili se jednostavno prebacujemo u dešavanja koja se paralelno dešavaju sa glavnom radnjom u drugim gradovima, i tada pratimo kratke događaje (i susrete) nekih starih i novih bogova. Ova „međupoglavlja“ lepo upotpunjuju samu glavnu radnju i sprečavaju potencijalnu monotoniju (doduše, šanse su minimalne da vam „Američki bogovi“ budu dosadni 😀 ).

Naravno, sa ovolikim doticajem tema o modernom vremenu, nije bilo moguće, a da Nil ne ubaci gomilu referenci na modernu američku pop kulturu (a još veća ironija je što je Nil Gejmen Britanac X) ), počevši od spominjanja nekih serija, pesama do lokacija.

I pored kompleksnih tema, događaja, raznih likova, dijaloga, opisa, povremenih prebacivanja između sadašnjosti i prošlosti i ostalog, „Američki bogovi“ se dosta brzo i lako čitaju. Nil Gejmen u ovom romanu jasno pokazuje svoj pripovedački talenat i kreativnost kako u opisima, tako i u svojim blesavim zamislima kako da „vodi“ radnju.

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

Nil Gejmen

 

Sve u svemu, ovo je jedan odličan roman. Kao i njegov pisac, daleko je od savršenstva, ali je vraški zabavan, uvrnut, ekscentričan, misteriozan i pun zanimljivih motiva. Sigurno je jedan od (modernijih) klasika fantazije i apsolutno ga treba i vredi pročitati. Naravno, tek fanovi lika i dela Nila Gejmena (a ima ih koliko hoćete) ne bi smeli da propuste ovaj roman (mada, verujem da nisu 😀 ). A osim toga, kada god se Nil Gejmen dotakne mitologije, to uvek ispada zabava.

A posle ovoga, videćemo kako će se serija pokazati…

 

A ti, dragi čitaoče, da li ti veruješ da Amerikom šetaju stari ili novi „Američki bogovi“? 🙂

 

 

Sajt pisca Nila Gejmena

Cena knjige: Laguna | Vulkan | Delfi | Makart

 

Tags:

Prodavačica

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

“Prodavačica” – Sajaka Murata

 

Uh, ne bude vam svejedno kada završite sa čitanjem novele „Prodavačica“… ne budete ni sami sigurni kako da se postavite prema glavnoj junakinji. Da li vam je draga, simpatična, problematična, da li da je sažaljevate ili pokušate da je razumete… ali to je upravo ono što je i bila poenta ovog dela, i tu je Sajaka Murata ubola pun pogodak.

Junakinja romana „Prodavačica“ je Keiko Furukura. Ima 36 godina, i već više od 18 godina je zaposlena kao prodavačica u jednom mini-marketu. Sa strane (a i standarda i ekonomske situacije Balkana), ovo u vama bi verovatno trebalo da izazove reakciju sleganja ramenima. I to bila (razumljiva) reakcija. Ono što mi ne znamo o ljudima i poslovima koje rade, jesu razlozi i okolnosti zbog kojih su tu gde jesu, zar ne?

Ša ako bih vam rekao da se radnja dešava u Japanu („Jes, vala, nikad ne bi pogodili, domo arigato…baka…“-prim.podsvesti), da Keiko radi sa nepunim radnim vremenom u istom mini-marketu, da nikada nije imala niti seks niti romantičnu vezu, da je društveno neprilagođena (mada ima par prijatelja/poznanika) i da je mini-market jedino mesto na svetu gde može, na prvi pogled, da deluje kao da se negde uklapa?

Pretpostavljam da vam je ovo podiglo obrvu, a možda i obe?

Keiko Furukura je od malena bila…pa…da kažemo neobična u nekim rezonovanjima. Kao mala mrtve ptičice za nju nisu budile emocije tuge (i nije im jasno zašto bi ljudi bili tužni bog toga), već da se mogu iskoristiti kao hrana. U školi je svađu dva đaka i nečiji vapaj „sprečite ih što pre“ shvatila kao poziv na akciju sprečavanja sukoba po svaku cenu, i uzela lopatu i odalamila jednog od đaka po glavi (i to ne u nekom komičnom maniru). Roditeljima neprijatno, nastavnicima neprijatno, psihologu neprijatno, domaru neprijatno. Očigledno je da mala Keiko baš i „ne kapira“ kako neke stvari funkcionišu, što ima za posledicu da se Keiko povuče u sebe i postane ćutljiva i pasivna (da ne kaže ili ne učini nešto što ona misli da je logično, ali društvo to vidi kao „problematično“).

Spas je pronašla kada je imala 18 godina i počela da radi u tek otvorenom mini-marketu. Njeni roditelji su odahnuli, misleći da će se polako uhodati u savremeno društvo i postati „normalna“. Međutim, Keiko je nastavila da radi i narednih 18 godina sa nepunim radnim vremenom u mini-marketu, ne pokazujući neki entuzijazam da menja posao. Pored toga, ima problema da objasni (tj. da izmisli) razlog  za svojih par prijatelja/poznanika zašto je i dalje sama i zašto 18 godina radi jedan te isti posao. Roditelji su se pomirili sa njenom sudbinom, pa čak i njena mlađa sestra koja ju je obožavala od malena i trudila se da pokaže razumevanje za Keiko.

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

 

U međuvremenu, Keiko je upoznala Širahu, koji je uspeo da izdrži jedan dan rada u mini-marketu pre nego što je najuren. Širaha je sav zapušten, neuredan, smrdi, veliki je kritičar „društva“ i svega „normalnog“, krivi svet što ne može da ima posao, što ga žene ne vole, što ne može da pronađe ženu koja ima para da finansira njegov biznis (štagod to bilo). Ima problema sa bratom i njegovom ženom, od kojih stalno pozajmljuje pare koje ne nikako da vrati. Takođe svet i dalje vidi iz perspektive plemenske zajednice gde alfa mužjaci (u smislu snage i para) dobijaju najbolje žene, a ostali „ostatke“ ili su osuđeni na „izumiranje“. Neko bi možda i rekao da je Širaha kritičar modernog društva („Ali smo svi zaključili da je ipak samo jedna lenja, bezobrazna, razmažena i seksualno isfrustrirana guz**a od čoveka i neprevaziđeni se**nja“-prim. podsvesti).

I Bog te pita kako, nekako su došli na ideju da se Širaha useli kod Keiko (u stvari, to je kompletno njegova ideja). Širaha i dalje neće raditi, tražiće jedino da mu se donosi hrana (tj. Keiko da mu je donosi) u kupatilu, neće pokazivati emocije prema Keiko (jer je uopšte ne voli) niti će imati seks (kao što će Širaha par puta naglasiti, jer je ona previše ružna za njegov standard i njen voz je „davno prošao“). Ali, ovim što se uvalio kod nje, Širaha će njoj činiti „uslugu“, jer najzad može da kaže roditeljima i prijateljima kako živi sa nekim, pa će je svi ostaviti na miru.

Iz Keikine perspektive, ona stiče utisak da će Širaha u njenom stanu živeti poput nekakvog kućnog ljubimca, ali prihvatila je njegov predlog, u nadi da će sada delovati više „normalno“ za okolinu.

Da li će između Keiko i Širahe, na kraju, planuti ljubav? Da li će okolina najzad da prihvati Keiko kao „normalnog“ člana društva? Da li će Keiko od od zanimanja prodavačica preći u kategoriju menadžera (ili napustiti ovaj posao)? Odgovore na sva ova, kao i mnoga druga pitanja, saznaćete ako pročitate roman „Prodavačica“. 😀

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

 

Mada odmah mogu da vam kažem, jer mislim da ćete se složiti iz do sada napisanog da i neće biti neki spoiler, ali ne očekujte očekivanja očekujućih očekivanih odgovora… ^^

Centralna figura romana je, naravno, Keiko. Ubrzo postaje jasno da njoj, ipak, „nešto“ fali („Hehehe, znam ja dobro šta njoj faliiiiiiiiiiiiiiiii…“-podsvest je odletela nebu pod oblake zbog naleta feminističkog kamehamehaaaa talasa sa društvenih mreža). Teško je definisati šta je to „nešto“. Da li je u pitanju klasičan psihički problem? Verovatno. Ali on je uklopljen sa još nečim. Da li je to odsustvo empatije za sebe i svet? Neko bi možda rekao i odsustvo duše? Jer, što se više upoznajete sa Keiko, sve više vidite da njen način ponašanja i rezonovanja podseća na onaj poput robota.

To se najbolje vidi upravo dok radi u mini-marketu, gde deluje „normalno“ kao prodavačica. Mini-marketi (pogotovo u Japanu) funkcionišu (ili bar pokušavaju ako je verovati ovom romanu) po tačno određenim pravilima. Uvežbava se „dobar dan“, „hvala“, „izvolite“, „izvinite“, „odmah“, „danas na popustu“, gde se tačno slaže koji proizvod na koji raf, sa sve tačno određenim govorom tela, bojom glasa i načinom ponašanja i držanja. Keiko je sve to brzo usvojila, ali je takođe shvatila da je, tokom godina rada, počela i da prepoznaje tipove mušterija, načine ponašanja i šta kupuju…to ide dotle da čak vremenom može i da predvidi šta će mušterija kupiti ili kako se ponašati. Neko bi rekao da tu nema nikakvog talenta, već rutina prilično monotonog posla nam često omogući da vremenom razvijemo neke „veštine“ koje sa strane deluju i pomalo nestvarno. Međutim, u Keikinom slučaju i dalje ne možete da budete sigurni da li je to talenat, ili osećaj „toka“ (flow) dok je u radnji ili jednostavno odsustvo emocija kao u robota (mada ona tvrdi da „čuje glasove radnje“).

Njena povezanost sa mini-marketom ide dotle da ona upija ponašanja svojih kolega sa posla (njihov govor tela, način govora, boju glasa, pa čak i stil oblačenja) i pravi neki svoj miks. Kada biste uzeli u obzir “normalnu” osobu, to bi još bilo i impresivno (rekli bi smo da je osoba prirodan talenat za adaptilnost, rapport, NLP i ostale kul tehničke reči za veštine koje omogućavaju da se lakše “povežete” sa drugim ljudima i više im se dopadnete). Međutim, ako bismo to gledali iz perspektive ne tako „normalne“ osobe (kao što je Keiko), ovo onda u nama izaziva podozrenje i nelagodu, pa često imate osećaj da se roman pretvara i u neki psihološki horor, što je prilično zanimljiv prelaz, jer sve vreme očekujete da roman, u skladu sa „robotskim“ karakterom junakinje, bude monotoniji.

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

 

Na pozadini sinopsis kaže „Briljantan roman o neuklopljenosti i nerazumevanju prikazan kroz psihu nezaboravne junakinje postao je ogroman hit…“ i tako dalje…i ovo nije daleko od istine. Roman definitivno nikoga ne ostavlja ravnodušnim kako samim likovima, tako i (veoma ozbiljnom) temom kojom se bavi, i otvara prostor za gomilu pitanja o ljudima koji se teško uklapaju u današnje društvo i standarde i ne nailaze na razumevanje okoline. Pogotovo kada je u pitanju kategorija ljudi koji se nalaze na nekoj „sredini“ kada je u pitanju psiha. Situacija je jasna kada imate ljude koji su jednostavno previše introvertni, plašljivi ili ne vole da imaju veliki krug prijatelja, ali su i dalje prilično funkcionalni članovi društva (gde je problem više mentalne/psihološke/motivacione prirode), ili kada je očigledno da osoba ima problema i predstavlja opasnost kako za druge, tako i za sebe (gde su problemi psihičke prirode). Ali šta ćemo sa ljudima poput Keiko, koji su na nekoj sredini, ili više naginju ka drugoj strani?

Da li je rešenje da se društvo umeša i pokuša da pomogne, ili da jednostavno ostane neutralno i da ih pusti da žive svoj život kako oni smatraju da treba, dokle god ne ugrožavaju (uslovno rečeno) ni sebe ni druge? Znate kako, ja baš i nisam siguran da li da Keiko prikačimo etiketu „luda“ i pošaljemo na posmatranje, ili da je jednostavno doživimo kao osobu koja nije sazrela emotivno, jer se nije radilo sa njom na tome da joj se bolje ukaže na neke stvari. Ovo je jedna prilično ozbiljna, intrigantna i teška tema.

Još jedno pitanje koje se postavlja (i u neku ruku nadovezuje na prethodno) jeste i da li moderno društvo jednostavno nije svesno da mnogo vrši pritisak na neke stvari, da dolazimo situaciju da nekim stvarima stavljamo eitketu „nenormalno“, a možda je to samo jednostavno izbor koji nikog ne ugrožava. Kao što odraslu Keiko može da doživljavamo kao čudnu osobu (možda čak i „nenormalnu“), sa druge strane, neko će je možda doživeti samo kao emotivno hladnu osobu, ne preterano zainteresovanu za svet, ljubav i seks, koju ispunjava zadovoljstvom da vodi jednostavan (i pomalo zapušten) život i radi u mini-marketu. Vrši se pritisak na ljude koji žive sami, koji ne žele decu, koji žele porodicu kasnije, kojima je karijera najbitnija, ljude drugačijeg seksualnog opredeljanja, srednju klasu koja ne stiže (ili ne može) da plati račune na vreme i na koga sve ne. Postavlja se pitanje ko, u stvari, pravi problem? Te grupe ljudi ili društvo (i društvena očekivanja istog)? Ili su krivi i jedni i drugi?

I pored neobičnog karaktera glavne junakinje i ozbiljne teme, roman (koji je, inače, ispričan iz prvog lica) uopšte nije naporan za čitanje. Baš naprotiv, čita se prilično lako i brzo i stalno vas podstiče da okrećete stranicu za stranicom, pitajući se da li će (i kakva) promena da se desi Keiko. Štaviše, tek po završetku romana, kada prođe par dana (kao što se meni desilo), odjednom vidite koja sva pitanja kreću da se otvaraju, i koliko se kompleksnih tema sakrilo na nepunih 120 strana novele „Prodavačica“.

Novela „Prodavačica“ je 2016. godine osvojila prestižnu japansku nagradu „Akutagava“. I to sasvim zasluženo.

Sve u svemu, prilično interesantan (štaviše odličan) roman koji bi bilo šteta da preskočite. 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, kako si ti doživeo glavnu junakinju romana, Keiko? I da li sada pažljivije posmatraš radnike u svom supermarketu? 🙂

 

 

 

Cena knjige: Booka | Delfi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Melem za dušu

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

“Melem za dušu” – DŽek Kenfild, Mark Viktor Hansen i Ejmi Njumark

 

U neka davna vremena, lepe i inspirativne vesti su bile retke i dugo su putovale. Čuli biste ih iz proverenih izvora (ili ste bar verovali da su provereni). Pronalazili bi ih u knjigama, i srce bi vam se ispunilo nekom pozitivnom energijom i počeli biste ponovo da verujete da za ovaj svet ima nade i da nije sve otišlo dođavola. Pobogu, pa osetili biste se i sâmi motivisani da menjate i sebe i svet.

Onda je došao internet… razni sajtovi gde ste mogli da se anonimno ispovedate ili delite svoje priče na društvenim mrežama (prvenstveno Twitter i Facebook, mada je i Instagram sada postao ravnopravan igrač u tome).

I odjednom, (digitalni) svet je postao prepravljen anđelima u ljudskom obličju koji šire dobru volju, spašavaju jadnu dečicu i izgubljene prijatelje, postaju revolucionari koji imaju odgovor na sva pitanja koja muče svet, imaju odgovor kako se postaje srećan (mada su i sami mizerni) i uspešan (ali se i dalje nadaju da plata neće zakasniti, jer opomene za neplaćene račune pristižu brzinom svetlosti), koje stotine (imaginarnih) ljudi stalno pitaju za neke savete…

Reći ću vam nešto, i iskren da budem, briga me da li će neko pogrešno protumačiti (“Opa, neko je rešio da bude oštar! Tako je, samo jako, sve im reci po spisku i neka se nose u tri…”-prim.podsvesti), mada ne želim da nekog uvredim (“I toliko o oštrini, a ja se idiot ponadao…”-prim.podsvesti), ali želim da ovo podelim iz nekog mog iskustva sa ljudima (i internetom).

Bar 80% (ako ne i koji procenat više) ljudi koji pišu šta su sve divno uradili/rekli ili prisustvovali nekim (dirljivim/romantičnim/opasnim/božanskim/revolucionarnim) scenama…lažu, pa razbijaju koliko lažu.

Neko će možda reći, “pa pobogu čoveče, ti si kao neki optimista, veruješ u ljude, kao neki si kouč/štagod, a ovamo na te pozitivne vesti reaguješ tako, pa ne ide…” U pravu ste, ne ide kada se previse laže.

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

Relativno skoro sam napisao članak na temu preterivanja sa hvalisanjem u poslovnom svetu, pod naslovom “Nije se desilo (biznis verzija)”, gde sam se dotakao potrebe ljudi da sebe hvale na poslovnom planu. Pretpostavljam da je ovakav uvodni deo recenzije moja uvertira za budući tekst “Nije se desilo (generalna verzija)”. 😀 Ono što je zajedničko i za poslovni i za “generalni/životni” svet, jeste potreba ljudi za (samo)promocijom i dobijanjem priznanja od drugih (validacija). A osim toga, Ego postane frustriran kada vidi kako drugima ide bolje ili prisustvuju moćnim scenama, pa zašto se to ne bi desilo i njemu…bar fiktivno…jer Bože moj, ko pa može da proveri?

Postoji izraz “da vidimo slike (kao dokaz), ili se nije ni desilo”. Eto koliko je odmaklo ljudsko izmišljanje, da postoji čak i fraza koja definiše ove situacije.

Kako možete da prepoznate da ljudi izmišljaju u takvim tekstovima/komentarima? Jedan od vidljivih faktora jeste potreba Ega da dominira u radnji, i to se oseti u tekstovima. Kada ljudi izmišljaju da su nešto rekli/videli, Ego nesvesno isplivava na površinu mnogo češće nego što bi trebalo, a da on ni sâm toga nije svestan. Jednostavno, čak i kada je pisac “ispovesti” glavni akter događaja, “ja” izbija na videlo mnogo više nego što bi trebalo.

Zašto to ljudi rade? Nezadovoljstvo svojim životom, uzrokovano ogromnim Egom i malim samopouzdanjem i minijaturnim samopoštovanjem… razloga je mnogo.

Nemojte pogrešno da me shvatite. Nisam neki naivac koji veruje da su ljudi stalno iskreni (moji poslovi obuhvataju rad sa ljudima, pobogu ^^). Ljudi nekada lažu (“Misliš, često?”-prim.podsvesti), a nekada samo malo “maskiraju” neke stvari.

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

Kao što sam (sarkastično) skovao izreku za poslovni svet “Ako je toliko kul poslovnih ljudi kao što se predstavlja na poslovnim mrežama, zašto je, dođavola, tako užasna situacija u poslovnom svetu”, tako je i nastala neformalnija verzija:

 Ako toliko “anđela” (ako je verovati društvenim mrežama) hoda ovom planetom Zemljom, zašto se ova planeta ne pretvara u raj, već postaje pakao na Zemlji?”

  Mislim da je tako jer se većina dobrih dela kojima se hvale mnogi ljudi na društvenim mrežama nije ni desila. A u tom hvalisanju i izmišljanju izgleda dominiraju Balkanci i Amerikanci (ili smo bar “najglasniji” na mrežama, pa zato stičem takav utisak 😀 ).

E da…čemu ovakav (poduži) uvod? Pa zbog kultne knjige “Melem za dušu” (znane na engleskom i kao “Chicken Soup for the Soul”) i njenog (re)izdanja povodom 20 godina od originalnog objavljivanja.

Svetski priznati motivacioni govornici Džek Kenfild i Mark Viktor Hansen su nekada davno došli na ideju da mnoge poučne/inspirativne/emotivne događaje u kojima su (aktivno ili pasivno) učestvovali, kako tokom svojih poslovnih, tako i privatnih momenata, objedine u jednu knjigu. Takođe su kontaktirali mnoge uspešne i poznate ljude iz celog sveta da prikupe i njihove dogodovštine, misli, beleške ili priče koje su oni negde čuli da budu uključeni u istu knjigu.

Tako je nastao “Melem za dušu”, koji posle doživeo stotine svojih izdanja za različite  demografske grupe (mladi, religiozni, ljubav i odnosi, kućni ljubimci, muzika, sport i šta sve ne) i postao klasik na temu samopomoći, besteseler dosta godina zaredom (čak ima dobru ocenu i na goodreads.com…koji je poznat po surovosti njihovih članova u recenziranju/ocenjivanju knjiga).

Pored autora Džeka Kenfilda i Marka Hansena (i Ejmi Njumark u dopunjenom izdanju), ljudi koji su doprineli svojim pričama (kako u originalnom, tako i u dopunjenom izdanju) su i Dipak Čopra, Den Milmen, Robert Holden, Mastin Kip, Virdžinija Satir, Nik Ortner, Bob Proktor, Toni Robins, Henok Makarti, kao i mnoga imena za koja verovatno i niste čuli (nisam ni ja, pravo da vam kažem), kao i mnogi tekstovi nepoznatih autora.

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

“Melem za dušu” je podeljen u, da tako kažemo, šest poglavlja. Generalne teme/poglavlja su:

  1. Ljubav
  2. Naučite da volite sebe
  3. Roditeljstvo
  4. Učenje
  5. Živeti svoj san
  6. Prevazilaženje prepreka
  7. Raznovrsna mudrost

 

E sad, zašto je ovo, na kraju, lepa knjiga koju vredi pročitati (a i pokloniti)?

Priče su lepe, inspirativne i provešče vas kroz čitav niz pozitivnih, ohrabrujućih i dirljivih emocija (za razliku od prosečne Twitter/FB/Ispovesti izjave koja će najverovatnije probuditi u vama „daj ne se*i“ i „aj ne se*i lažovčino“ emocije). Jednostavno, nemate toliki osećaj da se autor priče hvališe („Misliš ku*či… e, izem ovu tvoju autocenzuru…“-prim.podsvesti), već da je poenta na samom događaju i poukama i lekcijama koje se tu otkrivaju.

Jednostavno, imate osećaj da ćete nešto lepo i pametno pročitati, kao i da ćete posle svake priče se osetiti bolje i malo vam se više vratiti vera u sebe i ljude. Opet, kroz priče i anegdote se najbolje uči, slažete li se? 🙂 Zato ova knjiga nije loša ni kao poklon, jer nije klasična knjiga o samopomoći (iako se kao takva vodi).

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

Knjiga je lagana za čitanje, svaka priča je, u proseku, na dve-tri strane, pa je ok da je koristite i kao čitalački ritual pred spavanje. Priča-dve-tri i dosta.

Možda “Melem za dušu” i nije nešto posebno…ono što znam jeste da sam dosta životnih lekcija naučio iz priča i anegdota (kako svojih, tako i tuđih), kako u pisanom, tako i u usmenom obliku. A jednostavno, nisam ni stekao utisak da su priče izmišljene (ili bar da nisu teške izmišljotine ^^).

Jednostavno, ovo priče su pileća supica za vašu prehlađenu (tužnu, obeshrabrenu, pesimističnu) dušu. A nekada jedino pileća supa može i da pomogne, zar ne? 😀

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li i ti znaš neku priču koja je „melem za dušu“… a da nije sa Twittera/FB/Ispovesti? 😀

 

 

Chicken Soup for the Soul

Jack Canfield | Mark Victor Hansen

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Feniks-libris | Dereta

 

Tags:

Pleme najboljih

 

Pleme najboljih Tim Feris Tribe of Mentors Tim Ferris

“Pleme najboljih” – Tim Feris

 

Uh, Tim Feris…pravo da vam kažem, nisam siguran šta da mislim o njemu. Evo, zaista ne znam. On jedan od onih autora kada imam osećaj da su mi zanimljiviji i da imaju više kredibiliteta njegov blog i podkast (podcast) nego njegove knjige. Odavno imam i njegov bestseler „Obogatite se radeći 4 sata nedeljno“, kao i knjigu „Telo“…ali nekako mi sporo ide čitanje tih knjiga, nekako ne mogu lako da se „povežem“ sa onim napisanim.

Lik je zanimljiv jer dosta toga eksperimentiše na sebi, zaluđen je istraživanjem raznih trikova za produktivnost i efikasnost (life hacks) i nije da se ne može pročitati i naučiti nešto zanimljivo i korisno. Ali, kada počnem sa čitanjem njegovih knjiga, steknem neki čudan utisak da ono što je napisano i nekako nije toliko primenljivo na ovim prostorima, a da neke stvari i nemaju logike. Opet kažem, možda je do mene, neću da grešim dušu o čoveka, možda samo njegovim knjigama nisam pošteno pružio priliku.

Možda je zato zanimljiva ironija da mi je njegova treća knjiga, „Pleme najboljih“, u kojoj Tim Feris ima najmanje upliva, nekako i najviše držala pažnju. 😀

Koncept knjiga poput „Pleme najboljih“ nije ništa novo i posebno, a opet je veoma popularno. Ljudi su danas postali opsednuti uspešnim ljudima, njihovim poslovnim i životnim ritualima, mantrama, savetima, knjigama koje čitaju i ostalim. Tim Feris je rešio da iskoristi popularnost svega toga, i to na prilično jednostavan način.

Formulisao je nekih 11 (životnih, a ujedino i poslovnih) pitanja za koja smatra da bi vredelo da uspešni ljudi podele sa svetom odgovore na njih. To su:

  1. Koju ste knjigu (ili knjige) najčešće poklanjali drugim osobama i zašto? Ili koje su tri knjige najviše uticale na vaš život?
  2. Šta ste kupili za sto dolara ili jeftinije od toga u poslednjih šest meseci, a da je ta kupovina dobro uticala na vaš život?
  3. Kako vas je neki neupseh, ili ono što je samo delovalo kao neuspeh, pripremio za potonji uspeh? Imate li „omiljeni“ neuspeh?
  4. Kada biste imali džinovski reklamni pano, šta bi na njemu pisalo i zašto?
  5. Koja vam se investicija najviše isplatila?
  6. Koju neobičnu naviku ili besmislicu volite?
  7. Koje novo uverenje, ponašanje ili navika su vam najviše poboljšali život u poslednjih pet godina?
  8. Koji savet biste dali pametnom, marljivom studentu koji se sprema da stupi u „stvarni svet“? Koji savet bi trebao da ignoriše?
  9. Koje loše preporuke čujete u svojoj profesiji ili stručnoj oblasti?
  10. U poslednjih pet godina, čemu jasnije kažete „ne“?
  11. Kada se osećate preopterećeno, neusredsređeno ili vam privremeno popusti pažnja, šta radite?

 

Pleme najboljih Tim Feris Tribe of Mentors Tim Ferris

 

A zatim ih je spakovao u jedan mail i poslao stotinama („HILJADA MILIONA“-prim.podsvesti glasom Vuka Draškovića) uspešnih ljudi u nadi da će dobiti odgovor na njih. I to je to! ^^

Ako mu odgovori 10% ljudi, on je na konju, ima dovoljno materijala za knjigu. I dobio je odgovore od mnogih. Kada završite sa knjigom, nećete moći, a da se ne zapitate da li je pisao još nekim ljudima koje smatrate uspešnim, a da mu nisu odgovorili. Verovatno je tako i bilo. X)

U ovoj knjizi ćete pronaći odgovore (uspešnih ljudi) iz raznih biznis oblasti: investitori, biznismeni, direktori, pisci, muzičari, bivši sportisti-postali-biznismeni, koučevi, glumci, režiseri, scenaristi, voditelji, IT magovi, konceptualni umetnici, filozofi, naučnici i mnogi drugi. U principu su odgovarali na svih 11 pitanja Tima Ferisa…ili bar većinu (a neki i na samo tri-četiri pitanja). Dosta njih očigledno zna Tima Ferisa od pre (jer su mu gostovali na blogu ili podkastu), a neki su očigledno i prvi put “gostovali”.

A koja su to silna imena, te baje (i bajice) koje dele sa nama svoju mudrost? Pa spomenućemo neke od njih, poput: Stiven Presfild, Suzan Kejn, Dita fon Tiz, Nil Štraus, Ben Stiler, Džozef Gordon Luit, Džimi Falon, Marija Šarapova, Arijana Hafingtom, Geri Vajnerčuk, Ber Grils, Ešton Kučer, Toni Hok, Rej Dalio, Lari King, Dejvid Linč, Nil Gejmen, Adam Fišer, Stiv Aoki, Džoko Vilnik, Robert Rodrigez, Juval Noa Harari i mnogi drugi.

Na svakih 20-30 “gostovanja”, sačekaće vas stranica gde Tim Ferisa razmišlja o nekih pet-šest citata poznatih ličnosti. Da ne bude zabune, ne objašnjava ih, samo razmišlja o njima. 😀

Govoriti o nečemu kao što je stil pisanja nema poente, jer knjigu čime sakupljeni odgovori stotine ljudi. Neki koncizno (ovde: pasus-dva) odgovaraju na pitanja, pa ćete pročitati po dve-tri strane, a neki se pošteno raspišu, pa bude i po šest-sedam strana.

 

Pleme najboljih Tim Feris Tribe of Mentors Tim Ferris

 

Glavna prednost knjige se krije u velikoj raznolikosti osoba koje su odgovarale na pitanja. Za svaku osobu dobijate mini biografiju, a zatim pitanja i odgovore. I velika je verovatnoća da će se tu naći ljudi koji su vam na neki način inspiracija (uzori?), pa ćete imati priliku da steknete mali uvid u njihova razmišljanja. Meni konkretno su najinteresantnija bila pitanja o knjigama koje preporučuju/rado poklanjaju i kako su uticala na njih (čak ćete početi i da uočavate šablon koje su to dve-tri knjige koje veliki broj uspešnih ljudi rado preporučuje), omiljeni neuspesi, kao i koje “savete” dobijaju za svoju branšu.

Međutim, prednost knjige je nešto što ujedino može se tumačiti i kao njena mana. Velika verovatnoća je da biste dosta (sličnih) odgovora od ovih uspešnih ljudi mogli da pronađete i na internetu. Ali opet, da li želite da odvojite vreme da tragate za njima kada već imate spakovano? A postoji verovatnoća da ćete ovde pronaći odgovore ljudi koji vam ne bi pali na pamet u prvom trenutku, a značilo bi vam da pročitate.

Kao što sam spomenuo na početku, “Pleme najboljih” su knjiga u kojoj najmanje ima Tima Ferisa, a potencijalno bi ovo mogla da bude njegova najbolja knjiga…potencijalno.

Ovo je knjiga koju možete da čitate natanane, dok čitate i druge knjige. Koncept knjige je takav da vam je dovoljno da pročitate odgovore nekoliko uspešnih ljudi dnevno i da vam bude dosta.

Mada je knjiga puna zanimljivih informacija/odgovora, nije ništa revolucionarno ili kategorija must read, ali je šteta ne pročitati je nekada. Uzmite je kada bude na popustu, bilo u fizičkom ili digitalnom obliku, to vam je neki moj prijateljski savet. 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, koje bi ti dao odgovore na ovih 11 pitanja? 🙂

 

 

Blog autora Tima Ferisa | Sajt posvećen knjizi

Cena knjige: Vulkan | Dereta

 

Tags:

Devil May Cry

 

Devil May Cry Dante

“Devil May Cry”

 

Ima osoba na ovome svetu (bilo stvarnih, bilo fiktivnih) koje su jednostavno kul (ili ako više volite, #cool) štagod da urade ili gdegod da se pojave. Morgan Frimen može sa svojim glasom da bude narator dokumentarca o uzgajanju krompira i opet ćete imati utisak da ste iz nekog razloga spoznali Boga ili Nirvanu (a dokumentarac će da osvoji bar tri Oskara). Rajan Gosling može neobrijan u trenerci da prošeta Knez Mihajlovom i žene će početi da histerišu i padaju u nesvest (što mi je i dalje enigma kada je u pitanju ovaj glumac). Skarlet Johanson može zakopčana do grla da prošeta Knez Mihajlovom i svi muškarci će početi da histerišu i padaju u nesvest (što je sasvim i logično, verujem da će se muški deo populacije složiti sa mnom). Betmen da snimi film gde samo ušeta u „Maxi“ i izgovori „I am Batman“, zaradiće bar 300 miliona dolara, a i muškarci i žene će opet histerisati i popadati u nesvest. Jer su oni tako kul…

Ali, niko od njih neće biti kul kao Dante, koji će bez problema u crvenom mantilu da ušeta u sumnjivi bar gde se okuplja najgori šljam i nehajno naruči sladoled sa jagodama (strawberry sundae), i svi će osetiti poštovanje i divljenje prema ovom čoveku. Pobogu, taj čovek da uđe u najozloglašeniji irski pab i poruči sladoled sa jagodama (ili još bolje, šolju mleka), svi u pabu će istovremeno pomisliti dve stvari:

– „Kako je #cool ovaj lik“

– „Sa ovim likom se ne treba kačiti“

To vam je, dobri moji, Dante, a ovo je svet serije „Devil May Cry“ (u daljem tekstu „DMC“).

 

Devil May Cry Dante

Čao, čao, dobro veče, dobro veče devojke! I večeras sa vama je vaš seksi DJ Dante, i večeras čemo lepo da se zabavimo…

 

„DMC“ je nešto što će odmah prepoznati fanovi video-igara. Ovaj serijal je prepoznatljiv po Danteovom premlaćivanju/seckanju velikog broja demona (hack’n’slash žanr video-igara) i veeelikih demona (boss-ovi, a neki možda znaju i za termin „kraljice“) sa sve kul napadima i kombo udarcima, a sve to praćeno dinamičnom muzikom.

Uh, kako ukratko opisati univerzum „DMC“, koji je iznedrio šest video-igara (od kojih su pet imale platinum status), gomilu stripova i mangi, kao i razne figurice, pa i anime naslov (koji ćemo ovde opisati)?

Ovako: Pre nešto više od dve ‘iljade godina (jer zašto bi bilo skorije), demon Sparda je porazio demonskog imperatora Mundusa i sprečio ga da pokori naš svet tako što je zaključao “kapije” ka našem svetu. Ovde je upoznao Evu, smuvali su se, dobili dvoje dece (Dante i Vergil) i trebali su da provedu lep život. Međutim, Sparda je ubrzo, ovaj, otegao papke (ili šta se već desi sa demonima), ubrzo je nastradala i Eva od strane Mundusovih demonskih plaćenika, a Dante i Vergil su bili razdvojeni u svom tom kuršlusu i krenuli svako svojim putem. Dante da štiti naš svet od demona, a Vergil u potrazi za većom moći.

Mislim da jednostavnije ne može da se objasni 20 godina serijala. 😀

 

E sad, “DMC” anime kojim ćemo da se bavimo ovde bi hronološki bio smešten negde posle igre “Devil May Cry 1”. Dante vodi agenciju “Devil May Cry” za lov na demone i rešavanje sumnjivih (natprirodnih) pojava (demonska verzija “Agencije SISA – Sve i Svašta” iliti “Đavo gi isplakade” po južnjački). Mada bi spolja delovalo da radi u nekoj interesantnoj i fensi kancelariji, Dante, u stvari, radi (i živi) u prostranoj i prašnjavoj zgradi sa par inventara u istoj (radni sto, stolica, trosed, telefon, sto za bilijar, džuboks, televizor… i mislim da je to sve 😀 ). Čovek jede samo picu i sladoled od jagode, stalno je u minusu i dužan je svima “kao Grčka”… i ništa od toga ga ni najmanje ne tangira. 😀

Nije preterano druželjubiv (biće da ga jednostavno mrzi da se druži), ali ima saveznike u:

– Morisonu – pronalazi Danteu posliće istrebljivanja demona, a povremeno i popravlja inventar u agenciji (jer je ovaj uglavnom bez dinara)

– Pati – devojčica koju je spasio u prvoj epizodi od demona, a na koju sada pazi (mada pre će biti da ona pazi na njega i izgled agencije)

–  Dami (eng:Lady) – šarmantni lovac na demone koji često sarađuje sa Danteom (i kojoj Dante nikako da vrati pare) i

– Triš – sa kojom ima, uh, veoma komplikovanu istoriju (ali ne ono na šta mislite)…ukratko, ona je demon kojeg je stvorio Mundus da izgleda kao njegova majka da bi ga ubila, ali ona se, ipak, udružila sa Danteom, i sada radi kao freelance lovac na demone. A vi ste mislili da imate komplikovanu porodičnu istoriju…

 

Devil May Cry Dante

Lady…ne mislim samo kao kompliment, devojka se bukvalno tako zove…

 

Svaka epizoda serije bi mogla da se podvede pod neki “slučaj” koji Dante preuzima i pokušava da reši. Uglavnom već na prvi pogled bude jasno Danteu (a i njegovim klijentima) da je problem natprirodne prirode (što i bude), kao i da se iza toga krije neka misteriozna, demonska sila (što se na kraju i potvrdi). Krvavo rešavanje nasledstva, neobični motociklista koji ne gubi noćne trke (ali iz nekog razloga njegovi rivali gube glave…bukvalno), potencijalni serijski ubica koji se opasno približio gradonačelnikovoj ćerki, misteriozna gramofonska ploča koja priziva opasnu sirenu, duh iz maske koji ispunjava želje (posle njega neće ni poželeti da priđete plavom/Vil Smit duhu iz lampe), potraga za “kraljem” koji isisava duše igrača koje pobedi za kockarskim stolom, kao i mnogi drugi slučajevi. Međutim, detektivska nota u ovoj seriji definitivno nije jedan od njenih aduta i više služi Danteu kao blago zagrevanje za potezanje mača.

Naravno, Dante će imati i situacije sa demonima koje neće zahtevati igranje detektiva, već odmah uletanje u konkretnu akciju.

Međutim, jedna (na prvi pogled) nebitna konstanta kroz sve epizode, oličena je u (kratkim) trenucima kada se pojavi Ajzak, iritantan i snishodljiv (kvazimodovski) demon niskog ranga, koji se stalno mota oko Dantea u trenutku kada ovaj eliminiše nekog ozbiljnijeg demona, i onda uzme neki delić opreme sa palog demona. Mada je očigledno da nije u pitanju strastveno kolekcionarstvo, već skrivena agenda, Dantea boli uvo za ovog jadu, koji nije vredan njegovog metka ili prljanja mača (na kraju se i ispostavi da je u pravu 😀 ).

A šta će ga sačekati u završnici, time will tell…

 

DMC ima sasvim solidnu vizuelnu podlogu. Junaci (kao i demoni) su sasvim lepo odrađeni, kao i tečna akcija (na seriji je radio prilično talentovani studio, kojem nisu strane serije pune mračnih tema i krvi…oni su, ipak, radili i na sjajnoj seriji “Death Note”).

Što se tiče muzičke podloge, definitivno dominira uvodna numera. “Rungran” (što je izgleda nepravilno označena grupa muzičara koja je radila muziku za ovu seriju) je iznedrio numeru jednostavno nazvanu “d.m.c”, koja će vas motivisati da podižete u teretani bar duplo veću težinu, i pri tom lijete suze, zamišljajući da imate težak superhero origin, i da ćete na kraju pomlatiti sve (nekada davno mi je bila i melodija za mobilni… pa kad iznenada zasvira u busu, poskoči pola putnika 😀 ). Koliko je dobra numera, govori da imate i band verziju (tada dižete tri puta veću težinu i kosa vam polako postaje bela kao u Dantea) i sjajnu akustična gitara verziju (zbog koje se jednostavno osećate kul).

 

Devil May Cry Dante

Koliko god da si kul…ako dođeš u situaciju da duguješ pare i ovom derletu, onda moraš da ideš na kurs iz finansijske edukacije…

 

Akcija u seriji je (očigledno) odlična, dinamična…ali i kratka…mada ste toga svesni od prve epizode. Dante je neverovatno moćan, a pri tom barata pištoljima (Ebony & Ivory) i ogromnim mačem (Rebelion) kao da ih ima od kada je bio u kolevci (možda i jeste tako). Demoni završavaju izrešetani i istranžirani po kratkom postupku i bez preteranog napora. Možda bi neko rekao da je ovo veći spoiler za seriju, ali već u drugom minutu prve epizode znaćete i sami da je to istina. Doduše, Dante će morati da se napregne u završnici serije…ali samo malo. 😀

Mada su i sporedni likovi (manje-više) simpatični i interesantni, zvezda serije je, naravno, Dante. I pored svoje lenjosti i mrzovolje, detinjaste opsesije picom i sladoledom od jagode, Dante je jednostavno kul i poseduje neku neobičnu harizmu, a njegovo pravo (kul) lice se otkriva u trenucima borbe na život ili smrt (ovo drugo se prvenstveno odnosi na njegove protivnike, da ne bude zabune). On ne pokazuje nikakvu nadmenost ili aroganciju da je moćan…on to jednostavno jeste. Mada ima taj lone wolf pristup svemu, on ipak cenu prisustvo njemu bližnjih prijatelja, rado će im pomoći (i iz nekog razloga zbog njih izgubiti još više novca), a i pokazati zaštitničku prirodu (pogotovo prema Pati). Naravno, on nije nekakav balvan koji samo vitla ogromnim mačem, već smo spomenuli i detektivsku prirodu njegove agencije. Dante je i prilično perceptivan i retko kada ćete ga uhvatiti nespremnog, i poseduje veliko znanje kako iz demonskog sveta, tako i iz ljudskog (jedino što stvarno nema pojma sa parama).

 

Sve u svemu, “Devil May Cry” je jedna zanimljiva serija. Definitivno nije remek-delo anime sveta (a ni svog žanra), ali to ne treba da vas spreči da je opušteno odgledate…čak i za jedno popodne. A ljubitelji svega vezanog za “Devil May Cry” definitivno ne bi smeli da ga propuste.

A pogotovo jer se šuška da i Netflix sprema novu “Devil May Cry” seriju (a pošto izgleda na istoj radi ekipa koja je uradila odličnu seriju „Castlevania“, ima čemu zabavnom da se nadamo 😉 ).

 

A ti, dragi čitaoče, znaš li nekog junaka koji je dovoljno kul da stane Danteu na crtu? 🙂

 

 

Trailer

Imdb | Metacritic | MyAnimeList

Format: Serija

Broj sezona : 1 (12 epizoda)

Prosečno trajanje epizode: 20 minuta

 

Tags:

Profesorova tašna

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

“Profesorova tašna” – Hiromi Kavakami

 

Po završetku knjige „Profesorova tašna“ Hiromi Kavakami, ostaćete pomešanih osećanja. Ali, ne u smislu kvaliteta knjige i stila pisanja…već bukvalno, nećete biti sigurni da li po završetku knjige treba da osećate sreću, tugu, nostalgiju, usamljenost ili nešto peto. Jedno je sigurno, a to je da će vam ovo knjiga definitivno otvoriti apetit, videćete već. 🙂

Cukiko Omaći je u poznim tridesetim godinama. Radi ne baš inspirativan posao, zbog čega su njeni radni sati dugi (i duži nego što bi trebalo). Nema prijatelja, dugo nije bila u vezi  (i izgleda se zasitila neuspešnih veza), nema nekih životnih ciljeva niti ambicija, a ni hobija. Dobro, pod „hobi“ bi možda mogli da podvedemo povremene izlaske u barove, gde uživa u odličnoj hrani i prekomernom piću.

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Jednog dana, dok se bavila svojim „hobijem“, Cukiko u baru naleće na na svog nekadašnjeg profesora japanskog (tj. maternjeg) jezika, Harucunoa Macumotoa, visprenog čiču od blizu sedamdeset godina, sa „hobijem“ poput njenog (tj, uživanju u hrani i alkoholu), koji svuda sa sobom nosi svoju staru tašnu.

Kako vreme (ili, možda je bolje reći, godišnja doba) prolaze, ovaj neobičan tandem, u početku kroz slučajne (a kasnije i namerne) susrete, počinje da razvija…pa, u najmanju ruku, jedan čudno prisan odnos. Najčešće se sreću u baru (i to manje-više istom), uživaju u raznim mezetlucima i velikim količinama piva i sakea, pokušavaju da vode nekakve razgovore (međutim, razlika u njihovim karakterima, vaspitanju, a i godinama, dodatno zapetljava situacije), i uvek se obraćaju jedno drugo sa „Cukiko“ i „Profesore“. A onda se desi da se nedeljama nigde ne sretnu, pa kad se ponovo vide, nastavljaju sve po starom.

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Međutim, Cukiko ubrzo postaje jasno da sve češće razmišlja o Profesoru (s obzirom da ga stalno tako zove, to mu je i postalo „ime“) i da možda njena osećanja imaju neki jači oblik…nešto poput ljubavi. Međutim, ni ona sama nije sigurna da li je u pitanju ljubav. Na stranu ogromna razlika u godinama (naravno, danas to nije toliko relevantno, pogotovo ako je jedna osoba buržuj, a druga mlada i seksi…onda čak dobijete i svoj članak u novinama), Cukiko često nije sigurna ni kako da se ponaša u blizini profesora, jer je njegovo ponašanje za nju prilično nepredvidivo. Ali, ne mislim u smislu da Profesor u svom stanu ima tajnu sobu sa bičevima i lancima ili da je teški kockar ili da vozi ilegalne trke umesto da hrani golubove. Nepredvidiv je u smislu svog (baš) staromodnog ponašanja (u pogledu odnosa muškarca i žene, konstantnog ispravljanja Cukiko u načinu njenog izražavanja ili šokiranja njenim nepoznavanjem poezije), a često i pomalo…pa…da ne kaže, „penzionerskim“ reakcijama (poput toga da mu Cukiko pravi društvo kada ide na pijacu ili u branje pečuraka), a tu je i prilično „nedefinisano“ otkriva detalje iz svoje prošlosti. Osim toga, iz nekih svojih razloga, ponaša se prilično defanzivno kada su u pitanju emocije. A kad smo kod Profesorove sobe (pošto je Cukiko svratila par puta do njegove kuće), i ona je puna nekakve nedefinisanih predmeta iz prošlosti.

Naravno, nije ni naša Cukiko idealna. Kao što smo spomenuli na početku, ima i ona svojih „bubica“. Međutim, izgleda da ni ona sama često ne zna šta želi od svog života. Ali, stiče se utisak da, sem kad je u pitanju Profesor, ona ne želi mnogo da rizikuje niti je okolina puno interesuje (čak nije sigurna ni kako da se postavi prema jednom potencijalnom udvaraču), zbog čega često odaje utisak hladne, a možda i arogantne (pa i bezobrazne) osobe.

E sad, da li će između Cukiko i Profesora biti nešto više, ili je poenta upravo u tom čudnom odnosu, prožetom hranom, alkoholom i povremenim izletima, saznaćete ako pročitate roman „Profesorova tašna“. 🙂

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Kao što sam spomenuo na početku, razne emocije se javljaju kod čitaoca dok prati neobičan odnos Cukiko i Profesora. Međutim, pretežno dominiraju osećaji samoće, tuge, sete i povremenih naleta ljubavi, što su ujedino i glavni motivi ovog romana, ti začarani krugovi ljubavi i usamljenosti. U svakom slučaju, koliko god da vam je sa jedne strane zanimljivo da čitate Cukikine avanture i razmišljanja, sa druge strane stalno će vas pratiti i neki osećaj tuge i usamljenosti, tako da vam neće biti svejedno.

Još jedan veoma zanimljiv detalj kome je dosta posvećeno pažnje u romanu „Profesorova tašna“, jesu čitavi rituali i zadovoljstva u kojima Japanci uživaju kada je u pitanju hrana i alkohol. Dok budete čitali roman, nemalo puta će vam poći voda na usta i želja da i vi zamezite (a i nazdravite) sa njima. Iako na prvi pogled to nisu neka spektakularna jela, suptilno spominjanje jela koja poručuju Cukiko i profesor, nateraće vas da, ako ništa, uzmete komad tofu sira, isečete ga na komade i ispržite… a možda i otvorite neki alkohol. 😀

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Nije uopšte lako napisati roman koji se prvenstveno bavi usamljenošću (i teškoćama u ljubavi), a da istovremeno ne bude i dosadan ili toliko depresivan da odustanete od čitanja. Hiromi Kavakami je uspela da izbegne tu zamku. „Profesorova tašna“ se prilično lako i brzo čita, i pored tema kojih se dotiče.

Sve u svemu, ovo je jedan prilično interesantan naslov i ima nešto neobično privlačno, duhovito, staromodno, ali i elegantno u sebi i pored raznolikih (usamljenih) emocija koji ga prožimaju. Mada, možda ga ne bi trebalo čitati u trenucima kada se osećate tužno ili usamljeno (osim ako niste od onih tipova ljudi koji kada se smore ili rastuže rade stvari koje samo pojačavaju te osećaje X) ).

Sve u svemu, lepa preporuka za čitanje.

 

A ti, dragi čitaoče, da li si ti sećaš perioda kada su bio prožeti čudnim začaranim krugom ljubavi i usamljenosti? 🙂

 

 

Cena knjige: Booka | Vulkan | Delfi | Makart

 

Tags:

Tri bočice…

 

 

 

“Dobar dan, šta biste voleli da popijete?”

Slatka je. Vitka plavušica, možda od svoje 23-24 godine. Verovatno radi po potrebi honorarno, koliko mora, ako bi zafalilo za rentu.

Zagledao sam se u njene oči i ljubazno osmehnuo.

“Sada bi mi baš prijala neka kafa. Ali prepustiću tebi izbor. Iznenadi me, verujem da imaš dobar ukus i da ću uživati u svakim gutljaju”.

Klimnula je glavom i krenula natrag u unutrašnjost kafea. Nije mi promaklo kako su joj se usne blago izvile u zadovoljan osmeh i da se pojavilo rumenilo na obrazima.

Posmatrao sam ljude i njihove užurbane korake. Poput mrava, kreću se u talasima, sa ciljem da izvrše neke svoje nebitne zadatke. Iz ove perspektive, sad tek jasno vidim koliko je nebitan jedan ljudski život. Koliko je prolazan, trivijalan…a koliki ima potencijal da bude zabavan.

Heh, evo je, ide užurabnim korakom. Naši pogledi se ukrštaju i ona se nesigurno osmehuje.

Ispred mene spušta visoku staklenu čašu. Kocke leda se jedva pomeraju kroz krem-mlečnu tečnost čiji je vrh krunisan šlagom i čokoladnim mrvicama. Znači, neki hladni late sa šlagom, zanimljiv izbor. Lešnik? Biće da je njena omiljena kafa ovde.

Posmatram joj ruke dok pažljivo spušta kafu na sto. Nežni, graciozni pokreti, negovane ruke, skoro nečujan dodir čaše o sto. Muzičar…ne, prsti joj se nežno i formi talasa udaljavaju od čaše, kao potez kistom. Ah, ona je slikarka.

Ponovo sam pogledao njene oči. Plave kao more, deluje da gleda kroz mene, zamišljena. Da, definitivno je slikarka.

Ponovo joj se rumene obrazi i ona skreće pogled ka kafi. Očekuje da je probam pre nego što ode. Definitivno joj je stalo da probam, jer svesno ignoriše mušterije koje su sele u ćošak kafića, i čekaju da ih neko usluži.

Polako prinosim čašu usnama, ne skidajući pogled sa nje. Pre nego što je progovorila, usna joj je zadrhtala za trenutak.

„To je ajs lešnik late. Nadam se da je ok izbor. To je i…“, glas joj postade za oktavu tiši, „..moja omiljena kafa ovde“.

Pustio sam da mi gutljaj hladne kafe lagano klizi niz grlo, a za to vreme da moj receptori na jeziku uživaju u ukusu lešnika. Blago sam odahnuo. „Savršen izbor, kao da si mi pročitala misli“. Uputio sam joj svoj savršeni osmeh.

U trenutku je pocrvenela poput bulke, a zatim se, kao, nakašljala. „Ja sam Lana i…i slobodno me pozovi…ovaj, pozovite ako još nešto treba“. Pokušala je da prikrije nervozu u glasu, ali nije moglo da mi promakne.

„Hvala ti, Lana. Za početak ću uživati u ovoj super kafi. Ovaj, Lana, zar ne? Da li imate neke kolače, možda bih kasnije…probao neki…“

„Ovaj, da…da, da… malo kasnije trebaju da nam stignu sveži kolači, pa vam mogu doneti meni da v-vidite koje sve imam, ovaj imamo…“

„Nema potrebe. Kada vam stignu, proberi neki za mene. Siguran sam da ću uživati u…“, moj glas postade za trenutak dublji, „…u svakom zalogaju. I hvala ti, Lana“. Završih moju priču sa osmehom.

Za trenutak njeno disanje postade ubrzano. Na prvi pogled neprimetno, ali iskusnom oku ne može promaći ubrzan dah od koga su se pomerale njene grudi, kao i njeno rumenilo. Uzbuđena je.

Ona se osmehnu i odjuri za drugi sto.

Polako sam prineo kafu usnama. Nije mi promaklo da je dva stola dijagonalno od mene sedela grupa mladića od nekih 20-ak godina, koja je u neverici gledala scenu koja se odvijala. Njihovi pogledi su govorili sve.

Ona devojka će mu jeste iz ruke ako on to poželi.

Jedan od tih momaka je sedeo tako da su mogao da mu vidim usne dok se pomeraju. Pošto mi je šolja bila blizu lica, nije mogao da provali da ih posmatram.

Brate, ovo je bilo nerelano. Mislim, ona mala je bila kao omamljena…mislite da je on jedan od onih zavodnika, znate, što uče druge kako da zavode devojke? Ma znaš, ima ih po netu…mada, nije joj rekao nikakvu otrcanu rečenicu niti je provocirao ili joj tražio broj! Ona mu je sama rekla svoje ime. Brate, ja bih joj odmah tražio i broj…

Osmehnuo sam se. Sa ove distance, čitanje sa usana nekog studenta je prosto prelako.

Misli da sam jedan od onih pik ap umetnika. Beše njih zovu i venerijanski umetnici ili nešto slično. Baš mi je simpatična njegova naivnost.

Komunikacija između mene i te devojke je počela još u trenutku kada sam ušao u ovaj kafić, i to na nesvesnom nivou. Posle sve ide lakše. Govor tela, sutpilan pogled, prava dubina glasa, akcentovanje određenih reči praćenih pogledom u pravom trenutku, i još gomila faktora…Nauka o govoru tela, boji i dubini glasa, veština komunikacije, biologije, fiziologije, hipnoze, manipulacije, iluzije, predviđanja, poznavanje svih šablona u komuniciranju, etikecija, bonton… i sve to u kombinaciji sa fizičkim izgledom… kada je u nekog sve to ugravirano poslednjih 15 godina, to postane deo njegove prirode. Za osobu sa strane to deluje kao magija…što je druga reč za harizmu.

Ali, za mene je to vremenom moralo da postane prirodno poput disanja.

Spolja, najverovatnije delujem kao atraktivan muškarac sa magnetskom privlaćnošću i nekom uspešnom karijerom osobe koja ne brine o novcu…što i ne bi bilo daleko od istine.

Ali, prava definicija bi bila… da sam ja najopasnija osoba na ovom svetu.

Naravno, to je nešto što običan čovek ne treba (i ne bi smeo) da zna.

Mada…čak i u mojoj glavi zvuči smešno… iako je istina.

„Najopasniji čovek na planeti“. Ovo „najopasniji“ može se zameniti i sa „najjači“, ne bi bilo razlike.

Hm… pitam se koju još borilačku veštinu nisam savladao? Trenutno sam na kvoti 168. U svakoj od njih sam na nivou najvećeg majstora i svaku sam doveo do vrhunca, da može biti primenljiva u realnoj borbi. To je dovelo do toga da sam razvio i svoj stil borbe…tako da bi onda bila brojka 169? Brazilski džiudžicu, karate, aikido, krav maga, kombat sambo, džudo, vale tudo, gong fu, huka-huka, dambe, musangve, hapkido, bokator, penkak silak, ving čun, nindžucu, kalaripajatu…lista ide i ide…

Mislim da nema vatreno oružje kojim nisam rukovao i sa svakim moj procenat preciznosti je preko 90%. A kao snajperista nisam nijednom promašio.

Klasična hladna oružja sam davno prevazišao. U mojim rukama svaki predmet može da postane oružje za eliminaciju. Ali, i dalje volim tiho uklanjanje protivnika.

Mislim da nisam vozio jedino spejs šatl…

Hm…trenutno znam 79 jezika, mada samo za 65 mogu da tvrdim da ih govorim kao da sam rođen u toj zemlji. Jezici su laki za učenje, mada treba znati i koje izabrati.

Bio sam u svakoj zemlji bar dva puta. Sreća pa mi je fotografsko pamćenje, a i nemam problem da se prilagodim svakakvom okruženju…

Nema posla koji sam odbio…atentati, sabotaže, rušenje vlasti, sajber ratovanje… mada sam najviše uživao u eliminaciji drugih najopasnijih ljudi na svetu, poput najboljih ubica i špijuna. Jeste zabavno uništavati tajne organizacije, ali ništa ne podigne adrenalin kao duel sa najopasnijom ubicama sveta, koje bi mogli da ti pariraju po smrtonosnosti. Kad se samo setim onog Indonežanina šta je radio sa onim noževima, gonio sam ga po celom svetu… najzad sam ga eliminisao na u Panami na onom aerodromu. Mada mislim da sam se jedino ikad preznojio u Turskoj… šta mi je onaj Italijan radio sa „dezert iglom“, imao sam osećaj da je moj „glok“ koristan protiv njega koristan kao nož za otvaranje pisama pored mačete. No dobro, i on je dobio svoj metak u glavu…

Haaaah…nekada pomislim kako bi bilo lepo da zaista postoje superheroji poput Betmena, Supermena, Ajronmena, Vulverina…njih bi bilo zanimljivo eliminisati. I to upola cene, sa zadovoljstvom.

Daaaa…pare nisu problem. Zvanično, „težak“ sam nekih 14 miliona dolara. Nezvanično, nekih 4.5 milijardi dolara. Naravno da nikada ne mogu da budem otkriven. Kada „radiš“ po celom svetu, naučiš i kako funkcioniše tok novca i kako možeš da usmeravaš taj tok. Kroz razne „investicije“. Ništa droga, trgovina ljudima ili slične gluposti, naravno, već nekretnine, berze, startapovi, otvaranje raznih kompanija. Sve i kada bih bio razotktiven (što je, realno, nekih 0.4 % šanse), u svakom trenutku bih mogao da nestanem sa nekim 700-800 miliona dolara.

Žene, isto tako, nisu problem. Spavao sam sa nekim od najlepših žena sveta, i nije bilo ijedne koja me odbila. Doduše, bila je jedna, ali njen život je bio kratkog daha…

Mnoge moje „kolege“ (i potencijalni rivali) se pitaju zašto se ne penzionišem. Ne znam koji bi bio pravi odgovor. Proživeo sam avanture za tri života i još je puno toga preda mnom. Sada sam u najboljim godinama i mogu da biram da li da se ranije „penzionišem“ ili da tražim nove izazove i adrenalin. Teško je prosečnom smrtniku da shvati i sagleda stvari iz moje perspektive. Za mene je život istovremeno i nešto najvrednije i nešto najbezvrednije. Pogotovo tuđi životi.

Nikada ne pamtim ni imena ni lica mojih žrtava. Sve mogu da zapamtim, ali to jednostavno ne želim. Zašto bih pamtio imena ljudi za koje znam da ću ubiti. To je kao da treba da pamtim svaku životinju koju sam pojeo ili mrava kojeg sam zgazio. Koja je poenta?

Začudo, nikada nisam sebe doživljavao kao nekakvog psihopatu ili ekstremno bezosećajnog čoveka. Jednostavno sam shvatio da, do sada, nijedan moj posao nije imao nevinu žrtvu. Svi su ljudi, na neki način, zli ili grešni…ili su te grehe preneli na svoje članove porodice. Moj jedini preduslov za svaki angažman je bio da znam zašto moram da eliminišem tu osobu ili sabotiram to mesto. Svako ko bi mi se obratio sa „za ove pare ne treba da se tiče“ bi odmah bio odbijen, pa pripadao on vrhu neke države, kriminalnoj grupi ili tajnoj organizaciji, nije me se ticalo. Moglo mi se, jer je klijent znao da će posao biti odrađen 100%, u roku i „čisto“.

A i kada bih dobio informaciju zašto nešto činim, voleo sam da i sam proverim da li je to istina. Ako bi me klijent slagao, odmah bih ga proverio i kada otkrijem neku prljavštinu, pravo bih otišao kod žrtve i rekao joj ko želi da je eliminiše i ponudio joj svoje usluge tri puta jeftinije.

Ali, to se nikada nije desilo. Niko nije 100% nevin i svako ima razlog zbog koga ne bi trebao da postoji. Ili sam jednostavno samo ja dobijao takve poslove…

 

Kafa je bila dopola popijena. U daljini sam primetio da u kafić stižu nekakvi kolači. Lepo…

Polako sam izvadio iz sakoa mali zamotuljak i pažljivo ga stavio na sto. Nežno sam ga razvezao i pustio tihi uzdah. Istina je…

Tri bočice, veličine prosečnog palca. U jednoj je žuta tekućina, u drugoj crvena, i u trećoj plava. Osobi sa strane bile delovale poput limunade i sokova od nara i borovnice.

Ultimativan poklon za osobu koja je možda i vrhunac ljudske psihofizičke evolucije. Dostojnu osobe koja je, u mnogočemu, najpribližnija, pa skoro, božanskom.

Samo jednu mogu popiti, preostale dve moram da vratim…

 

 

 

vials

 

Tags:
Category:
LinkedIn
Share
Follow by Email
RSS
sr_RSSerbian
en_USEnglish sr_RSSerbian