“Kafić na kraju sveta” – Džon Strelecki
Kako vreme odmiče, sve više postajem uveren da ljudi, kada su u pitanju knjige iz domena populogije (kako sam već krstio termin „populatn psihologija“… možda da stavim ™?), imaju nerealna očekivanja. Knjige bukvalno dobijaju negativne ocene, uz komentare „ništa novo“ ili „ovo sve već znam“… Pa, ako sve ovo već „znate“, zašto ne menjate svoj život na bolje, pitam ih. Ali, na to oni samo odmahnu glavom.
Neke knjige jednostavno služe da nas podsete na ono što već znamo, ili je pisac jednostavno imao želju da podeli neka svoja razmišljanja ili doživljaje sa čitaocima, pa ako se neko tu pronađe, pronašao se. I to je to…bar ja tako doživljavam neke knjige. 🙂
„Kafić na kraju sveta“ (u daljem tekst „KNKS“) Džona Streleckog nije „Alhemičar za 21. vek“, kako su neki preterali u hvaljenju. Mislim da ova knjiga ni ne pokušava niti može to da bude. „Alhemičar“ je knjiga koja…pa, izvrši neki specifičan uticaj na čoveka (ko je čitao i shvatio knjigu, razumeće me, nadam se 🙂 ). „KNKS“ je tu kao džepni podsetnik (a i te je veličine :D) ne neke stvari koje već znamo. Ali, to ne znači da je ova knjiga loša, naprotiv!
Naš glavni junak, Džon, je tipični nesrećni građanin sveta, koji stalno negde juri i žuri. Juri da nađe bolji posao, da bi našao više para koje će mu omogućiti da nađe više stvari koje može da kupi, da bi našao malo trenutnog zadovoljstva u svom životu… ma pravi Balkanac. ^^
U jednom trenutku mu (naravno) sve dopizdi presedne, uzima odmor i seda u kola, u nameri da se negde odveze i odmori od svega. Pošto mu, u jednom trenutku, dopizdi presedne i gužva u saobraćaju, on počinje da skreće ka nepoznatim putevima i uspeva da se izgubi na nekom starom putu. Zaluta pravo u Nedođiju. Nema gps, nema domet, benzinske pumpe ni za lek, a gorivo pri kraju. Pravi trenutak da se popizdi iznervira, krene da se šutira auto i psuju svi sveci.
E, baš u tom trenutku, u sred te vukojeb… nedođije, Džon pronalazi kafić.
Već sada vam je jasno da bi ovo lako mogao da postane neki horror film, i da niko ne bi pri zdravoj pameti tamo ulazio. Ali, Džon je gladan i umoran, pa ipak odlučuje da ušeta u kafić.
Kad ono simpatičan kafić, prijatna atmosfera, po neki gost, ljubazna i simpatična konobarica, a iz kuhinje se čuje cvrčanje hrane. Džon uzima méni da nešto prezalogaji, i tu ga standardno čekaju jaja sa slaninom, kačamak, lepinja sa kajmakom i ajvarom, deset upola sa lukom, pasulj prebranac, pita sa jabukama, tufahije (dobro, ne baš ova jela, već pre američke verzije istih). Na meniju su i tri pitanja.
“Zašto ste ovde?”
“Plašite li se smrti?”
“Da li ste ispunjeni?”
Pitanja koja vam definitivno trebaju uz burek, zar ne? 🙂 E pa, Džon u ovom kafiću započinje razgovor sa konobaricom Kejsi, kuvarom-vlasnikom Majkom i En (jednom od gošća), baš o ovim pitanjima, sa ciljem da pronađe odgovore na njih. Džonu ubrzo postaju jasne neke stvari, a razlozi zašto mu odgovori na ta tri pitanja nisu “Šta vas boli ***** zašto sam ovde”, jesu:
- kafić definitivno ima neku neobičnu atmosferu
- konobarica, kuvar i gošća mogu da mu čitaju misli
- konobarica, kuvar i gošća definitivno vode ispunjeniji život od Džona
- hrana im je brutalno dobra
I tako Džon, u razgovoru sa njima o pitanjima sa ménija, otkriva (ili bolje reći, podseća se) da nije uvek sve atomska fizika kada je u pitanju sreća.
Video sam da su utisci o knjizi podeljeni (a to ste verovatno mogli i da pretpostavite iz mog uvodnog dela), uz komentare da se:
- knjiga pročita u jednom dahu
- ne daje konkretne savete
- da je sve ovo već poznato
Da vam kažem iskreno, stavke 2) i 3) poseduju skoro 95% knjiga iz ove oblasti… ali mislim i da je to u redu, jer NE POSTOJI UNIVERZALNA FORMULA ZA SREĆU KOJA FUNKCIONIŠE 100%! Ali, zanimljivo je da veliki broj nas greši sa 1). A znate zašto?
Meni se tu desilo nešto interesantno. Generalno, knjiga je malog formata i može da se pročita za dva sata. Ali…
Sticajem okolnosti (tj.obaveza), meni se čitanje ove knjige razvuko na tri dana. I što je zanimljivo, morao sam da prekinem sa čitanjem bukvalno onog trenutka kada bih završio sa jednim od tri ključna pitanja iz ove knjige. A onda bi mi se to pitanje vrzmalo po glavi ceo dan, kao i neki od odgovora misterioznih ljudi iz kafića.
I tu sam nazreo (bar za mene) jednu od poenti ove knjige. A pored toga, ovde ima i poneka interesantna misao o kojoj vredi da svako razmisli.
Stil pisanja je jednostavan, bez preteranog komplikovanja. Nema nikakve duboke filozofije, metafizike i sličnog. Nekoliko dijaloga, kao i šta je dovelo do toga da su Kejsi, Majk i En sada zadovoljniji svojim životima nego što su bili, malo Džonovih razmišljanja, i to je srž. Jednostavno, zar ne?
A jednostavnost nam je nekada preko potrebna, zar ne?
Sve u svemu, “KNKS” je simpatična knjižica. Neće nam možda otkriti neke nove horizonte, ali će nas podsetiti na neke jednostavne stvari koje (ne)svesno previđamo. Meni su se posebno dopali razgovori na temu ispunjenosti, kao i pogleda na rad i materijalne stvari.
A da li ste vi, dragi čitaoci, imali neko tako slično, neobično iskustvo, poput Džona? 🙂
Najnoviji komentari